Добра и лоша вест

Чињеница да сам била без бурме и без деце ускратила ми је право да будем третирана као равноправни члан на конкурсу за запошљавање, јер је ретко које предузеће било мотивисано да запосли жену која „сутра може да затрудни”

Скоро сва занимања искључују родитељство из "описа радног места"
(Фото Бета)

„Никада нећу заборавити дан када сам својој шефици саопштила да чекам бебу. Уместо очекиваног осмеха, честитке или неког учтивог социјалног комплимента, она ми се обратила тоном резервисаним за издавање налога за готовинско плаћање и саопштила: ’То је веома лепа вест за вас и веома лоша вест за нас’.”

Двадесетседмогодишња Јована запослена је у једној од маркетиншких агенција задужених да нас посредством реклама одведу у Србију у којој се готовински кредити добијају док чекате да се упали зелено светло на семафору и у којима четворочлана породица ужива у топлини сопственог дома и супама домаће производње, док кроз кадар протрчава пас марке лабрадор, чија месечна порција хране кошта колико и месечна цена боравка детета у приватном вртићу. 

Јована у шали каже да се, попут Алисе из земље чуда, сваки дан провлачи с оне стране огледала реалности и креира рекламне спотове који су удаљени од живота у Србији тачно онолико колико и Србија од Европске уније. Иза кулиса тих бајковитих рекламних креација, упакованих у 15 секунди телевизијске чежње, Јованин живот подсећа на тужни документарац о животу у Србији.

Док креира рекламне спотове о погодности уплаћивања приватних пензија, она машта о дану када ће фирма почети да јој уплаћује социјално и пензионо осигурање, а када режира спотове о егзотичним туристичким дестинацијама, она је свесна да може да путује само у земље за које јој није потребна виза јер није у сталном радном односу. Хонорарни посао уједно представља и објашњење због чега не може да подигне ниједан кредит – од куповине веш-машине до намештања дечје собе, а када са послодавцима поведе разговор о мењању свог статуса, они јој одговарају да њој треба да буде част што ради у тако реномираној агенцији и да треба да се стрпи.

„У свим фирмама у којима сам конкурисала за посао после завршених студија, моје директоре је пре свега занимало да ли сам удата и да ли имам децу. Чињеница да сам била без бурме и без деце ускратила ми је право да будем третирана као равноправни члан на конкурсу за запошљавање, јер је ретко које предузеће било мотивисано да запосли жену која ’сутра може да затрудни’. Сва занимања ’у тренду’ која се већ дуже време налазе на врху топ-листе интересовања и имају везе са заводљивим светом бизниса, моде и медија једноставно искључују родитељство из ’описа радног места’. Када послодавци дају огласе обично нагласе да им треба особа атрактивне спољашњости, са знањем страних језика, познавањем рада на компјутеру и – без личних и породичних обавеза. Девојкама које ове огласе не читају између редова будући послодавци ће објаснити да желе да запосле само некога ко нема проблем са прековременим радом и некога ко ’обећава’ да неће рађати и стварати породицу. Свесна чињенице да не могу да бирам и да морам да допринесем породичном буџету, прихватила сам хонорарни статус док не нађем посао који одговара мојим квалификацијама”, прича Јована.

Када јој је гинеколог, уз осмех, потврдио да чује откуцаје једног мајушног срца у њеном стомаку, њена шефовица је изразила наду да је трудноћа неће омести у обављању свакодневних послова „јер клијенти не могу да чекају”. Јована је радила буквално до последње недеље трудноће, а на посао се вратила када је беба напунила шест месеци.

„Када сам схватила да бих за приватно обданиште морала да издвојим најмање двеста евра, јер живимо у једном новобеоградском блоку који бележи позитиван природни прираштај и у чије би државно обданиште „по реду вожње” дете стигло у – трећем разреду основне школе и када сам на једну страну ваге ставиле вирусе које би дете доносило из обданишта и боловања која би додатно ’искасапила’ моју плату, одлучили смо се да моја свекрва долази да чува дете док смо ми на послу. Последица тога је да сваки дан, осим дневног извештаја о активностима мог детета, добијам бесплатне савете о томе како се најбоље динста пилетина, одржавају љубичице у зимском периоду и чисте мрље од чоколаде на дечјој одећи”, говори Јована.
„Чекајући метроа” који ће је одвести у лепшу будућност, Јована гаји своју девојчицу и креира рекламе у које верују само они који не живе у Србији. 

Катарина Ђорђевић
[објављено: 02.12.2007.]

Izvor: Politika