Sistem unija i međudržavnih saveza savremene Rusije

Dragan Petrović

Posle raspada Varšavskog bloka 1990, a potom i samog SSSR krajem 1991, Rusija se našla u izvesnom spoljnopolitičkom vakumu tokom početka devedesetih godina XX veka. Istina, izuzev tri baltičke republike (Estonije, Letonije i Litvanije) sve ostale bivše sovjetske republike su automatski ušle u Zajednicu nezavisnih država, kao dobrovoljnu uniju koja je imala svoje zajedničke nadležnosti u domenu odbrane i ekonomije, sa dominantnom ulogom Rusije. Da bi zadržala prioritetnu ulogu u odnosu na ostale članice ZND, naročito na one manje prema kojima i sama nije imala posebnog interesa za razvoj velike ekonomske saradnje, Jeljcinova administracija je sa njima razvijala paritetni trgovinski bilans koji je koristio tim malim zemljama poput zakavkaskih, centralnoazijskih i Moldavije. Naime zahvaljujući retkim i vrednim prirodnim resursima, poput, nafte, gasa, dijamanata, zlata, ruda metala i nemetala, drveta i sl., Rusija ima konstantno nesrazmerno veći spoljnotrgovinski izvoz od uvoza (prosečno dva i po do tri puta) sa svetom. Održavanjem paritetnog trgovinskog bilansa sa ovim malim članicama ZND, koji je često tako koncipiran da predstavlja u stvari indirektnu pomoć tim zemljama od strane Rusije, zvanična Moskva je održavala svoj dominantni politički  uticaj na pomenutim prostorima i to u trenucima kada su se tu javili uticaji i drugih sila, poput SAD, Kine, evropskih zemalja, Irana, Turske i dr.

Nasuprot tim manjim zemljama ZND, poput Gruzije, Azerbejdžana, Jermenije, Moldavije, Kirgizije, Tadžikistana, Turkmenije, pa i nešto većeg i značajnijeg od njih Uzbekistana, Rusija je imala strateške interese upravo u odnosu na tri veoma značajna člana ZND – Ukrajinu, Belorusiju i Kazahstan. Pored toga što se radi o velikim i razvijenijim državama, veoma je važna činjenica da je u njima značajan deo ruskog i ruskojezičkog stanovništva, uz napomenu da i sami Belorusi i značajan deo Ukrajinaca pored svog užeg nacionalnog, imaju i manje ili više izražen osećaj pripadnosti ruskom poreklu ili čak i samom ruskom nacionu u širem smislu. Kako se i geografski upravo Belorusija i Ukrajina (sa zapada) i Kazahstan (sa juga) široko teritorijalno oslanjaju na Rusiju, a upravo istočna Ukrajina i severni Kazahstan čine relativno homogenu rusko etničku i jezičku celinu, otuda je i geopolitička važnost ovih prostora za Rusiju od presudnog značaja. Dakle veliki značaj ove tri zemlje, ni na koji način se ne može meriti sa značajem preostalih osam članica ZND, pa je polovinom devedesetih godina Rusija, zajedno sa Ukrajinom, Belorusijom i Kazahstanom, formirala još uži i koherentniji savez - Zajednički ekonomski prostor - sa daljim planovima o jačanju ovog oblika integracije ka nekoj vrsti državne unije. Predsednička pobeda Leonida Kučme 1994. nad Kravčukom, a posle i novi mandat Kučme izboren 1999, koji je trajao sve do kraja 2004, omogućili su jačanje daljih, ali ipak doziranih integracija Ukrajine u sisteme saveza sa Rusijom, poput ZND i posebno Zajedničkog ekonomskog prostora. Najzad, Rusija je sa Belorusijom formirala od 1999. i de jure zajedničku državnu uniju, sa veoma visokim stepenom integracije, koje bismo teoretski, onako kako su zamišljene u usvojenom dokumentu, mogli da označimo kao hibrid između federacije i konfederacije. Za ovih osam godina zajedničke ingerencije iz tog sporazuma se uvode postepeno, ali je istina i da veći deo njih još nije zaživeo u praksi, tako da iako Rusija i Belorusija imaju mnogo koherentniju uniju od Zajedničkog ekonomskog prostora, uključujući i zajedničku valutu, i u mnogome zajedničku odbranu, još uvek postoje određeni otpori i kalkulacije da se ceo sporazum primeni do kraja.[1] Rusija je mogla da priđe tako tesnim integracionim relacijama sa Belorusijom imajući u vidu visok stupanj identifikacije ogromne većine Belorusa, pored svoje narodnosti, još i sa ruskim nacionalnim identitetom. Uostalom dovoljno je reći da Belorusi više koriste ruski jezik u komunikaciji od svog maternjeg koji je inače veoma sličan ruskom. Što se tiče Ukrajine tu je situacija dosta složenija, pošto od oko 47 miliona stanovnika nešto oko 20 % se izjašnjava nacionalno Rusima, a još najmanje toliko ima ruski jezik za maternji iako se izjašnjavaju Ukrajincima. Svega oko 10 % stanovništva Ukrajine su pravoslavni – unijati, svi ostali su pravoslavci. Podele u Ukrajini su takve da je približno polovina stanovništva orijentisana proruski, a druga polovina to nije, već ima različito nijansirano nacionalno i političko opredeljenje, ali se gotovo samo onaj unijatski udeo može uslovno smatrati antiruskim. Rusija je planirala, zajedno sa ostalim članovima Zajedničkog ekonomskog prostora, da ovaj četvorni savez polako prerasta u neku formu što tešnje unije, ali je narandžasta revolucija u Ukrajini krajem 2004. godine to za sada omela, iako su proruske snage za ove tri godine gotovo u potpunosti preokrenule situaciju u ovoj zemlji: raspuštanjem narodne skupštine - Rade (u kojoj apsolutnu većinu, premijera i vladu drže proruske snage)[2], što je pod sumnjivim pravnim i političkim utemeljenjem sproveo predsednik Juščenko ovog proleća i propisao nove izbore za kraj septembra, situacija je i dalje otvorena za različite ishode. Iako u Ukrajini više od dve trećine građana ne želi ulazak u NATO i po tom pitanju postoji čvrst konsenzus, pre svega  između Partije regiona, socijalista Morozova i ukrajinskih komunista, čini se da po mnogim drugim pitanjima postoji značajna podela u ukrajinskom društvu, što je na neki način pokazala i narandžasta revolucija, ali i događaji posle nje. Neodlučnost Ukrajine je u svakom slučaju usporila zamišljeni plan o sve tešnjem vezivanju Zajedničkog ekonomskog prostora u uniju, već je ona nakon jesenjeg zasedanja u Kazanju 2005. ostala konstituisana kao dobrovoljni ekonomski savez Rusije, Ukrajine, Belorusije i Kazahstana, koji nema značajna naddržavna tela, već ostaje u postojećoj, veoma labavoj integrativnoj fazi, sa daljom perspektivom dogradnje postojećih tela i integracionog procesa. Na taj način Zajednički ekonomski prostor, i pored nekih dograđenih kozmetičkih kohezionih promena u periodu od polovine 2006. do sada, dakle u periodu kada je premijer postao ponovo Viktor Janukovič (na čelu vlade za koju možemo reći da je proruska ako upotrebimo pojednostavljene žargone koji se koriste u štampi), nije prerastao još uvek u užu i koherentniju uniju od one koja već postoji u odnosu na još postojeći ZND (sve navedene zemlje Zajedničkog ekonomskog prostora su inače paralelno i članovi ZND). Što se tiče ZND, koji okuplja sve preostale zemlje postsovjetskog prostora izuzev tri baltičke, on i dalje predstavlja «sledeći prsten» unija i saveza kojima raspolaže savremena Rusija (mada je dalje članstvo Gruzije u ZND pod znakom pitanja).

Najzad, ono što je veoma aktuelno poslednjih sedmica je Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) koja je imala svoj nukleus još tokom devedesetih u vreme Jeljcina, potom je osnažena i dograđena, a poslednjih godina dobija sve veći značaj i pažnju. Njene punopravne članice su Rusija, Kina, Kazahstan, Kirgizija, Tadžikistan i Uzbekistan. Ona je formirana i zamišljena prvobitno kao regionalni savez u koji će pored Rusije i Kine biti i zemlje Centralne Azije. Na taj način ovaj savez sa strateškog aspekta i u odnosu na prethodni period kada je formiran, imao je za Jeljcinovu Rusiju  realnu konstataciju da oslabljena Rusija devedesetih nema gabarit da sama zadrži dominantnu ulogu na prostoru Centralne Azije, odnosno u odnosu na bivše sovjetske republike koje su svi članovi ZND, a za Rusiju najvažnija od njih Kazahstan još i član Zajedničkog ekonomskog prostora. Kako je najveća opasnost, odnosno konkurencija za dalji ruski uticaj u Centralnoj Aziji[3] prodor uticaja SAD, a potom i Turske, zvanična Moskva je na ovaj način uključila institucionalizovanim međunarodnim savezom i Kinu u ovaj prostor, gde je inače zvanični Peking tradicionalno zainteresovan za širenje svog uticaja. Kao povratnu dobit za ovo na velika vrata zvanično uključivanje Kine u Centralnu Aziju, tadašnja oslabela Jeljcinova Rusija je dobila mogućnost da sa najmnogoljudnijom zemljom sveta dodatno ojača međusobne odnose koji su već bili podignuti na strateški nivo i da konkretno u srednjoazijskom prostoru lakše obuzda širenje uticaja drugih sila, a to se najviše odnosilo na SAD.

Od juna 2001. godine, dolazi do institucionalnog definisanja i jačanja Šangajske organizacije, kojoj se pored Kazahstana, Kirgizije i Tadžikistana pridružuje od pre dve godine i Uzbekistan. Naime Uzbekistan je još od kraja devedesetih sarađivao u okviru regionalne organizacije GUUAM. GUUAM je zamišljen kao rivalska organizacija u odnosu na ruske strateške ciljeve na postsovjetskom prostoru i koordinisan od strane SAD. Međutim posle neuspele «narandžaste revolucije» na prostoru Uzbekistana, političko vođstvo ove zemlje se čvršće okrenulo saradnji isključivo sa Rusijom u okviru ZND[4], a potom je na njen predlog ušlo kao punopravan član i u Šangajsku organizaciju (u daljem tekstu ŠOS). Tokom 2002. godine održana je i prva velika zajednička vojna vežba ŠOS članica. ŠOS je prvih godina Putinovog mandata pojačano radio prevashodno kao politički i ekonomski savez, međutim od 2005. dolazi do zajedničkih ratnih manevara Rusije i Kine, što je ove godine tokom avgusta meseca ponovljeno učešćem vojnih snaga svih šest punopravnih članica ŠOS. Prošle 2006. godine zasedanje članica ŠOS je održano u Pekingu, gde su se kao posmatrači pojavili Indija, Mongolija, Iran i Pakistan. Već nekoliko godina ne postoji raspoloženje, pre svega u stavu zvanične Moskve, da se posmatrači ŠOS primaju u status stalnih članova. Ove godine, na zasedanju u Biškekeu u Kirgiziji, posmatrači koji su otvoreno tražili prijem su bili Mongolija, Iran i Turkmenija. Delegacija Pakistana nije bila na najvišem nivou jer je njegov predsednik bio zauzet  zbog događaja sa teroristima u Crvenoj džamiji.

Vojni manevri članica ŠOS su održani u zapadnoj Kini, provincija Sinkjang, a potom u Rusiji, u oblasti južnog Urala, koje su neposredno pratili svih devet predsednika stalnih članica ŠOS i posmatrača. «Mirovna misija 2007.» (kako se nazivaju ovi manevri), koja je imala za osnov antiterorističku vežbu je za 10 dana koliko je trajala, imala na tlu 6000 vojnika iz svih država članica (polovina iz Rusije), u vazduhu oko sto aviona i helikoptera, te ukupno više od 1000 vrsta različitog naoružanja.[5] Realno govoreći teško je reći koliko je ŠOS već danas, pored nesumnjive političke i ekonomske komponente ovog saveza, postao i jak vojni savez. Naime on za sada zvanično ima prevashodno antiterorističku dimenziju, a sve njene članice su dobrovoljno uklučene u ovaj savez. Pored toga, unutrašnja politika nije predmet međusobnog mešanja članica ŠOS, kako je predviđeno sporazumom. Turkmenija koja je bila jedna od najvernijih članica ZND, na jesenjem zasedanju u Kazanu 2005. najavila je traženje posebnog statusa za sebe u ovoj organizaciji, a pretpostavlja se da je to bio privremeni manevar tadašnjeg vladara ove zemlje Turkmen paše Njazova, u strahu od učestalih pokušaja narandžaste revolucije u regionu. Međutim posle njegove iznenadne smrti, ne samo da je ova zemlja ostala do kraja lojalna u ZND već je prvo potpisala specijalni sporazum o energetskoj saradnji sa Rusijom i Kazahstanom, koji podrazumeva ne samo izgradnju novog kraka naftovoda preko Kazahstana i Rusije nego i dalju vrstu monopolske pozicije za Rusiju  u eksploataciji bogatih energetskih nalazišta ove srednjoazijske zemlje. Vrhunac je molba predsednika Turkmenije za učlanjenje u punopravnog člana ŠOS, što su učinili i predsednik Monogolije i Irana. Kako i Indija i Pakistan održavaju kontakte sa ŠOS, postoji realna mogućnost da se ovaj savez dalje razvija i širi, mada su ruski zvaničnici veoma oprezni u davanju izjava u tom pravcu.

Dakle stiče se utisak da Rusija svoj raznoliki i stepenasti sistem saveza još nije do kraja i definitivno koncipirala, ali on sigurno ima za sada četiri različita «prstena», koji su napred ukratko opisani, a to su:

1. Državna unija sa Belorusijom, gde ove dve zemlje u odnosu na okruženje, bez obzira na izvesne nesporazume početkom ove godine na liniji dva rukovodstva, predstavljaju u perspektivi veoma čvrstu zajednicu, gotovo jednu zemlju, u čemu je glavno uporište spremnost naroda Belorusije na što tešnje odnose sa Rusijom, i opšti osećaj srodnosti dva naroda, ili možda još preciznije reći dve grane jednog istog naroda.

2. Zajednički ekonomski prostor Rusije, sa Ukrajinom, Kazahstanom i naravno Belorusijom. Ovo je najpoželjnija integrativna unija za Rusiju, ali dalji stepen integracije najviše zavisi od daljeg razvoja političke situacije u Ukrajini.

3. Zajednica nezavisnih država, koja će sigurno i dalje opstati na celokupnom postsovjetskom prostoru sem baltičkih republika, s time da pretpostavljam da će samo Gruzija u perspektivi i formalno izaći iz njega, ali i ona, gledano civilizacijski, istorijski i strateški može da se veoma lako vrati u neki oblik integrativne zajednice sa Rusijom ukoliko se promeni sadašnja politička garnitura u zemlji (ovakvo stanje je prevashodno diktirano frustracijom Gruzinaca pred mogućnošću gubitka dela teritorije – Abhazije i Južne Osetije, gde ovi narodi listom žele da budu deo Rusije, a njih je u granice Gruzije privremeno strpao u SSSR dekretom svojevremeno Staljin).

4. Šangajska organizacija za saradnju, koja je veoma važna za Rusiju jer pored niza članica ZND iz centralne Azije obuhvata i Kinu, sa tendencijom daljeg širenja. Postoje realne mogućnosti u perspektivi da se ZND i ŠOS stope u jedan moćan savez, koji bi predstavljao snažnu protivtežu NATO u svetu, a na prostoru Evroazije čak bio dominantan, bar kada je reč o broju stanovnika, površini, pa i ekonomskoj sili. Jer ne treba zaboraviti da Rusija već osmu godinu uzastopce beleži neuobičajeno visok skok bruto društvenog proizvoda od preko 7% prosečno, a Kina već neverovatnih 25 godina ima prosečnu stopu rasta bruto društvenog proizvoda od 9,4 % svake godine. Ne treba ni spominjati da zemlje ZND i ŠOS obuhvataju najveći deo prirodnih resursa Planete, uključujući i možda najvažniji energetski sektor.

Pored svih napred navedenih zemalja koje su obuhvaćene razrađenim sistemom unija i saveza, vredi spomenuti da Rusija održava specijalne odnose još i sa Sirijom, do te mere da se očekuje da svoju mediteransku flotu drži u njenim lukama, a u toj zemlji postavi i svoje rakete.

Sigurno da u Moskvi budno prate dalji razvoj odnosa i političkih poteza zvaničnog Vašingtona, i da upravo od njih može zavisiti kakvu će dalju stratešku politiku Rusija sprovoditi. Jasno je i to da Rusija želi što prijateljskije odnose sa evropskim zemljama i da naročito dugoročno polaže mnogo na što boljim strateškim odnosima sa Nemačkom i Francuskom[6], sa kojima je uvek razvijala pojedinačno bolje odnose nego sa EU kao celinom, iako su i odnosi Rusije sa EU kao celinom uglavnom zadovoljavajući. Dalje pooštravanje i jednosmerno vođenje politike zvaničnog Vašingtona u svetu, može ozbiljno da dovede do daljnje promene odnosa snaga na štetu SAD, što je svakako u zadnjih desetak godina više nego očito. U svakom slučaju ostaje utisak da Rusija i dalje ostaje spremna na korektne odnose i sa SAD, ali samo pod uslovom da zvanični Vašington vodi uravnoteženiju politiku u svetu nego što je to bio slučaj poslednjih godina, uz naravno poštovanje međunarodnih institucija i sporazuma, uključujući pre svega OUN.                                                   

Naučni saradnik Instituta za političke studije u Beogradu

 

[1] Iako je predsednik Belorusije Lukašenko najveći pobornik integracije sa Rusijom za sve ove godine, on veoma oprezno i dozirano prilazi procesu formiranja pojedinih zajedničkih tela, što je dodatno usporeno i čak delom stornirano posle sukoba u vezi sa isporukom ruskog gasa početkom 2007. godine.

[2] Većinski deo parlamenta – Rade, drže tri koalicione stranke koje čine aktuelnu (prorusku) vladu na čelu sa premijerom Janukovičem. To su njegova «Partija regiona», izrazito proruska, koja je najjača pojedinačno stranka u Ukrajini već duže vreme, potom socijalisti Morozova i komunisti Ukrajine. Pored njih svoje poslaničke grupe u Radi trenutno imaju još samo dve stranke, koje su uspele preći cenzus na poslednjim izborima održanim u martu 2006. godine, i to stranka predsednika Juščenka i «Naša Ukrajina» Julije Timošenko. Ove dve stranke su prozapadne i pored svojih povremenih nesporazuma, čine u principu jedinstven blok prema proruskoj grupaciji stranaka i biračkog tela. Grubo uzeto proruski blok je većinski u istočnoj Ukrajini, gde je približno Dnjepar granica s tim izuzecima da je Juščenko uticajan i u delu severnog dela zemlje istočno od Dnjepra, pošto mu je tu rodni kraj – Černigovska oblast, pa čak i u susednoj Poltavskoj oblasti, dok je proruski blok redovno dobijao većinski glasove i na čitavom primorskom prostoru zapadne Ukrajine sve do granice sa Rumunijom i ušćem Dunava. Na taj način na čitavo ukrajinsko priobalje Crnog i Azovskog mora, uključujući i poluostrvo Krim, većinski uticaj ima proruski blok. U prestonici Kijevu nešto veći uticaj ima blok zapadne Ukrajine, odnosno pristalice Juščenka i Julije Timošenko.

[3] Sve centralnoazijske republike imaju kao domicilno turkofonsko stanovništvo, sem Tadžikistanaca koji su iranskog porekla, uz napomenu da sve ove zemlje imaju brojnu rusku i ruskojezičku evropeidnu manjinu: Uzbekistan, Turkmenija i Tadžikistan od 10 do 15 % stanovništva, Kirgizija više od jedne četvrtine, a Kazahstan tek nešto manje od jedne polovine, koja većinski naseljava severni deo, graničan sa Rusijom ove gigantske zemlje od 2,7 miliona km2)

[4] Uzbekistan je napustio organizaciju GUUAM, koja se posle njegovog izlaska naziva GUAM (Gruzija, Ukrajina, Azerbejdžan i Moldavija). Zbog prevlasti proruskih snaga u Ukrajini na čelu sa premijerom Janukovičem poslednjih godina i status Ukrajine  uovoj regionalnoj organizaciji je faktički simboličan i održava ga isključivo predsednik Juščenko koji po ustavu može da imenuje samo dva ministarstva  - odbrane i spoljnih poslova, dok svu ostalu vladu i resore drži Janukovičeva vlada. Ingerencije premijera su u Ukrajini jače u odnosu na predsednika republike, po izmenama Ustava koji su stupili na snagu 1 januara 2006, što je bila cena pristanka proruskih snaga na ponavljanje drugog (zapravo trećeg) kruga predsedničkih izbora decembra 2004, odnosno narandžaste revolucije, koja je dugoročno imala daleko manji efekat za njene protagoniste nego što se to u prvi mah činilo.

[5] Na osnovu izveštaja RIA Novosti i više ruskih dnevnih novina tokom sredine avgusta.

[6] Tzv. «Stara Evropa», gde mnogi vide od važnijih država još i Španiju i Italiju.


Izvor - nspm