Sirijci iz Lajkovca neće u Sandžak zbog mudžahedina

Azilanti, naročito Sirijci, ne žele da iz kampova u Bogovađi i Vračeviću, budu prebačeni u Sjenicu ili Tutin, kako je odlučila Vlada Srbije. Sirijci kažu da strahuju od odlaska na područje odakle u njihovu domovinu odlaze mudžahedini koji se bore u građanskom ratu.

Od 160 azilanata u Centru u Bogovađi i isto toliko u privatnim kućama u Vračeviću, Sirijaca je trećina. Čitave porodice iz razorenih Damaska ili Alepa sa decom, ali je najviše muškaraca između 20. i 30. godine života sa identičnom pričom - imali su izbor da uzmu oružje i poginu ili - da pobegnu.

Nekoliko meseci putovali su kroz Tursku, Grčku, Makedoniju, Kosovo i Crnu Goru, izbegavajući policiju, carinike i trgovce ljudima, par sedmica su proveli na otvorenom u šumi Bogovađe, da bi konačno do krova nad glavom došli u Vračeviću.

Iako su uslovi u kućama u kojima se sada nalaze daleko od idealnih, ne žele da odu, a uzbunu da im se priprema iseljenje dala je činjenica da su radnici Komesarijata za izbeglice počeli da odnose krevete iz kampa.

- Muslimani smo, ali ne želimo da idemo u te gradove. Dobro nam je ovde i ne želimo da uđemo u autobuse da nas tamo odvezu. Pobegli smo od radikalnih islamista u našoj zemlji, znamo dok smo još bili tamo, da iz tog dela vaše zemlje u Siriju dolaze mudžahedini koji se bore na strani pobunjenika. Možda su neki od njih pucali i ubili neke od naših rođaka i prijatelja. Šta ako među lokalnim stanovništvom ima ljudi koji su se već borili u Siriji ili se neko njihov bori u našoj zemlji, šta ako se preko njihovih veza sazna da smo mi tu? Šta će biti onda sa našim porodicama u Siriji, šta će biti sa nama? - pitaju se mladići koji se predstavljaju kao Muhamed, Amir i Said.

U Sjenicu ili Tutin neće ni Bendžamin iz Nigerije.

- Tri puta ću glasno ponoviti da ne želim da idem u nepoznato. Ovde smo se već upoznali među sobom, ovde ima dobrih ljudi koji žele da nam pomognu, donosili su nam toplu odeću i hranu. Policija ne može da me odvede protiv moje volje, i oni su ljudi kao i ja. Vaša vlast je već pokazala savest kada nas je prihvatila, nadam se da će i sada imati savest - uznemiren je Bendžamin.

Azilanti trenutno smešteni u ova dva lajkovačka sela, uz to, kažu i da im je odavde bliža i granica pošto, kako kažu, svoj put i potragu za boljim životom žele da nastave u nekoj od zemalja EU.

U Centru za smeštaj azilanata u Bogovađi kažu da još nemaju naređenje da počnu premeštanje azilanata za Sandžak, a odnošenje jednog dela kreveta iz kuća u Vračeviću objašnjavaju činjenicom da je deo izbeglica iz tog sela preseljen u Obrenovac u zakupljeni hotel.

Nema razloga za strah
- Tražioci azila nemaju nikakvog razloga za strah. Sredine u koje će biti smešteni krajnje su prijateljske i dobronamerne. Veliki broj mladih volontera uključio se u akcije prikupljanja obuće i odeće, a uveliko traje adaptacija objekata u Sjenici i Tutinu gde će za nekoliko dana biti smešteni ovi ljudi - kažu za “Blic” u Komesarijatu za izbeglice.

Preuzeto sa ...

Sto ih ne odvedu u Srebrenicu

Džihad u Srbiji... samo nam još to treba.

I onda se posle volovi čude što mi nije do tih garavih... 


 

Ja bih jednu malu garavu, crnu ko braca Arapi

Nemožemo u potpunosti kriviti ni jednu stranu,ni izbeglice,tj.azilante kao ni meštane, koji su se ni krivi ni dužni našli u takvoj poziciji. Ja bih za "gušu", što kaže naš narod, one koji su na sebe preuzeli odgovornost (čitaj dobre pare) utzevši obavezu da se ti ljudi nekako zbrinu. E sad to što se ništa od uslova nije pripremilo a i sami građani nisu obavešteni o svemu tome na vreme i na pravi način, ne može se smatrati propustom zbog kojeg će ispaštati oni koji su ponajmanje krivi. Postavljajući se objektivnim sagledavanjem, pakujem i za i protiv takvog čina sve argumente i vaga je otprilike na pola, ni tamo ni tamo. S jedne strane nisam za to da se otvorimo širokogrudno prema toj populaciji jer se po mnogo čemu naši mentaliteti ne uklapaju. Sa druge strane, unazad najmanje 30  godina toliko studenata sa bliskog istoka je završavalo svoje visoko školovanje na ovim prostorima i sa njima se ima baš pozitivno iskustvo, kako po profesiji tako i po privatnom karakteru. Mnogo njih se čak poženilo/poudalo sa ovdašnjim stanovništvom i ostalo da živi na ovim prostorimaa. Ali su to iskustva sa pojedinačnim slučajevima, međutim sa grupnom emigracijom te populacije na ovim prostorima nemamo baš iskustva, barem mlađe generacije. Mislim da za ovo mi nismo baš bili spremni, mada se izbeglicama bavimo poslednjih 20 godina, ali drugačije se odnosimo kada je naš živalj u pitanju, mada je i u tim slučajevima sporadično bilo problema. No, kada smo se već prihvatili te obaveze i odgovornosti prevashodno zarad nekog interesa, stvari su morale da se u startu postave drugačije. Najpre transparentno koliko se pare dobijaju, da li ima svrhe remetiti sav svoj i ovako poremećeni sistem funkcionisanja i ako se isplati gde će se trošiti te pare, pa ako se već svi na neki način za to žrtvujemo i nečeg odričemo onda da svi imaju i neke vajde od toga. Kada se dobije saglasnost takvom funkcionisanju, onda se prelazi na fazu pripremanje terena i uslova za takav sistemski projekat. Ne bih baš da budem surov i da predložim neku vrstu rezervata ali bi to moralo svavako biti određeni prostor koji je u svakom smislu adaptiran za takve slučajeva,pri trom ograničenog kretanja i sa određenim nadzorom. To bi bilo za prvi neki talas prijema naročito veće grupacije za koju se nema nikava informacije, naročito ne o pojedincima ponaosob koji su u njenom sklopu. Sledeća faza bi trebala da bude provera zdravstvenog stanja (što fizičkog što psihičkog). Zatim definisati njihove namere: da li su u prolazu, tj.tranzitu ili traže od nas azil za ostanak. Ove koji su u traniztu do daljnjeg, tj. do isporuke ka krajnjem odredištu čuvati u kolektivnim centrima koji nemaju slobodu kretanja, a ove koji traže azil za ovde, razbacati na više mesta u manjim grupicama, smestiti u kolektivne centre sa ograničenim slobodnijim kretanjem, pod stalnim nadzorom (javljati se svako jutro i veče lično na određene mesta ili u samom centru gde su smešteni, slično čipom žigosanim zatvorenicima)... pomagati u prilagođavanju i asimilaciji lokalne zajednice (učenje jezika, proveravanje kategorije znanja i stručnosti i sl). Naći im posao po principu volontiranja, s obzirom da ne plaćaju hranu i smeštaj, pa vremenom ko se kako bude snalazio neka se osamostaljuje i neka svojim postupcima pokazuje gde mu je mesto. ako mu se ne sviđa, nazad u grupu za tranzit pa nađi brale gde ti je bolje. Na taj način bi sve teklo neprimetno, država bi imala koristi iz raznih fondova pri tom bi ostavila utisak rodoljubive zemlja koja ima razumevanje i gaji duh solidarnosti, građani bi dobili besplatnu radnu snagu za određene poslove, s obzirom da bi ih hranili svojim parama iz budžeta, a sami azilanti bi imali priliku da se pokažu i dokažu da li se treba njih kloniti i plašiti ili im se može dati prilika da im novi početak bude baš ovde.

Muslimani su problem, bez obzira na broj, lokaciju, poreklo...

Ne slažem se da broj ne utiče na celokupno stanje. Psihologija mase je čudo 

Batice,pa što bi ti bio surov zbog ovoga? Nije tu ništa surovo,takav je zakon i pravilo u svakoj normalnoj zemlji.

Ja sam U ovom postu lepo objasnio kako se taj problem rešava u drugim zemljama. U Australiji ih drže na ostrvu, u Americi u privatnim zatvorima.

I nema tu ništa surovo,loše ili čudno. Kao što postoje granice, granična područja sa žicama i patrolama oko linije, koji sprečavaju da bilo ko ušeta u drugu državu... tako isto moraju da postoje i oko kampova gde se takva lica smeštaju. Ko smatra da imigranti treba slobodno da šetaju gradovima i rade šta oće gde oće, onda taj istovremeno misli da treba i da se ukine granica. Jer,granica i suverenitet države gube smisao ako ti titraš jaja svakom idiotu koji pređe istu i ušeta u državu bez dokumenata.

Pa ne mogu tek tako da postave zicu jer eto samo sto Srbija ne udje u EU, i to vrlo ubrzo i uskoro pa bi to bio pogresan signal EU a naravno i trosak posto je EU bez granica, a eto, Srbija samo sto treba da potpise ili ispuni ovo ili ono, tako kaze vlast a oni ne lazu, hebes ga...
A tu je i zandarmerija koja se bavi malogranicnom trgovinom pa tesko ce onda moci da zamute i kazu kako je tesko kontrolisati granicu jer promaja na sve strane kad bude sve u zici...

Ja sam samo naveo da ne bih da zvučim surovo nekom ko ne posmatra takve stvari kao ja, tj. kao potencijalno žarište za probleme kojih nije bilo. Inače mislim da se u prihvatilištima ne primaju oni koji su na bilo koji način ilegalno probali da uđu ili prođu. Takvi se odmah po hvatanju deportuju (negde) nazad. Problem je što se ovi šalju tj. primaju organizovano sa određenom obavezom da im se obezbede osnovni uslovi za određeni ili neodređeni period, što se finansira iz određenih fondova. Mnogi (finansijeri) to sa jedne strane koriste kao metod za pranje para i sa druge strane (prihvatilišta) kao način da se lepo zaradi  a da se za to minimalno uloži. Unosan biznis, nema šta, a na kraju zna se ko ispašta i ko najskuplje plaća cehove za takvav egzibicionizam

Pa samo takvi i dolaze ili mislis da im se masovno izdaju nekakve vize?


E, to je najveci problem, ajde kod Sirijaca znas odakle su dosli al ne mozes da ih posaljes nazad jer je rat. A drugi indijanci uniste sve papire pa nagadjaj odakle je ili dokazi gde je usao da bi ga poslao recimo u Bugarsku ili Makedoniju posto i oni ih se jedva oslobode a ne da ih primaju nazad...


To naravno, to je bio jako uhodan biznis u Nemackoj za vreme najezde devedesetih. Potrpas ih po 5-10 u jednu prostoriju, metalne krevete uzmes negde na rasprodaji kod vojske, bolnice itd. i naplacujes smestaj po danu po cenama koje su ko u hotelu, naravno, i svaki suvomesnati servirani obrok masno naplacujes ko puni pansion. U Svabiji su se neki likovi dobro oparili na tome, ali bezobrazno oparili 

Naravno da se ne izdaju vize niti oni traže od ambasada ili konzulata dozvolu za ulaz ili tranzit, već su razne nevladine organizacije i komesarijati za izbeglice i azilantie (koje se inače u slobodno vreme u sklopu svoje registrovane delatnosti bave kojekakvim ekonomsko-političkim mahinacijama i pranjem para) zaduženi za taj proces. One u međusobnoj saradnji vode evidencije, prave spiskove i skupljaju sve potrebne podatke da bi se evidencijom imalo uvid u celokupno stanje, preuzimaju i dalje raspoređuju te silne grupe, ali da bi održali neku iole nekompromitujući sliku, vrše određenu selekciju i drže se nekog pravilnika ko, kako, kad i gde može da boravi (što privremeno što stalno). To traje dosta duže pošto se finansira iz raznih budžeta i donatora i sponzora, a i veliki je rizik kakav će biti ishod tog transfera. Oni koji bi odmah negde na sigurnom idu u kombinaciji sa krijumčarima koji ih mnogo brže dovode do krajnjeg željenog odredišpta, ali to košta pozamašno. Neko u startu ima samo toliko da dođe do sigurnije teritorije van ratnog domašaja i haosa, a onda ko se kako snađe. Zato i završavaju ovako kako završavaju: u šumi, marici ili u zatvoru.  Kako god, dok se sistematski ne utvrde pravila, ne obezbede konkretna prihvatilišta samo za tu namenu i zaposli širi broj ljudi koji će samo time da se bave, ništa se neće promeniti. Neka mi daju ovlašćenje na jedno mesec dana pa da vide kako se to radi 

Зашто у српску Сребреницу?

Ja imam vikendicu u Bogovadji I znam kako se ponasaju tamo I sta rade... Ponasaju se kao da su oni tamo rodjeni, Ulaze u nase vikendice, kada nema nikog rasturaju I nose ono sto im treba, opljackano je 15 vikendica koje znam medju kojima I moja... I ni policija ni niko ne moze nista... rekli su nam da ce pokusati... Drugar I ja smo tamo bili kada smo bili mali  I blizu su nam vikendice I obe su obijene...