Подолско говече: Последња оаза у Бачкој

Његошево: Последња оаза подолских говеда

На највећој фарми подолских говеда у нашој земљи. Од око 400 грла, колико их има у целој Србији, половина је на фарми Саболча Тружинског

Широм Паноније некада их је, буквално, било на стотине хиљада. На њиховој снази и истрајности својевремено је израсла империја Дунђерски, чији родоначелник Лазар их је у својим шталама широм Бачке имао преко 4.000! У међувремену, подолска говеда су најпре потиснули коњи, а потом и пољопривредна механизација, па је ова аутохтона раса говеда на путу да сасвим нестане.

- Не можете ни да замислите колико су то паметне и племените животиње – прича, с љубављу, Саболч Тружински, на својој фарми у Његошеву надомак Бачке Тополе. – Дирљиво је видети женке које својим дугим и витким роговима и туђу телад нежно терају до вимена њихових мајки. Или круг тела одраслих којим, за великих мразева, они “опасују” и своје и туђе младе и штите их од зиме.

Саболчева фарма се простире на десетак живописних хектара и има тачно 210 грла. То је, отприлике, половина укупне популације у целој Србији која једва премашује 400 комада. Мада су некада били углавном радне животиње, месо им је одувек било веома цењено. У њему нема ни холестерола, ни других штетних састојака.

- То не треба да чуди, јер они, чак и када им понудите, једноставно одбијају било какву концентровану храну – објашњава Тружински. – Месо им је најсличније месу дивљачи, а кукуруз у клипу, слама и нешто силаже једини “јеловник” који прихватају.

Отприлике 20 тона меса годишње је, иначе, економски основ за постојање ове фарме. Цена по килограму је 1.000 динара, а укупна рачуница је увек прилично натегнута. Ипак, за Саболча је оно чиме се бави више од посла. То је, каже, нека врста филозофије живота.

- Морамо да се вратимо са погрешног пута сулуде јурњаве само за новцем – објашњава. – Како ћемо ако не умемо да станемо и да се задовољимо и са малим? Или ако не сачувамо ову и друге аутохтоне расе нашег поднебља?

Исход ове мисије, међутим, неизвестан је. За разлику од других раса стоке, за узгој подолаца држава не даје субвенције. А Саболч сам, упркос љубави и огромној уложеној енергији целе породице, у којој су и његова супруга Рожа и синови Алберт и Норберт, финансијски све теже излази на крај.

У тренутку посете репортера “Новости”, слика на фарми је, иначе, била готово нестварна.

Саболч, Алберт и неколицина њихових радника су, ласом од ужета дебелог као палац, хватали једно по једно грло.

У томе су им, без команде, али беспрекорно уиграно, помагала и два пулина, као зифт црни Фицика, и за ту расу паса прилично необични бели Гомбоц.

- Фицика нема једну предњу ногу, али је у послу ипак ненадмашан – смејао се ветеринар из Бачке Тополе Мирко Петковић, који је ухваћеним животињама узимао узорке крви.

- Подолци су веома отпорна раса, али им крв узимамо због тестова на туберкулозу, бруцелозу и још неке болести. На Саболчовој фарми до сада није забележен ниједан случај ни тих, нити било којег другог оболења.

МУЗЕЈ ЈЕДНА од идеја коју Тружински жели да оствари је и отварање својеврсног музеја старих пољопривредних алата и машина. – Имам за то халу, а и прикупио сам доста тога, укључујући, рецимо, стара воловска кола из Шумадије или плуг у какав су, у околини Крагујевца, некада презани управо подолци – набраја он. – Ту су, дабоме, и стари алати и машине из Војводине.

САЛАМА ПОРЕД свежег меса, Саболч прави и специјалну зимску саламу, наравно, без било чега вештачког у њој. – Подолац за две године достигне тежину од 400 килограма и месо му је тад најбоље и за саламу га користимо управо тада – открива рецепт домаћин “Новости”. – Једини конзерванс је лој од животиња старих између десет и 12 година. Тада је најквалитетнији.

http://srbin.info/2012/10/njegosevo-poslednja-oaza-podolskih-goveda/