Sindikalni lideri izigrali i izgubili poverenje radnika
Lideri korumpirani, radnici bez zaštite
Autor: S. Tuvić | 01.02.2009. - 00:01

Proteste kakve smo mogli videti u Grčkoj i Francuskoj, gde sindikati na ulice izvedu 100.000 ljudi, nikada nećemo videti u Srbiji jer su sindikalni lideri izigrali i izgubili poverenje radnika – ocenjuje za „Blic nedelje“ prof. Darko Marinković, dobar poznavalac sindikalnih prilika u Srbiji i svetu.

 
– Kod nas protesti sindikata više liče na neke performanse, gde organizovano dođe grupica od 200 do 300 ljudi i blokira ulicu, ali nemaju moć da nešto ozbiljnije promene – nastavlja prof. Marinković.
Zbog toga nam je, smatra on, potrebno da sindikati uđu u „fazu rekonstrukcije“ ili da ljudi prave nove sindikate, jer se sada vodi bitka kako će ova zemlja izgledati u narednih 10–15 godina.
– Sindikati su zaboravili svrhu svog postojanja, a to je borba za prava radnika. Kod nas direktori preduzeća veoma lako pacifikuju sindikate i stavljaju ih pod kontrolu. Dovoljno je da predsednicima sindikata stave na raspolaganje službene automobile, pokrivaju troškove raznih prezentacija, organizuju sindikalna takmičenja, zaposle ženu, daju im mesto u upravnim odborima... Sitnim potkupljivanjem lidera kupuje se sindikalni mir u firmama i državi – dodaje Marinković.
Poslednji primer kako su sindikati iskorišćeni za izbornu kampanju jeste potpisivanje proširenog dejstva Opšteg kolektivnog ugovora. Na nerealnim obećanjima kupljen je socijalni mir pred izbore, i ne samo socijalni mir, već i glasovi radnika, kojih u Srbiji ima oko dva miliona.
Kako u Srbiji već godinama nema pravog socijalnog dijaloga, najveći teret tranzicije pao je na pleća radnika. Veliki je problem viška zaposlenih, mnogi radnici rade neprijavljeni – na crno, stalno postoji strah od gubitka posla.
– Dva su razloga nemoći sindikata. Prvi je podmićivanje lidera u velikim javnim preduzećima i drugi je proganjanje lidera u malim i srednjim preduzećima. Direktori pokušavaju da ih ućutkaju premeštanjem na lošija radna mesta. Sve to dovodi do toga da imamo nemoćan sindikat koji ne može da se dogovori sa druga dva socijalna partnera – priča sociolog Srećko Mihailović, savetnik u Institutu društvenih nauka.
To je, kaže on, danas dovelo do toga da manje firme nemaju nikakvu sindikalnu organizovanost. Slična je situacija i u privatizovanim firmama u kojima skoro ne postoji socijalni dijalog, koji je uslov za dalji razvoj.
– Interesantno je da su strani menadžeri koji su posle privatizacija stigli u naše firme bili skloniji da pruže ruku sindikatima. Čudno im je bilo zašto postoje toliki sindikati i zašto ne mogu da se dogovore oko osnovnih stvari. Stranci su svesni da im je bolje da radnici imaju svoje predstavnike sa kojima će razgovarati nego da razgovaraju sa masom. Domaći privrednici nemaju tu svest, što će im se olupati o glavu – dodaje Mihailović.
Sindikalna scena u Srbiji danas je potpuno razbijena, ali se za to ne mogu kriviti ni poslodavci, ni država, već sami sindikalni lideri. Koliko ima sindikata, recimo, u Javnom preduzeću „Železnice Srbije“ nismo mogli da prebrojimo. U ovom preduzeću su nam rekli da ni sami nisu sigurni, jer su u osnivanju neki novi, ali da imaju oko dvadesetak sindikata.
– Evo sada je formiran sindikat za infrasrukturu, a planirano je formiranje još jednog sindikata. Stanje je trenutno ovako, ali oni se fuzionišu i uskoro će biti nekoliko sindikata u jednoj celini – usledilo je objašnjenje u informativnoj službi ovog preduzeća.
Jasno je da tako razbijeni sindikati ne mogu mnogo da urade za prava radnika, ali njihovi lideri i te kako mogu za sebe.
Tako su sindikati u „Železnicama“ potrošili na reprezentaciju 92 miliona evra samo za prvih devet meseci 2008. godine. Pojedini sindikalni lideri su u upravnim odborima ćerki firmi, a Branislav Petrović, predsednik Nezavisnog sindikata mašinovođa, član je Upravnog odbora „Železnica Srbije“ već četiri mandata. Njegov potpredsednik za nepunih godinu dana naplatio je 274 dnevnice. Ali tu nije kraj bahatosti sindikalnih lidera ovog javnog preduzeća. Jedan od „radničkih vođa“ uspeo je da za nepunih godinu dana naplati 76 deviznih dnevnica. Slično je i u ostalim javnim preduzećima i velikim državnim firmama.
Poslednja obmana radnika, odlaganje proširenog dejstva Opšteg kolektivnog ugovora, poljuljala je stolice lidera brojnih sindikata. Stoga ne čudi što se u poslednjih nekoliko dana traži od njih da ponovo dokažu svoju reprezentativnost, odnosno da iza njih stoji 10 odsto zaposlenih radnika, što im u ovoj situaciji neće biti nimalo lako.

Katastrofalan rad sindikata
Istraživanje koje je sprovedeno decembra 2007. godine (mr Srećko Mihailović, dr Zoran Stojiljković i Gradimir Ivanić)
o zadovoljstvu radnika socijalnim dijalogom pokazalo je da je čak 58 odsto članova sindikata rad svojih sindikata ocenilo kao katastrofalan. Ocene radnika koji nisu u sindikatu još su gore.
O radu Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata čak 67 odsto ne zna ništa, o radu Saveza samostalnih sindikata polovina ispitanika, dok 57 odsto ispitanih nisu poznate aktivnosti UGS „Nezavisnost“.
Od dva miliona radnika, procenjuje se da je njih oko 34 odsto sindikalno organizovano, ali da je ta skala u stalnom padu.

Angažovanost sindikalaca
Branislav Čanak, lider Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, osim plate koju prima u sindikatu, dobija nadoknadu i kao član Upravnog odbora Nacionalne službe za zapošljavanje i kao član Socijalno-ekonomskog saveta Srbije.
Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, prima takođe platu u sindikatu, ali se nije odrekao nadoknade u upravnom odboru PIO fonda, ni kao član Socijalno- ekonomskog saveta Srbije.

Izvor: Blic