UTEHA

Kad se sve iz ruke bude pustilo
I radost naša svene, kao cvet;
Kada se veče bude spustilo
Na naših starih iluzija svet,

Nećemo više ništa žaliti,
Jer svega ćemo biti davno siti,
Jer će nam veče, odmor i smrt biti
Sreća koju će suza zaliti.

I kada senka dobre smrti neme
Pojavi se pred nas jednog čudnog dana,
Biće nam blagi melem sviju rana.

Sve umire onda kada mu je vreme.

JAMBI O SVRŠETKU

Rastočiće nas beda, bolest, smrt
U žitku masu i nesnošljiv smrad,
Kad zine zemnog raspadanja glad
I svene naših plavih želja vrt.

Na večne zbilje nemilome tlu
Odmaraće se i poslednji znak
Života našeg, i sudbinu zlu
Svih srca teški pokopaće mrak.

Vršiće pos'o raspadanja crv...
A naša srca, suze, mozak, o!
Hraniće, kažu, k'o i naša krv,
Nov život nečeg drugog, znam ja to!

Da mi je samo sagledati dna
Još jednoj tajni, i videti put
Velikog, tužnog i šarenog sna
Mladosti naše, i videti kut

Gde će nam duše večni naći stan!
Hoće li i tu biti samo mrak
Tesnoga groba, il' veliki dan,
Besmrtne sreće životni znak?

Da, misli, želja, snova neznan kraj
Hoće li biti u grobu il' van?
Gde crvi mile il' gde cveta maj?
Jer sve je, ipak, samo šaren san!

MISERERE

To beše u snu sumornom, dubokom,
Očajan poraz života i nada,
Pred mojim mrtvim, zaklopljenim okom
Svet što se gubi i jesen što vlada

Setna i svetla preko svega što je
Živelo negda. Sunce zrake baca
Dugačke, žute vrh sarane moje,
Na prosti kovčeg i glavu mrtvaca.

Tutnji i bruji promuklo i tmulo
Muzika smrti. I tonovi pište
Pogreb ideja i nestanje trulo
Bolova, senki što dave i tište.

Prošlo je, prošlo sve. I sunce žali
Rastanak moj sa bolom, i bez volje,
Snagu i nežnost što su tužno pali
Neprežaljeni, bez zamene bolje.

Ja ipak vidim iz mrtvačkih kola
Nevine ljude, i kraj zlobe njine;
Osećam snagu celog svetskog bola,
Znam da su deca zemlje i prašine.

Umiru zraci, prirodna lepota.
Telesa jadna, bolesna i troma
Žena i ljudi, bolnih od života,
Prate me nemo do mog večnog doma.

Stoga sam ves'o. A flaute cvile
Nestanak cveća, ljubavi i patnja,
Želja i nada što su sjajne bile, -
Tralje života koje nosi pratnja.

Muzika jeca tonom čiste tuge.
Gasi se sunce i zraci mu blede;
Spušta se tama; umiru sve duge
U kalu sveta, u haljini bede.

Mrak! mrak se hvata dubok. Ječe trube
Pobedu smrti što nosi trofeje:
Uvele nade iz stvarnosti grube,
Cepane snove, do one aleje

Što guši zemljom život. Ječe trube
Pogrebni marš nad bićem svega sveta,
Za one što se pate, koji ljube,
Za prosjake života tol'kih leta.

Rasprostire se kroz kristalne sfere,
Kroz vazduh suv i bistar, iz proleća,
Očajno tužno, setno miserere! -
Kobni zvuk smrti života i cveća.

BISERNE OČI

Kao duh jeseni u šum lišća svela,
K'o tuga u život naših želja tajnih,
U moju se dušu nečujno uplela,
Na plimi uzdaha nemih i beskrajnih,
Sugestija tiha sa visina lednih,
Dubinom strasti svih srdaca vernih
I tamne noći – sugestija jednih
               Očiju bisernih.

Njihov je sjaj bio plav, mutan i čedan,
Sjaj morem skrivene, skupocene školjke;
On je dav'o dubok neznan izraz jedan
Čežnje naših snova i minule boljke;
On je skriv'o blago uspomena čednih,
Nežnost žutih ruža i krinova smernih.
Nada mnom i sada sija tuga jednih
                Očiju bisernih.

I onda, kad zvezda moje sudbe zađe
Za malu humku trošnih zemnih želja,
Poslednji, opšti udes kad nas snađe
I nestane naših patnja i veselja,
Nada mnom će, kao čar usana mednih,
K'o lelujav, meki sjaj visina sfernih,
Lebdeti i tada setan osmeh jednih
                Očiju bisernih.