Нека од главних друштвених правила понашања, уобичајено називана бонтон, за столом 'забрањују' причање вицева, пљуцкање хране, причање пунихм усима, мешкољење у столици које код куће родитељи често толеришу, но у гостима, у ресторанима и слично од деце ипак траже беспрекорно понашање.

Подригивање је у неким културама допуштено, тачније, оно је очекивано понашање након доброг јела. Ако ваша култура или породица не поштује оваква правила, ни ви их не бисте смели допуштати. Али, ако вам се случајно деси, након подригивања се обавезно испричајте. 'Опростите' је златна реч која ће деци дати до знања да је оваква врста понашања забрањена. Попратите ли подригивање смехом, деца ће исто повезати са забавом и исту ће забаву примењивати и на вечери у гостима.

Исто тако, децу бисте требали научити да никоме не упадају у реч. У овом случају деца ће научити две ствари – пристојно слушати суговорника и суздржавати свој его (учење да не могу увек бити у центру пажњу и на првом месту).

Децу је добро учити да поклањају пажњу другима.. Писање разгледница и честитки, захваљивање и пристојне фразе попут 'хвала', 'молим' и поздрављања  са'добар дан' и 'довиђења' обрасци су понашања који се уче од малих ногу и важе за цео живот. А, као што стара пословица каже, отварају сва врата. Покажите детету како се пишу честитке и како се захваљује на лепом поклону. Најлепше од свега чему децу можете научити јесте да имају топао однос према пријатељима и околини.

Колико год своје дете желите васпитати  да буде добро и пристојно, има понашања која бисте требали избегавати. Иако желите да ваше дете с пријатељима дели играчке, морате га научити да се неке ствари ипак не деле. То су сендвичи, сладолед, жвака, јабука и слично. Напомените им да се тако најлакше преносе вируси и бактерије те да дељење жвакаће гуме није хигијенски.

И понашање у школи или вртићу има својих правила. Многа деца не поштују своје учитеље или васпитаче или децу из разреда/групе. Разговор о поштовању одраслих и других морате поткрепити и примерима.

Будите пристојни према суседима и познаницима. Учите децу да не чине ништа што не би хтели да други чине њима. На пример, ако знате да ваш син или кћерка не воле да их  неко прекида у игри, а он исто ради другима, тада их опомените.

Подједнако је важно суочити децу с последицама понашања. Помозите им да разумеју колику штету одређеним понашањем могу нанети себи и другима. Питајте их: 'Како бисте се ви осећали да неко у вас упери прст и смеје вам се из свег гласа?' Испрва можда нећете добити резултате, али с временом ће деца сама увидети одговор на такво питање и избегавати ружно понашања, неугодне речи и подругљивост.

Усмерите своје дете. Свако дете чини све како би добило оно што жели. Често то чине ван вашег надзора, и то често звучи врло непријатно. Обично се ради о расподели играчака или улога у некој игри, услед чега падају јако ружне речи. Игром замењених улога можете им показати како ће владати ситуацијом. Допустите им да поставе питање или се понашају како желе, а ви им одговорите онако како би и они сами одговорили. Убрзо ће увидети да ружним понашањем неће постићи жељени резултат.

Ви сте свом детету огледни модел лепог понашања. Стога, ако желите да се ваше дете лепо понаша и пристојно изражава, и ви морате чинити исто. Увек говорите 'хвала', 'молим' и 'довиђења', признајте своје грешке, извињавајте се, а људима се  обраћајте и прилазите с поштовањем. За награду ћете добити дете окружено пријатељима и породицом.

И дељење је образац понашања које ће деца прво учити од родитеља и тако лакше разумети важност дељења с другима. Такво понашање морате наградити речима похвале.

Љубазност учите и примењујте у својој најближој околини како би је деца могла примењивати у школи и касније у животу. Свака жеља и молба требала би бити попраћена речју 'молим', а дете би добило оно што је тражило само под условом да је поштовало ово правило.

Будите доследни и упорни - бонтон се не може научити у једном дану!

Осећај кривице

Вероватно вам је познат осећај "гриже савести". Неугодан је, прогања нас, мучи. Појављује се након неког пропуста или лошег поступка. То је наш унутрасшњи осећај да се због нечег осећамо криви.

Кривица је неугодан осећај који се јавља кад проценимо да смо учинили нешто штетно или изневерили властите моралне потребе. Упозорава нас да смо својим чињењем или пропустом проузроковали штету у материјалној форми, или смо изазвали нечију патњу, као и да смо за те последице одговорни. Она сведочи о постојању властитог система вредновања на основу којег процењујемо своје поступке и сопствену одговорност, и саосећања за патњу других.

Развој вредносног система и одговорности

У најранијем периоду живота дете посматра и опонаша своје родитеље и блиске особе које се њиме баве. Преузима њихове критеријуме о добру и злу, о потребном и непотребном. Они га хвале или грде за оно што чини, наградују или кажњавају. Љуте се кад цини оно што је по њихову мишљењу лоше или с поносом причају о његовим поступцима када су у складу с њиховим критеријумима. Причају му приче о добру и злу, препричавају догађаје, процењују туђе поступке. Они су модел моралности.


У тој раној фази моралнога развоја деца ће, на темељу родитељских реакција, схватити да су неки облици понашања забрањени јер иза њих следи прекор, љутња или казна. Њима још није јасно зашто нешто не треба чинити. Зато им и није важно да забрањене радње не чине, већ само да их њихови одрасли не ухвате на делу. Када родитеља нема у близини, они ће себи допустити "излет у забрањено". Али, ако их неко од одраслих тада ухвати и казни, поцињу развијати страх од казне. Тај страх спутава их при сличним будућим покушајима и тиме постаје регулатор понашања. Тако искуство "бити ухваћен у забрањеном и кажњен" постаје средство васпитања. Ако  успе проћи без тог искуства, могуће је чак да развију фантазију о могуцем тзв. "савршеном злочину". Брзо науче да се ништа страшно неће догодити ако норме крше опрезно и интелигентно, да нитко не примети. Постају поносни на своје прекршаје и све спремнији да их понове.

Другу фазу моралнога развоја представља свесно прихватање моралних норми као вредности које и сами заговарамо. Формира се упорним родитељским примерима и образлагањем зашто је нешто добро, а оно друго није. То је процес у којем се дете идентификује са својим "добрим понашањем" па због њега и себе доживљава "добрим". Постале су лични унутрасњи садржај, вредносни систем који вреди и кад родитељи или други извори могуће казне нису у близини. Од тада це се придржавати норми зато што то желе, а не зато што се боје казне. Ако пак прекрше прихваћену норму, осећаће "грижну савести" и без обзира на родитељску реакцију. Сматраће се кривима.

Тако нас осећај кривице мотивише да се придржавамо усвојених критеријума понашања и моралних норми.
Други значајан извор моралних садржаја и утицаја на формирање сопственог вредносног система имају образовање, вршњаци и шира друштвена заједница.

Ако је процес васпитања био дефектан, ако дете није доживело примере моралности и није добијало смернице о моралним нормама, оно це одрасти без односа према добру и злу и без осећаја кривице. Такве се особе понашају саможиво, себично, без елементарног саосећања за друге људе. За њих су други људи само конкуренција у борби за опстанак.