Serbian Special Operation Unit (JSO) :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Hteo bih da cujem komentar..

Feljton – Jedinica – neispričana priča o Crvenim beretkama:
Dete Službe

"Jedinica je uvek postojala – da li formalno, da li neformalno, da li je brojala petnaest ljudi ili, na kraju, trista ljudi", kaže u dokumentarnom serijalu "Jedinica" Kapetan Dragan Vasiljković. "U jednom periodu ja sam imao komandu nad Jedinicom, u drugom periodu Frenki, u trećem Legija... Ali, Jedinica je uvek postojala"

piše: Filip Švarm,
NAJPOZNATIJI DEO JEDINICE I NAJPOZNATIJI SRPSKI PARAVOJNI KOMANDANT: Srpska dobrovoljačka garda...

Sreda 12. marta 2003. osvanula je kao sunčan, gotovo proletnji dan. U Kuli, u Centru "Radoslav Kostić" Jedinice za specijalne operacije Vlade Srbije, stanje je bilo redovno: ustajanje, kondicione vežbe, obuka po planu i programu. Zapravo, malo je ko znao šta ovi ljudi rade: mediji su im se ulagivali, političari ih poštovali, Vojska i policija im se klanjale, a cela Srbija bojala. Zvali su ih još Crvene beretke ili, kratko i krvavo prosto – Jedinica.

Vest da je u 12.25 sati snajperskim hicem pogođen premijer Zoran Đinđić stigla je u Kulu za dvadesetak minuta. Odmah je proglašen "karantin". U glavnu bazu počeli su pristizati pripadnici Crvenih beretki: iz Komande na Senjaku, ronilačko-diverzantski tim sa reke Save, članovi Odeljenja za zaštitu lica i objekata, logističari iz baze "Lipovica, isturena borbena grupa u Vranju... Iste večeri, u toku okupljanja, Jedinica je doživela kolektivni šok kada je vlada saopštila da Milorad Ulemek Legija i Zemunski klan, najmoćnija mafijaška grupa u regionu, stoje iza ubistva Đinđića.

Iako je tada imao samo trideset i pet godina, Legija je već bio policijski pukovnik u penziji. No, za Jedinicu on je i dalje bio prvi, pravi i jedini komandant.

...i Željko Ražnatović Arkan

Mada je u Srbiji proglašeno vanredno stanje, Crvene beretke su danima iščekivale bilo kakav zadatak. Nikad ga nisu dobili. Pod optužbom za čitav niz teških krivičnih dela, 22. marta 2002. uhapšen je veći deo komandnog sastava i nekoliko pripadnika Jedinice. Sama ova formacija raspuštena je u tišini tri dana kasnije.

Kako se dogodilo da čovek koga je Đinđić opisao kao jednog od junaka Petog oktobra bude optužen kao glavni organizator njegovog ubistva?

Kako je bilo moguće da je pomoćnik komandanta JSO-a, potpukovnik Zvezdan Jovanović, optužen da je pritisnuo obarač snajperske puške?

Kako to da su najteže političke zločine u Srbiji – ubistva, atentate, otmice – izvršili pripadnici Jedinice?

Da bi se došlo do bar nekih odgovora, mora se vratiti na sam početak.

KORENI: Taj početak mogao je biti u noći 3. na 4. april 1991. kada je iz Beograda za Knin krenula grupa naoružanih, mrkih i nervoznih muškaraca. Od ove petorice, dvojica su bila važna: Franko Simatović Frenki i Dragan Vasiljković, kasnije nadaleko poznat kao Kapetan Dragan. Naime, dvadesetak dana ranije – 9. marta 1991 – demonstracije srpske opozicije uzdrmale su do temelja Miloševićev autoritarni režim. Sada je predsednik Srbije iskoristio položaj Srba u Hrvatskoj da posvađa opoziciju. U govoru 16. marta 1991, na zatvorenoj sednici sa predsednicima opština Srbije, Milošević je kao pomoć Srbima u Krajini obećao i formiranje Jedinice:

"... Vlada je dobila zadatak da pripremi odgovarajuće formacije koje će nas učiniti u svakom slučaju bezbednim, odnosno učiniti sposobnim da branimo interese naše Republike, a bogami i interese srpskog naroda izvan Srbije", rekao je Milošević.

KOMANDANTI: Kapetan Dragan Vasiljković,...

Izvršenje naredbe o stvaranju Jedinice povereno je jednom od najpouzdanijih i najsposobnijih Miloševićevih saradnika – načelniku Državne bezbednosti Srbije Jovici Stanišiću. Kao avanturisti i operativcu spremnom na sve, Stanišić je Franku Simatoviću Frenkiju poverio formiranje Jedinice na terenu. Kako je Jugoslavija još postojala, Jedinica nije smela da ima formalnu vezu sa Beogradom, pa zato Frenki nije mogao da računa na pripadnike MUP-a Srbije; uz punu logističku podršku Državne bezbednosti, sam je morao naći i regrutovati ljude.

Kepetan Dragan je bio baš onakav čovek kakvog je tražio Frenki: apsolutno nepoznat, vojnički obrazovan i avanturista po prirodi. Frenki se verovatno setio i da je Kapetan Dragan još u oktobru 1990. bio u Kninu i da je njegova ponuda da obučava krajiške milicionare ostala bez odgovora. Da li je ona još bila na stolu? Frenki je krajem marta 1991. zakazao Kapetanu Draganu razgovor u beogradskom hotelu Metropol.

"Ja mislim da sam ostavio dubok utisak na njih, kroz taj razgovor", kaže Kapetan Dragan. "I tad sam se u neku ruku i sprijateljio sa Frenkijem; to je išlo mnogo dalje nego taj službeni razgovor."

...Franko Simatović Frenki,...

Čim su stigli u Knin, Frenki i Kapetan Dragan javili su se ministru unutrašnjih poslova SAO Krajine Milanu Martiću, koji ih je odveo u bazu krajiške milicije u selu Golubić. Tu je – 5. aprila 1991 – bez mnogo formalnosti Kapetan Dragan preuzeo komandu.

"To je stvarno ličilo ni na šta...", priča Kapetan Dragan. "Oni su bili u raznim uniformama, nosili su razna obeležja – od kokarde do petokrake – svako je nosio šta je hteo. Disciplina je bila na jako niskom nivou. Imao sam utisak da je najjači među njima automatski imao i najveći autoritet. Uspeo sam veoma brzo da to sve ustrojim. U roku od nedelju dana videla se drastična promena. Uspeo sam da tih nekoliko najglasnijih i najjačih kolovođa pohapsim ili izbacim iz tog dela priče ili da ih stavim na svoje mesto. Zaveo sam red prilično brzo unutar te policijske jedinice."

...Milorad Ulemek Legija

Niko od stotinjak raspojasanih krajiških milicionara, dok ih je prilično zbunjene postrojavao čovek bez prezimena, sa manirima kolonijalnog oficira, nije mogao ni da pretpostavi da prisustvuje rađanju Jedinice. Mahom u tajnosti, ona će delovati više od dvanaest godina pod raznim imenima – službenim i neslužbenim. Zavisno od perioda, jedni će je zvati Frenkijevci, drugi Jedinica za antiteroristička dejstva, treći Jedinica za specijalne operacije, a svi zajedno – Crvene beretke. Mnogo toga će se tokom tih godina promeniti u Jedinici, ali njena bit, kao tajne oružane formacije Državne bezbednosti, neće nikad.

Ili, kako će to definisati portparol JSO-a deset godina kasnije, za vreme oružane pobune ove formacije: "Ova Jedinica je dete ove Službe. Stvorena je u teškim vremenima po srpsku zemlju i njen narod; ratovala po svim pravilima Ženevske konvencije. Zato smo ponosni na Službu u čijim okvirima vidimo svoje buduće delovanje, jer je ona srce ove Jedinice."

DRUGI KRAK: Oružani incidenti u koje se sve više uključivala i JNA umnožavali su se u proleće 1991. i u istočnoj Slavoniji. U ovom delu Hrvatske, uz granicu sa Srbijom, Državna bezbednost je stajala pred veoma ozbiljnim izazovima: Srbi tu nisu imali ni dominantnu većinu niti političku infrastrukturu kao u ostatku Krajine. SDS je zato mnogo više zavisio od podrške iz Begrada, a i imao kudikamo veću potrebu za Jedinicom.

O čemu je reč, pokazalo se u noći 1. na 2. maj 1991. Tada je, uz jednog meštanina srpske nacionalnosti, poginulo dvanaest hrvatskih policajaca, a više desetina njih bilo ranjeno u velikom sukobu u Borovom Selu. Da li je lokalna srpska milicija bila sposobna i organizovana za ovu akciju? Šest godina kasnije, na proslavi Dana Jedinice, Frenki je u govoru nagovestio da je tada u Borovom Selu bio neko mnogo ozbiljniji i obučeniji: "Ona (Jedinica) konstituisana je 4. maja 1991. godine, u periodu raspada prethodne Jugoslavije i od svog nastanka neposredno je delovala u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroženosti srpskog naroda na njegovom celokupnom etničkom prostoru", rekao je Frenki u Kuli.

Zašto je kao dan Jedinice izabran baš 4. maj, a ne neki datum vezan za Knindže ili Golubić? Da li zbog toga što su u sukobu u Borovom Selu, dva dana ranije, učestvovali i saradnici Državne bezbednosti koji će kasnije činiti jezgro Jedinice? Ili je Stanišić tada i formalno potpisao odluku o njenom formiranju?

Istočna Slavonija, uz samu granicu sa Srbijom i znatno bogatija od ostatka Krajine, bila je neodoljiv mamac za samozvane vojvode i vikend ratnike. Čim je imenovan za komandanta tamošnje srpske Teritorijalne obrane, tadašnji komandant Specijalne antiterorističke jedinice MUP-a Srbije (SAJ) Radovan Stojičić Badža brzo je formirao svoj deo Jedinice prikazavši ga kao samo još jednu od brojnih dobrovoljačkih grupa.

Šta još reći o najpoznatijem srpskom paravojnom kamandantu – Željku Ražnatoviću Arkanu? Mada mnogi misle da su Arkan i njegova Srpska dobrovoljačaka garda koliko-toliko autohtone pojave, reč je bila samo o Badžinom delu Jedinice, formirane od Državne bezbednosti isto kao i Frenkijev deo u Kninu.

U skladu s Arkanovom reputacijom, dobar deo komandnog kadra činili su njegovi ortaci iz podzemlja s debljim ili tanjim dosijeom u šta se uverio i Kapetan Dragan kada je bio u prilici da im pomogne u vojnoj obuci: "Sećam se kada me je Arkan proveo kroz spavaonice i u jednoj od njih rekao: ‘U ovoj sobi ima 250 godina zatvora’. "

Jasno je da se ovakvim sastavom moglo upravljati jedino čvrstom rukom.

"Mi smo imali jednu kaznu koja je preuzeta iz tradcije stare srpske vojske. A to je dvadeset i pet batina po turu na jarbolu pred celom Gardom. To je bila jedna palica koja nije tako strašno bolela", seća se Borislav Pelević, bivši general Arkanove garde.

"Imali smo pendrek ‘ustašu keca’. To je onaj debeli kabal za struju", pojašnjava Žuti, bivši oficir Arkanovog SDG-a. "Znaš li šta je to kad te udari, brate? Veruj mi, kad te udari, džigericu ili želudac ti pomera do mozga!"

"Ti dobrovoljci su se stvarno plašili Arkana i on je strahom održavao tu disciplinu", kaže Kapetan Dragan.

CRVENA BERETKA: U ovom je periodu i Jedinica iz Knina, posle vatrenog krštenja u junu 1991. na prevoju Ljubovo kod Gospića, angažovana u sukobima u Lici, na Baniji i Kordunu. A onda se Kapetan Dragan, u jednom od cikličnih sukoba krajiškog predsednika Milana Babića sa Martićem oko kontrole nad vojskom i policijom, svrstao na stranu Martića. Babić se žalio i dosađivao Miloševiću sve dok Frenki nije pozvao Kapetana Dragana: "Rekao mi je da šef hoće da me vidi u Beogradu. Jovica je, u stvari, došao kod mene i bukvalno mi rekao da više ne mogu da se vratim u Krajinu. Ja sam ga pitao – zašto. On mi je rekao da ja sa svoje pozicije ne vidim neke stvari koje se vide sa neke više pozicije. I onda mi je na kraju rekao da će, ako ga ne budem poslušao, biti prinuđen da stavi rampu. Bukvalno mi je rekao: ‘Kep, moraš da shvatiš da ja nemam drugih opcija nego da ti stavim rampu. Ti ne možeš više da ideš u Krajinu.’"

U stvari, Stanišić i Frenki su procenili da je Jedinica iz Knina postala suviše podložna uticajima lokalnih političara, pa su Knindže, kako su je novinari zvali, raspuštene. No, grupu odabranih okupio je lično Frenki. Mnogo važniji zadatak od obuke krajiške milicije i borbenih akcija, za njih je od tada bila čvrsta kontrola vlasti u Krajini. Upravo ovim ljudima, koji su delovali u strogoj tajnosti, Milošević je šest godina kasnije čestitao Dan Jedinice na proslavi u Kuli. Sve njih, kao i samu Jedinicu, zauvek je obeležio jedan od poslednjih poteza Kapetana Dragana pre njegovog odlaska iz Krajine početkom jula 1991.

"Crvene beretke su počele da se nose posle bitke za Glinu", kaže Kapetan Dragan Vasiljković. "Dvadeset i jedan momak je bio u Glini. Ja nisam imao šta drugo da im dam. Nisam imao ordenje, nisam imao para."

Od tada, pa sve do raspuštanja, crvena beretka je bila je i zaštitni znak i naziv Jedinice. Za vreme ratova u Hrvatskoj, Bosni i Kosovu malo je ljudi znalo za Frenkija i Legiju, njihove ljude i šta oni tačno rade, ali gotovo da nema nikog ko nije čuo za Crvene beretke. Te dve reči imale su sablasan zvuk rata i smrti i označavale su dozvolu za ubijanje. Jedinica je menjala imena, zadatke i komandante, ali crvenu beretku skinula nije nikad.

"Jedinica je uvek postojala – da li formalno, da li neformalno, da li je brojala petnaest ljudi ili, na kraju, trista ljudi", objašnjava Kapetan Dragan. "U jednom periodu ja sam imao komandu nad Jedinicom, u drugom periodu Frenki, u trećem Legija... Ali, Jedinica je uvek postojala."

Kako se zbog Vukovara težište rata prenelo u istočnu Slavoniju, Arkan nije imao ni finansijskih ni političkih problema kao Kapetan Dragan. Iz baze u Erdutu u kojoj će, uz jedan prekid, provesti pet godina, Garda je kretala u svoje ratne pohode u Hrvatskoj i, kasnije, u Bosni. Ovaj deo Jedinice nikad nije brojao više od tri stotine pripadnika, retko su išli u samostalne akcije, a pratile su ih pljačke i ratni zločini. Po Badžinoj zamisli, 1991. predstavljali su udarnu grupu za podršku JNA.

Mada su generali JNA bili lojalni Miloševiću, ovaj se krajem 1991. ratosiljao vojnog vrha iz prostog razloga što ga nije imenovao, već nasledio. U kampanji za pripremu javnosti, režimski su mediji optuživali Vojsku za nesposobnost i izdaju, a kao primer patriotizma i vojne veštine nuđen je Arkan i njegov deo Jedinice.

Pojedini generali su shvatili poruku. Među prvima – komandant Novosadskog korpusa Andrija Biorčević. Govoreći na jednoj svečanosti zajedno s Arkanom, Biorčević je između ostalog rekao: "Ovo što vam je rekao gospodin Arkan, koji je za mene pošten i čestit Srbin... On je bio bogat čovek i pre ovog rata. On je u ovom ratu više izgubio nego što je dobio. Gde ti je rana? Pokaži, junače srpski! Gledajte njegov prst! Koji je? Vidite kakav je. Ja njemu kažem idi i izleči, a on meni: ‘S tobom sam!’"

Posle sklapanja primirja, JNA se početkom 1992. povukla iz Hrvatske. Imenovan za načelnika uniformisane policije, i Badža se vratio u Srbiju. No, Jedinica je ostala. Uz dozvolu Stanišića i Badže, Arkan je koristeći svoje firme kao paravan uspostavio monopol nad svim poslovima u istočnoj Slavoniji: švercovao je naftu i cigarete u Srbiju i iz nje, prodavao vina zaplenjena u vinariji u Erdutu, sekao besplatno hrastovinu i izvozio je... Pripadnike Garde angažovane na ovim poslovima zvali su Inženjerci. Arkan, naravno, nije bio jedini. Uz obaveznu taksu Državnoj bezbednosti, na ovim poslovima nastala je Miloševićeva novobogataška elita.

Iako je početkom 1992. u odnosu na Arkana Jedinica iz Knina delovala poput osiromašene aristokratije iz provincije, njen značaj za Državnu bezbednost bio je kudikamo važniji.

"Jedan deo tih momaka, ne više od petnaestak, Frenki je okupio oko sebe", kaže Kapetan Dragan Vasiljković. "Odveo ih je na Frušku goru i tu je formirao jedan kamp."

Motel Ležimir na Fruškoj gori, danas zapušten i napušten, kao prva baza Jedinice u Srbiji, bio je strateški izabran: za manje od sat vremena, Crvene beretke su mogle stići kako do istočne Slavonije gde je rat tek bio okončan, tako i do Bosne gde se rat očekivao. Mada su komandni kadar mahom činili veterani iz Krajine, Ležimir nije bio isto što i Golubić. Jedinica je sada najvećim delom popunjena u Srbiji i reorganizovana po metodama Arkanove Garde. Za Kapetana Dragana tu uskoro više nije bilo mesta.

"Žika Crnogorac je tada postavljen za komandanta Jedinice", kaže Kapetan Dragan Vasiljković. "Po mom mišljenju, on je stvarno divan dečko, bio je heroj dok je komandovao odeljenjem od pet ljudi, ali u onom trenutku kada je dobio komandu nad Jedinicom, to je bio baš velik promašaj i za njega i za čitavu Jedinicu."

Na Ležimiru su Crvene beretke dobile obeležja koja se u osnovi neće mnogo promeniti do njihovog raspuštanja.

"Oni su, u principu, bili preteča JSO-a", kaže Kapetan Dragan Vasiljković. "Frenki je imao ideju da se formira JSO. Znam da je dugo vremena lobirao i da se borio da mu se to odobri."

Iz političkih razloga, Stanišić nije tada udovoljio Frenkijevoj želji da Crvene beretke postanu deo redovne policije u Srbiji. Jedinica će i dalje delovati, a da zvanično nigde ne postoji.

OPASNI LJUDI: Tek što su sukobi u Hrvatskoj bili privremeno okončani, u proleće 1992. buknuo je u Bosni i Hercegovini najveći rat u Evropi posle 1945, sa teškim razaranjima, ratnim zločinima i etničkim čišćenjem. Arkanova Garda odmah se, sa lokalnim srpskim snagama, uključila u zauzimanje istočne Bosne.

"Arkan je poseban problem. Dok sam ja stigao na ratište tog 11. maja 1992, Arkan je već završio posao u Bijeljini i u Zvorniku", kaže general Manojlo Milovanović, načelnik štaba Vojske Republike Srpske. "Karakteristika Srpske dobrovoljačke garde bila je da je svaki njen povratak iz Republike Srpske i Republike Srpske Krajine bio u kolonama koje je, pored transportera i tenkova sačinjavao i velik broj šlepera. Znači, radilo se o pljački."

U ovom periodu, Arkanovoj Gardi se priključio bivši pljačkaš prodavnice sportske opreme na Novom Beogradu – Milorad Ulemek Legija. Javnost o njemu tada nije znala baš ništa.

"U to vrijeme Legijâ je bilo bar šest-sedam. Ko god je bio u Francuskoj – nije morao biti u Legiji stranaca – zvali su ga Legija", kaže Igor Gajić, bivši pripadnik Vojske Republike Srpske.

Međutim, deset godina kasnije, dok je kao komandant Jedinice držao u šahu vladu izabranu posle 5. oktobra 2000, cela Srbija je sa strahom izgovarala njegov nadimak – Legija.

"Legija je bio vojnički najškolovaniji od svih koji su bili kod Arkana", smatra Kapetan Dragan Vasiljković. "Bio je mlad, pun energije, odlučan..."

"Vrlo brzo se videlo da Legija mnogo zna i zato je i bio postavljen na mesto jednog od glavnih isntruktora, a kasnije i na mesto jednog od glavnih komandanata Srpske dobrovoljačke garde", kaže Borislav Pelević.

Na "Jocu", bivšeg pripadnika Jedinice Legija je ostavio "utisak beskrupuloznog momka koji može da napravi veliki posao i koji se ne plaši ni zadatka ni metka".

Podeljena u dve borbene grupe, i Jedinica iz Ležimira, poznata kao Crvene beretke, upućena je početkom aprila 1992. u Bosnu i Hercegovinu.

"Mi smo dobili zadatak i helikopterom smo odleteli do Han Pijeska", priča "Joca". "U Han Pijesku smo sleteli kod štaba Ratka Mladića. Odatle smo transportovani u Sarajevo i smešteni u srednjoj policijskoj školi na Vracama. Tu smo dobili određene zadatke od našeg domaćina Karla Karišika, komandanta jedne specijalne jedinice."

U prvim mesecima rata, dok Vojska i policija Republike Srpske nisu bile u potpunosti organizovane, Crvene beretke su delovale kao udarna grupa na strateškim mestima od Hercegovine do Sarajeva bez velike pompe.

"Jedinica je u početku bila organizovana po operativnim grupama ili, kako smo ih mi zvali, borbenim grupama", objašnjava "Joca". "Operativna grupa kojoj sam ja pripadao imala je četrdeset i dva pripadnika. Bilo je tu ljudi iz svih krajeva, osim Crnogoraca. Crnogorci su imali svoju operativnu grupu i nisu se mnogo mešali sa ostalima, mada su se pokazali okej i korektno. Prema jednom podatku koji je došao do nas, sredinom 1992. godine, Jedinica je – po operativnim grupama – brojala oko dve hiljade ljudi."

Među prvima koji su od generala JNA postali srpski generali, komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić zaočeo je svoj ratni put u Kninskom korpusu 1991. Okrutan, bezobziran, ali i harizmatičan i sposoban, nije trpeo oružane formacije nad kojima nije imao ličnu kontrolu. Čim je Mladićev Glavni štab počeo da funkcioniše, Arkan je morao okončati svoj pohod po Bosni.

No, kad su u pitanju Crvene beretke pod Frenkijevom komandom, i tvrdoglavi Mladić je morao da popusti.

"Badža je bio u uniformi, a Stanišić u civilu", priča general Milovanović. "Ja sam pitao generala Životu Panića ko su ti ljudi. On mi je rekao da je Stanišić iz Državne bezbednosni – nije rekao ni načelnik ni ovo ni ono. Mene je zaprepastilo koliko Stanišić dobro poznaje našu situaciju u Podrinju. Neke stvari je čak bolje znao nego ja. On je znao ko se u kojem selu bori, ko komanduje i tako, malo me je frapirao."

Jedinica će u Bosni i Hercegovini delovati sve do kraja rata. Od samog početka, jedna od njenih najvažnijih aktivnosti bila je organizovanje i obuka lokalnih specijalnih sastava policije i vojske, poput Pantera iz Bijeljine pod komandom Ljubiše Savića Mauzera.

"Što se moje borbene grupe tiče, posle Sarajeva bili smo na Ozrenu, pa smo posle davali podršku Mauzerovim Panterima, slede Grahovo, Prijedor, one šume severno od Sanskog Mosta...", deo je "Jocinog" ratnog puta. No, potpun spisak mesta iz kojih je Jedinica delovala imao je samo Frenki: "U Republici Srpskoj Krajini u Golubiću, na Dinari, Obrovcu, Gračacu, Plitvicama, Šamaricama, Petrovoj gori, Ličkom Osiku, Benkovcu, Ležimiru, Iloku, Vukovaru, a u Republici Srpskoj u Banja Luci, Doboju, Šamcu, Brčkom, Bijeljini, Trebinju, Višegradu, Ozrenu, Mrkonjić Gradu..."

"To je bio jedan ‘gemišt’!", seća se Željko Kopanja, vlasnik "Nezavisnih novina" iz Banja Luke. "Vi ne znate ko je ‘crvena beretka’, ko je pripadnik specijalne jedinice MUP-a Republike Srpske, kad je to sve bilo isto. I kad su Arkanovi ljudi dolazili, i oni su bili u sastavu nekih specijalnih jedinica MUP-a Republike Srpske. Ne možete vi znati ko je ko."

O čemu je reč, objašnjava "Joca": "Treba znati da je iz Crvenih beretki nastalo mnogo jedinica. Na primer Vukovi s Vučijaka. Svi ti ljudi koji su kod nas bili na obuci, kad su se vratili u svoja mesta, pravili su svoje jedinice na osnovu onog što smo ih mi naučili."

Za razliku od Arkana, Crvene beretke u Bosni radile su u tišini. Malo je ljudi znalo imena komandanata njihovih borbenih grupa. No, tu i tamo bi isplivalo poneko ime.

"Rajo Božović... Za to ime sam čuo u kontekstu – opasni ljudi", kaže Kopanja

Jedinica II:
U mreži Pauka

Nikad nigde Jedinica, njen komandni kadar i sponzori iz Državne bezbednosti nisu tako zaradili kao u operaciji Pauk u Zapadnoj Bosni

piše: Filip Švarm,
ŠTA JE BILO SA 46 MILIONA MARAKA: Generali Manojlo Milovanović i...

Sredinom 1993 – druge ratne godine u Bosni i Hercegovini – živelo je u bihaćkom regionu više od tri stotine hiljada stanovnika: meštana i izbeglica iz Bosanske krajine. Nedostajalo im je apsolutno sve – od električne energije i ogreva do hrane i lekova. Bihaćki region – kao najveća muslimanska enklava – okružen je bio sa severa, zapada i juga Republikom Srpskom Krajinom, a sa istoka Republikom Srpskom.

Sama pomisao na još jednu ratnu zimu mnoge je terala u očaj. No, jedan čovek je smatrao da ima rešenje.

...Atif Dudaković

"Da se mi razumijemo, Fikret Abdić je bio lider na ovom prostoru kao priznati politički autoritet u bivšoj Jugoslaviji", kaže general Atif Dudaković, bivši komandant Petog korpusa Armije BiH.

Fikret Abdić, direktor velike kompanije Agrokomerc iz Velike Kladuše, imao je nadimak Babo. To nije bila prazna reč. Pošto je najveći broj žitelja bihaćkog regiona zavisio od rada Agrokomerca, Abdić je imao ogroman uticaj na celokupan život ovog kraja. Čak ni hapšenje zbog privrednog kriminala sredinom osamdesetih nije umanjilo njegovu moć: sa najvećim brojem glasova izabran je 1990. za člana Predsedništva Bosne i Hercegovine. Kada su se u leto 1992. rasplamsali sukobi, Babo se iz Sarajeva vratio u rodnu Veliku Kladušu gde je imao negraničenu vlast.

Priliku da svoj kraj izvuče iz rata, Abdić je ugledao sredinom 1993. Tada su sva tri naroda u Bosni i Hercegovini – Srbi, Hrvati i Muslimani – međusobno ratovala i sklapala lokalne saveze u svim mogućim kombinacijama. Babo je odlučio da se priključi onima za koje je smatrao da pobeđuju – pre svega Srbima, ali i Hrvatima.

POD ZAŠTITOM JEDINICE: Fikret Abdić Babo

Fikret Abdić je – i pre, i za vreme, a i posle ratova – poznavao sve i svakog u bivšoj Jugoslaviji. Da li je Babo prvi kontaktirao s načelnikom Državne bezbednosti Srbije Jovicom Stanišićem ili je bilo obrnuto, nije poznato... Poznato je da se Abdićev separatizam izvrsno uklopio u planove predsednika Srbije Slobodana Miloševića, pa se Babina regija ubrzo našla pod zaštitom Jedinice Franka Simatovića Frenkija. Posebno važnu ulogu na ovom području imao je i Milorad Ulemek Legija, čovek koji će deset godina kasnije biti optužen za atentat na premijera Zorana Đinđića.

Osetivši se zaštićenim, Babo je u oktobru 1993. proglasio Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu u bihaćkoj regiji i sklopio separatni mir sa Republikom Srpskom. Ili, prosto rečeno, potpuno se odmetnuo od vlasti u Sarajevu.

Dudaković i njegov Peti korpus sa sedištem u Bihaću ostali su lojalni predsedniku Bosne i Hercegovine, Aliji Izetbegoviću i njegovom konceptu celovite države... Babo je u Sarajevu optužen za izdaju.

Zauzvrat, Babo se pored Miloševića mogao osloniti i na predsednika Hrvatske Franju Tuđmana. Njihov zajednički interes bio je da se pokaže da ni Muslimani više nisu za jednistvenu Bosnu i Hercegovinu.

Proglasivši državu, Babo je formirao i sopstvene oružane snage – Teritorijalnu obranu Zapadne Bosne. Peti korpus, do tada jedinstvena muslimanska vojska u bihaćkom džepu, podelio se na dva dela.

"Oni su imali jasan cilj – isključivo poraz Petog korpusa", kaže Dudaković.

Pored političke koristi od Abdića, njegovi saveznici imali su i finansijsku. Tuđman je omogućio Babi da u Hrvatskoj posluje i kupuje naftu, a Milošević je, za deo te nafte, snabdevao Zapadnu Bosnu oružjem i hranom iz Krajine. Takvu priliku Crvene beretke jednostavno nisu mogle da propuste: nijedna cisterna ili šleper nisu ušli ni izašli iz Babine države bez dozvole Jedinice.

"Ljudi na punktovima su bile Crvene beretke iz Srbije, pod kontrolom Državne bezbednosti iz Srbije", seća se Igor Gajić, danas novinar, a u to vreme pripadnik Vojske Republike Srpske.

Iako Miloševićev partner, Fikret Abdić je plaćao svaki metak, svaku granatu i svaki džak brašna. Mada zvuči paradoksalno, Državna bezbednost i Jedinica još su više zarađivale na trgovini sa svojim neprijateljem – Petim korpusom u Bihaću. Dudaković je imao čime da plati. Lakše je bilo iz Sarajeva helikopterima dopremiti novac nego hranu ili oružje.

"Snadbdijevanje je poznato u vojnoj teoriji: vlastita proizvodnja, ratni plijen i dotur. Taj dotur je od prijatelja – saveznika, ali za nas je bilo karakteristično – uslovno – i od neprijatelja", kaže Dudaković.

"U tu svrhu su otvoreni punktovi za trgovinski promet ili – kako smo mi to nazivali – za šverc", objašnjava Bećir Sirovina, bivši pomoćnik komandanta Petog korpusa Armije BiH za logistiku.

Kako je izgledao taj šverc, Dudaković daje jedan primer: "Moj pomoćnik za logistiku je išao u Glinu. Po njegovim kasnijim izvještajima – normalno da je kasnije morao da napiše s kim je kontaktirao – sjeo je u jako luksuzan automobil opremljen telefonima. Faca u atomobilu je bila vrlo čudna, ali je konvoj brašna došao u Bihać. Ta osoba je uredno bila isplaćena. Da se razumijemo, to je bio jedan od naših načina preživljavanja."

Profiti su bili astronomski, a vodeći kadar Državne bezbednosti i Jedinice presrećan. Bilo je to kao u priči...

"Kad padne mrak – ‘Dobro veče – dobro veče? Šta ima? Evo za danas ima ulje i šećer. Koliko je – toliko je’ – završena priča. ‘Šta imamo sutra – imamo neke granate, imamo nešto metaka’, opet završena priča", kaže Gajić.

Odnos ponude i potražnje diktirala su ratna dejstva. Za vreme intenzivnih borbi, džak brašna prodavao se za sto, a kutija keksa za trideset nemačkih maraka. Isto je važilo i za oružje i municiju.

Dudaković se prisetio i cena: "Recimo da su tri metka bila za marku, pa kad je na nas ofanziva, dva metka budu za marku, a nekad je bilo... Meni uopće nije bila bitna cijena. Ako plaća vlada kantona ili okruga, neka metak bude hiljadu maraka! Meni je potreban metak!"

Svakako, nijedna cena nije bila previsoka za Peti korpus kada je sredinom 1994. Dudaković zauzimao Veliku Kladušu. Celokupno stanovništvo Abdićeve Zapadne Bosne našlo se u izbeglištvu u Krajini. Njihovu veru u Babu i njegovu komandu, međutim, ništa nije moglo pokolebati.

Prvi komandant, međutim, sedeo je u Beogradu. Kako je Milošević i dalje računao na Babu, pokrenuo je celokupnu Jedinicu s ciljem da ga vrati u Veliku Kladušu. Operacija se zvala Pauk, a na njenom čelu lično je stajao Jovica Stanišić. Angažovan je i čitav komandni sastav Jedinice – od Frenkija preko Legije i Radojice Raje Božovića pa naniže. Reč je bila o najvećoj akciji ove formacije – pre i posle.

Ništa od ovoga pripadnici Srpske dobrovoljačke garde nisu mogli ni naslutiti kada su se postrojili u bazi MUP-a Srbije u Lipovičkoj šumi početkom avgusta 1994. Komandant ovog dela Jedinice Željko Ražnatović Arkan samo im je rekao da ih neće lično predvoditi u akciji u bihaćkoj regiji pošto ne voli Muslimane, a ni oni baš njega. Arkanov zamenik Legija bio je strogo poslovan: sva lična dokumenta moraju se ostaviti jer je zadatak toliko važan i složen da Garda neće ratovati ni pod svojim znamenjima. Koristiće samo jednu oznaku – crvenu beretku.

Pod Legijnom komandom, Garda je stigla na Petrovu goru u Krajini gde se nalazio štab operacije Pauk. Tu ih je već čekao drugi deo Jedinice – Frenkijeve Crvene beretke razvrstane po operativnim grupama.

"Moja operativna grupa od trideset ljudi imala je odeljenje sanjperista i odeljenje izviđača. Svi ostali su bili pešadinci sa zoljama… To je bila čista jurišna grupa", kaže "Joca", bivši pripadnik Jedinice.

BATINOM NA SRPSKE OFICIRE: Željko Ražnatović Arkan

Arkanova Garda bila je sada samo jedna od tih jurišnih grupa pod Frenkijevom komandom. On je posle Stanišića postao čovek broj dva u Državnoj bezbednosti Srbije: organizacija i moć Jedinice koju je 1991. skromno osnovao u Golubiću pored Knina, enormno su se povećali.

Jedinica je u nekom svom arsenalu imala borbena vozila i bestrzajne topove, kao i svoju avijaciju – helikoptere MI-8 i "gazele". Sasvim je samostalno mogla da odradi veliki deo posla", objašnjava "Joca".

Operacija Pauk formalno je predstavljala združenu akciju Spske vojske Krajine pod komandom generala Milana Novakovića i Babine Teritorijalne obrane. Stvarno, sve je bilo u rukama Jedinice. Vojne snage angažovane na vraćanju Fikreta Abdića u Veliku Kladušu bile su podeljene u tri taktičke grupe: prva je bila pod Babinim zapovedništvom; Taktičkom grupom dva komandovao je Legija, a pod šifrovanim imenom Kobac, Taktičku grupu tri vodio je pukovnik Crvenih beretki Rajo Božović, koga će tri godine kasnije Milošević srdačno pozdraviti sa Božovićem na proslavi dana Jedinice u Kuli.

Jedinica je brzo uspela da vrati Babu u Veliku Kladušu.

Operacija Pauk nije se završila vaskrsnućem Autonomne pokrajine Zapadna Bosna; sada se Babi moralo pomoći i da se održi. Početkom 1995. komandant Vojske Republike Srpske genaral Ratko Mladić poslao je svog načelnika štaba generala Manojla Milovanovića da od Novakovića preuzme komandu nad operacijom Pauk.

"Ja sam stigao tamo 12. februara 1995. po naređenju generala Mladića. On mi je preneo da je stav Vrhovnog saveta odbrane Jugoslavije i naše Vrhovne komande da ja preuzmem komandu nad operacijom Pauk", kaže general Manojlo Milovanović, bivši načelnik Štaba Vojske Republike Srpske.

Mada su započeli kao čarke, sukobi Abdićeve Teritorijalne obrane i Petog korpusa ubrzo su postali veoma teški. Zapravo, najkrvavije borbe vodile su se baš između samih Muslimana. Dok je čekao primopredaju dužnosti, Milovanović je obišao front. Milo: Gledao sam te Fikretove borce. Strašno su se tukli. Gledao sam neki vod u napadu – to je sačuvaj bože. Prepolovili su ih ovi iz Petog korpusa, a ovi Fikretovi pužu i dalje i guraju ispred sebe neke kamene blokove za zidanje. To kotrljaju ispred sebe, odbijaju im se prsti…"

I Dudaković potvrđuje žestinu međumuslimanskih borbi: "Jedan broj. U borbama protiv Petog korpusa poginulo je hiljadu i sedamsto pripadnika Petog korpusa, a protiv Srpske Vojske Krajine hiljadu i trista. To je pokazatelj da su po intenzitetu bile žešće borbe sa Abdićevim snagama."

KOMANDANT TAKTIČKE GRUPE 2: Milorad Ulemek Legija

Legija i Rajo Božović, za ovu priliku "Kobac", primali su naređenje isključivo od Frenkija. Prilikom obilaska fronta, Frenki se sreo sa Milovanovićem: "Sa Frenkijem je bio još jedan čovjek, isto sa crvenom beretkom i u plavoj uniformi... Mislim da se zvao Božović i imao je čin pukovnika. Nismo se puno zadržali, pošto je bilo – što se kaže – ‘vruće’. Samo smo se pozdravili. Ja sam pitao Frenkija – za njega sam bio čuo, ali ga nikad nisam vidio – ‘Šta radite vi ovdje?’ On mi kaže: ‘Došao je Jovica Stanišić, a ja sam došao s njim.’"

Ipak, Milovanović nije postao komandant operacije Pauk: "Na taj sastanak nije došao niko od generala ili oficira Vojske Jugoslavije koji bi izvršili tu smenu – smenio generala Novakovića i postavio mene – već je došao Jovica Stanišić, šef Državne bezbjednosti Srbije. Ja sam mu rekao: ‘Jovice, ja neću da izvršavam tvoja naređenja. Ti si policajac, nisi vojnik.’"

Kako srpske snage uz Babinu pomoć nisu mogle likvidirati Peti korpus, rat u bihaćkom regionu postao je primer najstrašnijeg ratnog profiterstva. Važno je bilo samo da traje. A trajao je. Nezavisno od operacije Pauk, Milovanović je predvodio kontranapad Vojske Republike Srpske posle velike ofanzive Petog korpusa početkom 1995. Teške borbe su trajale danima na istoku bihaćkog džepa.

"Njihova artiljerija je praktično ućutala", kaže Milovanović. "Počeli su snadbdevati jedinice po prednjem kraju zaprežnim vozilima. Znači, nemaju goriva. Više nema ni šenlučenja sa pešadijskom municijom. Kad bi došlo do bitke i kada se pucalo sa obe strane, videlo se da se njihova vatra polako stišavala. Ja sam zaključio – i tako izvestio generala Mladića – da Peti korpus više nema municije."

Da je zavladala nestašica u Petom korpusu, potvrđuje i Dudaković: "Municija! Nas je interesovala samo municija!"

A onda je na Milovanovića bio red da se iznenadi: "Odjednom, muslimanski su minobacači počeli da dejstvuju i danju i noću. I ja, preko obaveštajnih grupa, uspostavim vezu sa Dudakovićem. Pitam ga da odakle mu municija. On mi kaže: Prodali mi tvoji Srbi!"

Kod Bihaća je 1994. poginuo i glavni logističar Crvenih beretki – Radoslav Kostić Kole. Dve godine kasnije, glavna baza ove formacije u Srbiji dobiće njegovo ime. Ni danas se ne zna da li je reč o posebno zaslužnom pripadniku ili o posebno prijatnom sećanju Jedinice – operaciji Pauk.

Jedinica je od nastanka učestvovala u povlaštenim i kriminalnim poslovima Miloševićeve elite. No, nikad i nigde njen komandni kadar i sponzori iz Državne bezbednosti nisu tako masno zaradili kao u operaciji Pauk na najnižoj trgovini ljudskom nesrećom koja se nije okončala sve do sloma Babine Zapadne Bosne u avgustu 1995.

Nekoliko godina kasnije, Milovanović i Dudaković su u Sarajevu, uz prisustvo Alije Izetbegovića, sumirali ratna iskustva iz bihaćkog regiona.

"I naišao je Alija Izetbegović u pauzi između dve sednice", seća se Milovanović. "Ja mislim da se Dudaković uplašio. Bilo mu je neprijatno, pocrveneo je, a Alija prolazi pored nas i kaže: ‘Dobro je dok razgovaraju ratni komandati.’ Dudaković, valjda da bi se izvadio, kaže: ‘Gospodine predsedniče, objašnjavam generalu kako sam odbranio Bihać.’ Na to Alija u prolazu – onako, ni pet ni šest – reče: ‘Vraga bi ti obranio Bihać da ja to nisam platio četrdeset i šest miliona maraka.’"

Dudakovićevo viđenje navedenog je bitno drugačije: "Ja to ne znam, a smatram da ni Alija Izetbegović nije znao koliko je ovdje došlo para s obzirom na donacije od mnogih dobronamjernih ljudi preko rođačkih linija i veza. Vjerovatno to zna tadašnji premijer Bosne i Hercegovine Haris Silajdžić. Možda on zna, ali čisto sumnjam. A kada se govori o toj cifri od četrdest i šest miliona maraka – to prvi put čujem."

Tajna operacija Pauk okončana je 1995. posle sloma Krajine u Oluji. Međutim, dva meseca ranije Jedinica se prvi put pojavila u javnosti. Prilika je bila bizarna. Posle vazdušnih udara NATO aviona, Mladićeva vojska je hapsila pripadnike mirovnih snaga i vezivala ih za sve moguće ciljeve bombardovanja.

Milošević nije propustio šansu da se legitimiše kao faktor mira i stabilnosti, kako su ga tada nazivale američke diplomatie poput Ričarda Holbruka.

Odmah je poslao Stanišića u Republiku Srpsku da oslobađa taoce. Pošto je sve trebalo da izgleda zvanično, šira javnost je tada prvi put videla i čula šefa Državne bezbednosti: "Ja sam šef Državne bezbednosti Srbije i boravim ovde kao specijalni izaslanik predsednika Miloševića", rekao je Stanišić.

A kako je Stanišićeva misija trebalo još i da izgleda opasno i napeto, pratila ga je Jedinica, za ovaj slučaj nazvana – Jedinica za antiteroristička dejstva. Gotovo da nije bilo nikog ko je išta znao o ovim ljudima sa crvenim beretkama. Još manje je bilo onih koji su na televiziji mogli prepoznati Frenkija – sve i da su za njega čuli. A tek o Zvezdanu Jovanoviću, koji će 2003. pucati u premijera Zorana Đinđića, ne vredi trošiti reči. Ako se kasnije Stanišić tu i tamo pojavljivao u javnosti, Jedinica se ponovo povukla u mrak u kome je ostala do Petog oktobra 2000.

U tom mraku, u julu 1995, jedan ogranak Jedinice – Škorpioni Slobodana Medića Boce – učestvovao je u likvidaciji ratnih zarobljenika iz Srebrenice. Tada je u ovom gradiću i njegovoj okolini, pod Mladićevom komandom, ubijeno više od sedam hiljada zarobljenika i civila muslimanske nacionalnosti.

Mesec dana kasnije, u avgustu 1995. Milošević je i konačno digao ruke od Krajine. Pala je za svega četiri dana u operaciji Oluja Hrvatske Vojske. Nepregledne kolone izbeglica iz krajiških gradića slivale su danima u Srbiju.

Ako su izbegle Krajišnike svi zaboravili, Arkanov deo Jedinica nije. Mada u istočnoj Slavonije nije bilo ratnih sukoba od 1991, Arkan je ovo područje pretvorio u svoju privatnu državu i bogatio se na švercu deficitarne robe. Onako kako su stizali, policija u Srbiji je hapsila izbeglice i slala ih u Arkanovu bazu u Erdutu.

"Tu su ljudi bili kažnjavani tako što su morali da laju kao psi, lancima su bili vezani za kućice kao za pse i ljudi su morali da laju kao psi", seća se jedan od tada uhapšenih i nasilno mobilisanih izbeglica. "Jednom nam se Arkan obratio i rekao: ‘Slušaj ovamo.’ Mi smo svi slušali. ‘Hoće li neko da mi puši?’ S tim riječima nam se obratio gospodin Arkan. Mi smo stajali, niko ništa nije smio da pisne, ni riječ jednu da prozbori..."

Arkan se pored vođenja svog dela Jedinice okušao i u politici. Uprkos besomučnoj propagandnoj kampanji, njegova Stranka srpskog jedinstva neslavno je propala na izborima 1993. Više sreće imao je u ljubavi: venčanje Arkana s folk divom Svetlanom Cecom Veličković, u proleće 1995, nazvano je u bulevarskoj štampi svadbom stoleća. Međutim, nije im bilo suđeno da dugo uživaju u medenom mesecu. Posle sloma Krajine usledila je, u kasno leto 1995, velika ofanziva muslimanskih i hrvatskih trupa na Republiku Srpsku, pa je Stanišić Arkana i njegov deo Jedinice poslao u Bosansku krajinu. Arkanu je učešće u borbama bilo tek sporedni zadatak, a glavni – disciplinovanje Vojske Republike Srpske čiji je moral bio uzdrman. Zabeležen je jedan Arkanov govor koji je održao izvesnom bataljonu trećepozivaca: "Ceo ovaj srpski narod ovde gleda u vas. I vi ste za njih heroji i srpski Obilići. I ne može da se desi da jedan heroj i srpski Obilić ode ovde ko pizda i sedne kod škole i da ga boli kurac za položaj! Jel jasno? Tu nema da padne moral – umoran sam, četiri meseca... Šta je četiri meseca? Šta ako ovaj rat potraje četrnaest godina? Šta ćemo onda? Da se predamo? E, nećemo da se predamo! Ovo je srpska zemlja, sveta srpska zemlja! Jesu li ovde vaši grobovi? Ovde su vaše crkve! Vi morate da branite svoje! Svoja ognjišta branite. I nemoj da čujem više da ste umorni. Jer – niste umorni! Svi glave gore. Gore glave! Vi ste srpska vojska!"

Čim se pojavio u Bosanskoj krajini, Arkan se sukobio sa pripadnicima Vojske Republike Srpske.

"Negde navečer mi se javio jedan pukovnik iz Drinskog korpusa – Svetozar Andrić", kaže Milovanović. "Iznerviran i izrevoltiran pita: ‘Generale, može li neko da bije srpske oficire?’ Ja, ne znajući o čemu se radi, odgovorim: ‘Može. Muslimani nas biju kad stignu.’ A on kaže: ‘Mene je prebio Arkan!’ Gde – pitam. On kaže – u Prijedoru. Otkud Arkan tamo? Andrić kaže: ‘Ne znam. Presreli su me i prebili me. Lično me je Arkan tukao.’"

Andrić nije bio jedini prebijeni starešina.

"On je na prostoru od Sanskog Mosta prema Prijedoru, između ostalog, uhapsio jednog od starješina moje brigade...", priča pukovnik Ostoja Barašanin. "Nije ga zapravo uhapsio, već razbojnički presreo na putu sa vozilom, vozilo je oduzeo, a starješinu na ćelavo ošišao. Arkan je čovjeka zlostavljao samo zato što nije imao njegovu propusnicu."

Pripadnici Vojske Republike Srpske, međutim, nisu bile nenaoružane izbeglice u Erdutu.

"Ja sam mu zaprijetio da ćemo ući u oružani sukob", kaže Barašanin. "Otvoreno sam zaprijetio i rekao Arkanu: ‘Ako želite oružani sukob, imaćete ga. Ja imam tri i po hiljade boraca, a vi tristo i pedeset pa ćemo lako vidjeti ko će izaći kao pobjednik ako nam to treba u vrijeme opšte ofanzive Muslimana i Hrvata.’ Na svu sreću, nije došlo do sukoba, ali je Arkan shvatio da na taj način ne može da komunicira."

Konačno, komanda Vojske Republike Srpske zatražila je objašnjenje od Karadžića o Arkanovim postupcima i, uopšte, o pravim razlozima njegovog prisustva u Bosanskoj krajini. Zvezda sastanaka u Banja Luci bio je sam Arkan, a u ime VRS-a govorio je Milovanović: "Rekoh: ’Po čijem ste vi naređenju došli ovde? Kako ste vi upšte došli ovde?’ Kaže Arkan: ‘Došao sam po naređenju predsednika Karadžića.’ Karadžić je tu, sedi preko puta mene i samo je ćutao – i on i Krajišnik. Karadžić je, kao dete kad nešto zgreši, premotavao palčeve. Kažem Arkanu: ‘Dajte mi to naređenje!’ Kaže on: ‘Ostalo mi je u hotelu.’ "Gospodine predsedniče, ima li Arkan vaše naređenje da dođe?’ Karadžić nije rekao ni da ni ne, nego je samo ćutao. I onda je Arkan počeo da mlati praznu slamu: kako je njemu teško, kako je on ostavio kod kuće ženu koja ima dvadeset i dve godine i koja za njim pati – tad se bio oženio sa Cecom... Rekoh: ‘Znaš šta. Šta to mene brige što vama žena od dvadeset i dve godine pati...’ A već smo se Mladić i ja bili dogovorili kako da rešimo Arkana. Rekao sam mu: ‘Ja noćas idem na Manjaču da proteram ono vaše vojske što imate, a to će uraditi i general Mladić u Kotorskom, pošto je krenuo za Han Pijesak. I u roku od dvadeset i četiri sata da vas nema!’"

Arkan se i po drugi povukao pred Mladićem; Stanišiću nije odgovarala još jedna kriza u Republici Srpskoj koja je usled ofanzive muslimanskih i hrvatskih trupa i vazdušnih udara NATO-a izgubila veći deo Bosanske krajine. No, Karadžić se zahvalio Arkanu kao nikom pre.

Ipak, pre povlačenja, Arkan i njegov deo Jedinice učestvovali su u borbama kod Sanskog Mosta; pet godina kasnije, Haški tribunal je optužio Arkana da je najteže ratne zločine počinio baš u ovom gradu. No, dok je Garda napuštala Republiku Srpsku, nazirao se kraj rata. U novembru 1995. sukobi će i zvanično biti okončani Dejtonskim sporazumom. Rat su završili isti oni koji su ga i započeli.

Posle okončanja sukoba u Hrvatskoj i Bosni, celokupna se Jedinica okupila u Srbiji. Pred Državnu bezbednost se postavilo pitanje šta da radi sa svim ovim ljudima – obučenim i naviklim na ubijanje. Kako Stanišić nije ni pomislio da ih se odrekne, nastupio je trenutak trijumfa za Frenkija. Njegova stara ideja konačno je mogla biti realizovana: oba dela Jedinice – Arkanova Garda i Crvene beretke – definitivno su spojena u proleće 1996. u službenu formaciju Državne bezbednosti. Pun zvanični naziv je glasio: Jedinica za specijalne operacije Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Skraćeno – JSO.

Za komandanta ove stare/nove formacije imenovan je Legija. On je kao najsposobniji Arkanov operativni komandant zapao za oko Stanišiću i Frenkiju još za vreme operacije Pauk. Legija je postavio i organizaciju JSO-a. Naime, još dok je rat trajao, on je u istočnoj Slavoniji uvežbao super grupu unutar Jedinice kao super formacije. Zvali su se Super tigrovi.

Sve što je naučio u Legiji stranaca, Legija je primenio u Super tigrovima. Bila je tu platforma za spuštanje konopcima – neizbežno učilo za svakog pravog komandosa. Ali i dril i krajnje surova obuka. Legija je naročito pazio na scenske efekte: svako ko bi odgledao kakvu pokaznu vežbu Super tigrova, trebalo je da ostane impresioniran. Stanišić, svakako, jeste.

U novoformirani JSO kninski deo Jedinice uneo je crvenu beretku, a Legija iz svojih Super tigrova sve ostalo. Sve strojeve radnje i rituali poput onih u Legiji stranaca bili su potpuno isti u Super tigrovima i u JSO-u. Na primer, "Tigrova reč" koja se deklamovala u obe ove formacije.

Jednoga dana kad budeš ranjen
i ostavljen od svojih na bojnom polju
i kada dođu
neprijateljske žene deca i psi,
da te rastrgnu na komade
ispali sebi metak u glavu,
i umri kao heroj!

Feljton - Jedinica III:
Konačni obračun

Opčinjen Željkom Ražnatovićem Arkanom, Legija se trudio da ostavi utisak jedinog naslednika najpoznatijeg srpskog paravojnog komandanta. To je značilo da mora biti i porodični čovek i bogati mafijaš, ugledni patriota i neko čije ime izaziva strah i poslušnost. Za razliku od Arkana, Legija se teško snalazio u ovoj ulozi: nedostajalo mu je iskustva pravog kriminalca s ulice i poznavanje sveta van kasarne i vojske

piše: Filip Švarm,
U SRBIJI VIŠE NIJE BILO MESTA ZA JEDINICU: Sahrana Zorana Đinđića

Državna bezbednost je brzo reagovala na promene posle Petog oktobra i odmah se nametnula novim centrima odlučivanja. Na jednoj strani, Koštunica je svoju moć temeljio na opštoj popularnosti i autoritetu predsednika Republike. Na drugoj, Đinđić je svojom harizmatičnošću i organizacionim sposobnostima dominirao političkim životom i bilo je samo pitanje dana kada će i formalno postati predsednik Vlade Srbije. Obojica su gajili lični animozitet koji je nastao tokom desetogodišnjeg opozicionog staža. Državna bezbednost nije propustila ni ovu priliku: kao što se Legija sastajao sa Đinđićem i njegovim saradnicima, tako se i Radomir Marković – uredno i redovno – viđao sa Koštunicom i njegovim savetnicima. I jedan i drugi su svojim sagovornicima govorili ono što su Đinđić i Koštunica želeli da čuju. Pored rivaliteta dvojice demokratskih lidera, Legiji i Markoviću su u prilog išli i sukobi na jugu Srbije. Albanska ilegalana Oslobodilača vojska Preševa, Bujanovca i Medveđe pokušala je krajem 2000. da ove opštine izdvoji iz Srbije. Redovna policija tada je bila gotovo u rasulu, pa je na jug Srbije odmah upućena Jedinica.

Kada je Đinđić formirao vladu, uhapšen je Radomir Marković. Međutim, o raspuštanju Jedinice, formacije Državne bezbednosti, nije bilo ni govora: kako zbog juga Srbije tako i zbog još jednog razloga.

"Smatrali smo da ne bi bilo mudro da dve stotine visokoprofesionalnih ubica pustimo na ulicu i da onda postanu telohranitelji raznih sumnjivih biznismena", kaže Dušan Mihajlović, bivši ministar unutrašnjih poslova.

Jedinica je zato počela da obezbeđuje političare nove vlasti, posle – po svoj prilici – jedne od Legijinih provokacija u februaru 2001. Naime, za vreme sastanka premijera Đinđića sa novim načelnikom Državne bezbednosti Goranom Petrovićem napadnut je i ranjen Petrovićev vozač. Legija se stvorio brzinom munje.

"Legija je preko svojih veza čuo da je pucano na Petrovićevog vozača", kaže Čedomir Jovanović, bivši šef poslaničke grupe DOS-a. "Došao je na parking ispred zgrade Demokratske stranke i onda je pozvan gore na sastanak. Ponudio je svoje obezbeđenje, to jest obezbeđenje Jedinice i to je u tom trenutku prihvaćeno."

Jedinica je svega nekoliko dana obezbeđivala premijera. No, Legija je uspeo da njegovi ljudi postanu deo službenog policijskog obezbeđenja raznih visokih funkcionera. Međutim, Legija je, po slobodnom nahođenju, iste te ljude postavljao kao telohranitelje pojedinim biznismenima, ali i svom ortaku Dušanu Spasojeviću, šefu Zemunskog klana. Takođe, ni osnivač Crvenih beretki Franko Simatović Frenki nije sedeo skrštenih ruku. Na njegov zahtev, primili su ga Dušan Mihajlović i Čedomir Jovanović, ali Frenkijevi zahtevi uveliko su se razlikovali od Legijinih.

"Sastanak je bio kratak", kaže Jovanović. Simatović je vodio računa samo o sebi. Nije ga bila upošte briga za Crvene beretke. Nije on došao kao Legija pre toga i ministru unutrašnjih poslova rekao: ‘U mojoj Jedinici niko nije zaposlen, ljudi rade na ugovor, moji ljudi ne mogu da se leče.’"

Kakav je bio status pripadnika JSO-a, objašnjava Mihajlović: "Ti su ljudi držani kao legionari, kao neka vrsta roblja koje je Služba u svakom trenutku mogla da otpusti."

Frenki nije bio sentimentalan jer teško da je iko bolje od njega znao šta je Jedinica i ko je sve u njoj. Onog trenutka kad je Legija isposlovao da se njeni pripadnici stalno zaposle u policiji, čitav sistem mera kojim su bivši načelnik Državne bezbednosti Jovica Stanišić i Frenki držali ovu formaciju pod kontrolom i u pokornosti, postao je prošlost. Jedinica je postala cenjena i neprikosnovena više nego ikad pre.

POKAZIVAJE SNAGE I NAPAD NA DRŽAVU: Oružana pobuna JSO-a

Da li je Jedinica zaista bila elita nad elitom? Kapetan Dragan Vasiljković – čovek koji je 1991. prvi postrojio ljude od kojih će nastati Crvene beretke – ni najmanje nije bio impresioniran kada je, krajem devedesetih godina, za potrebe Državne bezbednosti ocenjivao jednu vežbu JSO-a: "Pokazna vežba je više ličila na neku cirkusku vežbu u kojoj je vojnik pucao u balon koji je držao drugi vojnik. To je apsurd i nepotrebno izlaganje opasnosti. Prilikom te vežbe, vojnik je dobio metak u ruku i onesposobljen je bio za čitav život. Ja sam bio jako ljut i smatrao da se radi o gluposti. Jedino što ste mogli da dobijete bio je aplauz, a rizikovali ste da ubijete svog čoveka. Za mene je ta vežba bila jako neprofesionalna."

Legija je odlično plivao na sukobu Đinđića i Koštunice. To se najbolje videlo kada je Jedinica upotrebljena prilikom hapšenja Slobodana Miloševića krajem marta 2001. koje se pretvorilo u trodnevni cirkus. Milošević je prihvatio da napusti rezidenciju u kojoj se utvrdio tek kad mu je Jovanović, u ime vlasti, garantovao da se hapsi zbog kršenja domaćih zakona, a ne zbog optužnice Haškog tribunala. Da li je Legija tada namerno odugovlačio i dramatizovao hapšenje, teško je proceniti. Izvesno je da Jovanović ne bi mogao obaviti svoj zadatak bez Legije koji ga je uveo u rezidenciju.

Ipak, tri meseca kasnije, za Vidovdan 28. juna 2001, Milošević je isporučen u pritvorsku jedinicu Haškog tribunala. Kao predsednik SR Jugoslavije, Koštunica se usprotivio ovoj odluci Đinđićeve vlade, izručenje se pretvorilo u veliku državnu krizu.

U ovom odmeravanju moći, Đinđić je izašao kao pobednik. Ozbiljno narušeni odnosi između predsednika savezne države i srpskog premijera postali su nepopravljivi posle jednog zločina. Momir Gavrilović, jedan od bivših pripadnika Jedinice, likvidiran je 3. avgusta 2001, nekoliko sati posle sastanka na kome je Koštuničinim savetnicima govorio o uticaju mafije na strukture DOS-a. Ovo ubistvo nikad nije rasvetljeno. Ali, od tog trenutka, iz Koštuničinog tabora Đinđić i njegovi saradnici biće optuživani za povezanost sa organizovanim kriminalom. Zauzvrat, iz premijerovog tima, Koštunica će biti označen kao glavni zaštitnik tekovina Miloševićevog režima i kočničar svih reformi. Ponekad je izgledalo da su jedan drugome veći protivnici nego što su ikad bili Slobodanu Miloševiću.

Iza svih ovih političkih razmirica kao da je stalno izvirivala Jedinica. U prvoj polovini 2001, moć njenog komandanta postala je ogromana. No, ni njegovi problemi nisu bili ništa manji.

Opčinjen Željkom Ražnatovićem Arkanom, Legija se trudio da ostavi utisak jedinog naslednika najpoznatijeg srpskog paravojnog komandanta. To je značilo da mora biti i porodičan čovek i bogat mafijaš, ugledan patriota i neko čije ime izaziva strah i poslušnost. Za razliku od Arkana, Legija se teško snalazio u ovoj ulozi: nedostajalo mu je mladalačkog iskustva pravog kriminalca s ulice, i uopšte, poznavanje sveta van kasarne i vojske.

Starajući se o Jedinici, Legija je mnogo više bio na svom terenu. Šta tačno rade i čime se bave Crvene beretke niko nije znao: niti je Legija izveštavao načelnika Državne bezbednosti, niti je Petrović te izveštaje tražio. Komandant Jedinice nastojao je da po svaku cenu održi ovakav njen status: svoje ljude je držao u stanju stalne razdraženosti pričama o raspuštanju i izručenju pojedinaca Haškom tribunalu, a vlast je plašio pričama koliko je Jedinica opasna kad je nezadovoljna. Jer, svaka državna kontrola pretila je da Legiju liši druge baze njegove moći – Zemunskog klana Dušana Spasojevića. Ova grupa mafijaša zavladala je podzemljem zahvaljujući Legiji i njegovom položaju u Državnoj bezbednosti. Jedinica je obezbeđivala Spasojevića, štitila njegove transporte heroina, izveštavala ga o namerama policije i, kad je trebalo, pružala mu svu potrenu podršku kada je otimao bogataše i likvidirao rivale. Cena ovih usluga nije bila mala. Spasojević je celokupan profit delio s Legijom.

Suviše izazova za bivšeg legionara i paravojnika. Suviše odluka za nekog kome su čitav život drugi komandovali. A posle Petog oktobra Legija je ostao sam: Arkan je bio mrtav, Radomir Marković u zatvoru, a Frenki i Stanišić u penziji i na svojim jahtama na Savi, uticaja ograničenog na političko podzemlje.

Nije čudno što je Legija ispusni ventil potražio u burnom noćnom životu. U kafani, kao i u Jedinici, voleo je ritaule. Džek Denijels se servirao u dve čaše. Iz jedne bi pio, a drugu, koju je zvao čuvar, celo veče niko nije smeo ni da pipne. Levo od čašica za Džek, bila je limenka, a desno čaša za energetsko piće. Konobar koji bi nešto pogrešio u ovom ritualu, ne bi se dobro proveo.

Istovremeno i policajac i mafijaš, Legija je sa Spasojevićem isplanirao otmicu bogatog poslovnog čoveka, Miroslava Miškovića. Dok je Spasojević tražio otkup, Legija je tobože nudio ministru Mihajloviću da se u potragu za otmičarima uključi i specijalni helikopter iz Jedinice. Mišković je oslobođen kada je isplaćen otkup od sedam miliona nemačkih maraka. Ipak, Mihajlović je najavio ostavku ukoliko otmičari ne budu pronađeni za mesec dana. Pred sam istek tog roka, Spasojević i uže jezgro njegove bande uhapšeni su u Francuskoj i isporučeni u Beograd. Vest je objavljena 12. maja 2001, uoči Dana bezbednosti. Iste večeri, Legija je spalio diskoteku Tvrđava u Kuli.

"Oko ponoći sam pitao komandira policije zašto policija nije izašla", kaže Igor Vujačić, vlasnik diskoteke. "On mi je rekao da nikog nije smeo poslati jer bi ih Legija sve pobio. Policija se bojala ove jedinice Državne bezbednosti kao i ostali građani."

Legiji očito nije bilo lako. Ako ne uspe da zaštiti ortake iz Zemunskog klana, njegov kredibilitet u podzemlju došao bi u pitanje. Pored toga, morao je i Spasojeviću da pošalje jasan signal da mu on nije namestio hapšenje. Pritisak na Legiju sve više se povećavao. Danica i Vuk Drašković uporno su zahtevali njegovu odgovornost zbog zločina na Ibarskoj magistrali. Na kraju je bio prinuđen da dvojicu pripadnika Jedinice, Nenada Ilića Ramba i Nenada Bujoševića Glavonju, lično preda sudu. Ova dvojica neposrednih izvršilaca zločina na Ibarskoj magistrali, zajedno sa komandantom Legijom, servirali su priču da nisu znali ko im je meta i da su mislili da im je zadatak da zaustave izvesne albanske teroriste. No, Legija i dalje nije bio u stanju da se opusti. Početkom juna 2001. na proslavi rođendana folk dive Cece, udovice pokojnog Željka Ražnatovića Arkana, Legija je posle tučnjave u klubu "Stupica" napao policijsku patrolu. Na kraju ga je morao lično privesti tadašnji zamenik načelnika Državne bezbednosti Zoran Mijatović. Čim se Legija našao u zatvoru, komanda Jedinice je kontaktirala s Jovanovićem.

"Oni dolaze kod mene, pošto nemaju kod koga drugog, jer ne znaju nikog ko može da uzme telefon i okrene predsednika Vlade, a ministra policije i ne smatraju za nekog bitnog", seća se Jovanović. "Kažu da je Legija uhapšen, da je odveden u 29. novembar, da je to uvreda za celu Jedinicu i da ne može to tako."

Posle ovih pretnji oružanom pobunom, Đinđić nije imao izbora. Jovanović je, da bi smirio situaciju, lično morao da poseti Legiju u pritvoru: "On je u tom trenutku izgledao kao Morison sekund pred smrt, od koktela droge i alkohola. Bio je bez pertli, bez kaiša, pantalone su sa njega spadale... Na kraju je on uzeo taj telefon i pozvao Dušana Maričića Gumara i rekao mu da Jedinica bude u pripravnosti."

Pripravnost je kratko trajala. Čim je Legija oslobođen, penzionisao se na sopstveni zahtev i otišao na letovanje u Grčku. Pravi problemi za vladu Zorana Đinđića nastali su početkom oktobra iste godine: em je Spasojević pod nerazjašnjenim okolnostima pušten iz zatvora, em se Legija sa svojim obezbeđenjem vratio u zemlju.

Sastanak je oraganizovan u garaži kuće Dušana Spasojevića u Šilerovoj ulici u Zemunu.

"Sastanak je vrlo kratko trajao", kaže Jovanović, "i njegova svrha je bila da nam objavi rat. Ali ne tako što će da kaže – ‘Ja sam protiv vas’, jer to se podrzumevalo, već tako što je rekao ‘Ja sam za Koštunicu’. U dnu garaže, sve vreme su stajali Dušan Spasojević i njegovi ljudi sa karakterističnim fizionomijama i garderobom."

Legija i Spasojević imali su razlog za žurbu: dobar deo Zemunskog klana i dalje je bio iza rešetaka, a Legija je opet morao da se pojavi na sudu zbog atentata na Ibarskoj magistrali. Priliku da pokažu ko je pravi gazda u Srbiji, ova dvojica su iskoristila kada je Jedinica, bez ikakve potrebe, učestvovala u hapšenju braće Banović, bosanskih Srba optuženih pred Haškim tribunalom. Jedinica je opet zaigrala na kartu sukoba Koštunice i Đinđića. Dok se Koštunica protivio izručenja Tribunalu bez posebnog zakona, Đinđić je po tom pitanju bio mnogo pragmatičniji. Pod izgovorom da su obmanuti i uvređeni učešćem u hapšenju braće Banović, Jedinica je 10. novembra blokirala autoput kod Novog Sada. Ubrzo, pripadnici obezbeđenja zgrade Vlade i pojedinih državnih funkcionera povukli su se sa svojih mesta.

Oružana pobuna zatekla je premijera Đinđića u službenoj poseti Beloj kući. Čim se vratio, sastao se sa najvišim policijskim funkcionerima koji su mu rekli da trenutno ne rasplažu silom koja bi se mogla suprotstaviti Jedinici. Ali ako odgovarajuća sila nije postojala u okviru MUP-a, postojala je u Vojsci Jugoslavije. Ni u jednom trenutku Đinđić nije ozbiljno zatražio pomoć od Koštunice; ni u jednom trenutku Koštunica nije ozbiljno ponudio pomoć Đinđiću. Dok je predsednik SR Jugoslavije uživao u mukama premijera, Đinđić je radije otišao u Kulu na pregovore sa pobunjenicima nego da prihvati da ga Koštunica ponižava i ucenjuje. Jedinici je išlo kao po loju: u Centru "Radoslav Kostić" u Kuli, Jovanović se seća i kako je bio razdvojen od Đinđića: "Puška u rebra – i ti tamo, a ti ovamo. U Kuli niste predsednik vlade ni šef poslaničke grupe."

Đinđić je prihvatio zahtev Jedinice da smeni načelnika i zamenika Državne bezbednosti Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića. No, Legiji to nije bilo dovoljno. Čim se Đinđić vratio u Beograd, obavešten je da je Jedinica krenula na glavni grad. U ranim jutranjim časovima 12. novembra 2001. JSO je blokirao deo autoputa ispred Centra Sava sa zahtevom i da ministar Mihajlović podnese ostavku. Istovremeno, Legija je svedočio na suđenju za Ibarsku magistralu. Posle izlaska iz sudnice, novinarima je rekao da smatra da je oružana pobuna opravdana i da svako ima pravo da protestuje u svojim uniformama.

Koštunica nije mogao da sakrije zadovoljstvo zbog problema u kojima se našao Đinđić. Na konferenciji za štampu održanoj istog dana citirao je Legiju ne pominjući ga po imenu. Istom prilikom je ocenio i da Jedinica, osim saobraćaja, nikog drugog ne ugrožava.

Posle toga jasno je bilo da u Srbiji nema političkog konsenzusa demokratskih stranaka za obračun sa Jedinicom. Da to nekom ne bi promaklo, potrudio se Rade Bulatović, tada Koštuničin savetnik za bezbednost, a danas direktor BIA. U nedeljniku "NIN", u članku pod naslovom "Pohvala patriotizma", otvoreno je podržao oružanu pobunu. Kako Jedinica nije popuštala, na nove pregovore u Kulu otišli su ovog puta Mihajlović i Jovanović. Predstavnici vlasti opet su razdvojeni, a komanda je bila nepopustljiva – Mihajlović mora da podnese ostavku. Za ovu priliku, prvi i jedini put, Jedinica je uvela novinare u svoju bazu. Javnost je tako bila u prilici da vidi Spomen sobu, Oficirski klub, zid sa fotografijama poginulih pripadnika Crvenih beretki, mape koje su pokazivale njihov ratni put, zbirku zaplenjenog oružja... Kada je Mihajlović napisao ostavku i krenuo da je javno pročita, sreo je Jovanovića koji ju je pocepao.