Sektine sekte sekta

U Srbiji postoji sve više borilačkih klubova u kojima se radi transcendentalna meditacija, Činvojeva meditacija, Šri Ošo Radžniš, odnosno Put belih oblaka. To je zloupotreba borilačkih veština 
 
     Borilačke veštine su zloupotrebljene onog dana kada su pod njihovim imenom počela da se dovlače i dalekoistočna učenja. Tu mislim prvo na hinduizam, budizam i zen-budizam. To je počelo još šezdesetih godina prošlog veka. Kasnije, kako su se borilačke veštine širile po ovim našim prostorima, tako su se pojavile i pseudohinduističke sekte. U mnogim klubovima u zemlji praktikuju se pored borilačkih veština i meditativne tehnike. Poznato je da borilačke veštine i duhovnost moraju da idu zajedno jer je duhovnost ta koja kontroliše ono što se kroz borilačke veštine razvija, što u nekom trenutku može da bude destruktivno po samog čoveka, vežbača, ali i po druge ljude. Duhovnost mora da bude prisutna. Međutim, velike su razlike između religija, između veroispovesti. 
      Ovde u Beogradu, u celoj Srbiji postoje klubovi borilačkih veština u kojima se radi transcendentalna meditacija, zatim Činvojeva meditacija... U nekim nindža klubovima praktikuje se Šri Ošo Radžniš, odnosno Put belih oblaka... U kung-fuu se praktikuju takođe te mediitacije. Nijedan trening u ninđutsu ne počinje niti se završava bez meditativnih tehnika. To je mentalni, duhovni i fizički deo treninga. 
      Dakle, uspeli su da provuku lažna i kvaziučenja pored nekih zvaničnih meditativnih tehnika i zvaničnih religija Dalekog istoka. Danas imamo sektine sekte sektu u borilačkim veštinama.
      Ako je karate došao iz Japana, ne moraju svi ljudi koji treniraju karate u Srbiji da budu zen-budisti. Čovek je sam po sebi religiozan. Pitanje je na koji će način da dođe do neke religije. Ukoliko je prazan, pa spozna religiju preko borilačkih veština, ući će u zen-budizam. Ukoliko je, recimo, pravoslavac, može da trenira bilo koju borilačku veštinu i da ostane pravoslavan.

Hod po vatri
     
 
Dok sam bio u TM-u, mnogo manje sam se drogirao, jer sam meditacijom mogao da uđem u stanje u koje me je ranije samo droga vodila. Transcendentalna meditacija bila je odlična zamena za heroin 
 
     Za ritual hodanja po vatri pravili smo veliku lomaču. Dovučeš šest, sedam, deset kubika drva, poliješ benzinom i to satima gori. To smo radili van Novog Sada, po selima, atarima. Moraš da prijaviš policiji ritual. Oni posle dođu, gledaju šta radimo. Kad od vatre ostane žeravica, napraviš grabuljama tepih debljine desetak santimetara. Čuo sam kako urođenici sa nekih ostrva gaze žeravicu, i kao oni se mažu voskom, a od te vrućine im se kao znoje tabani, i eto oni zato prođu kroz tu vatru. To su gluposti. Nema nikakvog voska - priseća se jednog od mnogobrojnih magijskih rituala koje je iskusio u životu Novosađanin Aleksandar Heraković (38), snimatelj na TV Panonija. 
      “Prvi put sam imao malo plikova, jer sam se u momentu, usred vatre, ‘otreznio’. postao sam svestan toga šta činim. Dva metra ispred mene žeravica, dva metra iza mene žeravica, sa strane isto. Uplašio sam se. Tada su i malu decu pustili u vatru. Trogodišnja devojčica je hodala po žaru, uplašila se i usred vatre vrištala. Mislio sam, zapaliće se. Nastavila je da hoda i izašla bez posledica. Posle sam gazio po žeravici pet, šest, sedam puta i nikada se nisam opekao, nikada me nije peklo, to čak prija, dok hodaš, neki topli vetar ti mazi tabane. Nestvarno. Pre hoda po vatri, žrtvuješ joj nešto, neku svoju manu, pušenje, drogiranje, lošu karakternu osobinu... Posle se osećaš luckasto, veselo, moćno, samouvereno, jer pregazio si vatru i niko ti ništa više ne može.”
      Iako je rodom iz Novog Sada, od majke fizioterapeuta i oca građevinskog inženjera, detinjstvo pamti u Libiji i Peruu.
      “U Libiji smo bili do moje šeste godine. Tamo je rođen moj mlađi brat. U Libiji su se molili Alahu, a nas su u školi u Novom Sadu učili da bog ne postoji. U Peruu smo živeli dve godine. Bilo mi je deset godina. Prvog dana u muškoj privatnoj školi, zatvorenog tipa, koju su držali katolički popovi, išli smo u crkvu, klekli, molili se. Rasplakao sam se. Kod kuće mi je majka rekla da ja to ne moram da radim i da im sutra kažem da sam ortodoks. Rekla mi je da verujem u boga, ali da smo mi pravoslavci. To je bio novi šok. 
      U Peruu se Aleksandar upoznao sa muzikom Bitlsa. Postali su njegovi idoli. 
      “A svi su bili TM-ovci. Njihovi stavovi su bili i moji. Ako moji heroji uzimaju drogu, mogu i ja. Džordž Harison je bio i veliki mecena Hare Krišne, poklonio im je svoj zamak, ostavio silne novce, knjiga ‘Bhagavat Gita’ štampana je njegovim novcem. A Pol Makartni i dan-danas meditira.” 
      Sa 15 godina Aleksandar je čitao Kastanedu. I “Život posle života” Rejmonda Mudija, o zagrobnom životu, o tome kako je sve ovo na zemlji samo priprema za nešto što će doći kasnije. Ta ga je literatura fascinirala.
      “U Novi Sad je 1981. godine počeo da dolazi Neša iz Zagreba. Bio je pripadnik sekte Hare Krišna. To me nije zainteresovalo do te mere da bih im pristupio. On je tako bazao ulicama, prodavao knjige, delio brošure, pričao ljudima o Krišni, vukao ih za rukav. On je posle bio vođa te sekte za celu bivšu Jugoslaviju. Iz tog mog društva mnogi su se zalepili za Krišnu. Prihvatio sam sve te postulate Krišne, to kako oni opisuju duhovnost, svet, sve mi se to dopadalo. Ali, zahtevali su strogi celibat, a to nisam želeo. Družio sam se sa Krišnama, ali ne do mere da bih bio njihov član. Prošli su pored mene.”
      U vojsci, 1983, počeo je da se bavi astrologijom i ona ga nije napustila do danas. Njih sedmoro, osmoro, nekad desetoro, nalazili su se po stanovima, vikendicama, izučavali astrologiju, razmenjivali knjige, kasnije isprobavali magijske tehnike, a mnogo kasnije, devedesetih, završili u Pentekostnoj crkvi. “To je bila ekipa različitih ljudi, ali slušali smo istu muziku, čitali iste knjige. Eksperimentisali sa različitim drogama. Isprobao sam sve vrste droga. Počelo je sa marihuanom, pilulama, duvanjem lepka, ne znam više ni sam. Znao sam neke koji su duvali bronzu, bronzani prah za farbanje oluka, sulundara. Tu prašinu su neki inhalirali. Zvali smo ih bronzani ljudi. Kad otvore usta, sve se sija. Bronzani su brzo umirali, bio je to ekspres kraj. Imaš fore mesec dva da to uzimaš i - gotov si.
      Bio sam veoma zainteresovan za psihodelične droge, marihuanu, hašiš, LSD. Čitao sam da psihodelične droge odvode u duhovna prostranstva koja je Kastaneda opisivao. I on je ulazio u njih drogirajući se. U astralni svet, čitao sam u različitoj literaturi, može se ući na više načina, različitim tehnikama, vežbama, ali i pomoću psihodeličnih supstanci. Prvo smo izričito bili protiv heroina i mislili smo da ga nikad nećemo probati. Hašiš, marihuana, to je kao bilo OK, LSD je takođe bio u igri, a kao za heroin nismo hteli da čujemo. Međutim, vrlo brzo, svi smo bili navučeni baš na heroin. Boli smo se. A to rokanje je stvarno opasno... Nikada nisam prodavao drogu, nisam krao, lagao, varao... Mnogi iz ekipe su sad mrtvi, ili su bili više puta u zatvoru. Mi nismo bili razmažena deca. Moja braća i ja. Imali smo male džeparce, radili smo, fotografisali maturante, svadbe... Moja braća su duvala nešto malo. Danas rade obojica. Mlađi je operski pevač, živi u Parizu, stariji ima firmu svetlećih reklama.”
      Aleksandar se godinama drogirao. “Ali kako sam više počeo da se interesujem za magiju, tako je droga postajala manje važna. Prvo sam postao član Društva za primenu transcendentalne meditacije, tzv. TM. To je bilo 1986. Oni su prodavali tu transcendentalnu meditaciju kao tehniku za relaksaciju, oni nisu pričali da je to priziv nekih duhovnih entiteta. Tek kasnije, kad prolaziš kroz te njihove nivoe, saznaš da su oni zapravo verska sekta. Priprema za meditaciju bile su joga asane dvadesetak minuta, pa vežbe disanja pranajam. I zajedno sa meditacijom, dobro si se osećao. Međutim, joga je isto duhovna škola. Čekaju da ti se svidi, onda hoćeš da ideš dalje, barijere se ruše, hoćeš viši nivo i spreman si da radiš šta i oni. 
      Na seanse smo išli po privatnim stanovima, skupljali smo se na različitim mestima. Najviše u stanu te naše učiteljice Ivanke. Ne znam šta je danas sa njom. Ona nam je bila guru, ona nas je inicirala. Prvo smo imali nekoliko sastanaka kad nam je ispričala šta je TM. Pre inicijacije se obavljao verski obred. Stojimo ispred postera onog Mahariši Mahiš Jogija. Ona mrsi nešto na hindu jeziku, uđe u neki trans i saopšti mi kako glasi moja mantra. Glasila je ‘aima’. To se nije smelo nikome reći. Onda je ponavljaš u sebi. Baci te to u stanje slično snu. Kao da budan spavaš. Posle asana i pranajama ulazi se u meditaciju i to traje dvadeset minuta. Oni koji su bili na višem tečaju, ostaju još, a mi koji smo imali samo tu prvu mantru, polako izađemo. Nikakvo posebno iskustvo, ali mi se svidelo. Tada sam puno manje uzimao drogu, jer sam u ta stanja zbog kojih sam drogu i počeo da uzimam, sad uspeo da ulazim bez nje, ali uz pomoć meditacije. Meditacija je bila zamena za drogu. TM nije bio skup, ali plaćalo se. Sve je to biznis u suštini i ide geometrijskom progresijom.” 
      Onda je, kaže, sve to prestalo da ga fascinira. I nisu ga zvali kad je prestao da odlazi na seanse. U drugoj polovini osamdesetih susreće se sa knjigama Alistera Kroulija. “Ta zapadna magija me je najviše drmnula. Ta moja ekipa bila je liberalna, pa ako se jedan moli Krišni, drugi đavolu, treći se bavi astrologijom, četvrti samo ide na intenzive... nema veze, bitno je da smo svi na duhovnoj stazi. A pojma nismo imali u šta smo se uplitali. Krouli je bio heroj naše generacije. Prorok novog doba, inače narkoman. Novi Isus, sam je sebe proglasio. Taj Nenj Age je nekakva nova religija u kojoj svi sve uvažavaju. To je bućkuriš od svega pomalo. Živeo sam u numerološkim koincidencijama, proveravao numerološku kompatibilnost raznih soba. Bio sam ponosan što sam prevazišao heroin. Ipak, ljudi koji zagrizu tu veru novog doba, postaju egocentrici, sve suprotno onome što Biblija uči.” 
      U to vreme je Aleksandar Heraković zajedno sa svojom “ekipom” isprobavao puno magijskih tehnika. Bilo ih je u toj grupi različitih godina i obrazovanja, iz svih krajeva bivše Jugoslavije. “Sa njima sam praktikovao i hod po vatri, intenzive, preporađanja... Stalno smo eksperimentisali. Otkrio sam skripte Živorada Mihajlovića Slavinskog, on je puno pisao o jogi, intenzivima, zenu... Te skripte su bile ritual prizivanja nekih arhangela... To sam iskopirao i objavio drugovima da dođu kod mene u vikendicu da napravimo taj ritual. Bio je to ritual pentagrama. U to vreme sam odlazio u stan kod Slavinskog, u Maksima Gorkog u Beogradu, tu je bila Bela gnostička crkva. Bio je to kraj osamdesetih. Tad su me okupirale i tarot karte, astrologija, vudu magija... Preporađanje je tehnika pomoću koje je jedna moja prijateljica izlečila psorijazu, i mucanje je moguće izlečiti ovom tehnikom i druge komplekse. U tome ne vidim ništa loše. Astrologijom sam se dugo bavio.”
      Aleksandar je imao emisiju na Radiju Novi Sad, 1989. i 1990. petkom uveče. Njegov brat je crtao natalne karte slušalaca koji su se javljali, a Aleksandar im je posle čitao i tumačio horoskop. Preko nedelje je putovao i radio horoskope onima koji nisu stigli na red u emisiji. “U to vreme sam se zabavljao sa Tanjom, mojom bivšom ženom i majkom mog desetogodišnjeg sina. Živeli smo u Beogradu zajedno, ona je studirala na Filološkom. Ja sam svoju astrološku praksu preneo u Beograd.” 
      U Hrišćansku pentekostnu crkvu ušao je 1990. godine. 
      “Tanja i ja smo sreli mog drugara, jedne večeri u Novom Sadu, koji nam je rekao da je ‘upoznao boga’. Izgledao je ozareno, kao da je uzeo nekakvu drogu, kao da je išao pola metra iznad zemlje. Rekao nam je još da problem samo treba staviti pred Boga i on će ga rešiti. Da mi je tako nešto rekao neki tamo sektaš, ja mu ne bih verovao, ali to je rekao moj drug iz moje ekipe. Njemu sam verovao. Imali smo problem, Tanja i ja, svađali smo se stalno. Otišli smo tamo i Pentekostna crkva je postala naš život. Svaki dan smo bili tamo. Savetovali su nas da se venčamo, zato što je njima tako ‘bog javio’. Mi smo se venčali. Kum nam je bio vođa Pentekostne crkve Aleksandar Mitrović. Vrlo brzo sam ja bio taj koji je druge vukao za rukav i uvlačio ih u sektu. Brzo sam napredovao i posle godinu i po dana bio sam treći čovek u zajednici. I moji i Tanjini roditelji su bili protiv našeg sektaškog angažmana. Nismo bili primorani da dajemo pare, ali po ‘sopstvenoj savesti’ svako od nas je bio primoran da daje deset posto svojih primanja u crkvenu kasu... Kod njih je sve bilo apstraktno, novca nije bilo, a Tanja je bila trudna. 
      Pravoslavlje su, nadobudno, nazivali sektom. Katolicima su se uvlačili u stražnjicu... Po njihovom mišljenju, počeo sam da talasam. Ponudili su mi službeno putovanje u Prag na konferenciju koju je držala neka prijateljska zajednica iz Švedske. Savetovali su mi da se tamo zbližim s nekim Šveđaninom, družim sa njim, pokažem mu fotografije trudne žene... a kasnije kroz nazoviprijateljstvo iznudim pare... Savetovali su me da treba da budem prevarant, grebator, prosjak... da manipulišem tuđim osećanjima. Dalje, način na koji su se obračunavali međusobno, način na koji je smaknut vođa Dragoslav Strajnić... Prvo su ga ogovarali da je kurvar, da štipka devojčice... I ja sam poverovao... Napravljen je puč, smenjen Strajnić, a Aleksandar Mitrović postao glavni pastor. I ja sam bio u novom rukovodstvu. 
      Ipak, nisam mogao da progutam ‘službeni dokument’ koji je ljude obavezivao na neke stvari. Nisu bili zadovoljni novcem koji su muzli od tih ljudi, merom vlasti i moći koje su imali nad tim ljudima. Dokument je značio ili si sa njima potpuno ili marš napolje. Nisam hteo da ga potpišem. Ni Tanja. Ubrzo nam se sin rodio. A mi smo sa Pentekostnom sektom završili. 
      U pravoslavnoj crkvi sam kršten septembra 1993.” 
       
Nije me sramota 
 
Da li mi je žao što sam prošao kroz drogu, sekte, magijske obrede? Da li se kajem? Ne, ni za šta mi nije žao. Ako ništa drugo, poznajem sve to i mogu da pomognem mladim ljudima koji se sada nalaze u dilemi droga da ili ne, magija da ili ne, sekta da ili ne. Moj zadatak je da ne ćutim više o svemu tome. Preveslali su me u toj Pentekostnoj crkvi, štaviše i sam sam kao sveštenik te crkve preveslavao druge. Mnogi me pitaju kako me nije sramota da pričam o svemu šta sam radio. Ako me nije bilo sramota da vučem ljude za rukav i pričam kako ih bog voli, ne treba da me bude sramota da govorim o tome šta sam radio.

Uživaš dok ne poludiš
     
 
U svakoj državi u svetu postoji identična TM-ova partija prirodnog zakona. TM je sekta sa najvećim stepenom iskorišćenja. U TM-u nema samostalnosti, nema individua, nema ličnog mišljenja 
 
     U predizbornoj brošuri Partije prirodnog zakona koju ste devedesetih mogli da dobijete od Subotice do Ulcinja doskorašnje SRJ, tadašnji predsednik Partije prirodnog zakona Branko Čičić je svojim biračima obećao savršenu zemlju i savršeno društvo. Partija prirodnog zakona organizovaće grupu od 7 000 jogi letača “kako bi se oživljavanjem jedinstvenog polja Prirodnog zakona u nacionalnoj svesti stvorio postojan uticaj harmonije i pozitivnosti širom zemlje”. Ako hoćete da postanete jogi letač treba samo da prođete kroz program Maharašijeve transcendentalne meditacije i postanete TM-ovac. A vežba jogi letenja, piše dalje u brošuri, proizvodi “rastuće blaženstvo” i “harmoniju u okolini”. O “savršenoj vladi” i “nepobedivoj Jugoslaviji” da i ne govorimo.
      Zoran Popović, elektrotehničar u penziji, postao je član Društva za transcendentalnu meditaciju, još 1985. “Otišao sam kod Žarka Trišića, učitelja TM-a, zajedno sa tadašnjom suprugom. Od 1994. ne živimo zajedno. A 1997. smo se razveli. Njeno ponašanje je bilo dosta teško. Kod Žarka sam najviše zbog nje i otišao. Da rešimo problem. Moja supruga je samo probala da meditira. Izgubila je svest. Kao i njena drugarica. Budio sam ih više od pedeset minuta.” 
      Bivši meditant i autor knjige “Omen” (o TM-u) Zoran Popović kaže da ga je meditiranju naučio njegov učitelj Žarko Trišić, i da je u početku osetio onaj fini efekat opuštanja i odmora: “Ni žena me tad nije nervirala. Sinu sam rekao da je sve to zanimljivo i prijatno i da može da proba i on. Tad ni sanjao nisam da je TM sekta, da čovek posle ne može da se otrgne od meditacije i da u njoj uživa kao i u narkoticima. Dok ne poludi.”
      Sin Zorana Popovića je počeo da meditira sa 14 godina, a sada mu je 29. “Njemu i dalje nije dobro. Dolazio mi je krvavih stopala, hodao kojegde, ja mu rane čistim a on me pita: Kako je moj učitelj Žarko? Kad sam mu govorio da prestane da meditira, on mi kaže: Ja više ne meditiram, ja živim meditaciju. Pomoć je tražio od lekara, Pravoslavne crkve... Išao je po manastirima, rekoše mu: Brale, mi ti ne možemo pomoći. Policija i dalje nema efikasne instrumente za borbu protiv sekti, sudija mi je rekla da od toga ništa u zakonima nema. Neuropsihijatar mog sina kaže sekte ne postoje, a moje dete sedi u ‘Lazi Lazareviću’. 
      Odlasci na seanse su, kaže Popović, koštali. “Sedam dana predavanja i inicijacija koštaju oko 100 evra. Svako novo predavanje, viši kurs morali su da se plaćaju. Neki put ne dajete novac već odradite neki posao za njih. Zavisi šta ste po zanimanju. Ako ste vodoinstalater, inženjer, šta god, uradite posao za njih u onome u čemu ste stručni. Ja sam sa Žarkom radio tzv. ape, to su adapteri koje smo koristili u ono vreme kad nestane struje za kompjuter, sijalicu, rešo.”
      Zauzvrat, Popović je meditirao, uz zvuke indijske muzike i miris štapića. Kaže da su ljudi koji meditiraju, konzumenti, i droga im nije potrebna, jer imaju odličnu zamenu za nju. “Žarko Trišić, moj učitelj bio je narkoman u Holandiji, tako mi je sam pričao, teško bolestan, bio je skoro na samrti, TM-ovci su ga pokupili, spasili mu život, naučili ga transcendentalnoj meditaciji. Spasili su ga drugom vrstom zavisnosti. On to sada ne priznaje. Kaže da nikad nije bio narkoman.” 
      I šta TM dobija, osim novca, regrutujući ljude? “Dobija robove. Oni se ne opiru sistemu. Ništa ne ulažu, a kao virusi utiču na čoveka i celo društvo, dobijaju ceo društveni sistem od čistača ulica do predsednika države. U svakoj državi u svetu postoji identična TM-ova partija prirodnog zakona. TM je sekta sa najvećim stepenom iskorišćenja. U TM-u nema samostalnosti, nema individua, nema ličnog mišljenja, svi su proizvođači i potrošači. To je vrsta mondijalizma, univerzalne religije. Prema drugim religijama su podsmešljivi, Srpsku pravoslavnu crkvu zovu sprc. Veliki je broj TM-ovaca naših uvaženih umetnika, glumaca, političara, sudija... Svi koji su ozbiljno mislili da ostanu u JUL-u bili su TM-ovci. Sećate li se spotova JUL-a devedesetih? Kao mladi JUL-ovci slikani su upravo vrhunski učitelji TM-a, vrhunski prevaranti.”

Moje iskustvo s njima
     
 
Iako sam najčešće u emisijama govorio, zajedno sa svojim gostima, o satanizmu i tome kako ga prepoznati, najviše problema sam imao zbog pisanja i pominjanja transcendentalne meditacije 
 
     Prvi put sam o sektama pisao početkom osamdesetih godina. Srpska pravoslavna crkva je tada još uvek u štampi tretirana kao nešto stidno i od društva odbačeno, pa su i verske sekte i zajednice smatrane kao dokaz “pluralizma samoupravnih odnosa” ili “podruštvljavanja crkve kao takve”. Pominjan je podatak o 170 verskih zajednica i sekti, a kao vrhunac podlog rada i podrivanja socijalističkog samoupravnog društva, uziman je primer nekih bogomolja u kojima sveštenici dozvoljavaju muzičke probe naprednoj omladini koja se služi gitarama, bubnjevima i ostalim sličnim dekadentnim instrumentima. 
      Ali, moj prvi susret sa nekom sektom, a pretpostavljam i prvi susret većine mojih vršnjaka iz čedrdeset i neke, bio je sredinom šezdesetih godina, kada su “Bitlsi” ušli u indijsku fazu. “Deca cveća” su u Beograd, uz rokenrol, donela čudno oblačenje, drogu, i jedan sasvim drugačiji odnos prema životu. Ličili su na ljude koji se neprestano tegle, živeći između sna i jave. Niko tada nije ozbiljno shvatao mantranje. I dok se vlast sa gađenjem odnosila prema pravoslavlju, na ulici su klinci, uz čudne pokrete, ponavljali “Hare Krišna, Krišna Hare”. Milicioneri su ih zadivljeno gledali, iako se o nekima od njih pričalo da “piju drogu”. U srednje bogoslovske škole i Bogoslovski fakultet su išli samo “zaostali i zatucani”, a krem socijalističke omladine je hrlio u Atelje 212 da vidi predstavu “Kosa” u kojoj su tada najbolji mladi glumci i pevači uz zdrav rokenrol mantrali i prizivali jedan drugačiji svet.
      Ma koliko to zvučalo jeretički, rokenrol je bio najveći udarac hrišćanstvu i kao svetski pokret je, jednim svojim delom, promovisao indijsku filozofiju i brojne struje u njoj. Drugim rečima: svesno ili nesvesno, promovisao je mnoge sekte i verske zajednice. Brojni sektolozi danas, naknadno, u muzici iz šezdesetih i sedamdesetih godina traže skrivene sektaške znake. Džon Lenon je tada izjavio da su “Bitlsi” veći od Isusa Hrista. Interesantno je da tada niko mnoge indijske mudrace, osnivače sekti koji su pratili velike rokenrol grupe i imali uticaj na njihovu muziku, nije shvatao i objašnjavao kao otpadnike od crkve, već kao ljude koji beže od klasičnih formi civilizacije. To okretanje ka Dalekom istoku u Beograd je donelo i tamošnje borilačke veštine, jogu i razne tehnike, koje “pospešuju um, relaksiraju i pomažu u izbegavanju stresa”. Nikome nije bilo čudno što se klinci, u obliku molitve, uoči borbe, u tišini, obraćaju Bogu koji im je bio dozvoljen, a pri tom su popreko gledani ako su odlazili u gradsku crkvu. 
      Pre jedanaest godina na televiziji sam pokrenuo serijal “Biseri”. U goste su mi dolazili ljudi sa margine života ili ljudi “sa problemom”. Razgovarao sam sa kriminalcima, ubicama, prostitutkama, narkomanima, dilerima droge i deviza, propalim političarima, ratnicima... Zbog tih razgovora nikada nisam imao problema. Emisija se završi i kraj. Ali, kada sam 1994. godine uradio prvu emisiju u kojoj je bio gost Vuk Andrejević, momak koji je uspeo da se izvuče iz Munove sekte - Unifikacione crkve - krenuli su napadi na mene i emisiju. Ratne godine su uz šverc, drogu i svakojake vrste kriminala, u zemlju ubacile i sekte. Naravno, svako ima pravo da se moli bogu kojeg izabere, ali pri tom ne sme da bude manipulisan od strane sveštenika koji štite boga kojeg su izmislili.
      Vuk Andrejević je ispričao žestoku priču. Rastao je u tipičnoj beogradskoj porodici i kao sportista i dobar student, krenuo je u Ameriku. Prateći “zanimljiva” predavanja, polako je ušao u Munovu sektu. Pošto je jedan od retkih koji se izvukao iz pakla ove sekte, trezveno je svedočio o metodama kojima se upravlja ljudskim umom. Njegovi roditelji, Slavenka i Zoran, prodali su kuću i preselili se u Njujork u potrazi sa sinom. Iznajmili su i detektiva. Više od godinu dana Vuk je odbijao da se sretne sa njima. O tome je na televiziji svedočila njegova majka. Iznela je brojne podatke i dokaze o radu ove sekte i u Beogradu. Pri Medicinskom fakultetu u Beogradu je početkom osamdesetih godina osnovana asocijacija čiji je osnivač svuda u svetu Unifikaciona crkva, tačnije njen vođa Mun, a u Beogradu je radilo udruženje žena čiji je osnivač Munova supruga. Sekretar asocijacije pri Medicinskom fakultetu bio je dr Rudolf Majer, Zagrepčanin, koji je bio poverenik Unifikacione crkve za Balkan.
      Prvi napad je usledio od strane dr Ljubiše Rakića, akademika, koji je reagovao na pominjanje njegovog imena u kontekstu asocijacije profesora. Gospođa Andrejević je tvrdila da su njegove knjige štampane pod pokroviteljstvom Unifikacione crkve, pominjući još neke naučnike, koji se nisu oglasili. Tada je u štampi osvanulo i nekoliko tekstova o povezanosti sa Munovom crkvom i nekadašnjeg saveznog premijera Milana Panića, jer, navodno, Mun kontroliše farmaceutsku industriju. Gospodin Rakić nije poricao da mu se obratila gospođa Andrejević, tražeći pomoć u potrazi za sinom, ali je omalovažio sve njene tvrdnje i, naravno, novinara koji je sa njom razgovarao. Deo polemike je tekao i na stranicama NIN-a, a državna televizija je jednu sektašku storiju iskoristila za verbalni obračun sa nepodobnim Miloševićevim ministrom Rakićem i premijerom Panićem. U celoj priči je najvažnije da je Vuk Andrejević uspeo da se izvuče iz sekte, da je postao ragbista i da je završio Medicinski fakultet. Na sektu ga podsećaju samo fotografije iz tog vremena, na kojima ima ovalno lice, iako je izuzetno mršav. Taj oblik lica - mesečevo lice - imaju sektaši koji duboko ulaze u program sekte, pa zbog specifičnih psihičkih stanja dolazi do promena u lučenju kore nadbubrežne žlezde. Devojke koje su imale slično iskustvo, svedočile su u emisiji da su gubile menstruaciju zbog stresova izazvanih osećanjem krivice da ne izvršavaju sve što sekta od njih zahteva.
      U “Biserima” su najčešće gostovali momci i devojke koji su bili, ili su još uvek u sekti Hare Krišna. Gost mi je bila i sveštenica Maja Takač. Na osnovu zakona o štampi, imao sam obavezu da razgovaram na televiziji sa njom. Njena životna priča je gotovo identična pričama momaka i devojaka koji su odlazili u sekte, a da na početku nisu znali gde i zašto odlaze. Tipična priča: partizanska, komunistička porodica, u kojoj je Tito Bog broj jedan a otac Bog broj dva. Dobri studenti, aktivisti. Odlazak u hram u Ćustendilskoj ulici, muzika grupe Nitjananda, kolačići, specifični mirisi, dozvola da radiš šta želiš i - počinje odvajanje od porodice i dotadašnjih prijatelja.
      U gostima mi je bio i Dakša - ime dobijeno u sekti - inače poznati muzičar, Sarajlija, nekadašnji basista grupe “Zabranjeno pušenje”. On je sa zahvalnošću pričao o sekti koja mu je pomogla da pobegne iz kandži droge. Bila je to potresna priča o momku iz mešovitog braka koji ne pronalazi sebe u smutnim vremenima, beži prvo u pakao droge, a zatim iz tog pakla izlazi zahvaljujući sekti! Sasvim smireno je govorio o tada petogodišnjem celibatu i neminovnosti uzdržavanja od seksa. Dakša, po rođenju Ognjen, oženio se i odselio u Sarajevo. Ne znam kako danas razmišlja o putu koji je prošao.
      Jedno vreme je pi-ar Hare Krišne, čovek za odnose sa javnošću, bila Ljiljana Zurovac, novinarka iz Sarajeva, koja je početkom devedesetih došla u Beograd. Bila je izuzetno uporna, ali i izuzetno kulturna, u nastojanjima da se demantuje sve vezano za Hare Krišnu. Posebno je protestovala zbog svakog “napada” na Maju Takač, Mahoderi - sveštenicu hrama u Ćustendilskoj ulici. Njen misionarski rad je trajao do trenutka kada je zloupotrebljen njen maloletni sin, takođe pripadnik sekte. Tada me potražila, ali sa drugom namerom. Želela je da javnost obavesti o zloupotrebama i seksualnom iskorišćavanju maloletnika. Htela je da u emisiji svedoči o silovanju dečaka, između ostalog i njenog sina, kojima se propagira da žive u celibatu, a zatim im sveštenice “uzimaju nevinost”. Nisam je pozvao u emisiju, jer sam smatrao da jedna osvetnička priča ne daje pravu sliku o sekti.
      Tri majke iz Novog Sada svedočile su o rasturanju njihovih porodica i, kako su one smatrale, pogubnom dejstvu Pentekostne crkve. U gostima mi je bio i gospodin Marinković, vrhovni sveštenik ove crkve, koji je, naravno, sve porekao. Ali, nije mogao da porekne i svoju problematičnu prošlost o kojoj je pisao pre nego što je postao sveštenik. Između ostalog, pominjao je učešće u Legiji stranaca, a bolji poznavaoci tog štiva tvrde da se može govoriti i o klicama satanizma u tom periodu njegovog života. U smutnom vremenu dolazećeg rata, završio je u Osijeku fakultet Pentekostne crkve, o kojoj je najbolje svedočio u “Biserima” Aleksandar Heraković, u jednom trenutku treći sveštenik u ovoj crkvi, čiji je moto, kako on tvrdi - pare od stranih donatora, članova ove sekte koji ulažu u Balkan.
      Iako sam najčešće u emisijama govorio, zajedno sa svojim gostima, o satanizmu i tome kako ga prepoznati, najviše problema sam imao zbog pisanja i pominjanja transcendentalne meditacije. Posle jedne emisije u kojoj mi je gost bio pokojni Aleksandar Senić - jedno vreme je bio savetnik ministra vera, sa nekoliko strana sam opomenut i drugarski savetovan da pazim šta radim. Transcendentalna meditacija je tada bila tesno povezana sa JUL-om, a novine su pisale koje sve ličnosti iz okrilja JUL-a imaju duhovne učitelje. Jedna značajna ličnost iz političkog i biznis sveta tada bliska JUL-u, a i danas uspešno pliva u dosovskim vodama, drugarski me je savetovala da se javim Jari Ribnikar, a to mi, kako je rekao, preporučuje dr Mira Marković. Kada su mi i na televiziji rekli da bi bilo dobro da se javim gospođi Ribnikar, ja sam to i učinio.
      Bio sam zaposlen u BIGZ-u, kao urednik “Duge”. Tamo su mi rekli da su iz JUL-a zvali i protestovali, a direktor mi je savetovao da se izvinim gospođi Ribnikar, jer je i moje zaposlenje dovedeno u pitanje. I danas mi nije jasno da li su svi oni koji su me opominjali bili opčinjeni snagom JUL-a ili je zaista sve bilo dramitično kako su mi prenosili. Gospođa Ribnikar mi je poklonila “Roman o TM-u” i savetovala da ne pravim emisije o sektama, jer je to izmišljena stvar. Ako i ima nekih problema sa decom, “pošaljite ih nama u transcendentalnu meditaciju i mi ćemo im sigurno pomoći”. Savetovala mi je da bi izvanredan gost u emisiji “Biseri” bio Milija Petrović, duhovni učitelj transcendentalne meditacije, rođen u srcu Šumadije, čiji je deda, kako mi je kasnije pričao u emisiji, nosio šajkaču i bridž pantalone.
      U “Biserima” sam kao goste imao i ljude iz DB, Legije stranaca, ubice, narkomane - i niko od njih nije tražio da iz emisije bude izbačena ijedna reč. Takav je bio dogovor i sa Milijom Petrovićem. U televiziji niko nije mogao da mi kaže kako je iz emisije nestalo čitavih sedam minuta, a gospodin Petrović mi je tvrdio kako on ni od koga nije tražio da emisija bude skraćena. A “izgubili” su se delovi u kojima smo razgovarali o političkom delovanju TM i Stranci prirodnog prava, koja je imala predsedničkog kandidata gospodina Čilčića i koja je u Crnoj Gori imala više glasova nego JUL. Za one koji se ne sećaju, TM je kroz Stranku prirodnog prava nudio izbavljenje Srbiji uz pomoć dve hiljade jogi letača.
      Najzanimljiviji detalj vezan za emisije u kojima sam razgovarao o sektama vezan je za službenika jedne ambasade u Beogradu, koji mi je prišao dok sam čekao vizu. Rekao mi je da redovno gleda emisije o sektama i da mu je žao što kao službenik strane ambasade u Beogradu ne može da bude moj gost i objasni kako je JUL, u stvari - sekta. Tvrdio je da je JUL postavljen na principu sajentologa i da je novac vrhovni bog sekte. U jeziku tada aktuelnih duhovnih učitelja JUL-a on je prepoznao jezik sajentologa, a krunski dokaz mu je bio dnevnik dr Mire Marković u “Dugi”. Tada je u jednom nedeljniku objavljen, kao dodatak novinama, program sajentologa u kome su se mogle pročitati misli Rona Habarda, osnivača sajentologa, sekte koja je zabranjena u Nemačkoj i još nekim evropskim zemljama, pa su znatiželjnici mogli da se uvere u tvrdnje stranog diplomate.
     
      VANJA BULIĆ

SATANISTICKI SIMBOLI U DJACKIM SVESKAMA
 
   last na delovanje mnogih sekti gleda skoro blagonaklono, a neke njihove publikacije oslobada poreskih dazbina Grafiti ispisani po ucionicama, knjigama i sveskama, ili urezani po klupama, nedvosmisleno dokazuju da su sekte i njihovo ucenje prodrli i u skolski atar, ali jos nije istrazeno koliko je njihov uticaj uzeo maha. Po zidovima i na ostalim dackim "rekvizitima" iscrtani su obrnuti pentagrami i krstovi, cuvene "tri s estice", simbol zveri, natpisi "satanina deca", "satanina horda i vojska".
   Mogu se videti naslikane zmije isprepletene u obliku krsta, krst sa ljudskim lobanjama na krajevima, ali i poruke tipa "Bog je mrtav". Prema oceni Aleksandra Senica, publiciste, sve su to simboli savremenog satanizma.
   - Ne znaci, medutim, da su sva deca koja nose ili upotrebljavaju te simbole clanovi satanistickih sekti, oni ih koriste i nesvesno zato s to je to deo potkulture grupe kojoj pripadaju. Prisutnost tih simbola je tolika da ih mladi prihvataju kao nes to normalno i upravo je u tome opasnost - upozorava ovaj istrazivac sekti.
   A koliko je vreme u kojem zivimo plodno tle za "lovce na ljudske dus e" pokazuju podaci nedeljnika "Vojska": Od 1945. do 1980. na tlu SFRJ delovalo je s est sekti, a u "skracenoj" Jugoslaviji su 1996. registrovane 64 sekte.
   Poznavaoci tvrde da u ilegali deluje skoro cetiri puta vise ovakvih organizacija, udruzenja i grupa, koje su u SRJ stigle mahom iz Zapadne Evrope i Amerike i to u periodu izmedu 1980. i 1994.
   Za to vreme ove sekte prigrlile su oko 380.000 vernih sledbenika koji su odbacili stare vrednosti i prihvatili drugacija pravila ponasanja.
   Prema tvrdnjama americkog casopisa "Cudotvorna veza", objavljenim i u ovdasnjim medijima, u Srbiji deluje desetak satanistickih "crkava" sa sedistima u Vrs cu, Subotici, Zrenjaninu, Pancevu, Trsteniku, S apcu, Nis u, Kragujevcu, Leskovcu i Beogradu.
   Analiticari upozoravaju da ne treba sumnjati u opasnost od raznih satanistickih i kultnih tajnih grupa sa cudnim ritualima i krvnim zrtvama.
   Pre samo par godina 913 pripadnika "Kulta narodnog hrama" popilo je cijanid u izbeglistvu u Gvajani jer je njihov voda hteo da izbegne istragu americkog Kongresa. Ni ostale sekte nisu manje opasne, jer se ograduju od ostalog sveta, imaju stroga pravila ponasanja, drugaciju komunikaciju, ishranu, odevanje.
   Cime se sve sluze oni koji vrbuju novo clanstvo? Nudi se besplatan put na studije u inostranstvo, ucenje stranih jezika, zaposlenje. Sve je to vrlo primamljivo, narocito za mlade koji tes ko mogu da ostanu ravnodus ni na ove ponude u eri sveopsteg siromastva, bede i otudenja.
   Novi clanovi su zasuti ljubavlju i mnogima se ucini da su nas li novu porodicu. U sektama na domacem tlu ima mnogo intelektualaca, profesora univerziteta, akademika, lekara, glumaca. I po pravilu kad se jednom ude u takvu organizaciju veoma se tes koiz nje izlazi.
   Prema tvrdnjama analiticara u Beogradu ima i osnovaca - clanova najopasnijih satanistickih sekti cija su sastajalista u kalemegdanskim katakombama i podnozju opservatorije.
   U prestonici, ali i u ostalim gradovima gde caruju ove sekte, organizuju se seanse, a ulaz se naplacuje od 50 do 100 nemackih maraka. Sve izgleda kao predstava, ali zapravo predstavlja obrazac za ulazak u drus tvo pravih satanista, kazu upuceni.
   Iako su iskusenja velika i vrebaju na svakom koraku, tinejdzeri zapravo malo znaju koliko sekte mogu da budu opasne.
   - Deca shvataju da je to drugi svet, daleko od nas. I roditelji misle da se to njihovoj deci nikada ne moze dogoditi, ne shvataju zapravo koliko sekte jesu problem. Mladi sve to povezuju sa inteligencijom, misle - kako neko pametan moze da nasedne na sve to? Ne znaju da se sve radi perfidno i da niko nece direktno da pita "hoces li da se uclanis u sektu?" Vrlo cesto je upravo suprotno i opasno je jer se sve desava neprimetno, tako da covek i ne moze da se odbrani od toga - kaze Zorica Panic, psiholog u Desetoj beogradskoj gimnaziji.
   Proslogodisnja anketa medu 120 novobeogradskih osnovaca pokazala je da 73,56 odsto nije znalo ime nijedne sekte. Jehovine svedoke navelo je 15,14 anketiranih daka, 7,30 je culo za Hari Kris nu, a 4 odsto zna za sekte koje slave Satanu, dok je 34,17 odsto izjavilo da su sekte ljudi "koji veruju u nekog drugog boga".
   U tom ispitivanju 76,53 ucenika je reklo da ne zeli nesto vise da sazna o sektama, a vecina je tvrdila da bi clana sekte vrlo lako prepoznala s to je, kazu strucnjaci, velika zabluda.
 
Casopis za 16 miliona ljudi
 
   Jehovini svedoci s tampaju publikaciju "Kula strazara" u 16 miliona primeraka na 118 jezika koja se deli besplatno. Casopis izlazi od 1879, ima ga i kod nas i osloboden je poreza na promet. Pre tri godine u Srbiji je registrovano 14 odsto vise Jehovinih svedoka.
   Clanovi Jehovinih svedoka zavetuju se da ne primaju transfuziju krvi cak i po cenu smrti. Ta zabrana vazi i za decu i za trudnice koje odbijaju carski rez.
 
Stare i nove sekte
 
   Prema kalendaru SPC sve sekte se dele na tri grupe, hriscansko-protestantske, dalekoistocne i satanisticke. Ima sekti koje traju i po nekoliko vekova i novih religioznih sekti koje se javljaju pocetkom 50-ih godina ovog veka. Kultovi su istinski zatvorene grupe autoritarnog i hijerarhijskog ustrojstva sa harizmatskim vodom kome se clanovi predaju bez ostatka.
   Sam izraz sekta znaci odstupanje od drzavne crkve. Kod nas od 1918. od stvaranja Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca nema drzavne crkve pa bi to znacilo da nema ni sekti.
 
Sajentolozi medijski najzastupljeniji
 
   Prema nekim podacima na tlu SRJ deluju Pentakostalna crkva, Adventisticka crkva, Sajentolozi, Baptisti, Jehovini svedoci, Hari Kris na, Red istocnih templara, Evangelisti, Mormoni, Munova sekta, S ri Cin Moi, Ordo Templi Orijentis, Veda, Satija Saibaba, Vitezovi Istoka, Unifikaciona crkva...
   Sajentolos ka crkva je jedna od medijski najzastupljenijih na svetu - procenjuje se da ima oko 10 miliona vernika, od zvezda iz Holivuda do Bele kuce. 
 


Izvor: Glas Javnosti

ekte za početnike
Datum: 17.05.2006



SEKTE ZA POČETNIKE

U savremenom dobu osnovni kriterijum za vrednovanje svega što je pozitivno je novac i ono što se pomoću novca može dobiti. A može se dobiti sve. Osim uobičajenih materijalnih stvari može se dobiti mir, vera, zdravlje, radost, inteligencija, prijateljstvo - tako bar obećavaju sekte. I po tome se razlikuju od opštepoznatog o ovim zajednicama. Do sada smo sekte smatrali za verske zajednice sa iskrivljenim tumačenjem i zloupotrebom zvanične religije, što su one u osnovi zadržale, ali su u skladu sa zahtevima novog vremena evoluirale i komercijalizovale se, postale profitabilne organizacije. Potvrda ove teze je čuvena rečenica Lafajeta Ronalda Habarda (1911-1986). osnivača sajentologije (Sajentološke prkve), jedne od medijski najzastupljenijih sekti, koja je za svega pedesetak godina postojanja uspela da stekne 10.000.000 vernika u oko 120 država sveta:„ Ako čovek zaista želi da zaradi milion dolara, najbolji način za to je da osnuje svoju religiju.” Ronald Habard je inače bio pisac naučnofantastične proze, sklon transcendentalnom. U mladosti je sa ocem, pomorskim oficirom američke vojske, često putovao na Daleki istok i u Indiju, gde se dodatno upoznao sa hinduizmom, budizmom i okultizmom. Preživeo je kliničku smrt od 8 minuta. Sajentološku crkvu je osnovao 1950. godine, a posle njegove smrti 1986. godine ostalo je 556 pisanih dela, oko 3.000 sati snimljenih predavanja i više od 100 filmova. Sajentolozi u svetu imaju oko 3.200 svojih objekata, cena osnovnog početnog kursa kod njih je 2.000 dolara, a kompletnog kursa 350.000 dolara. Pojedine holivudske zvezde ne kriju svoje članstvo u ovoj sekti, kao Tom Kruz i Džon Travolta, a velike finansijske i političke kriminalne afere u Americi se brzo zataškavaju i sajentolozi uživaju podršku Bele kuće, posebno od kada je na njenom čelu bio Bil Klinton kome su finansijski i medijski izuzetno pomogli u predizbornoj kampanji. Infiltriranjem svojih članova u krugove finansijske i političke moći sekte nastoje da zavladaju ne samo jednom državom, već celim svetom. Njihova moć van granica jedne zemlje se vrlo brzo širi, s obzirom da prihvataju pripadnike svih nacija i religija. Sama reč sekta potiče od latinske reči sequi, što znači slediti, a enciklopedijska definicija sekte tumači kao male grupe istomišljenika koje su se odvojile od matice religije u neku drugu samostalnu religijsku grupu. U odnosu na zvaničnu religiju od koje su se odvojile i u odnosu na to kako one 
same sebe deklarišu veliki broj sekti se može grupisati u pseudohrišćanske, zatim pseudohinduističke i dalekoistočne sekte, sinkretističke sekte (mešavina više religija i kombinacija sa okultizmom i magijom) i satanističke sekte, kao i komercijalne kultove. 

Novi svetski poredak kroz sekte 

Brisanje nacionalnih i religijskih specifičnosti i razlika i formiranje jedne svetske religije, jedne svetske vlade i jedne svetske vojske i policije umnogome podsećaju na „novi svetski poredak”. Međutim, to su ujedno i osnovni ciljevi sinkretističkih sekti, danas možda najpoznatajih i najbrojnijih u svetu. Neke su stare više stotine godina, a neke tek nekoliko decenija, ali su sve veoma uticajne širom sveta. To su: 
Rozenkrojceri, iz 14. veka, danas Internacionalna škola zlatnog ružinog krsta, kod nas sa centrom u Beogradu, čiji se sledbenici najčešće okupljaju u Klubu inženjera i tehničara. U svetu imaju između 500.000 i milion članova. 

Svedenborgijanci, iz 18. veka, danas ih ima između 20.000 i 30.000, najviše u SAD i Švedskoj. 

Iluminati, iz druge polovine 18. veka, preteče današnjih komercijalno-verskih sekti, potpuno poistovećeni sa ciljevima „novog svetskog poretka”. 

Zlatнa zora, s kraja 19. veka, čiji su članovi najčešće i članovi neke okultne ili gnostičke sekte. 

Teozofska i antropozofska društva, s kraja 19. veka, poznata po svojim osnivačima Heleni Petrovnoj Blavackoj i Rudolfu Štajneru. 

Novo doba (New age), osnovana 1945. godine, sa preko 30 miliona pristalica u svetu i oko 10.000 u Jugoslaviji. 

OTO - Ordo Templi Orientis, potiče od Viteškog reda templara osnovanog 1119. godine za vreme krstaških ratova. Moderna verzija ove sekte je osnovana 1895. godine, a njen najpoznatiji poglavar je bio satanista Alister Krouli. U Jugoslaviji se osamdesetih godina osnivaju kampovi i oaze u Mariboru, Ljubljani, Zagrebu, Rijeci, Splitu, Osijeku, Sarajevu, Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Trsteniku i Skoplju. Prvi prevodi njnhovih publikacija objavljeni su na slovenačkom jeziku, a početkom devedesetih godina beogradska izdavačka kuća „Ezoterija” objavila je prevode i na srpski jezik. Danas postoje u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Zrenjaninu, Nišu, Vršcu, Trsteniku i na Ubu. 

Bela gnostička crkva, osnovana 1960. godine, od 1991. godine sa sedištem u Beogradu, ali se ne oglašava pod pravim imenom, već poziva na relaksacioni trening, vežbe opuštanja, vežbe protiv stresa i slično. 

Sajetologija ili Sajentološka crkva, osnovana 1950. godine u 
Los Anđelesu, sa preko 10 miliona vernika u više od 120 država sveta, 
poznata po kriminalnim aferama krađe poverljivih dokumenata u političkim vrhovima mnogih država. Zvanično, u Jugoslaviji ne deluje, ali je registrovala svoje robno-službene žigove u „Glasniku intelektualne svojine” Saveznog zavoda za intelektualnu svojinu SRJ, od kojih dva krsta pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a jedna oznakaje slična oznaci čina general-majora u VJ. 

Unifikaciona crkva ili Munova sekta, osnovana 1954. u Pjongjangu, sa današnjim sedištem u Njujorku, finansijski najmoćnija verska organizacija novijeg datuma, sa velikim procentom akcija u fabrikama mašinogradnje, vojnoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Zastupljena je na svim kontinentima, ima između četiri i pet miliona sledbenika. U Jugoslaviji ima oko 1.000 sledbenika, ali je najmanje trostruko veći broj zaposlenih u Munovim firmama „Am Vej”, „Herba lajf” i slične. Kod nas deluje kroz Federaciju žena za mir u svetu. Profesorsku akademiju za mir u svetu i Porodičnu federaciju za mir u svetu. Često u štampi oglašava letnje tečajeve stranih jezika po izuzetno niskim cenama, gde se nudi rad uz boravak. Neke javne ličnosti i ugledni intelektualci kod nas su članovi Munove sekte. 

OM Šinrikjo, osnovana 1987. godine na Himalajima, raširena u Japanu, sa centrima u Moskvi, Bonu, Njujorku, Bombaju, Šri Lanki. U Jugoslaviji nije delovala, ali je privukla veliku pažnju zbog propagiranja i masovnih ubistava trovanjem u tokijskom metrou. 

Najpoznatije sekte u Jugoslaviji 

Kod nas su najpoznatije sekte, osim spomenutih sinktretističkih. i neke 
pseudohrišćanske, pseudohinduističke i satanističke. 

Baptisti, kod nas se pojavili 1905. godine, danas ih ima oko 3000 krštenih i još oko 2.000 simpatizera. Imaju 92 objekta u Jugoslaviji i podeljeni su na severni i južni savez. 

Nazareni, prvi sektaši među Srbima, danas ih ima oko 5.000 krštenih, odnosno oko 8.000 sa sledbenicima.Centar im je u Novom Sadu i imaju 80 objekata. 

Adventisti ili subotari, osnovani 1833. godine i smatraju sebe crkvom, imaju oko 300 liastova na 273 svetska jezika, 4.200 škola, 11.000 učitelja i oko 300.000 polaznika, oko 500 viših škola i 22 fakulteta, 140 bolnica sa oko 6.000 lekara i medicinskog osoblja, 50 staračkih domova i 30 prehrambenih industrija. To je najbrojnija sekta u Jugoslaviji, sa oko 80.000 članova, odnosno 150.000 pristalica. Imaju 50 objekata i teološki fakultet u Beogradu, objavljuju časopis „Znaci vremena”, imaju u Beogradu radio-stanicu „Radio Glas nade” i humanitarnu organizaciju„ADRA”. 

Jehovini svedoci, osnovani 1851. godine, ali od 1931. godine poznati pod ovim imenom, jedna od najbrojnijih, najrasprostranjenijih i najdisciplinovanijih sekti u svetu, broj članova im stalno raste, ima ih oko 20 miliona, glavno sedište im je u Bruklinu, a za Jugoslaviju u Beogradu. Kod nas ih ima oko 5.000 i imaju oko 70 objekata. Objavljuju časopise „Kula stražara” i „Probudite se!” na svim jezicima sveta. Misionarsko-marketinški su najspremnija sekta jer druge ljude posmatraju ili kao demone, ili kao potencijalne jehoviste. Ako jedan član porodice, kluba, firme...postane Jehovin svedok, ostali više ne mogu biti mirni jer će biti ili vrbovani ili demonizovani. Često dele stripove i svoje časopise ispred (ili u) osnovnih škola, fakulteta, bolnica. u poštama, na trgovima. Neke javno poznate ličnosti i intelektualci kod nas su pripadnici ove sekte. 

Mormoni, osnovani 1830. godine u Americi, ima ih oko 10 miliona u svetu, u Jugoslaviji oko 300 sa centrom u Beotradu. 

Pentekostalci, osnovani 1901. godine u Americi, ima ih oko 3 miliona u svetu. U Jugoslaviji ih je oko 30.000, gde imaju svojih 50 bogomolja i humanitarnu organizaciju „Hleb života”. 

Treba naglasiti da se centrale ove četiri sekte - adventista, Jehovinih svedoka, mormona i pentekostalaca, nalaze u Americi gde su povezane sa američkom obaveštajnom službom CIA i Savetom za nacionalnu bezbednost SAD.

Crkva božija, osnovana 1886. godine u Americi, u Jugoslaviji ih ima oko 500, sa 20 objekata i sedištem u Beogradu. Božija deca ili Familija ljubavi, osnovana 1968. godine u Americi, ima oko 20.000 članova iz 86 zemalja sveta, među kojima je i Jugoslavija u kojoj je od 37 mladića i devojaka koji su otišli u njihova prihvatilišta 12 i ostalo, a među njima 6 maloletnica. Podržavaju hipi-pokret, rok-muziku, slobodnu ljubav... 
Slobodna crkva, nastala 1978. godine, sa sedištem u Beogradu, dva objekta i oko 200 članova. 

Hristova crkva, nastala u Americi, ima oko 4 miliona vernika, u Jugoslaviji oko 100. 

Novoapostolska crkva, nastala 1863. godine u Engleskoj, ima oko 5 miliona sledbenika, u Jugoslaviji oko 300. 

Hristova Crkva malokrštenja, nastala odvajanjem od pentekostalaca, kod nas ima oko 100 članova, sa centrom u Beogradu. 

Hristova crkva jevanđeljske braće, najmanja verska zajednica, ima 20 članova sa sedištem u Beogradu. 

Zapadnopravoslavna Crkva, osnovana 1875. godins, kod nas ima oko 2.000 članova sa sedištem u Beogradu. 

Reč života, osnovana u Švedskoj, kod nas ima oko 1.000 pristalica sa centrima u Beogradu i Novom Sadu. 

Univerzalni život, osnovana 1975. godine, ima 140 radio-stanica u svetu, u Jugoslaviji ima oko 1.000 simpatizera. 

Transcendentalna meditacija, koju praktikuje oko 5 miliona ljudi u oko 130 zemalja sveta, o čemu se stara oko 10.000 iniciranih gurua. U okviru transendentalne meditacije (TM) osnovana je i Partija prirodnog zakona u oko 60 država sveta. U Jugoslaviji je osnovana 1978. godine kao Društvo za psihofizičku relaksaciju u Zagrebu, ali je 1982. godine ukinuta, jer je prevazilazila dozvoljene norme aktivnosta udruženja. Odmah se seli u Beograd i posle 8 godina zabrane registruje se kao društvena organizacija. Često se oglašava u dnevnoj štampi pozivajući na besplatna predavanja koja obećavaju bezbrižan i zdrav život za kratko vreme. Mada se veoma trudila da pribavi pozitivna mišljenja od zvaničnih državnih organa, Ministarstva zdravlja, i svaki put ističe da nije sekta, ipak je najmanji problem kada ova organizacija samo ne ispuni ono što obećava u svojim 
oglasima. 

Karma-centar ima svoj centar u Zemunu i primenjuje pseudohinduističke tehnike - meditaciju, jogu, autogeni trening, hipnozu, radiesteziju, intenziv prosvetjenja, psihoterapiju. 

Šri-Činmoj, pseudohindunstička sekta nazvana po svom tvorcu koji vodi meditaicije u Ujedinjenim nacijama. u Jugoslaviji poznata po organizovanju tri „Trke mira” u Beogradu i spomen-ploči koju je dobila na jednom od najprometnijih mesta u najužem centru Besirada, ispred Zoološkog vrta. 

Sai Baba, tvorac sekte rasprostranjene u preko 100 zemalja sveta, u Jugoslaviji sa oko 500 simpatizera, dva centra, u Beogradu i Novom Sadu, udruženjem za granične oblasti nauke Nikole Tesle i radio-emisijom Energetski kanal ljubavi„ na Trećem programu radio-Beograda. Svoje seanse održavaju po stanovima ili na Ušću u Beogradu. 

Ošo Bagvan Radžniš, tvorac sekte koja je nekada imala 10 miliona pristalica danas tri miliona u svetu, a u Jugoslavnji oko 1.000 i Ošo-centre u Beogradu. Subotici, Novom Sadu i Baru Svoje seanse održavaju u privatnim kućama ili stanovima. 

Dzođken, ima centre u Beogradu i oko 200 članova. 

Meher Baba, tvorac sekte koja u Jugoslaviji ima do 300 sledbenika u Subotici, Novom Sadu i Beogradu. 

Vaišnavska verska zajednica Hare Krišna, sa oko 10 miliona sledbenika i 108 hramova u svetu, izdavačkom kućom ”Bhaktivedanta Book Trust„ u Los Anđelesu. U Beogradu ima oko 5.000 simapatizera, a u Jugoslaviji oko 10.000, muzičku grupu ”Nitjananda„ i rade u organizaciji ”Food for life„ (”Hrana za život„). 

Falun Gong, kineska sekta osnovana 1992. godine, ali sada deluje iz Amerike. Za sada nema sledbenike u Jugoslaviji. ali je najbrojnija u svetu, procenjuje se na oko 100 miliona sledbenika. Poznata po brutalnim samoubistvima svojih pripadnika. 

Satanina crkva (Kalifornije), osnovana 1966. godine ima oko 10.000 pristalica u SAD i oko 30.000 u svetu, ali se procenjuje da ima mnogo više simpatizera. Kod nas su poznati ogranci ove sekte, najpre Sotona u Segedinu, a zatim širom Vojvodine i u Beogradu Crna ruža, sa dve do tri hiljade sledbenika, iz koje su nastali Loša vera, Vrata pakla, Crna škorpija, Satanini sledbenici, i Satanina braća. 

Satanini vitezovi, Darkeri, Satanina deca i Satanske vojvode su autohtone sekte sa kriminalnim dosijeima. 

Međunarodpo udruženje veštica (WICCA), ima oko 100.000 sledbenika u svetu, a kod nas između 500 i 1.000 iniciranih članova i mnogo više simpatizera. 

Kako deluju sekte 

Osnovni kriterijum za ispunjenje njihovih ciljeva su najpre mentalna destabilizacija, zatim prozelitizam, prekomerni finansijski zahtevi i na kraju ulazak u politički vrh. Ovako pažljivo razrađeni kriterijumi delovanja sekti postali su ključ njihovog brzog širenja i velikog uspeha u sticanju moći i ogromnih bogatstava. Sekte su usavršile i različite tehnike pomoću kojih pridobijaju svoje buduće verne članove: to je sugestija, zatim persuazija (delovanje na iktelekt), hipnoza, edukacija, meditacija(psihološka i obredna kategorija, duboka koncentracija na neko božanstvo), joga, odvraćanje od medicinske pomoći, tehnika 4K koja podrazumeva kredibilitet (poverenje), koherentnost (duhovna povezanost), konzistentnost (postojanost) i kongruentnost (saglasnost), zatim simulacija, fabulacija i fascinacija.Današnje sekte su opasne jer su bogate. Njihovo vlasništvo su brojne fabrike, preduzeća, škole i univerziteti, bolnice, instituti... Njihovi članovi su obični ljudi, kao i uspešni profesori, političari, glumci i druge javne ličnosti i svi uobičajeno odvajaju 10% od svojih prihoda za svoje sekte. Nekim poznatim naučnicima i intelektualcima koji nisu članovi, sekte plaćaju da im svojim pojavljivanjem na njihovim skupovima daju legitimitet. Armije članova misionare ili rade teške poslove i zarađuju novac za svoje sekte. Pritom većina živi strogo asketskim životom, a sav sjaj i bogatstvo pripada vođi. Vođe su najčešće osuđivane, a nemali broj njih je umešan u teška kriminalna dela ili masovna ubistva. Dominiraju sekte koje izdvajaju ogroman novac za medicinska istraživanja na ljudskom mozgu (Munova, sajentolozi) koji im se višestruko vraća, jer medicinska saznanja koriste za masovne manipulacnje ljudima. Na poslednje skeptike koji vods računa da ne uđu u loše društvo, sekte posebno deluju preko mnognh humanitarnih i nevladinih organizacija. Ne zaboravimo da js u našoj zemlji registrovano više od 20.000 nevladinih organizacija, a samo u prvih pet meseci ove godine 900 novih nevladinih organizacija za koje je teško utvrditi čime se sve bave i kakvim se sredstvima služe. Teško je i odraslima da prepoznaju delovanje sekti na vreme (a mogu se sačuvati samo na taj način), a kako će tek deca kojima se i u osnovnoj školi poklanjaju šarene knjižice koje propagiraju sekte. Naš Ustav svima garantuje verska prava i slobodu, ali se iza ove garancije vrlo često krije i zloupotreba verskih i drugih prava i slobode. Za sada naši građani još uvek nemaju nikakvu preventivnu zakonsku zaštitu od sekti, a spasavanje iz njihovih kandži uglavnom je prepušteno porodici člana. Jedino što mi možemo da učinimo sa svoje strane je da vam prenesemo iskustva drugih koji su bili, nesrećom ili profesionalno, u dodiru sa sektama i njihovim delovanjem. Da biste ih prepoznali na vreme, da biste znali da se sačuvate.

Александар Сенић, Богдан Тодоров
Сатанистичке секте у Југославији


Gluvo doba noci. Odblesci sveca koji se vide kroz prozore i poluotvorena vrata crkve nagovestavaju da je sluzba u toku. To je pomalo neobicno, jer datum u kalendaru ne ukazuje da je u pitanju neki crkveni praznik sa nocnim bdenjem. Blizi pogled otkriva da je u pitanju ritual, ali neocekivan, koji se ne odvija u skladu sa hriscanskim bogosluzenjem. Na zidu visi raspece Hristovo okrenuto naglavacke. Po podu, oko oltara, leze polomljeni krstovi, ikone su poskidane sa zidova i razbacane, ikonostas razvaljen, svetlo potice od naopako okrenutih sveca, a na oltaru lezi gola devojka, rasirenih nogu kojoj se iznad glave nalazi slika djavola sa glavom jarca ili vola. Sluzbu vodi, jer ocito je da se desava crna misa, covek obucen u crno, koji izmedju devojackih nogu drzi hvalospev u cast djavola, uz podrsku ostalih prisutnih satanista. Zapravo, cela sluzba za svoju sustinu ima izvrnut ritual hriscanskog bogosluzenja. Na kraju, da bi sve bilo dosledno izokrenuto do kraja, umesto celivanja oltara- casne trpeze, svestenik seksualno celiva golu devojku, sto posle njega cine i svi muski ucesnici koji to mogu i zele, a sve je to samo uvod u opstu orgiju ucesnika. Da bi, na taj cin, ostala trajna uspomena na ucinjeno delo, sve crkvene knjige se raskupusavaju i naliju uljem i vodom. Prema opisu, ovo je zapisnik iz spisa inkvizicije, iz vremena mracnog srednjeg veka, koji se odnosi na priznanje iznudjeno pod mukama od nesrecnika optuzenih da su vesci ili vestice. Moguce je tako|e, da to predstavlja istrgnut deo sinopsisa scenarija iz savremene holivudske produkcije horor filmova. Medjutim, dogadjaji govore da ovo nisu magnovenja iz zaboravljenih delova mracne proslosti i rezultat necije bolesne maste, nego da se odigrava ovde i sada, u jednoj zemlji lakovernih i pretezno religiozno nepismenih na brdovitom Balkanu, na samom kraju XX veka. Ako se za mesto dogadjanja navede Trstenik, Zajecar, i poneko drugo mesto u Srbiji, gde se to takodje desilo, ali nije propraceno informacijama u stampi, nece se pogresiti, naprimer, samo crkva u Zajecaru je na opisan nacin u periodu od zadnjih cetiri godine oskrnavljena vise desetina puta, a da uglavnom nisu uhvaceni pocinioci. Pojava satanista i njihovih crnomagijskih rituala u ovoj zemlji neminovno namece i otvara brojna pitanja, pri cemu ne postoji na sva odgovarajuci odgovor, a odgovori na pojedina pitanja otkrivaju da je od strane mnogih drzavnih organa izrazena nesposobnost, neodgovornost, nemoc, neznanje, ili cak i nesto mnogo gore, da se pojavama ove vrste stane na kraj ili da se mozda sprece vec na samom nastajanju. Teror koji sprovode satanisti nad svojom okolinom spada u kategoriju terorisanja nemocne vecine od strane organizovane manjine, gde naizgled, ne postoji zakonski nacin, ili volja da se to prekine. Ovde se, izgleda, od strane tvoraca novog svetskog poretka na poseban nacin definisana prava manjina, pretvaraju u pravo manjine da ugrozava pravo, slobodu i interese vecine, tj. drustva i zajednice u celini. U drzavama ogranicenog suvereniteta, sto je u sadasnjem trenutku slucaj sa nasom drzavom, ovaj vid prava manjina je nametnut od, i u interesu nalogodavaca i finansijera iz svetskih centara moci, cijim ciljevima odgovara. U okviru ovog teksta nije naodmet da se citaoci podsete da su jos srednjevekovne drzave imale vrlo dobro razradjene mehanizme kojima su vrlo efikasno postizale zastitu zdravlja i psihickog spokoja svojih gradjana. Dobro su poznate mere izolacije leproznih bolesnika, koje se samo na njih primenjuju i danas, i karantinske mere za sprecavanje sirenja kuge i kolere, odnosno kakvim su rigoroznim kaznama kaznjavani oni koji ove zabrane prekrse. Iako se danas navedene bolesti savremenim medicinskim sredstvima mogu drzati pod kontrolom, modifikovane mere izolacije i karantina se ipak i dalje primenjuju. Medjutim, apsurdno, ali istinito, najnovije bolesti savremenog drustva, koje su vrlo zarazne i obavezno se zavrsavaju smrtnim ishodom, ne podlezu ni karantinu, ni izolaciji. Naime, HIV pozitivno sa simptomima SIDA, odnosno AIDS-a, kao i satanisti uzivaju potpunu slobodu da svesno sire sporu, tj. brzu smrt ostalim clanovima drustva, a svaki pokusaj da se ogranice njihove aktivnosti radi zastite ostalih zdravih clanova drustva od njih, automatski izaziva reakciju svetskih mocnika, da se radi o novom ugrozavanju prava manjina. Nedovoljno upuceni u materiju, ali i pojedini strucnjaci koji ne sagledavaju problem u celini, na primer psiholozi i psihijatri, ciji se dijagnosticki aparat zasniva iskljucivo na frojdovskim i marksisticko-materijalistickim ucenjima, ne mogu u potpunosti da odgonetnu uzroke i motive delovanja pripadnika satanistickih sekti i kultova, pa iz neznanja umanjuju znacaj problema, cime doprinose svojim autoritatiivnim stavom unosenju zabune u izbor najispravnijeg i blagovremenog reagovanja. Na primer, u praksi bihievioristicki pristup, da pojedinci postaju clanovi satanista i drugih slicnih sekti zato sto nisu prihvaceni od porodice i drustva, izaziva pogresno verovanje da su u pitanju naivne, zabludele ovcice koje je moguce pomocu standardnih psihijatrijskih terapija vratiti na pravi put i resocijalizovati. Brojni primeri, naprotiv govore da to uopste nije ni lako, ni moguce, bez odredjenih duhovnih intervencija, koje vecina savremenih psihijatara jos uvek odbija da prihvati i pocne da primenjuje, a da dela koja cine satanisti niposto ne mogu da se svrstaju u nestasluke dece koja na taj nacin ispoljavaju prezir, odbojnost i protest prema drustvu,nego u teske kriminalne akte pocinjene kako na duhovnom, tako i na fizickom planu. Dvoje od tih, nazovi nestasnih, omladinaca su izvrsili zlocine u kasarnama u Vranju i Sapcu, pobivsi prvo nevine vojnike, da bi zatim izvrsili samoubistvo. Medju njih spadaju i satanisticki drugovi devojke iz Trstenika, koji su joj za kaznu sto je htela da prekine druzenje sa njima, zivoj izvadili zenske polne organe, pa je preminula od posledica ovakve intervencije. U njih takodje spada i unuka starice iz sela Vuckovca, koja je uz pomoc roditelja, spalila zivu rodjenu baku.
To su samo neki od dokazanih nestasluka satanista u Jugoslaviji, a vredi pomenuti sta se u istoj oblasti desava u nasem najblizem susedsvu, pravoslavnoj Rumuniji. Tu su, na primer, u Konstanci, poznatoj morskoj luci, tri mlada coveka udarcima kamenja onesvestili dva coveka, zaklali ih, i dok su jos bili zivi i krvarili, urezali im nozem na kozu satanske simbole 666, pentagrame-petokrake, mrtvacke glave sa ukrstenim kostima i naopako okrenute krstove, dok je jedan otac, isto na zrtvu satani, ubio sina. Vrlo efikasna rumunska policija je naravno brzo pronasla i pohapsila pocinioce ovih zlodela, ali i nastavila istragu druzina satanista, iz cijih je belezaka ustanovila da za njih najvecu zabavu predstavlja kada mogu da macku saseku elektricnom testerom, oprlje kuce usijanim gvozdjem, ali i raskrece noge skolskim drugaricama, naravno protiv njihove volje.

Ocito je da se u Rumuniji stvari zovu svojim pravim imenom, sto u slucaju satanizma omogucava brzu i pravu reakciju policije na pocinjene zlocine, kao i njeno preventivno delovanje protiv mogucih slicnih pocinilaca. Razlozi neefikasnosti jugoslovenske policije protiv zlocina, koji u svojoj sustini imaju satanisticko poreklo, su razliciti i brojni. Najpre, svojevrstan je pravni apsurd da satanizam nije protivzakonit, iako on stoji iza serije ubistava, silovanja, prebijanja, napada, pljacki grobova i skrnavljenja crkava. Pri tome cak i oni zlocini za koje se nedvosmisleno utvrdi da su pocinjeni od strane satanista se ne tretiraju kao verski zlocin, sto bi omogucilo da se kazne i podstrekaci, zato sto je iluzorno poku{ati da se kazne pocinioci, jer kada postoji mogucnost da se otkriju, oni gotovo po pravilu, izvrse samoubistvo. Ukoliko laike zbunjuje to da se satanisticka nedela mogu svrstati u kategoriju verskih i doktrinarnih zlocina, razlog je u tome da satanizam predstavlja svojevrstan parareligiozan fenomen, gde njegove pristalice stvarno veruju u djavola i njegovu moc, vrse odgovarajuce sluzbe u njegovu slavu i za njegovo prizivanje, a negiraju hriscanstvo i postojanje Boga Tvorca. Iz navedena dva razloga , i zbog nepoznavanja karaktera i sustine pocinjenih zlodela, ovdasnja policija je nemocna da se bori protiv bestijalno izvrsenih zlocina, koji se ponavljaju; ona pokusava da klasifikuje u postojece stereotipove ubistva pocinjena od strane psihopatoloskih ubica pojedinaca. Takodje brutalna ubistva beskucnika u lagumima Kalemedanske tvrdjave, zabitima i slicno, uz prethodna mucenja, ne mogu da se objasne kao ubistva sa motivom pljacke, osvete, ljubomore i koristoljublja. Neobucenost i neosposobljenost policijskog kadra za borbu protiv ove vrste kriminala dovodi do apsurdnih situacija da policija bude zauzeta borbom protiv pravog kriminala i nema vremena za nestasluke mladih i pravljenje nereda po crkvama kada iz njih nije nista ukradeno, a previdja da otkrivanje pocinilaca skrnavljenja u Trsteniku neminovno dovodi i do otkrivanja zlocinaca koji su zivoj devojci u Trsteniku izvadili genitalije. Medju razlozima koji onemogucavaju odgovarajucu reakciju policije u slicnim slucajevima, ne sme da se zanemari cinjenica da su i policajci zivi obicni ljudi koji imaju svoje porodice o kojima moraju da brinu. Zato kada u istrazi nalete na primere izrazito satanistickog delovanja, moraju dobro da razmisle kako da se postave kada ni jedan drzavni organ ne priznaje zvanicno postojanje tog problema, i oni se tada nalaze potpuno nezasticeni protiv beskrupuloznog protivnika, jer je poznato da su satanisti u svakom trenutku spremni da ubiju bilo koga ko im ugrozava planove ili za njih predstavlja opasnost. Za razliku od nas, gde jos uvek nije u potpunosti sagledana opasnost od satanizma i njegovih posledica, pojedine zemlje, u cemu posebno prednjace SAD i Francuska, problemu pristupaju sa punom odgovornoscu i ozbiljnoscu, pa se u njihovim policijama, na primer, pored odeljenja za suzbijanje narkomanije,prostitucije i slicno nalazi i odeljenje za borbu protiv negativnih delatnosti sekti, posebno protiv satanista. Naime, to se cini sa razlogom, jer ova vrsta kriminala zahteva od policajaca koji rade na njihovom suzbijanju, posebna znanja i obuku, da bi se bolje upoznao protivnik protiv koga se bori, prilagodile time i metode borbe i postigao odgovarajuci uspeh. Medjutim i manje zemlje koje su sagledale opasnost u svojoj sredini od satanizma kao svetskog fenomena, umeju da mu se suprotstave na pravi nacin. Koliki se znacaj pridaje pravilnoj i pravovremenoj borbi protiv njega moze da posluzi primer Juzne Afrike , gde je u policijskoj centrali u Pretoriji sef odeljenja za suzbijanje okultizma (satanizma), licno pukovnik Kobus Jonker. Tokom svojih razlicitih uspesnih akcija u ovoj oblasti, on je sakupio upecatljivu zbirku eksponata kojima se crnomagijasi i satanisti sluze da bi drugima naneli zlo, a to su, pored ostalog, ljudski fetus, menstrualna krv zena, vesticija zemlja- t.j. prasina sa groba samoubica , ljudske kosti i lobanje, i jos mnogo toga drugog. Ova zbirka bi trebala mnoge koji podcenjuju opasnost od satanizma da natera da se duboko zamisle.Izbor pravilne strategije za suzbijanje satanizma dodatno komplikuje cinjenica da nikakve pretnje zakonskim sankcijama, sto podrazumeva i smrtnu kaznu za zlocin, ne plasi sataniste. Oni ubistvo, pocinjeno u cast djavola, smatraju njemu najvecom mogucom pocascu. Vecom prinetom zrtvom od ove se smatra samo sopstveno samoubistvo, ali ucinjeno tek posle prethodno izvrsenog ubistva, najcesce masovnih ubistava. Zato je besmisleno ocekivati da ce satanisti prihvatiti sudjenje sa smrtnom kaznm i tako priznati ustrojstvo i pravnu regulativu drustva koje odrice prihvatanje i priznanje djavola, njihovog samoproglasenog boga. Satanisti se ne boje smrti, jer veruju u zivot posle nje, odnosno kraja zivota na zemlji. Oni su duboko ubedjeni da ce za svako nedelo ucinjeno u cast i za ljubav djavola, dolaskom u pakao biti nagradjeni tako sto ce im biti omogucena i dalje sva culna uzivanja i zadovoljavanje nagona u kojima su uzivali na zemlji. Da bi udovoljili djavolu, posto postoji verovanje da se satana, kao duhovno bice, cija je sustina zlo, hrani strahom, patnjama, bolom i mukama, satanisti mu prinose ljude na zrtvu i to je razlog sto se u mestima gde oni deluju, nalaze ubijene, najcesce siromasne osobe bez porodice i skitnice, najsurovije mucene pre fizicke likvidacije. Ovakva ubistva su viseznacna i postizu mnogo ciljeva, jer sem sto sluze za prin{oenje ljudskih zrtava djavolu, sluze i kao dokaz sledbenicima o moci djavola na zemlji, i gde zlocini, ucinjeni u njegovo ime, najcesce ostaju nekaznjeni i neotkriveni izvrsioci. Ova ubistva takodje sluze za zastrasivanje pripadnika satanistickih sekti, posto u nju moze da se udje a izlazi se jedino mrtav, gde se svaki pokusaj napustanja satanista smatra izdajom i obavezno se kaznjava smrcu. Cak i u slucajevima kada se zna ko su izvrsioci, odnosno podstrekaci na zlocin, krivica retko moze da im se dokaze, jer zakon ne priznaje kolektivnu krivicu neke grupe iz ideoloskih motiva, izuzev ako su politicke prirode. Opravdanost razloga zbog kojih se satanisti ne boje fizicke smrti zasluzuje da bude detaljnije razmotrena. Zasnovanost njihovog ubedjenja da ce se za svoje odano ugadjane djavolu biti pod njegovom vlascu u paklu obilato nagradjeni, bazira se na prilicno nesigurnoj argumentaciji, odnosno veruje se u obecanje djavola. Oni pri tome zaboravljaju i previdjaju nesto sto je svima davno i dobro poznato, da je satana mrzitelj coveka, a da mu je jedini cilj njegov pad i unistenje, odnosno zatiranje ljudskog semena. To potice jos iz raja gde je satana, koga je Bog stvorio prvog medju andjelima, odbio da se pokloni prvom coveku- Adamu kao novostvorenom Bozijem bicu. Time se opredelio za grehove oholosti i samoljublja, zapoceo sa vecitom mrznjom prema ljudskom rodu, a odbacio Vecnu Ljubav Bozju, sto je izazvalo sunovrat satane i njegovih legija u pakao. Kao takav, on je princ tame i lazi, i svako njegovo obecanje za jedini cilj ima izazivanje brze propasti ljudskog roda, pa se opravdano moze postaviti pitanje u kojoj meri on mrzi one koji mu sluze. Sudbine mnogih crnomagijasa i satanista su vrlo dobro poznate, najveci broj njih je zavrsavao u mucnim godinama ludila, bili su konacno prezreni i odbacivani od svoje okoline i umirali u najvecim mukama, sto pokazuje da je Lazov svoje najvernije sluge posle prolaznog bleska njihove slave, koja je sluzila samo da se primame novi sledbenici-buduce zrtve, jos za zivota prevario i odbacio kada mu vise nisu bili od koristi. Znaci, da ocekivanje bilo kakve nagrade u paklu, gde on ima svu vlast i nikome ne odgovara za svoja nedela, predstavlja samo mamac za naivne i lakoverne. Ustvari, upravo je obrnuto tacno od onoga sto on obecava da ce cekati njegove sledbenike u paklu. Oni koji su mu najvernije sluzili, a o Boga Tvorca se najvise ogrsili time sto su negirali njegovo postojanje i svesno krsili Njegove zapovesti, najvece muke u paklu cekaju upavo od onoga u koga su verovali, sluzili mu i ocekuju nagradu. Njegovi sledbenici u to, uz malo truda, mogu da se uvere jos na zemlji, kada pokusaju da saznaju sudbinu svojih prethodnika. Ako je tacna tvrdnja satanista da samo sluzenje satani omogucava stvarno ispunjavanje svih mogucih sloboda, kako da se objasni da ne postoji osnovna sloboda da se dobrovoljno napusti pripadnost njima, a ne samo ludilom, samoubistvom, ili u slucaju pokusaja napustanja, ubistvom uz unakazivanje bivseg clana. Tamo gde drustvo nema razradjene mehanizme borbe protiv njihovog delovanja, a to se slobodno moze reci i za nase drustvo, neophodno je da pojedinci imaju bar osnovna znanja o izgledu i ponasanju satanista, kako bi mogli da izbegnu da budu u njihovom okruzenju i da potpadnu pod njihov uticaj. Oni su prepoznatljivi i u svakodnevnom zivotu po specificnom nacinu oblacenja, oznakama i simbolima koje nose i isticu. Cesto na upadljivim mestima imaju tetovirane djavole, a tamo gde ne zele da to bude tako ocigledno, tetoviranu zmiju, naopako okrenut trougao sa simbolickim prikrivenim tekstovima u slavu satane i druge crnomagijske simbole. Tamo gde imaju odgovarajuca finansijska sredstva, nose kozne jakne sa slikama djavola, umesto automobila koriste motorbiciklove sa jakim masinama radi demonstriranja fizicke nadmoci nad, kako ih oni smatraju, slabicima koji veruju u Boga, stalno su odeveni u crno, danju spavaju a nocu zive, tojest orgijaju, pa se prepoznaju i po izrazenom bledilu. Za njih je karakteristicno da na svaki nacin izbegavaju crkve, sem nocu radi skrnavljenja. Ako neko uspe da ih natera u crkvu, osecaju muku, vrtoglavicu i neretko padaju u nesvest. Hrabrost dokazuju tako sto se uvlace i noc provode u iskopanim rakama spremnim za sahranu. Prema clanovima svoje bioloske porodice ispoljavaju mrznju ukoliko se ne slazu ili ne odobravaju njihov izbor, a za porodicu smatraju clanove svoje grupe. Za mlade i ideoloski dezorijentisane ljude, koji zbog novih merila drustvenih vrednosti ne vide nikakvu perspektivu svoga zivota, ovakve sekte i kultovi imaju odredjenu privlacnost. One naime obezbedjuju sve vrste culnih uzivanja, koja su inace zbog drustvenih ogranicenja i drugih nemogucnosti u normalnim uslovima tesko ostvarljiva. Posebnu opasnost one predstavljaju za mlade adolescente cije porodice ne mogu da se zbog borbe za prezivljavanje u potrebnoj meri posvete njihovo vaspitanju i usmeravanju pri cemu drustvo vec dugo u tome omanjuje, a muci ih seksualni nagon, koji ne umeju da rese i za cije razresenje nemaju ni potreban prostor, ni finansijska sredstva. Za njih satanisticke grupe gde je svaka od clanica u obavezi da tu vrstu usluge pruzi svakom zainteresovanom clanu, predstavljaju neku vrstu obecane zemlje, posebno sto tamo dozive i ono sto prevazilazi njihove najsmelije snove. Tada se naravno, ne razmislja o tome sta se iza toga krije. Koriste se droge koje pojacavaju intenzitet uzivanja ili halucinogene za uspostavljanje veze sa prizvanim demonima. Zbog njih clanovi, pre ili posle, postaju narkomani i na taj nacin jos zavisniji od sekte. U mnogim obredima se vrsi simbolicno ubijanje oca ili majke, u smislu da mu clanovi kulta postaju jedina porodica. Ovo zasluzuje i sire objasnjenje; satanisti se takodje protive i postojecem drustvenom uredjenju i smatraju da razbijanjem porodice, kao osnovne celije na kojoj je drustvo izgradjeno, unistavaju i drustvo u celini. Agenture stranih zemalja su zapravo osnivaci i izvoznici ovakvih sekti i grupa u zemlje cije sisteme treba razoriti, povremeno pdstrekavaju clanove na ritualna ubistva, radi zastrasivanja pojedinih grupacija stanovnistva. To se upravo desilo sa ubijanjem vojnika na odsluzenju vojnog roka od strane satanista, Madjara po nacionalnosti. Pored osnovnog, postignut je i dodatni cilj. Srbi su poceli da razmisljaju da li da pustaju decu u vojsku u kojoj im se ni u vreme mira ne garantuje sigurnost i zivot, a vojne vlasti su se suocile sa problemom kako da rese pitanje regruta Madjara, a da im se ne ponove pokolji u kasarnama. Ovo je klasican primer kako uspesno moze da se ugrozi vojno odbrambena moc jedne zemlje. Vrlo cesto iz neznanja , cak i oni koji ne pripadaju satanistima, praktikuju ponasanje i razonodu koja ima sva naznacenja satanske simbologije. Tako na primer za ulazak u disko klubove je obavezan silazak u podzemlje-podrum, sto je scenario za silazak u pakao, u prostoriji vlada tama i mracna atmosfera sa povremenim bljeskovima lajt-soua, sto simulira mrak, osvetljen odblescima plamenova paklene vatre po zidovima podzemnih pecina, a zaglusujuca buka je slicna onoj koju prave djavoli, udarajuci u kotlove sa trozupcima dok guraju gresne duse nazad u vrelo ulje. Naravno, da bi se ublazio utisak koji u javnosti moze da izazove prikazivanje prave sustine satanizma i izbegle reakcije gnusanja i otpora, postoji za prikazivanje njegova blaza forma. Tu se satanizam objasnjava kao upraznjavanje prirodnog nacina zivota, uskladjen sa duhovima prirode, uz normalno zadovoljavanje svih nagona i potreba.

Satanisti, naravno, vode racuna o blagovremenom popunjavanju svojih redova, najpre pripremom omladine za stvaranje simpatizera, medju kojima kasnije vrbuju nove clanove. Pokazalo se da se to najlakse obavlja preko muzickih grupa i spotova koji otvoreno velicaju seks, drogu, nasilje, omalovazavanje hriscanstva i slavljenje djavola, strategija je vrlo pametno smisljena, o cemu svedoci i izjava rok muzicara Jimmy Hendrix-a: Kroz muziku mozemo poloziti u podsvest ono sto zelimo. Dejstvo je, u stvari zasnovano na postulatu da je za unistenje jedne nacije dovoljno razoriti moralnu strukturu mladih preko djavolske muzike, droge, cigareta, alkohola i seksa, sto ustvari predstavlja cilj satanista, odnosno njihovih finansijera i nalogodavaca. Ova misija je uveliko olaksana zahvaljujuci dobro znanom psiholoskom fenomenu identifikacije mladih sa poznatim licnostima iz sveta sou-biznisa i estrade. U Svetom pismu ne stoji slucajno zapovest: Na cini sebi idola, a rok zvezde su za mlade upravo idoli sa kojima se oni poistovecuju i cije poruke bezrezervno prihvataju i primenjuju, jer imaju lazan utisak da sa samo malo srece i bez mnogo truda mogu i oni da postanu isto ili slicno. Za neiskusne i naivne je posebno vazno sto za vodjenje takvog zivota, sa obiljem seksa, droge i alkohola, nisu potrebni izuzetni napori i odricanja, a sto bi zahtevalo poistovecivanje sa sportistima i naucnicima. identifikacija sa vodecim muzickim trupama savremene muzike je posebno opasna. Vecina njih ima otvoreno ili prikriveno, ali dovoljno jasno, radi na sirenju i propagiranju ideja satanizma. Neke od ovih grupa vec u samom imenu odaju pripadnost satanizmu. Tako, na primer nazivi KISS-Kings of satans service (Kraljevi u satanskoj sluzbi); AC/DC nije kako mnogi misle Alternate Curent/ Direct Curent (Naizmenicna struja-jednosmerna struja) nego je Antichrist/Death to Christ (antihrist/smrt Hristu); Black Sabath (crni sabat- dan kada se izvode crnomagijski i satanski rituali); Daemon (demon); Satans host (satanski odredi) ; Morbid Angel (morbidni andjeo), sto predstavlja samo kraci spisak najpoznatijih od mnogih grupa sa slicnim imenima. Medjutim, to sto djavola ne drze u nazivu, ne znaci da i druge grupe ne primenjuju njegove ideje. Takve pesme, gde nema kod slusalaca razlike da li su reci direktno razumljive ili tek kada se melodija emituje u nazad, sto je jos pogubnije, jer se tada zeljena poruka direktno i trajno urezuje u podsvest, su na primer: grupa Led Zeppelin, song Stairswais to Heaven (Stepenice ka nebu), gde je preslusavanje unatrag otkrilo snimljeno I will live for himthere is no escaping itIve got to live for satanI love you master satan sto prevedeno glasi Ja zelim da zivim za satanuja te ljubimgospodaru satano.Sam djavo je tvoj bog; grupa KISS, song God of Thunder; Ja te volim, rekao je djavo - grupa Rolling Stones, songs Tops. Nebo nije daleko od unistenja!-grupa Princ, song Purple rain, Koracam u grehu; grupa Madona Like a virgin; a slicne poruke se nalaze u pesmama grupa The Eagles, Pink Floyd, Yetro Tull, Elton John i drugih. Da u pitanju nisu obicna sokiranja i provociranja postojeceg javnog mnjenja, nego svesna i ciljna delovanja, svedoci izjava Tony Sheridan-a koji je 1962.g. sa Beatles-ima svirao u Hamburgu. Tada je John Lennon na jednoj spiritualistickoj seansi javno priznao: Znam da ce Beatles-i imati uspeha, jer za taj uspeh ja sam djavolu prodao svoju dusu. Odabrani put sluzenja djavolu se uvek sistematski i dosledno sprovodi, pa zato i ne treba posebno da iznenadjuje sledeci biser John Lennon-a uperen protiv hriscanstva, da je Isus istorijski beznacajan, jer Bitlsi u svakom trenutku uspevaju da sakupe vise ljudi koji ih slusaju, nego sto je On uspeo svojom Besedom na gori. Zanimljivo je da se ne slucajno, od strane Bitlsa, i drugih muzickih sastava huli, omalovazava i klevece iskljucivo hriscanstvo i Isus Hristos, a nikada se ne huli na Muhameda, Budu, Krisnu, Ramu, Zaratustru i Mojsija.
Sastavni deo svetske zavere satanista podrazumeva upotrebu droge radi unistenja omladine, a preko nje, postojecih drustvenih vrednosti i normi. To je svojom izjavom nedvosmisleno potvrdio Timoti Liri, samoproklamovani kralj LSD droge: Osoba koja tvrdi da rokenrol muzika ohrabruje klince da uzimaju drogu, potpuno su u pravu. To je deo nase zavere. Droge su najefikasniji put do revolucije. Stoga je potpuno razumljivo za ocekivati da iste muzicke grupe, sastavi i pevaci koji pevaju ode djavolu i pljuju na hriscanstvo, istovremeno popularisu upotrebu droge. Kao i obicno, prednjace Beatles-i. Oni su komponovali nekoliko hitova posvecenih drogi i stanjima vezanim za nju. To su, na prmer: Zuta podmornica (Yellow Submarine)- nakomansko tonjenje posle uzimanja droge, Lusi na dijamantskom nebu (Lucy in the Sky with Diamons- LSD halucinogena sinteticka droga), ili Narednik Peper (peper- biber- prasak-prah- droga u prahu). Clanovi druge grupe iz tog vremena, a koji su aktivni i danas, Rolingstounsi, zbog drogiranja su cak imali ozbiljnih problema sa policijom. Kako su se mladi svih generacija trudili u svakodnevnom zivotu da se poistovete sa svojim idolima, poznatim pevacima i grupama, saznanje da se oni drogiraju, naizgled bez ikakvih posledica, i jos ovencani slavom, itekako je uticalo na porast narkomana medju mladima. Naravno da Jugosloveni nikad nisu propustili priliku da se ukljuce u svetske civilizacijske tendencije. Zato je grupa Mobi dik u godini kulture snimila sprt, koji se emitovao na mnogim televizijskim kanalima, i pevusile su ga simpaticne ucenice osnovnih skola, a cije su reci Rodices mu sina, kralja kokaina, Rodices mu decu belu kao (kokain) sneg, predstavljaju najvecu mogucu reklamu za prodor kokaina u siroke narodne mase. Nejasno je jedino kojim delom je u finansijskoj konstrukciji spota ucestvovala sluzba ministarstva unutrasnjih poslova za borbu protiv narkomanije, kao bolesti zavisnosti. Ovakvim pesmama se opet postize cilj satanista, odnosno njihovih finansijera, jer od bolesnih omladinaca narkomana, na mogu postati zdravi clanovi drustva. Zanimljivo je da su drzave koje zabranjuju reklamiranje cigareta i pusenja na javnim mestima, da bi nepusace zastitila od trovanja nikotinom i smanjile broj obolelih od raka na plucima, upravo te koje podrzavaju delatnost satanista u drugim drzavama, a cije ustrojstvo zele da razore. Kao sto kod njih cigarete moraju da sadrze vidnu opomenu da pusenje izaziva rak, pitanje je da li bi bilo tako lako siriti narkomaniju medju mladima, kada bi spot u kome se hvali droga, morao obavezno da sadrzi deo sa poslednjim danima narkomanskih agonija i smrti od prekomerne doze droge, kod tako zvucnih imena kao sto su Dzenids Dzoplin, Dzimi Hendriks i Dzim Morison.
Delovanje satanista ne bi bilo svestrano kada ne bi obuhvatalo i napad na tradicionalna shvatanja moralnih vrednosti . To se najbolje postize propagiranjem neobuzdanog seksa i seksualnih nastranosti i perverzija. Scenografija rok pevaca na koncertima direktno potstice na seksualne kontakte sa sto vecim brojem partnera, kako to na primer otvoreno rade Madona i Tina Tarner, ili preko aluzija kada gitaru sviraju u visini genitalija i sve prate odgovarajucim koatalnim pokretima Elvis Prisley, Sex Pistols, Rolling Stones i drugi. Svoju homosekualnost, travestitiju ili biseksualnost odevanjem, sminkanjem i ponasanjem isticu i propagiraju David Bouwy, Elton John, Prince, Freddy Mercury, koji su izgeda pored muzike zaduzeni da budu rasadnici za sirenje side. Ni u ovoj oblasti izgleda da kod nas ne manjkaju odgovarajuci predstavnici, kao na primer Oliver Mandic koji se u jednom periodu svoje karijere, na koncertima, obavezno pojavljivao u tunikama uz odgovarajucu debeloslojnu sminku. Svoj doprinos prevazilazenju zastarelog patrijahalnog morala i ovom prilikom daje visestrano civilizacijska avangardna grupa Mobi Dik. Posto su kod Srba braca naucena sve da dele nema razloga da ne podele i zenu- devojku, narocito jednog od njih, o cemu govori sadrzaj pesme: Brate,prijatelju, ispuni i jednu zelju, dovedi je nocas meni u postelju belu. Brate, prijatelju, svaka druga bice toja ali ona mora biti moja. Medju pomenutim grupama i pevacima posebno je zanimljiva Tina Tarner, jer iako je sa svojih 60-tak godina uveliko baka, na koncertima sirom sveta u mini suknjicama, gledaocima obilato pruza priliku da uzivaju u njenim zavodljivostima. Ona izgubljenu energiju od vrlo dinamicnog kretanja i skakanja po pozornici nadoknadjuje seksualnom energijom mladih pratilaca, koji specijalno za tu namenu sacinjavaju obavezni deo njene pratnje. Interesantno je, i pored toga sto je ocito da Tina Tarner dobro poznaje upotrebu seksualne magije u cilju podmladjivanja, objasniti njenu neprirodnu izdrzljivost za te godine, kao i fizicki izgled. Umesto vec otrcane formulacije da se radi o medicinskom fenomenu koji nauka jos nije u stanju da objasni , vredi se u ovom slucaju zapitati da tu nije i djavo umesao svoje prste da joj malo zakasnelo obezbedi slavu i uspeh. Iskustvo steceno muzickim i televizijskim propagiranjem ideja satanizma, u novije vreme se koristi da se ljubav prema simbolima zla plasira i preko drugog mas medija-filma. Tako se sada u najnovijim filmovima sa simpatijom govori o vukodlacima tinejdzerima koji postaju sampioni boksa ili kosarke; o vampiru Drakuli koji je postao dobronameran i zato pije sinteticku krv; o savremenim devojkama vesticama koje su usamljene i simpaticne, a nemaju nikog odgovarajuceg da im napravi decu, pa u tu svrhu prizivaju princa iz pakla, da im na obostrano zadovoljstvo ispuni tu zelju; o djavolu koji uopste nije tako crn kao sto se tvrdi , posto prima posetioce u pakao, i ako ga nadmudre, slobodno ih pusta da se vrate nazad, a vesticama koje koriste magijske simbole i ritualna prizivanja iskljucivo radi dobronamerne pomoci ljudima koji su u nevolji, i slicne bisere suprotne svakoj logici i zdravoj pameti. Za Ameriku snimanje ovakvih filmova uopste ne predstavlja problem, jer je u njoj i zvanicno odobren, kao religija, kult satane, cija je crkva osnovana u San Francisku 1966. godine, sa Antonom Lavejem na celu, i kojoj su pripadala i pripadaju neka poznata imena filmske umetnosti. Njena clanica je bila glumica Dzejn Mensfild, kojoj je u cudnim okolnostima odsecena glava u saobracajnoj nesreci kada je pokusala da napusti clanstvo. Reziser Roman Polanski i njegova supruga Saron Tejst su takodje pripadali satanistima. Njih dvoje su snimili film Rozmarina beba, koji govori o devojci koja prizivanjem uspeva da postane verenica satane i sa njim rodi dete. Glumica je kasnije ubijena u trudnoci, u svojoj kuci, a ubica je takodje satanista Carls Menson. Izgleda da je jedina neizvesna i stvarna nagrada koju satanisti mogu da ocekuju od satane to da ce ih ubiti drugi satanisti ili da ce izvrsiti samoubistvo. Po sopstvenom priznanju, u sataniste spada i vrlo popularna glumica u raznim horor filmovima Sigurny Viwer, koja je u vreme dok je bila fotomodel sluzila satanistima u crnim misama kao gola devojka- oltar, a sada se bavi vesticarenjem. Koliko se u Americi ceni, voli, i postuje djavo i crna magija svedoci da je grad Salem (Vestice iz Salema) jedino zvanicno proglasen grad vestica, glavna vestica je gradonacelnik, a i serif je vestac. Cija li se pravda primenjuje u ovom gradu, i kome se zaklanjaju na sudu, namece se samo. Svoju ideologiju savremeni satanisti uglavnom zasnivaju na pravilima i pisanim materijalima reda Ordo- Templi Orientis (red istocnih templara) koji je osnovao engleski crni mag Alister Krouli. Po njihovom ucenju je otac zivota Haos (tj. djavo je otac pravog zivota uzivanja svim culima, a majka zemlje je Babilon (odnosno za simbolicnu majku su svesno izabrali vavilonsku kurvu). Svoje rituale objasnjavaju da imaju za cilj da pomognu i nauce ljude da prihvate svoje telesne i materijalne nagone i potrebe bez osecanja krivice. Redu OTO su pripadali i njegove tehnike upraznjavali vodje Treceg Rajha: Hitler, Hes, Gering i Rozenberg, koji su kasnije formirali crnomagijsku organizaciju Ultima Tula, koja je pored ostalog glorifikovala fizicku i intelektualnu nadmoc arijevske rase nad drugima. To jeste razlog zasto je za sataniste u svetu posebno privlacna scenografija nacisticke stranke sa lobanjama, crnim zmijama, kukastim krstovima i slicno. Na opasnost od satanista posebno ukazuje cinjenica da su uspeli da se infiltriraju u obrazovni sistem i pedagoske ustanove, kako medju profesore, tako i medju ucenike i studente. Neke stvari u vezi toga su nejasne. Kako na Fakultetu muzickih umetnosti kod profesorice, koja javno ispoljava svoju pripadnost satanizmu, moze da polozi student kome satanizam, u bilo kom pogledu, ne odgovara. Zanimljivo je da i totalni neuspeh policije da otkrije sastajalista i ustrojstvo satanista, moze bez teskoca da se sazna cak od ucenika osnovnih skola, gde poneki mali drugar vec pripada satanistickim druzinama Crna ruza, Vatra pakla cija su najpoznatija sastajalista u Kalemegdanskim katakombama i istoimenoj kuli u podnozju opservatorije. Promoteri i distributeri pesama hevi i metal rok sastava sa njihovim nadrazujucim dubokim tonovima i ritmom niske frekvencije, uz vec pomenute tekstove i scenografiju, tvrde da je jedini razlog za objavljivanje ovakvih spotova i kaseta velika zainteresovanost publike za kupovinu istih, i da ne postoje neki prikriveni razlozi za njihovo popularisanje. Ova tvrdnja predstavlja perfidnu laz od samog pocetka,jer interes za ove grupe je takav, da uspevaju da prikupe dovoljno slusalaca za jedan koncert tek kada se nekoliko grupa udruze, a kasete se kupuju zato sto odredjene spotove sa crnomagijskim konotacijama voditelji i urednici stalno vrte na televizijskim ekranima i tako ih namecu neobavestenim gledaocima, koji misle da je razlog cestog pojavljivanja njihova popularnost, pa na kraju pozele da kupe kasetu. Istina je dakle potpuno drugacija, jer upravo pevaci i grupe koje neguju muziku potpuno suprotnu hevi i metal roku, kad god prirede sami koncert pa ga cak i ponove nekoliko puta, problem je da se dodje do karte, sto recito govori o pravom, a ne nametnutom interesovanju publike. To su nam svima dobro poznata imena Galija, Bajaga i instruktori, Djordje Balasevic, Bora Djordjevic i Riblja corba, Zeljko Samardzic, Garavi sokak, Legende, Merima Njegomir, ciji savremeni muzicki izraz uspeva ne samo da zadovolji nego i da se oplemene slusaoce. Njihovi spotovi se mnogo redje vidjaju, a bas za njih publika je mnogo vise zinteresovana.

Rec sekta je preuzeta iz latinskog jezika i znaci "sledbenistvo:, od glagola sequi slediti.

Dakle, naglasak je na sledbenistvu. Sekte obicno imaju jak harizmatski karakter, dakle odane sledbenike i upecatljivog, harizmatskog lidera.

Odlika sekti je i iskljucivost "svi ostali ce goreti u paklu, a mi cemo bastiniti zemlju", tako nekako. Takodje, i rigidno postovanje odredjenih pravila, ucenja, pa i hijerarhije, mada je ona kod njih nekako neformalne u odnosu na tradicionalne crkve.

Sekte gotovo uvek imaju prozelitski karakter- teze da preobrate ljude u svoju veru, po ma koju cenu.

Cesto se sluze tehnikama za ispiranje mozga- visecasovnim ponavljanjem mantre, dugim ceremonijama, obavljanjem zapovesti po volji rukovodstva koje navodno "priblizava Bogu". Veoma su ceste, mnogo cesce nego u etabliranim religijama, zloupotrebe. Recimo, Munova Unifikaciona Crkva poseduje AmWay, organizaciju koja se rupama u zakonu bogati uz pomoc regruta koji i ne znaju za koga rade. Rukovodstvo Hare Krisna se cak i oruzano obracunalo izmedju sebe u SAD. Scijentolozi zahtevaju visoke uplate novca za svoje "kurseve". Jehovini svedoci prisiljavaju svoje clanove da radom pribavljaju sredstva za organizaciju.

Najveci neprijatelj sekti su tradicionalne verske zajednice, pa i sve cesce drzave koje im postavljaju odredjena ogranicenja i standarde putem zakona.

No, da ne bude sve tako crno, kao jednom neko rece, svaka sekta nosi deo istine, mozda zaboravljene u majci crkvi, a svaka crkva je nekad bila sekta. Ali velika vecina danasnjih sekti nikada nece postati crkva.