Pravna praznina
     
 
U pogledu crkava i verskih zajednica, u pravni poredak Srbije i Crne Gore još nije uključen poseban propis koji bi regulisao odnos crkava i verskih zajednica s jedne, i države s druge strane. U tom domenu postoji pravna praznina još od 1993. godine, kada je stavljen van snage Zakon o pravnom položaju verskih zajednica 
 
     Za ovaj dodatak, ministar vera u Vladi Srbije odgovorio je na sledeća tri pitanja:
     
      Kakva je zakonska regulativa u Srbiji kad je o sektama reč?
      - Afirmisanje blagotvornog uticaja crkava i verskih zajednica koji vekovima oblikuje ne samo duhovni, već i kulturni, prosvetni, ekonomski i socijalni život Srbije, jeste i najbolja zaštita od zloupotrebe verskih uverenja građana.
      U poslednjih godinu dana u pravni poredak Srbije uključeni su važni zakonski preduslovi za obnovu ambijenta saradnje države i crkava i verskih zajednica, kao i crkava i verskih zajednica međusobno.
      Inicijativu i ključnu podršku za ova dva projekta pružio je pokojni predsednik vlade dr Zoran Đinđić.
      Pre svega, mislim na versku nastavu - Zakonom o osnovnoj školi i Zakonom o srednjoj školi institucionalizovana su oba pomenuta vida saradnje u svim strateškim i operativnim pitanjima ostvarivanja verske nastave.
      Takođe, crkve i verske zajednice su ovlašćeni predlagači jednog od članova Saveta Radiodifuzne agencije, tako da je obezbeđen put za njihovo delovanje u pravcu produhovljenja medijskog prostora.
      Što se izraza “sekta” tiče, on pripada svakodnevnom jeziku i ima veoma neodređeno značenje. Ne koristi se u važećim propisima, niti pripada zakonodavnoj tradiciji Srbije.
      U stranim jezicima reč sa istim etimološkim korenom otprilike ima dva osnovna značenja - prvo se odnosi na organizovanu grupu pojedinaca koji su se u svojim verskim uverenjima ili praksi udaljili od neke religije u tolikoj meri da se sa stanovišta te religije njihovo verovanje i delovanje smatra nedozvoljenim, a drugo podrazumeva grupu pojedinaca koja zloupotrebljava versko učenje radi pribavljanja imovinske koristi ili vršenja nedozvoljenog uticaja na pojedince ili društvo u celini.
      Naravno, drugo značenje je proisteklo iz prvog - izraz koji je nekad upotrebljavan da označi nešto što je iz religijskih razloga nedozvoljeno, zadržao je negativnu konotaciju, i u savremenim jezicima najčešće se upotrebljava da označi negativne pojave u domenu verskog organizovanja, koje se smatraju nedozvoljenim iz zakonskih, moralnih ili verskih razloga. Ovakvo značenje približno ima i u svakodnevnoj upotrebi u srpskom jeziku.
      Kao što sam rekao, pravni poredak Srbije ne koristi taj izraz.
      Od pojava koje se u svakodnevnom jeziku označavaju rečju “sekta”- u smislu organizacije koja zloupotrebljava verska uverenja radi pribavljanja nedozvoljenih koristi i vršenja krivičnih dela - pravni poredak Srbije se do sada štitio kroz krivično pravo i delovanje pravosudnih i istražnih organa.
      Obrazloženje takvog pristupa bilo bi sledeće: država je po Ustavu nadležna da sprečava ugrožavanje sloboda, prava i dobara građana, dakle da interveniše u slučajevima koji su predmet krivičnog prava. Tačka vezivanja intervencije države, dakle, jesu nedozvoljenost delovanja i zloupotreba verskih uverenja zarad nedozvoljenih ciljeva.
      Ono što bi bio jedan drugačiji model, u kome bi država pokušala da interveniše na osnovu procene verskih uverenja koja proklamuje određena grupa ljudi, a ne na osnovu motiva ili rezultata koji mogu proisteći iz delovanja te grupe, u svetu se u pravnoj teoriji smatra neodgovarajućim.
      Naime, takva procena bi mogla da se vrši samo na osnovu osnovnog zakona koji reguliše odnos države i crkava i verskih zajednica kao nosilaca verskih uverenja. U tom slučaju bi država bila u opasnosti da bude optužena da vrši diskriminaciju malih zajednica u korist većih, i svako delovanje protiv opisanih zloupotreba bi moglo da postane kontraproduktivno.
      Imajući u vidu sve što je rečeno, precizno bi bilo govoriti o kvazireligijskim zajednicama, dakle zajednicama koje zloupotrebljavaju religiju radi nedozvoljenih ciljeva.
     
      Kakva je zakonska regulativa u drugim zemljama?
      - Opisani model, koji je u Srbiji zatečen iz prethodnog perioda, istovremeno predstavlja i najčešći model u razvijenom svetu. Pri tom ne treba razumeti da se radi o modelu koji u svojoj suštini ima intervenciju putem krivičnog prava. Reč je samo o pratećem elementu, dok je osnovni element afirmisanje blagotvorne uloge koju crkve i verske zajednice mogu imati u svakom društvu, uloge koja se odlično može videti u svim najrazvijenijim i najuspešnijim zemljama sveta. Naravno, situacija u Srbiji je utoliko specifična što je u poslednjih 50 godina država iskorenjivala uticaj crkava i verskih zajednica u društvu.
      Najvažniji zadaci Ministarstva vera - obnova ambijenta saradnje države, s jedne, i crkava i verskih zajednica, s druge strane, kao i crkava i verskih zajednica međusobno, kroz vraćanje verske nastave, restituciju imovine i donošenje propisa o pravnom položaju crkava i verskih zajednica - usmereni su na obnovu blagotvornog uticaja koji crkve i verske zajednice imaju u društvu, i ujedno su najsigurniji put za sprečavanje zloupotreba verskih uverenja građana. 
      Postoje pokušaji u Evropi, uglavnom u Francuskoj, da se ovi problemi rešavaju i na drugi način. Tamo se donose posebni propisi, i čak je osnovana posebna “međuministarska radna grupa za zaštitu od sekti”. Međutim, pitanje je koliko se radi o istinskom angažovanju i realnim rezultatima, a koliko se akcenat na izraz “sekte” stavlja kao isticanje suprotnosti u odnosu na Sjedinjene Američke Države, koje su u svetu najaktivniji zaštitnik verske slobode malih verskih zajednica i tzv. novih verskih pokreta.
     
      Šta se događa sa republičkim zakonom o verskim zajednicama?
      - U pogledu crkava i verskih zajednica, u pravni poredak Srbije i Crne Gore još nije uključen poseban propis koji bi regulisao odnos crkava i verskih zajednica, s jedne, i države s druge strane. U tom domenu postoji pravna praznina još od 1993. godine, kada je stavljen van snage Zakon o pravnom položaju verskih zajednica. Predlogom zakona o verskoj slobodi, koji je u toku prošle godine bio u proceduri usvajanja od strane institucija bivše savezne države, sva ova pitanja detaljno su regulisana. 
      Međutim, i pored nedostatka zakonske regulative, nedavno objavljeni konačni rezultati popisa stanovništva iz 2002. za teritoriju Srbije, bez Kosova i Metohije, koji se odnose na veroispovest, pokazuju porast broja građana koji su se izjasnili kao vernici (95%), u poređenju sa veoma malim brojem građana koji su se izjasnili kao ateisti (0,5%), ili se uopšte nisu izjasnili (4,5%).
      Puno ostvarivanje prava na versku slobodu ne podrazumeva stanje u kome država treba da bude samo pasivni posmatrač, već aktivni stvaralac ambijenta u kome se takva sloboda može ostvariti. To je smisao modernog koncepta kooperativne odvojenosti države i crkava i verskih zajednica, koji je u Srbiji posle demokratskih promena do sada primenjen kroz versku nastavu i Zakon o radio-difuziji.

Vojsku napadaju sekte koje zagovaraju terorizam i anarhiju
     
 
Danas u Beogradu postoji oko 200 sekti i njihovih ogranaka, a registrovano je samo 35. Na osnovu više podataka ceni se da u SCG ima oko 385 000 članova različitih sekti (od ovog broja čak trećina je nastanjena u Beogradu). Članstvo je zvanično registrovano u 64 sekte i u 250 neregistrovanih sekti. Najbrojnije su razne satanističke sekte 
 
     Da li se Vojska i na koji način bavi odbranom od sekti?
      - Vojska ima određenih iskustava u suprotstavljanju delovanja sekti koja su sticana preduzimanjem mera od strane specijalizovanih organa u Vojsci ili su autentična. Međutim, još uvek jedan broj naših pripadnika, posebno vojnika, nije u mogućnosti da sagleda opasnost od delovanja verskih sekti.
      Zbog svoje specifičnosti u vojnoj sredini je mnogo lakše uočiti pripadnike sekti, izolovati ih, preoblikovati ili odstraniti. Zato je sprovedeno istraživanje o prisustvu i uticaju verskih sekti na moral pripadnika Vojske i utvrđeno da je mali broj pripadnika VSCG sledbenik neke od sekti.
     
      Imate li podatak koliko sekti uopšte deluje u Srbiji i Crnoj Gori, koje su to sekte, ko ih gura u našu zemlju i ko im i zašto dozvoljava da deluju?
      - Prema podacima koji su nama, kao i drugim institucijama dostupni, sredinom 1996. godine broj zvanično registrovanih verskih sekti bio je 64, dok je u tajnosti delovalo još oko 250 sekti. Danas u Beogradu postoji oko 200 sekti i njihovih ogranaka, a registrovano je samo 35. Na osnovu više podataka ceni se da u SCG ima oko 385 000 članova različitih sekti (od ovog broja čak trećina je nastanjena u Beogradu). Članstvo je zvanično registrovano u 64 sekte i u 250 neregistrovanih sekti. Najbrojnije su razne satanističke sekte.
      Za većinu njih karakteristično je odbijanje vršenja vojne službe i neodobravanje upotrebe vojne sile u razrešavanju vojnih konflikata. Sekte posebno prednjače u stvaranju antiarmijskog javnog mnjenja, lažnog pacifizma i mirotvorstva, indoktrinirajući narod, a pre svega omladinu - regrutnu populaciju, što utiče na odnose prema odbrani i odbrambenoj mogućnosti zemlje.
      Nama nije poznato ko ih regrutuje u svoje redove i za čije potrebe.
     
      Šta sve Vojska može da učini da bi se sprečilo razorno delovanje sekti?
      - Prvi i verovatno najvažniji element ove borbe jeste da se ova oblast pravno reguliše, kakav je slučaj gotovo u svim zapadnim zemljama. Na nivou države potrebno je da postoji društvena kontrola njihovog rada, odnosno da se evidentira njihovo postojanje i delovanje. Nastojimo da se naše komande i jedinice potpuno i blagovremeno upoznaju sa pravim ciljevima delovanja verskih sekti, njihovim pogubnim uticajem i o aktivnostima na sprečavanju njihove delatnosti. S tim u vezi povremeno organizujemo predavanja o sektama sa video-prezentacijom njihovih simbola na kojima se predočavaju i karakteristični primeri i slučajevi iz prakse.
      Ukazujemo na to da ni u kom slučaju ne bi trebalo zanemariti činjenicu o njihovom prisustvu u jedinicama, jer one uglavnom deluju u tajnosti i sa težnjom da se stalno šire. 
      U borbi protiv sektaške delatnosti angažuju se lekari, trupni psiholozi, neposredne starešine, organi komandi jedinica i ustanova Vojske i druge starešine koje imaju iskustva u radu sa sektama.
      Protiv pripadniika pojedinih verskih sekti koji narušavaju stanje morala, izazivaju vanredne događaje sa posledicama koje utiču na sigurnost i bezbednost ljudstva i mogu ugroziti izvršenje zadatka jedinice preduzimamo zakonske mere.
      Nastojimo da i drugim merama sprečimo pokušaje eventualnog suicida, masovnog ubistva, širenja sektaške literature, bojkota izvršavanja naređenja, neovlašćenog udaljavanja iz jedinice i vrbovanja ostalih vojnika i pripadnika Vojske SCG za članstvo u sektama.
     
      Na koji način sekte napadaju pripadnike Vojske?
      - Za bezbednost Vojske posebno su opasne sekte koje u svom učenju i delovanju sadrže elemente terorizma i anarhije. Među njima su najopasnije satanističke sekte, koje smatraju da se, zbog prisustva velikog broja ljudi na malom prostoru i relativno lakog pristupa naoružanju, omogućuje da se satani na dar prinese što veći broj žrtava.
      Delovanje verskih sekti na pripadnike Vojske može da se ostvari posredno i neposredno. Neposredno delovanje se odnosi na vrbovanje pripadnika Vojske kako bi postali aktivni članovi sekte i njihovo angažovanje na širenju učenja i uticaj sekte u pridobijanju novih sledbenika unutar Vojske. Vrbovanjem članova porodica pripadnikaa Vojske ostvaruje se snažan posredan uticaj. Postoje primeri da pojedini pripadnici Vojske imaju velikih problema kao roditelji sa svojom decom zbog njihovog pristupa nekoj od sekti.
      U Vojsci smo imali više primera gde su verske sekte izazvale vanredne događaje. Najčešće su to samoudaljenja kako bi se vratili u grupu, odbijanje hrane, odbijanje lekarskih usluga (najčešće primanje i davanje krvi), suicidi, ubistva i dr.
      Podsetićemo na slučaj vojnika Jožefa Meandera, koji je početkom juna 1993. godine, u kasarni u Vranju, naoružan automatskom puškom, upao noću u spavaonicu i ubio šestoricu vojnika i jednog starešinu. Pet dana nakon toga, u kasarni “Mika Mitrović” u Šapcu, vojnik Nandor Kiš pucao je s leđa na vojnike i tom prilikom ubio dvojicu i nekoliko ranio. I on se, kao i Meander, nakon zločina ubio u krugu kasarne. Vojnik Nandor Kiš pripadao je satanističkoj sekti “Crna ruža”, a Jožef Meander pripadao je sekti “Loša vera”, koja je nastala iz sekte “Crna ruža”.
      Ovi primeri pokazuju da ni vojna organizacija nije imuna na delovanje verskih sekti, i pored činjenice da pripadnici Vojske SCG i njeni specijalizovani organi poznaju globalne dimenzije delovanja verskih sekti i u skladu sa mogućnostima preduzimaju mere na suzbijanju njihovog uticaja.
     
      (Uprava za moral Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore - odgovori na pitanja “Nedeljnog telegrafa” o delovanju sekti u našoj armiji)

Staze zle duhovnosti
     
 
Sekte su u Srbiji stvarnost, ali, nažalost malo ljudi to može ili hoće da primeti. Situacija bi bila neuporedivo bolja kada bismo imali zakon o verskim zajednicama i zakon o udruženjima građana koji bi nalagao transparentnost njihove registracije 
 
     Čovek koji je svoj profesionalni život posvetio borbi protiv sekti zove se Zoran Luković i kapetan je beogradske policije. Svoje znanje o ovoj problematici sabrao je u knjizi Verske sekte koja predstavlja štivo za lakše prepoznavanje opasnosti od ove duhovne droge. Ovog jula, u izdanju Patrijaršije i Draganića, a uz blagoslov patrijarha Pavla, objavljeno je četvrto izdanje ovog priručnika za samoodbranu.
     
      I na samom početku razgovora za NIN, kapetan Luković se poziva na slikovit primer francuskih pravnika koji su, uprkos dugoj jurističkoj tradiciji, 1995. godine, nakon desetogodišnjeg većanja, kao interministarski savet pošteno priznali da ne mogu da daju definiciju savremene sekte. Oni stoga određuju kriterijume na osnovu kojih neku grupu možemo nazvati sektom:
      - Ti kriterijumi su: mentalna destabilizacija, prekomerni finansijski zahtevi, izolovanje članstva od društva, ugrožavanje fizičkog i psihičkog zdravlja, uvlačenje dece u svoje redove, izražavanje manje ili više antisocijalnog stava, sukobljavanje sa redom i zakonom, značajniji pravni sporovi, izbegavanje zakonskih obaveza, pokušaji infiltriranja u državne organe.
     
      Ako je ova problematika u Francuskoj, na primer, rešena odredbama krivičnog zakona, zbog čega u Srbiji izostaje slično rešenje?
      - Kod nas je izostalo uređenje ove oblasti na nekoliko nivoa. Najpre, mi nemamo zakon o verskim zajednicama koji predstavlja neophodan okvir u koji se one moraju elementarno smestiti. Sledeći zadatak je registracija verskih zajednica, udruženja građana... To znači da svako mora tačno da opiše svoju delatnost zbog koje se registruje. I onda ćete znati da imate, na primer, centar Sai Babe u Beogradu, da su njegovi ciljevi takvi i takvi, pa ko sebe vidi u tome, neka ide. Ali, neka sve bude transparentno. Kada čovek hoće da se šiša, on ide kod frizera, kada hoće odbranu na sudu, on ide kod advokata. Njihove firme su ispisane na ulazu u radnju. Pa neka se tako registruju i oni koji se bave alternativnom medicinom i nadriterapeutskim poslom. Ako uopšte mogu i treba da se registruju. A ne da se vode kao udruženja građana ili nevladine organizacije. I ne treba da se kriju iza nekih lažnih imena i simbola.
      Kod nas policija može da reaguje samo kada neki sektaš načini krivično delo ili prekorači granice javnog reda i mira. Ali današnje sekte deluju pre svega uticajem na psihu, što je veoma opasno, pa je neophodna jasna i primerena inkriminacija, da bi policija reagovala.
      Mislim da je naše zakonodavstvo moralo strože da reguliše pitanje nadrilekarstva. Trebalo bi da ima mogućnost da deluje već onog trenutka kada se neko pojavi i nudi izlečenje, a da ni na koji način nije stručan. To znači da bi nadrilekarstvo podrazumevalo reagovanje tužilaštva i policije po službenoj dužnosti. Ne bi trebalo neko da oboli, ili da umre, pa da službeni organi tek tada reaguju.
     
      Moderne sekte danas nisu samo verske?
      - One to već odavno nisu. Tačnije, one su i danas samo jednim delom verske, a velikim delom se njihovo delovanje bazira na nadripsihološkim i nadripsihijatrijskim terapijama, na nadnaučnom i nadfilozofskom učenju, do onog paganskog, višebožačkog. U tom smislu, sekte se danas mogu podeliti na pseudohrišćanske, sinkretističke (mešavina učenja raznih religija), satanističke i dalekoistočne, političke, ufološke, komercijalne i nadriterapijske. I da ne bude zabune: ove sekte nisu jedna od druge odvojene visokim zidom. Naprotiv, one se često prepliću u nekim ciljevima. Imate pseudohrišćanske sekte koje se u isto vreme nude kao terapijske, a istovremeno imaju i svoj politički program. Dalekoistočne sekte, skoro sve, imaju i politički i terapijski program.
      Postoje i sekte koje u svom programu imaju ono što, bar teoretski, podvodimo pod terorizam; tačnije, verski terorizam. U udžbenicima za policijske akademije kaže se da organizacija koju možete smatrati terorističkom mora da ima četiri kriterijuma: politički karakter organizacije, ciljno planiranu organizovanu delatnost, nasilje i izazivanje straha. 
      To ste, nedavno, mogli da vidite u slučaju sekte Sanatan, gde je politički karakter označen uvođenjem kasti u organizaciju ove sekte: bramani (duhovnici), vaišije (trgovci, privrednici, zanatlije..), kšatrije (vojska i policija) i šudre (radnici, robovi). U njihovom programu piše da je zadatak kšatrija, a predviđeno je da ih u Sanatanu ima pet odsto, da unište zločince. A zločinci su oni ljudi koje oni, sadaci (tragaoci za istinom) kako sebe nazivaju, proglase za zločince. Ko sve može da bude zločinac po njihovim kriterijumima, nevažno je. Mogu da budu ministar, kasirka u samoposluzi, sudija, novinar, ili bilo ko drugi. I da bi ljudima bilo jasno kakav je stav pripadnika ove sekte o ubistvu, reći ću otprilike šta se kaže u njihovom programu: ukoliko se nasilje preduzima uz pojanje božijeg imena, agresor nije onaj koji će da opali metak već je agresor bog! 
     
      Šta je zajednička specifičnost sekti krajem XX i početkom XXI veka?
      -To je svakako nenj age, pokret novog doba koji relativizuje, uniformiše i ujednačava sve vere i sve načine mišljenja. Nenj age je svojevrsni religijski izraz globalizacije. Reč je o navodnoj, potpunoj verskoj slobodi, bez ikakve doktrine. U jednoj tako uniformisanoj, nazovireligiji, podjednako se gleda da li neko veruje u jednog boga, u više bogova, u vudu lutku ili radijator. Koristeći izvesne krize, slabosti, lične ambicije, uvlačenje u sekte se tako odvija pod firmom raznih akademija za samousavršavanje, klubova za kretivan razvoj, umeće življenja...U takve klubove čovek ulazi da bi rešio neki svoj problem, slabost ili bolest, ili da razreši neku frustraciju, kao i da razvije neke potencijale, da stekne neka nova znanja. A ne ulazi da bi postao član religijske grupe.
      Međutim, religijske grupe, sekte, guru pokreti, inicijalno se nude kao društva koja mogu da poboljšaju čovekove potencijale i tako on neosetno ulazi u religiju, a da mu to nije bila namera niti je to hteo. U tome je suština prevare i onoga što treba objašnjavati.
      Sećate se jogi letača? U vreme kada je gorelo na Kosovu, oni su nudili program za spas objašnjavajući kako će svojom psihoenergijom uticati na NATO avijaciju izazivajući kvarove na avionima i strahove kod pilota. Tražili su od vlade da plati hiljadu jogi letača koji bi došli iz inostranstva i to obavili. I to je prošlo u ovdašnjoj javnosti jer je iza toga stajala tadašnja politika, ali i pusto neznanje javnosti. Pri tom su napravili Jugoslovenski komitet za koherenciju i nepobedivost na čijem čelu je bio jedan akademik, a u njemu je bilo nekoliko glumaca, književnika i neke druge javne ličnosti.
      Ili, setite se kako su početkom devedesetih održavane Trke mira čiji je organizator bio Šri Činmoj, pa je tako u njegovu slavu, a u pohvalu naše gluposti ili neobaveštenosti vlasti u našim gradovima, beogradski Zoološki vrt proglašen za vrt mira i dobre nade u slavu Šri Činmoja, a Subotica je proglašena spomen-gradom Šri Činmoja. Ovaj guru, inače, sebe smatra avatarom - otelotvorenjem božijim na zemlji. On je samozvani bog koji hoda ovom zemljom, piše pesme, a u Ujedinjenim nacijama je iznajmio prostor u kome ima meditativni centar, što je neko ovde pogrešno protumačio da je on nastupio pod pokroviteljstvom UN.
     
      Poznavaoci modernih sekti tvrde da su i one danas produkt globalizacije. Kako vi to objašnjavate?
      -To je posledica ,pre svega, činjenice da se sekte prilagođavaju vremenu i njegovim zahtevima. S druge strane, kada imate mnoštvo sekti, vi njima lakše upravljate i manipulišete. Veoma je teško upravljati velikom, utemeljenom verskom zajednicom. Mnoge sekte danas deluju kao komercijalni kultovi, moderne kompanije koje izbacuju na tržište hit preparate ili aparate, kao što su Herba 
      lajn, Kalifornija fitnes i slične. Zato to nije klasična sekta već komercijalni kult gde firma preuzima ulogu porodice, a Bog je oličen u gazdi. Njihovi prodavci sumanuto jure za kupcima ne bi li sa svakim novim kupcem zaradili što više novca. Oni su ropski poslušni usvajajući sugerisani emotivni odnos prema stvari koju treba da prodaju. Posle godinu, dve, oni su potpuno iscrpljeni i nesposobni da dalje obavljaju taj posao, a poslodavci nalaze nove prodavce.
      To je jedna profi utopija. Tim prodavcima se ponudi da zarade dve-tri hiljade evra, ali to je utopija jer tu sumu može da zaradi samo neko ko proda 50 usisivača mesečno, ili pet hiljada nekih preparata. A on, uz to, ne zna da hiljade drugih prodavaca takođe šparta Beogradom i Srbijom i prodaje to isto. I posle dva tri meseca iscrpi se krug prijatelja i poznanika na koje ste u startu računali. Prodavac napusti firmu, a komercijalni kult ima čistu zaradu. On nije plaćao ni prostor, ni socijalno, ni penziono osiguranje, nije plaćao reklamu, a imao je šetajuću prodavnicu koja mu je donela veliku zaradu. Naravno, tamo gde ima puno nezaposlenih, ovakav vid trgovine je veoma privlačan za ljude.
      Sekte svoje materijalno bogatstvo stiču ovde, a donacije im stižu iz inostranstva. Neke od njih imaju praksu da obilaze stara i nemoćna lica, uspostavljaju kontakt sa njima i posle višemesečnog truda uspevaju da ostvare svoj cilj kroz ugovor o doživotnom izdržavanju i zauzvrat im ostaju stanovi i kuće.
      Kad bi kojim slučajem danas nestale sve sekte u Srbiji, ostalo bi na hiljade kuća, na hektare zemlje i druga imovina koja je u vlasništvu sekti.
     
      Kada biste poredili Srbiju sa sličnim sredinama, koliko je ona (ne)privlačna za sekte u odnosu na njih?
      - Bela gnostička crkva, transcendentalna meditacija, reiki, OTO (ordo tempi orienti), sekta Satana Panona iz Osijeka, klub prijatelja Bruna Groninga i neke druge sekte započele su svoju delatnost u Hrvatskoj i Sloveniji, ali su otud potisnuti ili prosto zabranjeni. Pogledajte, na primer, slučaj sa reiki “medicinom”. Ona je u Hrvatskoj oglašena kao sekta, a kod nas se na televiziji reklamira kao neka vrsta terapije, odnosno medicine. Bojim se da ličimo na eksperimentalno područje na kome može svašta da se proba - od bombi i oružja, droge i sekti kao duhovne droge, do eksperimenata na mozgu. Ovde se u te svrhe ulaže novac jer on može i da im se vrati. A gazde su, naravno, negde u svetu, bogati i moćni.
      Sekte su u Srbiji stvarnost, ali, nažalost malo ljudi to može ili hoće da primeti. Situacija bi bila neuporedivo bolja kada bismo imali zakon o verskim zajednicama i zakon o udruženjima građana koji bi nalagao transparentnost njihove registracije. 
      Takođe, Srbija je puna amatera koji se bave akupunkturom, akupresurom, hipnozom, drže kurseve joge. Sanatan je, primera radi, osnovao čovek koji se bavio hipnoterapijom. A da li zaista verujete da se hipnoterapija uči na tromesečnom kursu? Reč je o supspecijalizaciji lekara, specijaliste, koja podrazumeva dvadesetak godina učenja, odnosno školovanja. 
      A vi danas, ovde, imate pojedince i grupe koji pozivaju građanstvo na meditacije i vode kurseve meditacije, uvode ljude u autohipnozu, u hipnoterapiju, regresoterapiju, meditaciju, vizuelizaciju, hermetički trening i druga stanja sužene svesti koja mogu da raspale kod tih praktikanata psihopatološki potencijal koji postoji kod svakog od nas. I to rade šloseri, metaloglodači, mašinski tehničari i inženjeri.
      Naravno, sve je ovo moguće jer se problemu sekti ne poklanja posebna pažnja. Protiv sekti danas morate se boriti znanjem. I kada se donesu zakoni koji nedostaju, one će se uvek prilagođavati novim uslovima. Stoga je znanje o delatnosti sekti i mogućnost prepoznavanja najbolji sistem samoodbrane i čuvanja porodice. A o specifičnim delatnostima sekti danas moraju da budu upoznati pre svih pedagozi, psiholozi, socijalni radnici, određen broj policajaca, novinari... kako bi obaveštavali javnost.

Fenomen koji se teško definiše
     
 
Rezultati desetogodišnjeg rada vladine interministarske grupe. Kakve su dileme imali francuski stručnjaci dok nisu usvojili deset kriterijuma za definiciju sekti danas 
 
     Pre svega, pristup fenomenu sekti, kao i ma kom drugom, pretpostavlja jasno definisanje pojma. Međutim, sve studije, svi radovi posvećeni društvima poznatim pod imenom sekte koje je Komisija proučavala tokom svog rada, priznaju teškoće takvog nastajanja. Isto tako, pojam sekti, inače posebno težak za definisanje savremenim jezikom, potpuno je nepoznat u francuskom zakonu.
      Odsustvo pravnog definisanja sekti u zakonu rezultat je francuske koncepcije pojma sekularnosti. Poreklo ove koncepcije treba potražiti u članu 10 Deklaracije o ljudskim i građanskim pravima, koji kaže da “niko ne sme da bude uznemiravan zbog svog ubeđenja, uključujući versko, pod uslovom da se njegovim upražnjavanjem ne krše zakon i red ustanovljen zakonom”. Pisci Deklaracije su na taj način jasno postavili princip neutralnosti države, i njenog tolerantnog stava u pogledu verskih ubeđenja.
      Princip neutralnosti države znači da verska ubeđenja nisu stvar države i ne podležu ograničenjima vezanim za poštovanje reda i zakona, odnosno da se verska stvar tiče isključivo pojedinaca i privatne sfere života građana.
      Država, verna svojoj “neutralnosti” u vezi s pitanjem veroispovesti, nikad nije dala njihovu pravnu definiciju. Dok doktrine mogu da se tačno odrede kao spoj njihovih subjektivnih elemenata (vera, ubeđenje) i objektivnih elemenata (obred, zajednica), ne možemo da nađemo definiciju veroispovesti u materijalnom pravu.
      Tako se na samom početku svoga rada istražni odbor suočio sa paradoksom da treba da radi u pravno nepostojećoj oblasti. Njegov položaj je bio utoliko delikatniji jer ne samo što ne postoji mogućnost pravnog definisanja ovog pojma, nego je čak teško njime baratati u savremenom jeziku.
      Pojam sekte, čak i u savremenom jeziku, nije jasan; razni nivoi analize nesumnjivo neće biti dovoljni da pokažu svu raznovrsnost - i bogatstvo - ovog pojma.
     
      Etimološki pristup
      Jedna etimološka studija pokazuje da se izraz “sekta” pojavio negde u 13-14. veku i da se njegovo poreklo dovodi u vezu sa korenima dve reči: latinskog glagova seljui što znači slediti, ići za nekim, i italijanskog glagola secaare što znači seći, rastavljati. Ova neodlučnost u pogledu semantičkog porekla reči se i danas ogleda u svim rečnicima. 
      Značajna je definicija koja se može naći u Litrovom rečniku, koji za sektu kaže da je to “zajedniica ljudi koji ispovedaju istu doktrinu” ili “koji slede izrazito jeretička ili pogrešna ubeđenja”. Roberov rečnik pravi razliku između ljudi “koji prihvataju isto učenje unutar neke religije” i onih koji “ispovedaju isto učenje”.
      U svim slučajevima, dva pretpostavljena porekla ovog pojma, istovremeno ili naizmenično, upućuju na dve ideje: zajedničko verovanje i/ili raskid sa ranijim verovanjem. Rečnik vera (PUF, 1984) insistira upravo na ovoj ideji raskida, definišući sektu kao “u izvornom smislu, grupu koja osporava doktrine i strukture Crkve, uopšteno disidente. U širem smislu, bilo koji manjinski verski pokret”.
     
      Sociološki pristup
      Sociologija definiše sektu kao grupu koja stoji nasuprot Crkvi. Tako Maks Veber određuje ova dva pojma kroz njihovo poređenje; za njega je Crkva zdrava institucija koja ima privilegiju širenja svog uticaja, dok je sekta sporazumna grupa koja stavlja naglasak na intenzitet življenja samo svojih pripadnika.
      Ernst Trelč, koji nastavlja Veberov rad, naglašava spremnost Crkve da proširuje svoju publiku, da se prilagođava društvu, da nalazi kompromise sa državom. Nasuprot tome, sekta se drži povučeno u odnosu na globalno društvo i sklona je tome da odbija sve veze s njim, čak i svaki dijalog. Ona zauzima isti stav i u odnosu na druge vere, tako da se u ovom smislu ekumenizam može koristiti kao kriterijum razlikovanja crkvi i sekti.
     
      Pristup zasnovan na opasnostima od sekti
      Termin “sektaški” se javio tokom verskih ratova i nosi izrazito pejorativnu konotaciju. Upotrebljava se za pripadnike sekti koji su okarakterisani kao netolerantni, slepo privrženi i ograničenih pogleda. Ova pejorativna konotacija je snažno obeležila i savremeni jezik. Danas se termin “sekta” upotrebljava za obeležavanje manjinskih verskih ili pseudoverskih pokreta novijeg porekla, bez obzira na to da li su secesionistički ili ne. Rasprava vezana za “opasne sekte” ili “sektaške tendencije” još više je naglasila pejorativni aspekt ovog pojma. 
      Neki od ljudi s kojima je ova Komisija razgovarala, prilikom definisanja sekti polazili su od opasnosti koje ovi pokreti sobom nose. Tako je jedan od njih ovako formulisao definiciju sekti:
      “Grupe čiji je cilj da putem psihološke destabilizacije kod svojih pripadnika razviju bezuslovnu odanost, otupe njihov kritički duh i izazovu raskid sa opšteprihvaćenim vrednostima (etičkim, naučnim, građanskim, obrazovnim), i koje ugrožavaju lične slobode, zdravlje, obrazovanje i demokratske institucije. Ove grupe koriste filozofske, verske ili isceliteljske maske radi prikrivanja svojih pravih ciljeva kako bi mogle da vrše uticaj na svoje pripadnike i da ih iskorišćavaju.”
      Polazeći od ovakvog stanovišta, akcenat se više stavlja na podmukli karakter sektaških tendencija, jer je teško povući granicu između “zakonitih” radnih i opasne zone, odnosno između:
      - slobodnog udruživanja i prinudnih grupa,
      - uverenja i zagriženosti koju je nemoguće poljuljati,
      - revnosti i fanatizma,
      - prestiža vođe i obožavanja gurua,
      - dobrovoljnih odluka i nametnutih izbora,
      - traženja alternativa (kulturnih, moralnih, ideoloških) i potpunog odbacivanja društvenih vrednosti,
      - lojalnog članstva u grupi i bezuslovne pripadnosti,
      - veštog ubeđivanja i smišljene manipulacije,
      - nadahnutog i opsednutog govora,
      - grupa u kojima vlada duh zajedništva i onih u kojima se briše svaka individualnost.
      U ovakvim okolnostima, može se pretpostaviti koliko je teško prilikom zaključivanja biti objektivan, ne zapadati ni u vulgarizovanje ni u satanizovanje, odnosno, s jedne strane ne biti slep i tolerantan u meri koja se može zloupotrebiti - s jedne strane, i s druge - ne biti sumnjičav prema svemu. Ali to je put koji je odabrala Komisija.
     
      Koncept koji je usvojila Komisija
      Komisija je konstatovala da su svi njeni sagovornici naglašavali teškoće u definisanju pojma sekte, ali da su, s druge strane, svi saglasni u tome šta taj pojam u stvarnosti podrazumeva - naravno, izuzimajući pripadnike i vođe sekti koji odbacuju ovakvu kvalifikaciju kad su u pitanju njihove grupe (dok mogu da je prihvate za druge) i sebe radije nazivaju “crkvama” ili “verskim manjinama”.
      Komisija je usvojila kriterijume koje koristi služba Opštih informacija u analizi fenomena sekti, Odsek policije (MUP-a):
      1. mentalna destabilizacija;
      2. prekomerni finansijski zahtevi;
      3. izolovanje od društva;
      4. ugrožavanje fizičkog zdravlja;
      5. uvlačenje dece u svoje redove;
      6. izražavanje manje ili više antisocijalnog stava;
      7. sukobljavanje s redom i zakonom;
      8. značajniji pravni sporovi;
      9. moguće zaobilaženje tradicionalnih ekonomskih tokova;
      10. pokušaji infiltriranja u državne organe.
      Svesno opredeljenje je bilo da se inovativnost, mali broj pripadnika, čak ni ekscentričnost, ne uzimaju za kriterijume koji omogućavaju da se neki verski pokret opiše kao sekta; najveće savremene religije su često na svojim počecima bile sekte sa malim brojem pripadnika; mnogi danas priznati i društveno dozvoljeni obredi su na svojim počecima izazivali sumnju ili otpor.
     
      Struktura sekti
      Većina sekti, nastavljajući svoju davno započetu evoluciju, organizovana je po modelu piramide - koji garantuje mogućnost raspolaganja profitom jednom licu (guruu) i/ili ograničenoj eliti. Kao sve piramidalne strukture, one počivaju na oštroj razlici između pripadnika baze i vođa, koju ublažava postojanje međuslojeva, koji su sve manji kako se ide ka vrhu piramide.
      Između tih različitih nivoa ustanovljene su složene veze zavisnosti, organizacija, dodeljivanja uloga, znanja, ovlašćenja. Takav sistem garantuje postojanje efikasnih filtera koji ograničavaju pristup guruu ili eliti, koji su zaštićeni od baze svojim izolatorskim i simboličkim sistemom.
      S druge strane, sledbenici se nagrađuju za svoju vernost napredovanjem unutar sekte, u vidu dobijanja činova i diploma, čak i veće materijalne koristi. Prelazak na viši nivo je često prilika za obred inicijacije.
      Ipak, valjalo bi naglasiti da u mnogim pokretima koegzistira nekoliko piramidalnih struktura, od kojih je jedna vezana za organizaciju verske poduke, druga za administrativne, treća za finansijske poslove... Ova proliferacija struktura čini organizaciju još čvršćom.
     
      Gledanje na fenomen sekti
      Dva su glavna faktora koja podupiru pretpostavku o potencijalnoj ekspanziji fenomena sekti: sekte danas imaju zaista moćna finansijska sredstva, stavljena u službu njihovog aktivnog prozelitizma; i naročito, one dozvoljavaju važne potrebe, iako izražene na difuzan način.
     
      Poreklo pripadnika sekti
      Izuzetno je teško - ako ne i nemoguće - definisati poseban profil pripadnika sekti koji se razlikuje od opšteg profila ostalog dela populacije.
      Ipak, mogu se uočiti izvesne tendencije:
      - pripadnici uglavnom potiču iz srednje klase i društvenih slojeva koji žive lagodnijim životom, a mnogo ređe iz skromnijih klasa, što se posebno objašnjava željom sekti da nađu “solventnu” publiku; 
      - iako se starosno doba pripadnika veoma razlikuje, izgleda da dominiraju dve starosne grupe; odrasli mlađeg starosnog doba (25-35 godina) u istočnjačkim, gnostičkim i sektama novog doba, i ljudi od oko 50-60 godina u molitvenim ili isceliteljskim grupama;
      - vezivanje za sektu često predstavlja odgovor na društvene ili porodične sukobe s kojima se suočava budući sledbenik.
      U tom smislu, treba napomenuti da je Sajentološka crkva navela Komisiji da “njeni pripadnici pripadaju svim društvenim kategorijama. To su uglavnom osobe sa izgrađenim socijalnim statusom i zreli ljudi jer im je prosečna starost 35 godina.”
      Originalnost sektnih grupa leži u činjenici što je, pogotovo tokom procesa koji vodi ka vezivanju, žrtva zapravo akter (akter u bukvalnom smislu, odnosno onaj ko deluje, radi, a ne pasivna žrtva). Tu se može povući izvesna paralela sa fazama razvijanja zavisnosti od droga: “Dolazimo u prepirku sa roditeljima zavisnika od droga. Oni misle, na izvestan način ispravno, da bi njihova deca bila anđeli da nema onih užasnih dilera. Pri tom zaboravljaju da su ta nesrećna deca devet desetina puta prešla svojom voljom, sedeći za kormilom ili ne, ali u svakom slučaju slobodnom voljom, pre no što su pala u ruke tih dilera. Isto tako ne smemo zaboraviti na dobrovoljno učešće sledbenika - a to nisu neki maloumnici kojima se može manipulisati, to je neko isti kao vi ili ja - koji su svesno izabrali taj put.” Shodno tome, agenti za vrbovanje u sekte mogli bi se predstaviti kao “dileri transcendencije”. U tom smislu, poređenje koje je upotrebio jedan od sagovornika Komisije vrlo slikovito prikazuje svesni karakter postupaka budućeg sledbenika: “Sekte nisu neke mreže koje ti odozgo padaju na glavu, već mreže koje leže na zemlji a ti sam ulaziš u njih.” 
     
      Finansijska moć
      Neosporno je da određeni broj sekti raspolaže zaista značajnim finansijskim sredstvima.
      Lafajet Ronald Habard, osnivač Sajentološke crkve, izjavio je, ne bez cinizma, u svom govoru u Njujorku: “Ako neko stvarno želi da postane milioner, najbolji način je da osnuje vlastitu religiju.”
      Ovu činjenicu očigledno poštuje većina vođa sekti s kojima je Komisija razgovarala, iako su izbegavali razgovor o visini budžeta svojih društava. Zato o proceni tih budžeta brigu uglavnom vode oni koji su protivnici sekti, a to povećava rizik od njihovog preuveličavanja. Kako stvari stoje, ukoliko neka sekta smatra da informacije koje kruže, ne odgovaraju stvarnom stanju, na njoj je da to razjasni jer samo ona raspolaže dokazima i može da dâ tačnu sliku o svojim finansijskim sredstvima - ali - to će se, verovatno, teško desiti. Sekte imaju malo razloga da se žale (na šta su, međutim, uvek spremne) na nedostatak objektivnosti u procenama vezanim za njihovu finansijsku bazu.
      Kolektivni rad Centra Rožea Ikora, pod nazivom “Sekte, opasnost”, iznosi obilje informacija i omogućava nam da postanemo svesni prave finansijske imperije koju su izgradila određena društva.
      Slučajevi Munove sekte i Sajentologije su dobro poznati pa ih i ne treba posebno iznositi.
      U vezi s Transcendentalnom meditacijom, pomenuti Centar navodi da se pravo na inicijaciju vezuje za četvrtinu mesečnih primanja sledbenika, dok cena Sidhi kursa iznosi 40 000 franaka (6.564 dolara).
      Isti izvor navodi da kod Raelien pokreta doprinos koji se plaća za prijem u njegov francuski ogranak iznosi tri odsto neto godišnjih prihoda, u međunarodni pokret sedam odsto, a za članstvo u svetskoj upravi - 10 odsto.
      Finansijska snaga sekte Soka Gakai, prema istom izvoru, rezultat je nedavnih investicija ove sekte u nekretnine.
      Lideri sekti koji su razgovarali sa Komisijom u principu nisu poricali svoju finansijsku snagu, već su, naprotiv, išli dotle da potvrde, ne bez humora ili cinizma, da njihova društva ne propovedaju siromaštvo kao vrlinu.
      Generalno, oni kažu:
      - da njihova sredstva potiču od dobrovoljnih priloga koje daju vernici kao kompenzaciju za različite usluge (verske ili ne), od prodaje publikacija, finansijskih poklona koji dolaze od privatnih lica;
      - da njihove knjige vode ovlašćene javne knjigovodstvene firme sa solidnom reputacijom;
      - da rade u skladu sa zahtevima poreskih organa.
      Neki lideri idu čak toliko daleko da priznaju određene veze koje ih povezuju sa nekim preduzećima. U pismenom prilogu koji je Sajentološka crkva Pariza dala Komisiji, može se pročitati i ovo: “Osim toga, isto kao i bilo koji drugi građani, neki sajentolozi rade u poslovnom svetu i privatna preduzeća usmeravaju za ove ciljeve. Ponekad pomažu crkvu finansijskim poklonima, ali to ni na koji način nije njihova obaveza. To je slobodna volja pojedinca.”
      Što se tiče bivših sledbenika s kojima je Komisija razgovarala, iz njihovih svedočenja proizlazi sledeće:
      - da visina doprinosa uveliko prevazilazi pružene usluge i materijalne mogućnosti sledbenika, koji su često dovedeni dotle da veliki deo svojih primanja prelivaju u sekte, i da čak zapadaju u dugove, koji su toliki da ih je teško i zamisliti;
      - da način života lidera dozvoljava da ponekad pretpostavimo da oni svoje lične interese stavljaju ispred zvanično deklarisanih religioznih ciljeva svojih društava.
     
      Često opasne prakse
      Opasnosti koje sekte nose zaslužuju najveću pažnju javnosti, i upravo su one i bile razlog formiranja ovog istražnog odbora.
      Ali pre no što pođemo dalje, neophodno je razjasniti sve izvore potencijalnih nesporazuma: nisu svi duhovni pokreti koji ne spadaju u tradicionalne religije, a koji se uobičajeno nazivaju sekte, opasni; takav je slučaj sa baptistima, kvekerima i mormonima. Njihova se uloga ponekad može smatrati čak veoma pozitivnom. 
      Zato je Komisija dobro vodila računa da ne strpa u isti koš sve postojeće duhovne grupe. Smatrala je da polje svog rada treba da ograniči na ispitivanje štetnih delovanja iza kojih stoje samo opasne sekte.
     
      Štetnost koja uveliko nadmašuje polje nezakonitosti koje su konstatovali sudovi
      Jasno je da sva zlodela koja čine sekte ne postaju predmet sudskih sporova. Daleko od toga. Da bi došlo do sudske presude, potrebno je da se stekne nekoliko uslova, što je često vrlo teško.
      - Neophodno je, pre svega, da lice koje je pretrpelo neku štetu, toga bude svesno. Međutim, za sledbenike su pravila koja im nameću njihovi gurui neizbežno dobra. Stoga je neophodno da se sledbenik dovoljno udalji od sekte da bi došlo do njegovog buđenja, do čega u principu dolazi tek nakon što je napusti;
      - Tada bi trebalo da zainteresovana strana odluči da se žali sudskim putem. Međutim, ovaj korak je daleko od uobičajenog: mnogi više vole da “okrenu novi list” i da definitivno ostave iza sebe ovaj traumatičan period svog života, dok se drugi, pak rado poveravaju društvima za odbranu ali se ne usuđuju da pokrenu postupak zbog nedostatka pouzdanja ili zbog straha od odmazde.
      - Dokazi za prekršaje kao i za odgovornost za njihovo podsticanje se, po mišljenju većine ljudi koji su razgovarali sa Komisijom, teško nalaze, i to zato što su prekršaji sekti vrlo “originalni”, a same žrtve su ponekad, svojim trenutnim pristankom, zapravo akter.
      - Takođe je neophodno da činjenice mogu da se podvedu pod kažnjive radnje koje su predviđene i sankcionisane zakonom, što nije tako očigledno u slučaju, na primer, mentalnih manipulacija.
      - I na kraju, ukoliko je presuda i doneta - treba je sprovesti, što ponekad nailazi na velike poteškoće zbog različitih sredstava koja određeni pokreti mogu da upotrebe: odugovlačenje, pritisci svih vrsta, samoraspuštanje, ili, sasvim prosto, bežanje u inostranstvo.
     
      Iz izveštaja Odbora zaduženog za ispitivanje sekti podnetog Predsedništvu Narodne skupštine 22.12.1995.

Pod zaštitom vlasti
     
 
Austrijanci su morali pred posetu Bila Klintona, bivšeg predsednika SAD, da hitno sazovu sednicu parlamenta i zvanično proglase za crkvu, do tada nepriznat, Sajentološki kult 
 
     Za sociologa religije sekta nije ništa drugo do grupa sledbenika nekog izdvojenog mišljenja ili pravca. Ovakvo određenje oslanja se na koren pojma i polazi od latinske reči seljui = slediti, ići za nekim; što podrazumeva političko (partija) ili versko sledbeništvo (sekta). U tom slislu, za izražavanje suštine sektarnog vida religijskog organizovanja dobar je hrvatski izraz sledba.
      Pravoslavni ili rimokatolički bogoslovi imali bi puno toga da dodaju iz ugla svog učenja. Oni se prvenstveno drže latinske reči secare (seći, odseći; tj. rastavljanje, cepanje, odvajanje), kada se sekta shvata kao “grupa sledbenika koja se odvojila od Crkve i koju je Crkva odbacila ili osudila.” Po tom tumačenju sekta ima pređašnje veze sa nekom drugom verskom organizacijom; potrebno je da je neka osoba napusti u cilju stvaranja nove grupe - sekta jeste raskolnički pokret i svetu deluje zastarelo; ona želi da uspostavi staru, autentičnu, pročišćenu i obnovljenu verziju vere od koje se odvojila. Njihovo poimanje više važi za takozvani tip starih sekti hrišćanskog ishodišta, pa i tada deluje ograničavajuće, dok za vrstu novih sekti može biti i nevažno.
      Sociolog još može reći da sekta jeste jedan od četiri tipa religijskog organizovanja, onaj koji po stepenu složenosti dolazi nakon kulta, a ispred njega su denominacijalni i crkveni oblik religijskog ustrojstva. To znači, radi primera, da jedna sekta u konkretnom trenutku, i u zavisnosti od širenja, rasta i usložnjavanja, može postati velika denominacija, katkad i crkva. Niko neće u Americi Hrišćansku adventistističku crkvu (adventisti, subotari) nazvati sektom, jer zadobija obrise denominacije i na putu je da postane crkva u sociološkom smislu, a pogotovo ne Hrišćansku baptističku crkvu (baptisti) koja tamo već ima sve karakteristike prave crkve. (Onako uzgred, i Bil Klinton, bivši predsednik SAD je baptista; i svi njegovi prethodnici, sem katolika Džona Kenedija, pristizali su iz neke od protestantskih zajednica.) Ipak je činjenica da obe pomenute “crkve” u nas još jesu sekte po većini socioloških parametara...
      Sekte postoje otkako je sveta i veka, znači i religije. Bilo ih je, i ima ih, u budizmu, islamu, jevrejskoj religiji. Zar nije, rečeno je već, hrišćanstvo prvobitno poteklo od jedne jevrejske sekte? Zar ga “otpadništvo” i “odvajanja”, “sektašenja” ne prate kroz čitavu istoriju do današnjeg dana? Mnogi ne znaju i da pravoslavlje, posebno u ruskoj varijanti, nije imuno od rađanja sekti. U širokim prostranstvima Rusije stolećima već tvrdokorno opstaju brojne grupe pravoslavaca koji su se iz raznoraznih pobuda odvojili od istorijske, “zvanične” Ruske pravoslavne crkve.
      No, uobičajeno je kada se govori o sektama, posebno starim, da se imaju u vidu one male verske zajednice koje su nastale izdvajanjem protestanata od rimokatolicizma u XVI veku i formiranjem “trećeg krila” hrišćanstva - protestantizma. Dakle, kada govorimo o sektama, tj. malim verskim zajednicama, moramo imati na umu da se takođe radi o hrišćanima, pretežno protestantskog porekla. Takvih vernika ima u Srbiji - oni su drukčiji od preovladavajućeg pravoslavnog verništva, ali jesu hrišćani na svoj način...
      Destruktivnost pojedinih verskih grupa, a na zahtev šireg građanstva i posebno roditelja, dovela je do formiranja snažnog antikultnog pokreta u Americi, zatim i u ostalim zapadnim državama. U njemu dobrovoljno delaju i pružaju stručnu pomoć brojni predstavnici odgovarajućih profesija: psihijatri i psiholozi, sociolozi i socijalni radnici, pravnici i advokati, univerzitetski profesori i naučnici, političari i sveštenici... Oni ne samo da teorijski, odnosno jakom javnom kampanjom, demaskiraju nehumano i kriminalno postupanje određenih kultova i novih sekti, već i praktično rade na deprogramiranju ljudi koji su ih napustili i žele da se iznova uključe u “normalan” društveni i porodični život.
      E, za takve nove religiozne pokrete može se odgovorno tvrditi da jesu opasnost i za pojedince i za zajednicu u celosti....
      Uz antikultni pokret, po definiciji i odmah se izrodi prokultni pokret, koji po zapaženosti na javnoj sceni, snazi i uticaju, često prevazilazi takmaca. Njegovo postojanje u demokratskim sistemima sasvim je legitimno, tako da u njemu učestvuje veliki broj stručnjaka i moćnika svakojakog kova. Uveravaju da nije anegdota:
      Gospođa Madlen Olbrajt, negdašnji državni sekretar američke administracije, prvo što je prozborila na aerodromu prilikom upoznavanja sa gospodinom Klausom Kinkelom, nemačkim ministrom inostranih poslova, glasi nekako ovako: “Šta vi to u Nemačkoj radite sa Sajentološkom crkvom?” Nemci su, naime, bili na ivici da zabrane rad ovom veoma jakom kultu kada su prozreli da se njegovi pripadnici smišljeno ubacuju u vrhove kompanija i državne administracije, stvarajući personalnu uniju i paralelne strukture moći. I Austrijanci su morali pred posetu Bila Klintona, bivšeg predsednika SAD, da hitno sazovu sednicu parlamenta i zvanično proglase za crkvu, do tada nepriznat, Sajentološki kult.
      Ovaj kult spada u razvijeni verski pokret, ali sa sumnjivim poslovanjem - informatori vele da radi kao bilo koja multinacionalna kompanija - ima moćne zaštitnike među političarima, biznismenima i, što je možda presudno, holivudskim zvezdama (za kult se mnogo brine Džon Travolta, na primer)...
     
      (Profesor dr Dragoljub Đorđević u knjizi “Sekte i kultovi”, IP “Žarko Albulj”, Beograd, 2003)

Patologija sekti
     
 
Upravo zbog složenosti destruktivnog delovanja sekti na psihičko, fizičko i socijalno zdravlje Evropska federacija za istraživanje i informisanje o sektama (FECRIS) planira da 2004. godine održi internacionalni simpozijum pod naslovom “Zdravlje i delovanje sekti” i podnaslovom “Zdravlje, etika, ljudska prava, sekte i pravo”
 
     Upravo se juna ove godine navršilo deset godina od masakra u kasarni “Južnomoravske brigade” u Vranju kada je mladi vojnik, pripadnik jedne satanističke sekte, ubio po nalogu svoga gurua sedam svojih drugova, a zatim i sebe. Ni ova teška tragedija, u kojoj je glavni krivac-guru ostao nepoznat i nekažnjen, nije pokrenula savest ni prethodne ni sadašnje vlasti da sa nivoa države i njenih struktura preduzme mere, i preventivne i represivne, u cilju zaštite svojih građana od pogubnog delovanja sekti, koje, očigledno, ne ugrožavaju samo zdravlje ljudi, posebno dece i adolescenata, ne narušavaju samo ljudska prava i socijalnu ravnotežu, već svojim zločinima mogu da unište živote ljudi.
      Da bismo se osvrnuli na posledice štetnog delovanja sekti po ljudsko zdravlje, bilo bi neophodno poznavanje tehnika mentalnih manipulacija kojima se sve sekte bave, zatim da poznajemo osnove njihovog učenja i prakse, da imamo uvid u psihološko-psihijatrijski profil gurua i gurela (ako je guru ženskog roda) i naravno da se kroz individualnu psihološku eksploraciju konkretne žrtve sekte ili adepta upoznamo sa osnovnim crtama ličnosti i načinom njegovog intrapersonalnog i interpersonalnog funkcionisanja i konačno postavimo dijagnozu vrste i stepena oštećenja psihičkog, fizičkog i socijalnog zdravlja jer je ono u svome dinamičkom jedinstvu nedeljivo.
      I dok se u zemljama EU, na primer, najpre na Medicinskom fakultetu u Lionu, a od ove godine i na Medicinskom fakultetu u Parizu, organizuju postdiplomske studije iz Sektne viktimologije (nauke o žrtvama sekti) za lekare-specijaliste iz psihijatrije, pedijatrije, medicine rada i školske medicine pre svega, zatim za psihologe specijaliste medicinske psihologije, dalje, za sociologe i socijalne radnike, pravnike, policajce, tužioce, sudije i advokate i druge, dotle na našim prostorima i dalje vlada neshvatljiva inertnost, indiferentnost sa impozantnim stepenom nepoznavanja ovog novog oblika socijalne patologije i socijalne psihijatrije, čak i od strane onih lica i funkcionera koji bi po logici državnih ili profesionalnih dužnosti koje obavljaju morali da poznaju fenomen savremene sektne patologije, a u cilju zaštite zdravlja i života građana kao i zaštite osnovnih ljudskih prava, uključujući i pravo na zdravlje i život. 
      U Skupštini Francuske je problem sekti stavljen na dnevni red pre tačno 21 godinu da bi usledile brojne studije timova stručnjaka za potrebe predsednika vlade nakon čega su preduzete mnoge preventivne i represivne mere sa državnog nivoa, sve do formiranja Međuministarske misije za borbu protiv sekti Vlade Francuske, dotle kod nas naši “narodni predstavnici” drže glave u pesku “mudro ćuteći”. Sa takvim stavovima, ponašanjem i, verovatno, neznanjem, ne možemo svakako da hitamo u EU. *
      Nemamo namere a ni prostora da u okviru jednog novinskog članka prikažemo svu složenost i značaj sektne psihopatologije, jer to jednostavno nije moguće uraditi. Za takav nivo informisanja i edukacije postoje seminari, kursevi ili postdiplomske studije sve do nivoa dobijanja stručne kvalifikacije sektnog viktimologa.
      Stoga ćemo ukratko prikazati rezultate nekih inostranih istraživanja fenomenološko-simptomatskog tipa. Mentalnim manipulacijama i bihejvioralnim kondicioniranjem se uspostavlja novi oblik sektne adikacije sve do stepena kompletne psihičke, fizičke i socijalne zavisnosti, uz pojavu klasičnog apstinencijalnog sindroma. Kao posledica mentalnih manipulacija javlja se mentalna destabilizacija sa elementima psihotraumatizacije, koja vodi lučenju endogenih opijata/endorfina i enkefalina, što izaziva efekte relaksacije (anksiolitički efekat) i stanja bezbolnosti (analgetski efekat). Kada dođe do razgradnje endogenih opijata koji se stvaraju u mozgu adepta-žrtve sekti, onda ona ima neodoljivu potrebu da ponovo ide kod svoga gurua, učitelja ili instruktora gde doživljava retraumatizaciju sa ponovnim stimulisanjem endogenih opijata do uspostavljanja najpre zavisnosti i, na kraju, depresivne iscrpljenosti što može voditi i ka samoubistvu. Naravno, kod nekih sekti se proces ubrzava i destrukcija i maceracija ličnosti je drastičnija jer, na primer, poznato je da satanističke sekte, posebno u fazi inicijacije, besplatno u početku, nude marihuanu, ekstazi ili heroin.
      Konvej, Zigelman i saradnici su ispitivali 353 adepata i utvrdili depresivnost u 76 odsto slučajeva, alijenaciju, usamljenost u 68 odsto, osećanje krivice u 53 odsto, osećanje konfuznosti i poniženosti u 59 odsto slučajeva, noćne more i strahove u 49 odsto. Samoubilačka razmišljanja su postojala čak u 52 odsto ispitanika. Nije poznat procenat realizovanih samoubistava. U 42 odsto slučaja žrtve sekti nisu mogle da se oslobode ritmova mantranja i meditacije. Seksualno zlostavljanje od strane gurua je registrovano u 60 odsto slučajeva žrtava “crkve” a u stvari opasne sekte “Božja deca”, kasnije sa novim kamuflažnim imenom “Porodica ljubavi”. Najt je vršio psihijatrijska istraživanja kod 58 pripadnika lažnoterapijske sekte i utvrdio je sledeće: 97 odsto žrtava je verbalno zlostavljano do stepena psihotraumatizacije. Klasičnu sliku psihotraumatizacije je ispoljavalo 86 odsto adepata, anksioznost 52 odsto, depresivnost 48 odsto itd., dok je 18 odsto pripadnica sekti imala menstrualne probleme.
      Langom, Čembers i drugi istraživali su posledice kod 3308 bivših adepata iz 101 sekte i utvrdili: strah i strahovanje kod 83 odsto žrtava, pad samopoštovanja, depresivnost, beznađe, bespomoćnost, osećanje krivice uz poremećaj stanja svesti od 83 odsto do 55 odsto. Posle izlaska iz sekte više od 70 odsto žrtava je primalo medicinsko-psihijatrijsku pomoć. Pol Marten i saradnici ističu da fizičko nasilje nad žrtvama sekti ide od verbalnih agresija sve do teških fizičkih tortura uz zatvaranje u mračne prostorije i stavljanje revolvera na potiljak...
      Profesor Klark sa Medicinskog fakulteta u Harvardu je ispitivao veću grupu mladih žrtava sekti. Utvrdio je da je 58 odsto budućih žrtava imalo izvesne emocionalne poremećaje zbog kojih su i bili lak plen sekti, dok 42 odsto žrtava sekti u presektnoj fazi nije ispoljavalo simptome duševnog trpljenja.
      U terapiji adepata evropski eksperti odbacuju “deprogramiranje” ili “dekodiranje” kao nestručne i naučno neprihvatljive metode, već preporučuju psihoterapiju, psiho-farmakoterapiju i socioterapiju, što može da traje nedeljama, mesecima. Upravo zbog složenosti destruktivnog delovanja sekti na psihičko, fizičko i socijalno zdravlje Evropska federacija za istraživanje i informisanje o sektama (FECRIS) planira da 2004. godine održi internacionalni simpozijum pod naslovom “Zdravlje i delovanje sekti” i podnaslovom “Zdravlje, etika, ljudska prava, sekte i pravo”. Koristim priliku da i ovim putem animiram multidisciplinarnu stručnu javnost, a pre svega psihijatre i psihologe, da aktivno učestvuju na ovom najvišem stručno-naučnom skupu Evrope, posvećenom ovom značajnom fenomenu savremene psihopatologije koja ugrožava ne samo zdravlje već i živote građana.
      Ponuđena nam je mogućnost da naša zemlja bude domaćin ovog visokog skupa 2004. i da sačeka eksperte iz 26 zemalja pre svega Evrope, ali i Amerike i Australije. Da li ima političke volje i dovoljno znanja i odgovornosti nadležnih, pre svega vladinih struktura, da pruže podršku i pomoć u održavanju ovog visokog skupa evropskih eksperata? Evropa nam je na ovom planu odškrinula vrata. Hoćemo li ih širom otvoriti ili zatvoriti i dalje blaženo živeti u svome neznanju i inertnosti? Ne zaboravimo: neznanje - šteti! ZNANjE - ŠTITI!
     
      * Oktobra 1996. godine održava se u Parizu IV internacionalni salon psihijatrije pod pokroviteljstvom predsednika Francuske i pod patronatom Svetske psihijatrijske organizacije. U programu su i simpozijumi: “Sekte i samoubistva” i “Gurui, sekte i kolektivne psihoze”. Iz SRJ samo moja malenkost učestvuje. Šta je sa 1 000 psihijatara i 1 000 psihologa iz SRJ? Neinformisanost, inertnost, nemotivisanost... Ili su kolege iz Evrope dokone, zaludne?!

Satanizam je težak za lečenje
     
 
Novo doba je ponudilo nešto što je kancer za ceo svet. Nisu to više sekte organizovane po principu kuće, spuštene roletne, rituali... Novo doba deluje na svim nivoima 
 
     Kada dečak od 11 godina, kao član satanističke sekte, prisustvuje ritualu ubijanja praseta sa prigušivačem, u samom centru jednog grada u Srbiji, šta se sve može očekivati u psihičkom razvoju takvog deteta? - pita na početku razgovora za NIN Vlajko Panović, klinički psiholog na VMA, jedan od retkih psihologa u našoj zemlji koji se bavi problemom sekti skoro dve decenije, a poslednjih 10 godina pomaže žrtvama sekti u svojoj ordinaciji na prvom spratu Vojnomedicinske akademije.
      “Tužno je da njegovi roditelji, biznismeni, nisu primetili da dečak nije išao u školu s vremena na vreme, vraćao se kasno kući... Tek kada su iz škole javili da on dva dana nije dolazio na nastavu, problem je otkriven”, kaže Panović. A u sektu je dečaka uvukao jedan “čikica”. Kao u priči: “Ne uzimaj bombonu od nepoznatog.” Pričao je sa njim i privukao ga sebi. Onda su mu dali mobilni telefon, tovar heroina, stavili ga na autobus, pa za Beograd. I tako dva puta. Posle su roditelji potražili Panovićevu pomoć: “Sada je dečak, hvala bogu, dobro, ima 14 godina, položio je malu maturu, normalno živi, vratio se porodici, a roditelji su uspostavili bolju komunikaciju sa dečakom.” 
      Stavlja na sto psiholog Vlajko Panović “eksponate” koje je poslednjih godina sakupio baveći se problemom žrtava sekti kod nas. Majice sa likovima mrtvačkih glava, krvavim sečivima, naopakim krstovima, slike petnaestogodišnjaka na satanističkim ritualima u okolini Beograda, prstenje mladih satanista u obliku pentagrama, crne ruže, prelomljenih krstića, krvavih mačeva... kasete sa satanističkom muzikom, školske sveske išarane pozivima na smrt, ubijanje, sjedinjenje s đavolom... Talentovani crtač piše i pesme. A pre nego što su ga roditelji doveli kod Panovića, planirao je samoubistvo sa devojkom na moru. 
      “Satanizam je težak za lečenje. Deca se često sama obučavaju u satanizmu. Čitaju knjige Alistera Kroulija, koji je rodonačelnik satanizma. Imao sam prilike da razgovaram sa porodicom čiji se sin ubio, u 23. godini života. Postao je sam svoj majstor-satanista, listao satanističku literaturu i satanističke sajtove na Internetu, primenjivao različite rituale... Bavio se sobom na način koji ga je u početku zadovoljavao. Posle je pao u depresiju, a roditelji je nisu prepoznali. Skočio je sa 13. sprata.” 
      Ipak, prvo ukućani uočavaju problem da je neko u sekti. Roditelji, deca ili bračni partner. Žrtve sekti, kao i žrtve bolesti zavisnosti imaju problem motivacije lečenja. Zavisnika od sekte, baš kao alkoholičara ili narkomana treba ubediti da to što čini ne valja ni za njega, ni za porodicu.
      “Kako da ubedite nekog da treba da se menja, ako on u svojoj glavi živi sa iluzijom da je doživeo prosvetljenje? On, dakle, često nije svestan tih psihičkih promena koje je pretrpeo, ili koje trpi. To uočavaju oni bliski. Roditelji, na primer, izvrše pritisak i dovedu decu. Postoji mnogo psihoterapijskih tehnika, kako nekoga motivisati, opustiti ga, pridobiti, uspostaviti zdrav transferni odnos u kojem on treba da poveruje da si ti neko ko može da mu pomogne, a pre toga da shvati da mu treba pomoć. Zanimljivo je da ti ljudi, koji su prošli određene magijske tehnike, učenja i pseudoverske programe i promenili pogled na svet, kasnije imaju problem sa apstraktnim mišljenjem, osiromašuje im leksički fond. Iako su pre toga bili briljantnog uma, veoma inteligentni.” 
      Treba razlikovati zdrav i normalan adolescentski bunt koji detetu pomaže da nađe sebe, da krene u potragu za sobom, od iznenadnog agresivnog bunta mladih ljudi najčešće prema roditeljima, upozorava Panović. “Nekad je taj bunt manifestan, nekada latentan. Roditelji bi trebalo da se zabrinu i nešto preduzmu: ukoliko njihova deca u vezi s bilo kojim pitanjem naglo menjaju način života, bez objašnjenja u porodici, ukoliko imaju nove prijatelje i odbijaju da ih porodica upozna, ako kriju neke nove knjige, ako uvek u isto vreme odlaze od kuće, bez objašnjenja gde će i kad će se vratiti, ako kritikuju postojeći sistem vrednosti i autoritete, menjaju način ishrane i naglo slabe, usvajaju novu ikonografiju, psihički se isključuju iz događaja u porodici... A roditeljima vole da kažu: ‘Vi ste svoju biološku dužnost obavili, ja imam pravo da biram svoj put.’ To je stav koji usađuju skoro sve sekte.”
      Ipak, potreba za magijskim rešavanjem životnih problema, nije samo dečija. Razni kvaziterapijski centri svoju delatnost reklamiraju kao prosvetljenje, samorazvoj, instant pomoć. Često su baš to predvorja sekti: “razotkrivanje tajne postojanja”, “naučite tehniku smislene komunikacije sa sobom i okolinom”, “oslobodite se besa, bola, zavisti - dođite na kurs”, “isceliteljske moći”, “uvećajte inteligenciju za 20 do 40 odsto”, “osvestite svoje zlo”, “skidam crnu magiju”... 
      “Visoki procenat pacijenata koji dolaze kod mene već su imali iskustvo sa vračarama, prorocima, bioenergetičarima. Čovek ima pravo kad je u muci, da svuda traži pomoć. Ima pravo on, ali nemaju drugi pravo da mu nude iluziju. A psihološki mehanizmi koji ga tamo vode obično su u tome što je lakše sebi priznati da ste neuspešan roditelj ili bračni partner zato što vam je neko bacio crnu magiju, zato što ste uvračani, nego da ste zaista krivi zbog svog karaktera, ljudskih mana... I obično se lakše daju pare za nekakvu vodicu, magiju, hodžin zapis koji će rešiti njihove životne nedaće. A kad dođu na psihoterapiju, iluzije nema, već ih psihoterapeuti, psiholozi, uče da prepoznaju svoj problem, da se njime bave, a to podrazumeva i priznavanje grešaka, osećanje krivice.” 
      U svetu se trenutno odigrava smena svih paradigmi ljudskog življenja, sve je dovedeno u sumnju, sve je relativizovano i za sve je ponuđena alternativa. To je Nenj Age, Novo doba, kaže Panović. “U svetskim relacijama postoji kompletna, globalna promena pogleda na svet, od religioznog pa preko političkog, kulturnog, moralnog, do odnosa prema zdravlju. Iz Nenj Age-a se inspirišu sekte. Čitava psihologija i filozofija i ideološka podloga ima svoj osnov u filozofiji Nenj Age-a. Cilj Nenj Age-a i svih sekti jeste lični preobražaj. To je instaliranje nove paradigme koja je u potpunoj suprotnosti sa postojećim... Taj je pokret vrlo suptilan, ide se do manipulacije putem simbola. Rastače se arhetipsko, nesvesno, koje u svakoj kulturi čini odrednicu, mrežu, duhovnu matricu na kojoj se kasnije kroz vaspitanje, prihvatanje kulturoloških obrazaca čovek usmerava u određenom pravcu i ima osećaj pripadanja, ali i osećaj (ne)zadovoljstva tome čemu pripada.”
      S druge strane, Panović kaže da nam je ponuđen potpuno suprotan, drugačiji pogled na svet, u kome se do neslućenih razmera veliča pojedinac. Čovek se suprotstavlja bogu. Čoveku se usađuje iluzija svemoći. Čovek zapadne hemisfere odrastao je sa svešću o različitosti u odnosu na boga i teži da svojim ponašanjem i uzdizanjem dostigne božanski lik, ali sa stalnom svešću o tome da je mali. 
      “U okviru Nenj Age-a čovek se stavlja u centar sveta. Antropocentrizam. Postoji čitava plejada pisaca koji dolaze preko Atlantika u Evropu i Srbiju, čije su knjige jeftinije nego knjige domaćih pisaca. To su knjige koje govore o mogućnosti transformacije ljudske duše, duha i svesti, o mogućnosti čovekovog uzdizanja. U osnovi je to veličanje ljudskog ega, i mogućnosti ljudskog preobražaja.” 
      To je filozofija Nenj Age-a. Taj čovek zapadne hemisfere stavljen je u centar sveta. Čovek kojem je dan kratak a život stresan, razočaran je u zvaničnu medicinu jer mu ona uzima mnogo novca a ne nudi uvek prava rešenja... “Cilj je da se posumnja u autoritet zapadne civilizacije. Usađena demokratija i potreba za samousavršavanjem je učinila da se te knjige najlakše i najbrže prodaju, najpopularnije su. Paolo Koeljo je, recimo, jeftiniji od domaćih autora. I Hari Poter Roulingove je deo tog Nenj Age-a. Veštičarenje je u Americi zvanična religija”, kaže Panović. “Suština cele priče je da se ljudski duh umrtvi, deci se veliča magijsko rešavanje problema. A tako se sprema nova klijentela koja će da za desetak, petnaest godina da posećuje ne doktore, neuropsihijatre i psihologe nego bioenergetičare, gurue, proroke, veštice, one koji im nude brza rešenja, a u osnovi nude iluziju. ‘Novo doba’ je ponudilo nešto što je kancer za ceo svet. Nisu to više sekte organizovane po principu kuće, spuštene roletne, rituali... ‘Novo doba’ deluje na svim nivoima. Ponudio je sinkretizam, uzima se od svega pomalo, uzima se i ono domaće, pa čovek nema osećaj krivice da je napustio svoju tradiciju, svoju veru.” 
      Pokazuje psiholog Panović molitvu Sai Babine sekte, prilagođenu za srpsku upotrebu. Red veličanja Sai Babe, pa red molitve Isusu Hristu, pa malo Svetoga Save, pa malo narodnih pesama domaćih, i čovek nema grižu savesti. “Naprotiv, ima iluziju da je bolji od onih drugih koji se ne mole tako. To je podvala kojoj ljudi ne mogu da odole”, zaključuje Panović.
      S druge strane postoji autonomno sektaštvo. Na ulici čovek kupuje knjige “Kako da...”, pa onda “popravite svoju koncentraciju, pamćenje, seksualnost, brak, komunikaciju sa unutrašnjim bićem, sa nesvesnim”, do toga kako da dospete do svojih “neslućenih dubina” regresivnim terapijama... Čovek je vođen svojom iskonskom radoznalošću i kupuje svu tu literaturu, i počinje da eksperimentiše sa

Zloupotreba slobode
     
 
Organizacije koje se bore za ljudska prava podržavaju pseudoverske zajednice i sekte koje lišavaju svakog svog člana osnovnih ljudskih prava i sloboda 
 
     Vojnik po obrazovanju, Andrija Tadić je, kako kaže, završio sve visoke vojne škole u bivšoj Jugoslaviji, demobilisan 1997. godine i danas radi na RTS-u. Poslednjih sedam godina proučava fenomen sekti i njihov uticaj na naše društvo.
      - Na ovogodišnjem prijemnom ispitu za srednju školu, 26 adventista su zbog svog redovnog subotnjeg praznika test iz matematike polagali u ponedeljak, a pravoslavci su u nedelju, na prvi dan Duhova, jedan od najvećih pravoslavnih praznika, polagali ispit iz srpskog jezika i književnosti. To je presedan na koji nije reagovala ni Srpska pravoslavna crkva a kamoli Ministarstvo prosvete Republike Srbije. Na ovom primeru se jasno vidi koliko tradicionalna verska zajednica nema nikakav društveni uticaj, a tu leži i razlog bujanja sekti u Srbiji. Teži se relativizaciji celog društva. Moto je: Nema apsolutnih vrednosti. 
      Sekte svuda u svetu imaju veliku moć. Mogu da optuže svakog kako god žele jer imaju velika finansijska sredstva iza sebe, timove advokata, veliki broj političara, političke partije i čitav sistem nevladinih organizacija koje rade za njih. 
      Problem je upravo u tome što kod nas ne postoji nikakva zakonska regulativa o sektama. Zakon iz 1993. koji je danas van snage, davao je mogućnost da svaka grupa građana registruje svoju versku zajednicu bez ikakvih posebnih kriterijuma. U svetu postoje dva koncepta. Američki u kojem se radi po tom principu, dakle svaka grupa građana se može verski organizovati, i to je potpuno liberalan odnos prema svakoj vrsti zajednica do momenta kada su vrednosti SAD ugrožene. Onda se i oni razračunavaju sa sektama na najrigorozniji mogući način. Evropski princip je nama bliži. Zasnovan je na poštovanju tradicionalnih religija. Tradicionalne verske zajednice se mogu registrovati, a ostale spadaju u drugi red, i zakonski se mogu sankcionisati. Setite se sukoba od pre pet godina, između tadašnje nemačke vlade i sajentologa. U Bavarskoj nije dozvoljeno državnim službenicima da budu članovi Sajentološke zajednice. Gube posao. To važi i za druge sekte. U Francuskoj su takođe zakonske mere rigorozne. U Grčkoj, isto. Kod nas se i dalje luta u ovoj problematici.
      Dok su narkotici poput LSD-a, ekstazija i druge sintetičke droge zapravo zloupotreba farmaceutske nauke, metode kojima se koriste sekte i novi psihokultovi predstavljaju klasičnu zloupotrebu savremene psihologije i neuropsihijatrije, kako bi se član sekte držao u potpunoj pokornosti. Imamo paradoks da organizacije koje se bore za ljudska prava i građanske slobode podržavaju udruženja i organizacije koje lišavaju svakog svog člana najelementarnijih, osnovnih ljudskih prava i sloboda.     

Bila sam evnuh 
     

Strašno je koliko ljudi je upropastila Hare Krišna, koliko ih se ubilo, završilo u duševnoj bolnici, koliko je ljudi izgubilo stanove, našlo se na ulici

     Pristaje da se slika Stanka Ristić za novine, odlazi i na televiziju, ali pokupljene kose i sa crnim naočarima. Jako našminkana. “Može gazdarica da me prepozna. Ne želim da mi se dogodi da me izbaci iz stana, u strahu da joj ga sektaši provale i demoliraju ga. A tek sam se doselila.”
      Već pola godine, Stanka (44) ne živi više u roditeljskom stanu u Kursulinoj. Živi po iznajmljenim stanovima u Beogradu. Od 26. januara 2003. kada su je “sestra i zet pretukli, u prisustvu oca i cimerke Martine”: “Prvi je sukob izbio 16. decembra 2002. kada ih je moj otac doveo u stan, kada mi je zet blokirao ruke da ne bih mogla da se branim od sestrinih udaraca... Sve naočigled mog oca. Postoji o ovome prijava u MUP-u. Iako je obećao da ih nikad neće dovesti više, moj otac je prekršio obećanje 26. januara. Tada su me sestra i zet pretukli, a ja sam se 27. iselila iz stana. Sada su oni u tom stanu. Njima je jako stalo da se naš stan proda što pre, i da podelimo novac. A ja želim da sprečim da naša imovina ode u ruke Hare Krišni, jer sam se za jedanaest godina koliko sam bila član ove sekte nagledala otimačine imovine. Moja sestra i zet su još u Krišni, mada to poriču, kao i vođa beogradske centrale ove sekte Gunešvara, kome su njih dvoje najbliži! 
      A sve je počelo 1990, kada je Stanka sa svojim dečkom otišla na koncert Nitjanande u Cvijeti Zuzorić u Beogradu. 
      “Delovali su potpuno bezazleno kao i što sada deluju bezazleno. Ta njihova muzika je fantastična. Nema čoveka koji se nije njom oduševio. U Šumatovačkoj, gde je tada bio hram, srela sam i druga iz gimnazije Aleksandra Obradovića, Šrinivasa, i to je bio razlog što sam im poverovala. Ugledala sam nekog ko je bio omiljen u svom razredu, odličan đak, koji nije važio za glupaka, budalu, za nekog ko može lako da se izmanipuliše. Imali su koncerte u Domu sindikata, Sava centru... Sada ne drže koncerte pod imenom Nitjananda već kao VVZ Veda, tj. Vedska vaišnavska zajednica Veda. Imali su doskoro programe na minikoncertima u Etnografskom muzeju.” 
      U Ćustendilskoj je Hare Krišna zakupila kuću, 1991. To je bio njihov hram. Tamo je prvo počela da odlazi Stanka, a posle i mlađa sestra Ristić. “Moja sestra i ja nismo spavale u hramu zbog roditelja. Ne bi nam to dopustili. Oni su dobar deo godine provodili u Sutomoru, gde imamo dve kuće, pa smo mogle u hramu i da spavamo: međutim, tamo su bili nemogući uslovi. U sobi je bilo puno ljudi, bilo je, recimo, dva kreveta na sprat, i još njih desetoro spava na podu u vrećama, i ispod kreveta...”, seća se Stanka. Ipak, pamti da je u početku i kućom i ljudima bila oduševljena i da se osećala zaštićenom od svega što se događalo u Beogradu i Srbiji devedesetih.
      “Ime moje sestre u Krišni je Devarata. To je ime iz ‘Mahabharate’, i znači božanski ratnik, inače ime najvećeg junaka ‘Mahabharate’. Puno ime joj je Devarata Devidasi, što znači sluškinja Devaratina. 
      Ja nemam ime. Nisam se borila za inicijaciju. Posle dve godine sam prestala da mantram. Da bi neko bio iniciran, mora da mantra na brojanici od 108 zrna 16 krugova dnevno. Za to je potrebno dva i po do tri sata. Brojanica se drži u vrećici, tako da vi možete neprimetno da mantrate. Nas dve smo imale psa, šetale ga satima, i mantrale kroz parkove, svaka za sebe. Drugim ljudima je verovatno izgledalo kao da pričamo.” 
      U Krišni veoma važno mesto sveca zauzima biljka tulasi, sveti bosiljak, bez koje je nemoguće hramsko obožavanje sa božanstvima. Stanka je u sekti bila posebno čuvena po odgajanju tih biljaka. “Naš stan je bio poznat po tome - dom tulasi. Svi su bili fascinirani da iako ne mantram, da mi tako dobro tulasi uspeva. Mislili su da sam specijalna osoba zbog toga.” Prema tim biljkama se sledbenici Hare Krišne ponašaju kao prema svecu. Od njih se prave ogrlice koje nosi svaki Hare Krišna, svaki Vaišnava. Da bi običan aspirant mogao da nosi ovu ogrlicu, potrebno je da poštuje nekoliko regulatornih principa. Prvo je da ne jede jaja, meso, ribu. Drugo je da ne postoji nikakva intoksikacija - zabranjeni su kafa, koka kola, čokolada, cigarete, alkohol, droga. 
      Treći princip je suzdržavanje od bilo kakve vrste kocke. “To znači da je bilo zabranjeno i da se novac uloži u Dafiment banku i to je bila kocka”, kaže Stanka. I bio je zabranjen nezakonit seksualni život - svaki seksualni odnos koji nije namenjen začeću dece. “Naizgled - zdrav život, ali uverila sam se da se sveštenstvo toga nije pridržavalo. Oni su se drogirali, opijali, imali slobodne seksualne odnose, činili preljube, čak su se i tukli, a nama je seksualni život bio zabranjen. Prenosili su i drogu. Đaja Gunešvara, naš vođa, opijao se i svoju ženu Mahodari podvodio drugim muškarcima koji su mu bili potrebni za reklamu na televiziji i druge usluge”, Stanka je to sve saznala mnogo kasnije. 
      Od čega se živelo u hramu, kako su zarađivali novac?
      “Tada su im drugi zarađivali novac. Nikunđabrit (sada bivši član), recimo, iz Rume, je živela u Hramu u Londonu i prodavala njihove knjige. To je najteži posao, a ona je velike pare tako za njih zaradila. Bila je najbolja u tome, bila je lider za celu Veliku Britaniju i druge podučavala. To je najteži posao, ubediti ljude da kupe knjige. Ogroman novac je zgrtan i preko humanitarnog društva Hrana za život. Moja sestra je bila blagajnik ovog društva. A direktor - moj drug iz gimnazije Aleksandar Obradović.” 
      Kada je pristupila Hare Krišni, Stanku vera nije interesovala. Ni bog. “Ja sam tu došla kao ateista, a oni su mene napravili teistom. Spremala sam se da budem monah. Kasnije nisam mogla da evociram sećanje kako to izgleda držati muškarca za ruku. A kamoli, kako se poljubiti. Bila sam psihofizički kastrirana. Pustili smo da od nas naprave evnuhe. Strašno me je pogodilo kada sam otkrila prevaru. Gang i Čedi, glavni sveštenici za oltar, iako su bili venčani, nisu imali seksualne odnose. Gang je u braku sve vreme bila nevina, Čedi nije imao želju da bude sa njom. A nije hteo ni razvod da joj da. Čedi je sa Mahoderi učinio preljubu, dakle sa našom vrhovnom sveštenicom. Kako to znam? Zatekli su ih ‘na kamari’. No, nije sve to ni važno. Strašno je koliko su ljudi upropastili, koliko ih se ubilo, koliko ih je završilo u duševnoj bolnici, koliko su ljudi finansijski iskoristili, koliko je ljudi izgubilo stanove, koliko se njih našlo na ulici. Posle dve ili tri godine u Hare Krišni bilo mi je jasno da tu nešto nije u redu. Tu se niko ni o kome nije brinuo. Možete biti bolesni u Hramu, niko vam neće doneti čašu vode.”
      Stanka Ristić, koja je kao apsolvent Saobraćajnog fakulteta u Beogradu te 1990. ušla u Krišnu, kaže da se konačno oslobodila sekte kada je njena sestra otišla na Kipar kod vođe sekte, u novembru 2000. “Više nije mogla da me kontroliše. Ostala sam sama, sukobila sam se sa Gunešvarom, rekla mu da ostavi moju sestru na miru, da joj više ne ‘pomaže’, rekla sam mu da ćemo je mi zaposliti... On je rekao: Ako može da ima dve hiljade maraka na železnici, OK. Njemu, naravno, ona odgovara, jer on ima svog radnika. Ona na Kipru za njega navodno prodaje slike, ulje na svili, švercovane iz Indije. Ne znam da li radi još nešto. Znam da mi je sestra rekla još dok je bila na Kipru, da Gunešvara ima posao sa automobilima. Uvozio je ukradene automobile iz Nemačke. A Mahoderi je meni pričala kako Gunešvara ima ujku u Nemačkoj koji svakih nekoliko meseci kupuje auto, malo vozi i dâ ga Gunešvari, jer ga mnogo voli a nema decu... To je bila laž. 
      Članovi benda Nitjananda imali su ko zna koliko automobila registrovanih na svoje ime. Postoje svedoci koji bi posvedočili da su u muzičkim zvučnicima švercovali drogu. Moja sestra bila bi krunski svedok protiv Gunešvare, jer ona zna šta je on radio. I sa kim. I u njegovom slučaju ne bi ni bilo potrebno čekati zakon o mentalnoj manipulaciji, o sektama... Ova sekta biće među prvih sedarnaest koje će biti stavljene van zakona, zato što se direktno bave kontrolom uma. Gunešvarin odličan prijatelj i zaštitnik bio je Peja, general Arkanov. Gunešvara je imao i svog čoveka u Lazi Lazareviću. Zato je mogao da drži koncerte sa Nitjanandom u Lazi za bolesnike, jer je neki psihijatar primetio kako bolesnicima prija muzika Hare Krišne. A ja znam bar 15 ljudi koji su zbog Krišne postali duševni bolesnici i završili u Lazi, a nisu izašli iz sekte . Nitjananda je otvorila i kongres neuropsihijatara u Sava centru, jedne godine.” 
      Stanka Ristić govori za novine ne bi li je njeni roditelji čuli: “Moja sestra i zet su boraveći sa Gunešvarom i njegovom drugom ženom dobili vrhunsku obuku u kontroli uma. Hoće da prodaju stan, ne bi li otšli iz zemlje zajedno sa Gunešvarom koji ih je izmanipulisao. Ja sam se obratila za pomoć kapetanu beogradske policije Zoranu Lukoviću, kliničkom psihologu Vlajku Panoviću. Sama kroz ovo ne bih mogla da prođem. 
      Slučajnost je da je inspektor Mirčeta Milikić iz MUP-a Srbije iz Sjenice, kao i muž moje sestre. Inspektor Milikić kome su sekte u opisu radnog mesta, rekao mi je da u Sjenici svi znaju da je Deveratin muž u sekti i tako niko neće s njim da se druži, njegovi roditelji to aminuju, brat policajac neće nikakav kontakt sa njim. Moji roditelji ne znaju. Jer su izmanipulisani. Ali Mirčeta Milikić kaže da mentalna manipulacija nije u opisu našeg krivičnog zakona i on ne može njih krivično da goni. Ako moji roditelji pozovu inspektora Milikića ili kapetana Lukovića oni će im reći da su moj zet i sestra u sekti. Samo treba da provere u MUP-u Srbije ako ne veruju.”
       
Dečakova smrt

Poslednje samoubistvo koje se dogodilo u Krišni za koje ja znam je Damodarovo. On je iz Subotice, a otišao je u hram u Vašingtonu pre nekoliko godina. I obesio se tamo usred hrama, prošle godine. Taj mladić je bio čedan kad se ubio, nije imao devojku nikad, a kad se to dogodilo, svi u sekti ponavljaju kako bi on to svakako učinio i mnogo ranije, “da nije postao bakta”. U to veruju i njegove sestre, takođe inicirane. 
      A on je sa 14 počeo da praktikuje bakti jogu, a posle srednje škole je došao u hram. Tu je živeo. Madangopal, koji je u procesu bio 15 godina, prošle godine je hospitalizovan, u Lazi Lazareviću. A on i njegova žena Vindjavali su sav nameštaj poklonili hramu koji se tad nalazio u Šumatovačkoj. Zaradili su za sektu ogroman novac od prodaje knjiga. U međuvremenu su se preselili u Ćustendilsku. Vindjavali je doživela nervni slom tamo. I Mahoderi, bivša žena Gunešvarina, ima šizofreniju.

Sudbina Vađranaka
     

Vidan je imao kola, stan i posao, a sada je beskućnik u Knez Mihailovoj 

     Vidan, čije je inicirano ime Vađranaka, završio je Akademiju primenjenih umetnosti, i 1989, 1990, imao je dobro plaćen posao, stan, kola... rezbario je stilski nameštaj... tada je dolazio povremeno u hram u Šumatovačkoj. Posle je prešao da živi sa njima kad je otvoren hram u Ćustendilskoj, seća se Stanka Ristić sudbine jednog od Krišni. 
      “Oni su iskoristili njegovu sposobnost rada rukama za sve što je trebalo. Ako je trebalo da nešto vaja za oltar, ili da radi drvorez za oltar, ali je isto tako krečio, malao, na kraju im je bio vodoinstalater, otčepljivao kanalizaciju i zamenjivao slavinu. On je bio dobar, dečija umetnička duša, a oni su mu radili šta su hteli. Maltretirali ga, ismejavali... On im je verovao, jer po ovom procesu, navodno, što si ponizniji, brže se razvijaš prema bogu. Dakle, samo neka više otiru cipele o tebe, bliži si bogu. 
      Međutim kada se Vidanov otac razboleo, želeo je da sin dođe kod njega, da ga neguje i brine o njemu. To vođe hrama nisu dozvolile. Dozvolili su da Vidan nosi hranu ocu, prasadam i da se vraća u hram. Taman posla da spava kod oca i da mu sprema meso... Otac je našao rođake koji su se brinuli o njemu i to je trajalo oko godinu dana. Otac je testamentom stan ostavio rođacima. Kada mu je otac umro, Vidan je pokušao da uđe u stan, ali brava je bila promenjena. Njemu pripada po zakonu nužni deo tog stana, ali Vidan nema para da plati advokata. 
      On je poslednji bio koji je izašao iz hrama u Ćustendilskoj, jer nije imao gde da ode, kupao se hladnom vodom, dugo je tamo sam živeo... Posle se potucao kojegde... Neko ga je video pre neki dan u Knez Mihailovoj, sada je beskućnik. Beograđanin, intelektualac, imao je stan, kola, dobro plaćen posao. Sad mantra na ulici. I dalje slepo veruje da je to u redu.