Matori, ziveo sam medju njima 11 godina zena mi je crnkinja, dete mi je srpsko crnce, ti ces meni da objasnjavas
sta su americki crnci i kako oni pricaju ? ( bez obzira sto moja zena nikada te reci ne koristi )
Ne postoji nikakva razlika i njihove reci koje se kod njih od '85-te vode kao reci koje su otvoreno uvredljive i za koje je potrebno roditeljsko savetovanje ( explicit content/parenta advisory ) a koje se u mnooogo manjem kvantitetu ( dijapazonu ), zahvaljujuci "bogatstvu" engleskog u odnosu na srpski ( broj reci )
koriste i kod nas, nikakve veze nemaju sa onim sto se radi ili ne radi u skoli.
U Srbiji se takav recnik u 90% slucajeva koristi u afektu ( izrazavanje osecanja ili emocija ), dok je u SAD takav recnik vid svakodnevnog izrazavanja, recimo termini za svaku zenu su - 'Ho' (whore, kurva) ili bitch ( kucka )
i da ne elaboriram dalje, toga u Srbiji nema.

nigga hush
Srpska psovka ne moze da se meri sa Americkom.
Nego ovde je tema o Sektama, dakle dosta vise off-a

Kad se kod nas kaze Vudu misli se na zlu sektu i kult kojima se pojedinci bave da bi naneli zlo drugima,
ali sa 60 miliona vernika Vudu je svetska religija koja ima duboke korene u Africi cak i do 6 hiljada godina


              Voodoo


Vodun is sometimes called Voodoo, Vodoun, Vodou.
Religions related to Vodun are: Candomble, Lucumi, Macumba, and Yoruba)


General background:
Vodun (a.k.a. Vodoun, Voudou, Voodoo, Sevi Lwa) is commonly called Voodoo (vû'dû) by the public. The name was derived from the god Vodun of the West African Yoruba people who lived in 18th and 19th century Dahomey. Its roots may go back 6,000 years in Africa. That country occupied parts of today's Togo, Benin and Nigeria. Slaves brought their religion with them when they were forcibly shipped to Haiti and other islands in the West Indies.

Vodun was actively suppressed during colonial times.

"Many Priests were either killed or imprisoned, and their shrines destroyed, because of the threat they posed to Euro-Christian/Muslim dominion. This forced some of the Dahomeans to form Vodou Orders and to create underground societies, in order to continue the veneration of their ancestors, and the worship of their powerful gods." 1

Vodun has been freely practiced in Benin since a democratic government was installed there in 1989; about 60% of the population follows this religion. Vodun was formally recognized as Benin's official religion in 1996-FEB. It is also followed by most of the adults in Haiti who are also nominally Roman Catholic. It can be found in many of the large cities in North America, particularly in the American South.

Today over 60 million people practice Vodun worldwide. Religions similar to Vodun can be found in South America where they are called Umbanda, Quimbanda or Candomble. 

Today, there are two virtually unrelated forms of the religion:

An actual religion, Vodun practiced in Benin, Dominican Republic, Ghana, Haiti, Togo and various centers in the US - largely where Haitian refuges have settled.

An evil, imaginary religion, which we will call Voodoo. It has been created for Hollywood movies, complete with violence, bizarre rituals, etc. It does not exist in reality.



History of Vodun in the west:
Slaves were baptized into the Roman Catholic Church upon their arrival in Haiti and other West Indian islands. However, there was little Christian infrastructure present during the early 19th century to maintain the faith. The result was that the slaves largely followed their original native faith. This they practiced in secret, even while attending Mass regularly.

An inaccurate and sensational book (S. St. John, "Haiti or the Black Republic") was written in 1884. It described Vodun as a profoundly evil religion, and included lurid descriptions of human sacrifice, cannibalism, etc., some of which had been extracted from Vodun priests by torture. This book caught the imagination of people outside the West Indies, and was responsible for much of the misunderstanding and fear that is present today. Hollywood found this a rich source for Voodoo screen plays. Horror movies began in the 1930's and continue today to misrepresent Vodun. It is only since the late 1950's that accurate studies by anthropologists have been published.

Other religions (Macumba, Candomble, Umbanda and Santeria) bear many similarities to Vodun.



Vodun beliefs:
Vodun, like Christianity, is a religion of many traditions. Each group follows a different spiritual path and worships a slightly different pantheon of spirits, called Loa. The word means "mystery" in the Yoruba language.

Yoruba traditional belief included a senior God Olorun, who is remote and unknowable. He authorized a lesser God Obatala to create the earth and all life forms. A battle between the two Gods led to Obatala's temporary banishment.

There are hundreds of minor spirits. Those which originated from Dahomey are called Rada; those who were added later are often deceased leaders in the new world and are called Petro. Some of these are

Agwe: spirit of the sea
Aida Wedo: rainbow spirit
Ayza: protector
Baka: an evil spirit who takes the form of an animal
Baron Samedi: guardian of the grave
Dambala (or Damballah-wedo): serpent spirit
Erinle: spirit of the forests
Ezili (or Erzulie): female spirit of love
Mawu Lisa: spirit of creation
Ogou Balanjo: spirit of healing
Ogun (or Ogu Bodagris): spirit of war
Osun: spirit of healing streams
Sango (or Shango): spirit of storms
Yemanja: female spirit of waters
Zaka (or Oko): spirit of agriculture

There are a number of points of similarity between Roman Catholicism and Vodun:

Both believe in a supreme being.
The Loa resemble Christian Saints, in that they were once people who led exceptional lives, and are usually given a single responsibility or special attribute.
Both believe in an afterlife.
Both have, as the centerpiece of some of their ceremonies, a ritual sacrifice and consumption of flesh and blood.
Both believe in the existence of invisible evil spirits or demons.
Followers of Vodun believe that each person has a met tet (master of the head) which corresponds to a Christian's patron saint.

Followers of Vodun believe that each person has a soul which is composed of two parts: a gros bon ange or "big guardian angel", and a ti bon ange or "little guardian angel". The latter leaves the body during sleep and when the person is possessed by a Loa during a ritual. There is a concern that the ti bon ange can be damaged or captured by evil sorcery while it is free of the body.



Vodun rituals:
The purpose of rituals is to make contact with a spirit, to gain their favor by offering them animal sacrifices and gifts, to obtain help in the form of more abundant food, higher standard of living, and improved health. Human and Loa depend upon each other; humans provide food and other materials; the Loa provide health, protection from evil spirits and good fortune. Rituals are held to celebrate lucky events, to attempt to escape a run of bad fortune, to celebrate a seasonal day of celebration associated with a Loa, for healing, at birth, marriage and death.

Vodun priests can be male (houngan or hungan), or female (mambo). A Vodun temple is called a hounfour (or humfort). At its center is a poteau-mitan a pole where the God and spirits communicate with the people. An altar will be elaborately decorated with candles, pictures of Christian saints, symbolic items related to the Loa, etc. Rituals consist of some of the following components:

a feast before the main ceremony.

creation of a veve, a pattern of flour or cornmeal on the floor which is unique to the Loa for whom the ritual is to be conducted

shaking a rattle and beating drums which have been cleansed and purified

chanting

dancing by the houngan and/or mambo and the hounsis (students studying Vodun). The dancing will typically build in intensity until one of the dancers (usually a hounsis) becomes possessed by a Loa and falls. His or her ti bon ange has left their body and the spirit has taken control. The possessed dancer will behave as the Loa and is treated with respect and ceremony by the others present.

animal sacrifice; this may be a goat, sheep, chicken, or dog. They are usually humanely killed by slitting their throat; blood is collected in a vessel. The possessed dancer may drink some of the blood. The hunger of the Loa is then believed to be satisfied. The animal is usually cooked and eaten. Animal sacrifice is a method of consecrating food for consumption by followers of Vodun, their gods and ancestors.



Sponsored link:



Evil sorcery:
The houngan and mambos confine their activities to "white" magic which is used to bring good fortune and healing. However caplatas (also known as bokors) perform acts of evil sorcery or black magic, sometimes called "left-handed Vodun". Rarely, a houngan will engage in such sorcery; a few alternate between white and dark magic.

One belief unique to Vodun is that a dead person can be revived after having been buried. After resurrection, the zombie has no will of their own, but remains under the control of others. In reality, a zombie is a living person who has never died, but is under the influence of powerful drugs administered by an evil sorcerer. Although most Haitians believe in zombies, few have ever seen one. There are a few recorded instances of persons who have claimed to be zombies.

Sticking pins in dolls was once used as a method of cursing an individual by some followers of Vodun in New Orleans; this practice continues occasionally in South America. The practice became closely associated with Voodoo in the public mind through the vehicle of horror movies.

I feel you my nigga.
Trebao si odmah naglasiti da si u sekti "Srbi Su u Svemu iznad Svih".

Секташи желе политичку моћ над Србима
Пише Александар Павловић

Праву пометњу у српској јавности изазвала је посета индијског гуруа шри Рави Шанкара Србији, у септембру 2007. године, кога су дочекали тадашњи председник парламента и поједини министри и њихови заменици. Неке организације тада су тврдиле да иза посете овог настављача чувеног Махариши Јогија стоје поједини српски политичари који су и сами чланови секти. Од тада се у јавности секте веома ретко спомињу, али познаваоци њиховог деловања тврде да је у Србији најмање 100.000 људи у њиховом канџама. „Печат“ покушава да одгонетне колика је њихова реална моћ и које су секте најопасније за српско друштво, те колико су заслужне за његово уништење.

Питање секти је подручје друштвеног живота и пре свега се односи на религиозност особа које им припадају и који свој став бране. Ту су у истој игри такође и људи који им не припадају, али које први доводе у параноичан страх, односно у дилему о слободи њиховог постојања у Србији. Људи традиционално ослоњени на конфесионалне цркве сектама сматрају свеколико религијско понашање неусаглашено са понашањем и веровањем цркава признатих од стране државе; они су мишљења да држава треба да реагује на одговарајући начин како би се појединци или групе људи који су запали у заблуду, извукли из клопке религијских канџи перфидних секташа. Многи чланови породице када се распитују о неким сектама или о неком њима блиском сроднику који је припадник неког „нововерског покрета“, такође изазивају бригу и страх код саговорника од кога траже помоћ.

То је већ много пута виђен стереотип. Посебно што постоји уверење код многих да се секте баве и неким недозвољеним средствима у намери да привуку жртве, као и да нуде и мноштво повластица, разноврсне помоћи, а прича се да неке од њих чак и дрогирају своје чланове. Готово по правилу рођаци причају о члану ближе и даље породице који је запао у неки нововерски круг као да је тешко оболео или да је на самрти. Присталица неког верског покрета ентузијастички покушава да своје најмилије увуче у организацију, што најчешће не успева, па се атмосфера у његовој породици од зачуђености, преко беса и страха полако претвара у мучну, да би на крају довело до хаоса и ломова читаве породице. Са друге стране, ако појединац који је пришао секти схвати стаменост своје породице која не жели да мења верска уверења и веру предака, пажљиво се повлачи и прелази у новоприхваћени верски кодекс и праксу као у неки нови свет, свет нових идеја, и постаје недоступан за до јуче најближе укућане и сроднике. Ако се на таквог члана насрне или ултимативно делује да се одлучи између нових верских пријатеља и породице, онда се његов отпор испољава много озбиљније јер он, што сродници не знају, има иза себе повећу групу истомишљеника који су прошли кроз све те ломове и тачно знају да га саветују о сваком његовом потезу, нудећи му сваковрсну, не само моралну, већ и материјалну помоћ. Колико секти делује на простору данашње Србије и каква је пријемчивост наших грађана према овим организацијама?

СЕКТАШИ У ПАРЛАМЕНТУ?

Праву пометњу у српској јавности изазвала је посета индијског гуруа шри Рави Шанкара Србији, у септембру 2007. године, кога су дочекали тадашњи председник српског парламента, поједини министри и њихови заменици. Реаговала је „Федерација европских центара за информисање и заштиту од сектног деловања“, тврдећи да је овај гуру настављач лика и дела чувеног Махариши Јогија, идејног учитеља Трансцеденталне медитације (ТМ). Наиме, овај гуру се представљао као оснивач удружења „Уметност живљења“, а земље Европске уније његово удружење дефинишу као секту која пада под удар Закона о менталној контроли, јер примењује све методе ТМ коју је ЕУ забранила законом од 2004. пошто „она ствара зависност попут најтежих опојних дрога, али не хемијским већ природним путем“. Покојни професор др Милош Тасић, годинама је био начелник патологије Клиничког центра Војводине и бавио се сектама више деценија, објаснио је још пре 20 година то што је Европа пре седам година преточила у закон – трансцеденталном медитацијом изазива се лучење ендокрине жлезде, а посебно ендорфина, енкефалина и морфина који код регрута-члана секте изазива такву зависност да он без медитације више не може да функционише по потпуно истом принципу како то раде дроге. Све то Тасић је чак и поткрепио фотографијама људског мозга под дејством дрога и под дејством ТМ; на тим фотографијама голим оком може се закључити да су оне малтене идентичне, а сваки лаик их може разликовати од слика нормалног људског мозга. Ипак, не можемо се отргнути питању: Да ли су сви ти покрети нових вера насупрот конфесионалних признатих цркава, нешто што појединцима, деловима породица или читавим породицама увек чине зло? Ако као пример узмемо неке од развијених демократија и њихово понашање буде онај еталон по чијем узору се делује у име државе, брзо ћемо доћи до закључка да много тога тамо није дозвољено, али је исто тако много тога устаљено као нормално. Неће нам бити потребно много времена да схватимо да су се сва та друштва озбиљно бавила својом друштвеном стварношћу и да су систематским сређивањем овог подручја довели ситуацију до могућег функционалног односа, где се ствари постављају на основу закона и многих регулационих докумената и виде из прве руке, и то јасно и транспарентно. Погледајмо, у грубим цртама, какве све секте продиру на простор Србије…

ХРИШЋАНСКЕ И ИСЛАМИСТИЧКЕ СЕКТЕ

Најпре овде делују секте хришћанске провинијенције. У ову групи убрајају се верски покрети који су се службено дуго називали „Мале верске заједнице“: Назарени, Баптисти, Пентекосталци, Адвентисти, Јеховини сведоци, Хришћанска црква, Слободна браћа… Наведени главни токови ових покрета имају подврсте, али неке групе су се поделиле и због других разлога, па су сви они издвојени због неких својих специфичности и организују се као посебна организована целина. Тако има неколико група баптиста, врста пентекосталаца, али и неколико групација адвентиста. На пример, неки баптисти верују у предестинацију па се држе издвојено од оних који верују да је милост Божја за све људе света, а не само за одабране, како је то тврдио Калвин у књизи „Институција хришћанске религије“. Један део покрета баптиста још пре неколико векова у Великој Британији и Холандији је такво учење прихватио. Међу адвентистима такође постоје прави вегетаријанци и они који у исхрани користе одређене месне производе. Постоје и адвентистичке цркве издвојене од адвентистичких цркви које се служе током богослужења српским језиком. Тако постоји адвентизам орјентисан на особе који се служе мађарским, словачким или румунским језиком. У Пентакосталном покрету постоји читав низ неслагања, што је довело до више фракција и осамостаљивања многих групица. Истиче се ипак главни ток пентекосталаца који се проширио по целој Србији, док је уситњеност тог покрета карактеристична пре свега за делове Војводине и Славоније.

Поред наведених хришћанских, постоје и секте нехришћанске провинијенције попут исмаилита (дванаесташи и седмаши). Ту припадају дервиши, који су углавном дванаесташи. Треба имати у виду да је цели ислам мимо реченог већ доживео у ранијем периоду подвојеност на суните и шиите, а да се временом појавио и покрет суфита. Сви се ови покрети до данашњих дана преплићу и на нашим просторима међу припадницима ислама. У ову групу се могу побројати изданци других азијских нехришћанских религија са будистичким, хиндуистичким, као и конфучионистичким подлогама. Тако једна група покрета промовише идеје Саи бабе, Храм народа, Хари кришне. Такође, присутне су и разне јапанске будистичке секте (Тендаи, Шингон, Амида, Јодо, Шин, Сока Гакаи).

Оно што многе појединце који се баве овим подручјем истраживања највише забрињава јесте проблематика везана за покрете попут Сајентолошке цркве, Сатанске цркве, Савеза за трансценденталну медитацију Србије, те покрете који у основи имају окултну праксу, теозофијску праксу, као и мистичну чудотворачку праксу без назнака хришћанског веровања. Комбинација свих наведених даје својеврсне компилације са мноштвом еклектичких варијација секти о којима се нико озбиљно и у име друштва службено одавно у Србији не бави. За ово подручје озбиљне државе имају организоване чак и својеврсне институте. Они са различитим професионалним приступом изучавају вечито динамичан део људског веровања и свих заблуда у које се лако залази, али изузетно тешко излази.

ФУНДАМЕНТАЛИСТИЧКИ ВЕРСКИ ПОКРЕТИ

И док се простором Србије шири оправдана параноја о сектама и секташтву, јер се не зна ко треба да их прати и да зна шта се у њима дешава (што је пракса у готово свим државама широм Европе и САД), наша држава се ослања на приватне истраживаче. Међутим, они немају значајнију подршку, ни у материјалном ни у моралном погледу. Тако се о правом секташтву на нашим просторима не зна ништа поуздано, нити се о овом феномену води рачуна, а најгоре је што се то, као и процес религиозног раслојавања, не сматра проблематичним подручјем које делује на све друге друштвене области живота у Србији. Тај процес, заједно са демократским и транзиционим, потпуно је несхваћен у Србији. Углавном се о овој проблематици износе лични ставови и мишљења, којима недостаје научна основа и аргументованост.
Још више од тога забрињава чињеница да се данас не зна тачан број припадника верских покрета, јер се многи покрети, чији оснивачи нису сигурни да би били регистровани, крију иза допадљивих назива студентских или спортских организација, а најчешће се представљају и као невладине организације. Све оне се тешко могу сврстати у групацију верских покрета, па је право бројчано стање, стратегије, активности и стварно присуство многих секти које су пристигле у нашу земљу заједно са демократизацијом друштва, скоро немогуће сагледати. Ипак, сви ти покрети, по устаљеном схватању многих истраживача, имају око 100.000 људи, а издељени су на скоро сто разних врста које се углавном држе засебно, крајње одмерено сарађујући са другима, а чешће желећи да конкурентима преотму чланство или бар смање утицај у друштву. Наравно, постоје и они који тврде да је број чланова секти неколико пута већи.

Међутим, најстрашније од свега је то што се њихова величина и поред огромног броја регрутованих чланова (у односу на број становника Србије која демографски изумире) по неким експертима за секте сликовито може приказати као бубуљица на националном телу. За разлику од, рецимо, цепања Српске православне цркве, захваћене тим процесом пре неколико деценија. Своје прве забрињавајуће резултате у цепању српског националног бића оно је испољило управо у тенденцијама стварања Македонске православне, Црногорске православне или чак и Хрватске православне цркве.

Појава зилотског покрета у Србији, као и фундаменталистичке тенденције у стварању сопственог покрета православне провинијенције по узору на епископа Артемија, ломови су који са собом доносе несагледиве последице у верском животу и пракси дојучерашњих хомогено представљаних православаца. Ништа мање опасно по друштво у Србији није ни струјање унутар исламске заједнице, где су подвојености толико очигледне да се одређене хоџе јасно исказују у свом антидржавном деловању, али и јасно супротстављеном другом табору унутар исламске вероисповести. Појава исламских фундаменталиста, као и последњи спроведени акт насиља припадника албанске националности оличен у независности Косова, само су упозорења на која ургентно треба обратити више пажње, док се ово подручје безбедности успешно може сагледати.

Ипак, у покушају објашњења шта су то секте и шта су оне учиниле на пољу политичког и менталног владања Србима и Србијом, као и каква је њихова заслуга за уништење српског националног бића, мора се кренути од „бубуљице“, да би се на крају увидео читав проблем који прети да уништи тело Србије. Историчар секти Александар Сенић каже да је њихову дефиницију врло тешко дати, али да постоје оквири унутар којих су сви они који се тамо налазе сасвим сигурно припадници секте.

„Нико још није прецизно дефинисао секте, али се може рећи да су то оне организације које обожавају неки предмет или лик, имају јасну хијерархију и гаје црно-бели поглед на свет. Све секте имају строго прописана правила понашања чиме везују своје чланове као породицу и ментално манипулишу њима изазивајући менталне, духовне и физичке поремећаје да би спровеле у дело различите циљеве, од којих су најважнији контрола материјалних добара и контрола понашања својих поданика.“

ЈОГА И МЕДИТАЦИЈА

Први српски политичар који је покушао да проблем секти дигне на државни ниво и јавно га обелодани, јесте трагично страдали војвођански премијер Бошко Перошевић, он је убијен на Новосадском пољопривредном сајму у мају 2000. године. Самоиницијативно, ангажовао је круг најеминентнијих стручњака из Србије да направе заједнички акт о опасности деловања секти. Када је документ од 120 страница дат на усвајање у Скупштини Војводине и када је требало да буде преточен у Закон о сектама, волшебно је повучен из процедуре, и то само неколико сати пре него што је требало да буде усвојен.

Сведок овог догађаја је и бивши шеф кабинета Бошка Перошевића, Миодраг Јокић, који каже: „Остаће упамћено да су људи из Милошевићевог режима пет година пре бирократије ЕУ написали Закон о сектама, па макар он није усвојен, а да ови којима су пуна уста Европе сада немају нити једну званичну институцију која се бави сектама, и то седам година након што је Европа питање секти ставила под удар закона.“

Потписник ових редова је потрошио пре неколико година просечну српску плату да би се учланио у ТМ и изнутра видео како све то функционише. Заједно са гомилом младих људи који су тврдили да имају психичке проблеме, а неки су чак покушали самоубиство, испричао је свој, наравно лажни проблем гуруу. Затим смо сви за те велике новце добили марамицу, јабуку и свећу, и мало физичких вежби које се, готово све, практикују у разним спортовима, а посебно у борилачким вештинама. Потом смо на крају сазнали тајну свих тајни, у ствари једну велику лаж. Наравно, у питању је „мантра“. Тајна се добија за време клечања на марамици на којој је стављена јабука, а док је изговара гуру пали свећу. Уз опаску да се тајна реч, односно мантра која се понавља до бесвести не сме рећи никоме јер је она „ваша и само ваша на васцелом свету“, учитељ вам даље објашњава да је она јединствен језички слог који нема значење, и чијим свакодневним понављањем долазите до спасења. Када ми је гуру саопштио да је моја чаробна реч „хе ринг“ није ми преостало ништа друго него да се насмејем. Бар је гуру могао да сазна да то на енглеском значи „он звони“, а јадна је и држава чија је прва дама ученица таквог гуруа. О томе да сам касније сазнао да је ту мантру имало још бар десетак ученика, да се и не прича. Вероватно гуру није желео да се замара и да измишља нове мантре. Једноставније му је било да убеди своје регруте да се по цену живота оне не говоре никоме. Проф. др Вукадин Цветановић, сектолог, каже да ништа мање опасна није ни јога, посебно она у вишим степенима када се обавезно примењује медитација, а истиче да је посебно опасна Раџи јога или Краљевска јога. „Нажалост код нас се јога пропагира на свим медијима као метод за јачање духа и тела која можда и јесте у појединим својим облицима где нема медитација (Хата јога), али је опасно када се поједини чланови упућују са нижих на више ступњеве јоге, а у тим вишим ступњевима по правилу има медитација које су мање или више све усмерене на такозвану „менталну контролу“. Земље ЕУ су се веома јасно одредиле према Јоги и строго пазе да она не дође под удар Закона о менталној контроли, а они који отварају школе Јоге морају да положе високу кауцију која се мери стотинама хиљада евра.“

Проф. др Павле Ковачевић годинама покушава да извуче десетине младих из секти, које не жели да раздваја, будући да су по њему све оне исте.
„Све се оне заснивају на четири основна принципа: отимању материјалних добара њихових поданика, отимању тела које се најчешће користи за секс, отимању душе, и на крају све су на најразличитије начине повезане са дрогом. Нажалост, у сектама има и добрих људи који не схватају да су на прагу болести која се зове опсесија. Када то схвате онда то у највећем броју случајева постаје монструозно, јер су секте пребогате и организоване готово до савршенства. Зато је и избављење из секти ужасно тешко, посебно ако се узме у обзир да у њих улазе лабилни људи, мада врло често изузетно интелигентни, који уместо да усрећују себе и друштво у којем живе, за друштво постају бескорисни, а себи и својој породици доносе пакао“, тврди Ковачевић.

АТЕИЗАМ И СЕКТАШТВО

Савремена тема о којој се много расправља у медијима јесте секташтво као опасност која прети савременом човеку. На саму назнаку да секташтво као такво све више захвата наше становништво, после распада наше некадашње државе СФРЈ, реагује се негативно. Зашто? Одговор на ово питање потражили смо од теолога и историчара Милета Имеровског, он је као експерт за секте објавио више десетина радова на ову тему, како у земљи тако и у иностранству, односно у Швајцарској где је годинама радио.
„Можда је одговор што нико неће да призна да је секташтво узело маха и тај да је деценијама некадашња авангарда друштва – како су комунисти себе називали – екстремно ниподаштавала религиозно осећање код људи и то из разлога да покажу да када нема религије неће бити ни националних конфликата“, каже Имеровски.

Миле Имеровски даље објашњава погубне последице покушаја гушења религије:
„Крајем деветнаестог века на различитим деловима бивше СФРЈ народи су мање или више повратили своју државност и били су свесни доприноса националних цркви у досезању вишевековних снова о обнови националних држава. Са завршетком Првог светског рата све настале државе су доживеле уобличења, а од створених држава настала је кроз међународне форуме и конференције Краљевина Југославија, која се различито схватала унутар различитих делова те државе. Углавном кључни проблем који је остао крајње нерешен у тој држави био је национални и сходно том проблему једнако без решења остало је питање вере и религије. Сви нерешени проблеми крајње заоштрени током Другог светског рата, прелићу се у новоствореној Народној демократској Југославији, где је религија одмах на самом свом почетку постављена као непожељна, а сви они који су били одани традиционалистичкој религији и црквеним организацијама били су сумњиви и са смањеним шансама у условима живота нове комунистичке државе. Победници рата су наметнули атеистичку идеологију, а све друго се систематски сузбијало, прогањало и процесуирало. Следећа генерација комуниста, која је доживела колико-толико благостање или екстремне невоље, вратила се потајно религиозности своје традиције, првенствено у католичким срединама, да би много касније, а посебно видљиво непосредно пред сам распад СФРЈ и међу православним становништвом. Овај повратак ће се десити и међу исламским становништвом, наравно, нешто касније од католичких кругова, али знатно раније него у православним деловима оне Југославије. Многи ће Срби, а и сви у мешовитим браковима, остати солидарни са идеологијом братства и јединства и са манифестованим атеистичким уверењем. Повратак религиозним коренима, црквеним организацијама и националним групацијама био је највидљивији реалитет који се одвијао наочиглед свима, али нико тада још није могао ни да сагледа шта су све секте успеле да ураде док је комунизам и атеизам спроводио своју власт“, закључује Имеровски.

http://www.pecat.co.rs/2011/04/sektasi-zele-politicku-moc-nad-srbima/

Vratite se odakle ste došli, mesto je popunjeno od strane mnogo krupnije sekte. 


Ateizam = komunizam. xD

Vratite nam molim vas komunizam. xD

Šalu na stranu, današnje "ateističke" države odnosno države u kojima su građani većinski ateisti mogu da se pohvale visokim standardom i dobrim životom.
Suprotno tome, nekako mi je postalo maltene pravilo - što je neka država razjebanija, to je religija u većoj količini u njoj.

Taako da... malo je retardirano poistovećivati ateizam sa komunizmom.  Na stranu to što je jedno versko opredeljenje odnosno nedostatak istog a drugo ideologija, društveno uređenje, na strano to... al' ovo što je bilo kod nas je sve samo ne ateizam. 
Al' znam kome tako odgovara da poistovećuje i zaplašuje... 

Što je veće količina religije to je veće mogućnost za delovanje sekti.
Jehovini svedoci, adventisti i sl. ciljaju pretežno na hrišćansko stanovništvo.
Islamske sekte, ciljaju na muslimane. I ostale sekte uglavnom ciljaju na verujuće ljude.
Zato je buđenje religija, naročito od 90-te na ovamo, pratilo i povećanje broja sekti i ljudi koji su se upecali.

To je zastarelo upozorenje posto je odavno imaju iz senke a transparentno imaju mesto Predsednika Republicke
Radiodifuzne Agencije koja je "nezavisna" kao sto je nezavisna beba u majcinom stomaku.
Ipak su on i i dalje "sitna riba" najvecu politicku moc i odgovornost za stanje u Drzavi i dalje cvrsto drzi Slobodan Milosevic i ocigledno ne postoji sila koja ce tu odgovornost prebaciti na drugog.

Probaj s ovim.
http://serve.mysmiley.net/happy/happy0040.gif
Ovaj plače i smeje se od muke u isto vreme. 
Kad je teško čoveku da se opredeli dal' je više smešno ili žalosno... može oboje.