Sekte :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Назив “адвентисти” долази од латинске речи “адвентус”, што значи долазак. Они су наступили са веровањем да ће Христос ускоро доћи да суди свету, па су чак прорицали и датум када ће се то десити, и зато су прозвани адвентисти. Међутим, тај назив не одговара суштини њиховог учења, јер сви хришћани верују у други долазак Христов, према томе, сви су хришћани адвентисти. Њима далеко више одговара назив “суботари”, како их народ и назива, јер је субота њихов специфични знак, пошто празнују старозаветну јеврејску суботу уместо хришћанске недеље.

Њихов први учитељ и покретач вере био је Вилијем Милер, један амерички фармер. Он је, читајући Свето писмо, увртео себи у главу да може израчунати датум и годину када ће Христос доћи по други пут на земљу да суди свету. По његовим рачунима, то је требало да се деси 21. марта 1944. године. Многи су били одушевљени његовим “проналасцима” и “рачуном”. Једна адвентистичка “пророчица” Хелена Вајт, тврдила је да су Милера у тумачењу Светог писма поучавали анђели, и да га је надахњивао сам Дух Свети. Занесени Милеровим “прорицањима”, ти први адвентисти искупише се заказаног датума на једној пољани код Њујорка, да ту у белим хаљинама дочекају Христа. Христос није дошао. Настало је велико разочарење. Милеров пријатељ Сноу по веровању адвентиста “добио је небеску светлост” и “пронашао” где је била Милерова грешка, па је назначио да ће Христос доћи 22. октобра 1944. године. Опет се адвентисти искупише да дочекај Христа, и опет остадоше разочарани. Христос ни тада није дошао. Многи онда отпадоше од Милера, а баптистичка верска заједница, којој је Милер до тада припадао, већ сита бруке и скандала, искључи Милера из своје заједнице. Милер је тада писао једном свом пријатељу “морам основати нову цркву”.

После овог поновног неуспеха Милерових прорачунавања, Милеров присталица Хирам Едсон тврдио је да му је Бог открио у чему је Милерова грешка. Милерови рачуни, по тврдњи Хирамовој, били су тачни. Погрешка је само у томе, што Христос тога дана није дошао на земљу, него је ушао у небеску светињу над светињама да тамо испитује грехе људи, па када се заврши тај небески суд, онда ће доћи на земљу да суди људима. Многи су поверовали и у то тумачење, иако га нема у Библији.

Даље су се ти први адвентисти поделили у две групе. Једни су веровали у загробни живот душе после смрти, а други су то порицали. Осим тога адвентистима је пришла и једна Јеврејка Рахела Престон, која је почела међу њима проповедати да треба празновати суботу уместо недеље. То је био повод још једне поделе. Једни су остали уз Милера празнујући и даље недељу, други су напустили недељу и прешли на празновање суботе. То су “адвентисти седмог дана”. И они су се касније поделили на више група. За увођење суботе као дана празновања највише је допринела једна енергична жена, Хелена Вајт, коју адвентисти сматрају за пророчицу и која је тврдила да је имала небеско откривење да треба празновати суботу.

У току првог светског рата 1915. године, дошло је међу адвентистима седмог дана до новог цепања, на питању учешћа хришћанина у рату. После дугих и оштрих полемика и врло тешких израза упућених на рачун оних адвентиста који су сматрали да учешће у рату не противречи ни четвртој ни шестој Божијој заповести, нова група се назвала “Реформни покрет адвентиста седмог дана”. Њихов амерички вођа Рајт прорачунао је да ће Христос доћи на земљу 6. фебруара 1925. године. Као што знамо, ни то се није десило.

Адвентисти као протестантска секта усвајају пре свега онај основни протестантски принцип да је Свето писмо једини извор вере, без Светог предања. Већ смо напред видели да је тај став погрешан, јер не само што Свето писмо такав став не потврђује, него га управо осуђује.

Исто тако адвентизам као и друге протестантске секте одбацује Свету Тајну свештенства, нити има апостолско прејемство, нити Свету Литургију и причешће телом и крвљу Христовом. Уместо тога они имају своје проповеднике и обред “последње вечере”.

Као и многе друге секте, адвентисти седмог дана одбацују веру у свесни загробни живот душе. Душа после смрти тела “спава” до општег васкрсења, када ће се поново сјединити са васкрслим телом.

По њиховом учењу свеопште васкрсење неће бити јединствен догађај за све људе истовремено, него у две рате. Прво ће васкрснути праведници па ће са Христом царовати – по некима на земљи, а по некима на небу – хиљаду година, а потом ће васкрснути грешници и напасти на хиљадугодишње царство Христово, али ће они заједно са сатаном бити огњем уништени.

Али најкарактеристичнија тачка адвентистичког веровања, оно што је управо специфично њихово и што их одваја од осталих хришћана, јесте одбацивање недеље и враћање на празновање старозаветне суботе. Они сматрају да су папа и цар Константин пренели празновање са суботе на недељу. И пошто они папу сматрају и називају антихристом, то онда и недељу сматрају жигом антихристовим. Ево њихових доказа о потреби и обавези да се субота празнује и у Новом завету.

Адвентисти кажу: Бог је створио свет за шест буквалних календарских дана, Седми дан се одмарао и тај дан благословио (1. Мојсије, 1, 1 – 31; 2, 1 – 2). То је Бог поновио у 4. заповести Декалога (2. Мојсије 20, 8 – 11), а и преко старозаветних пророка је много пута опомињао јеврејски народ да празнује суботу. У Новом завету Христос и апостоли мироносице такође празнују суботу (Лука, 4, 31; Лука, 23, 56). Апостол Павле, кажу, такође је празновао суботу (Дела апостолска, 13, 14 – 16). Празновање суботе нико није укинуо. У Светом писму нигде нема заповести да се празнује недеља. Свето писмо говори о недељи само као о обичном дану, “првом дану седмице”.

preuzeto sa sajta....