Dve „pljačke“ poreskih obveznika Srbije

Можда се сећате кад сам у марту писао како су Србијагас и многе сличне фирме постале презадужене због компликованог клупка односа са друштвеним и комуналним предузећима. Грађани Србије су онда, као порески обвезници, изнова и изнова плаћали тај рачун, мада је у исто време било недовољно пара за боље здравство и школство.

Прошле недеље сам прочитао две вести због којих опет размишљам о истом проблему (мада је то можда „вест" само за мене јер нисам одавде).

Прва вест односи се на крађу струје: ЕПС је саопштио да је у 2015. години изгубљено 60 милиона евра због крађе струје. Тај износ раван је 150 посто годишње производње у Костолцу Б, или 0,2 посто бруто националног дохотка (БДП). Или, то је износ који се троши на плате 12.000 државних службеника.

ЕПС можда сада не добија државне субвенције али држава је гарант многих дугова које су узимали (тако они подижу укупну задуженост земље). А из овога се може извући једноставна рачуница да немогућност ЕПС-а да наплати струју смањује простор држави Србији да побољша рецимо здравство и школство. 

Ми већ дуго заговарамо модернизацију ЕПС-а, наводећи потребу за бољим управљањем, бољим системом обрачуна, бољом наплатом и бољом услугом уместо што гомилају администрацију која ничим не доприноси ефикаснијем пословању. Нажалост мало тога је до сада учињено да се ово предузеће реформише. Надамо се да ће то бити један од приоритета нове владе.

Друга вест која ме је продрмала је суптилнија „пљачка" пореских обвезника. Пратио сам у новинама расправу о судбини рудника угља „Ресавица", која се вртела око потребе да се смањи број радника и затварања непотребних погона. Као што знате то је једно од стратешких 17 предузећа за које треба наћи неко решење. Кад мало дубље уђете у овај случај испливају неке важне ствари.

Прво, порески обвезници у Србији преко субвенција плаћају плате за свих 4.000 радника у Ресавици.  Друго, рудник је законом присиљен да угаљ продаје по веома ниским ценама (7.900 до 9.300 динара по тони) што је скоро упола мање од тржишне цене. 

Утврдили смо такође да онда тај исти угаљ посредници (који од рудника купују угаљ) препродају другим фирмама и лицима, али сада по тржишној цени (угаљ који су од „Ресавице" купили за око 8.000 динара по тони препродају за 16.000 до 17.000 динара, што је преко 100 одсто више од набавне цене)! Главни узрок томе је чињеница да само неколико привилегованих трговаца могу да купују угаљ од „Ресавице". „Ресавица" је у неколико наврата тражила да угаљ продају по тржишним ценама али им то није било дозвољено.

И зато порески обвезници Србије у овом процесу два пута губе: прво плаћају за производњу угља (плаћајући плате радника), уместо да плаћају за боље здравство и школство. А онда опет плаћају разлику између цене угља који одлази из „Ресавице" и много веће цене истог угља урачунате у цену производње струје и других добара и услуга. Да ли је то фер? Ми мислимо да није.

Што је још горе, према подацима које је објавила Комисија за заштиту конкуренције, слична пракса постоји и у продаји угља који се ископа у Колубари и Костолцу.

У својих десет приоритета, које је недавно објавио, премијер Србије се са правом усредсређује на квалитет јавног образовања и здравства. У исто време, ако се настави са расипањем државних пара на јавна предузећа која не могу да наплате своја потраживања и на субвенционисање производње угља који се продаје испод тржишне цене тешко ће бити наћи паре за боље школство и здравство. И зато је важно наћи начин да се реше овакве аномалије које коштају стотине милиона евра годишње.


Izvor: WBinSerbia