Silovani ćute iz straha

Neposredno po dolasku u zatvor, dobio sam "ponudu" - ili da nekog da pretučem ili ću biti silovan. To je bio svojevrstan test, da pokažem da li sam "maša" ili "snaša". Nisam pristao i počeli su da me kažnjavaju svakodnevno. Jedan od načina mučenja bilo je i seksualno zlostavljanje. Nisam imao nikoga da me štiti i tako sam dugo trpeo iživljavanja - kaže za "Blic nedelje" dvadesetdvogodišnji mladić koji zbog teške krađe višegodišnju kaznu izdržava u valjevskom zatvoru.

Sličnu priču ima četrdesetogodišnji muškarac koji je zbog ubistva iz nehata služio kaznu u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Zbog slabog materijalnog stanja bio je prinuđen da "pruža" seksualne usluge kako bi zaradio za cigarete, ili nešto novca za hranu.

- U našim zatvorima postoji seksualno zlostavljanje i seksualno iskorišćavanje. Ovaj drugi vid seksualnog uznemiravanja je najprisutniji i najviše su na udaru oni koji nemaju novca, pa su primorani da "rade". U zatvorima je prisutan i model "usluga za uslugu", kad su osuđenici primorani da učine par seksualnih usluga onome ko ih kasnije štiti od drugih - kaže Milan Popović, novinar RTS-a i autor dokumentarnog serijala "Dosije zatvor".

Iako pomenuti primeri seksualnog zlostavljanja u domaćim zatvorima nisu usamljeni, o tome se malo zna, a još manje priča.

- U zatvoru se sve brzo sazna. Sve se brzo pročuje i nema tajni. U sobama spava i više od 50 zatvorenika. Neki od njih su psihopate, mnogi su veoma agresivni. Ima silovanja, ali se prijavljuje svako deseto. Silovani ćute, zbog sramote i straha, ne žale se stražarima jer su i oni u dosluhu sa zlostavljačima. Ako se neko požali, može da očekuje prebijanje ili višestruko silovanje. Ne znam nikoga ko je dobro prošao nakon što se požalio - kaže Popović, koji zbog pretnji nekih zatvorenika nije objavio najpotresnije ispovesti zatvorenika.
Prema rečima Damira Joke, načelnika u Upravi za izvršenje zavodskih sankcija, statističkih podataka o broju seksualnih zlostavljanja u domaćim zatvorima gotovo da i nema jer se, prema procenama, tek svako deseto prijavljuje.

- Ovakav vid zlostavljanja je karakterističan za velike kazneno-popravne ustanove poput požarevačke "Zabele", zatvora u Nišu i Sremskoj Mitrovici. U pojedinim sobama nalazi i po 80 osuđenika i tu se svašta dešava - kaže Joka.

Strah od nasilnika, osećaj poniženosti i nepoverenje u zatvorske vlasti osnovni su razlozi zbog kojih žrtve ne prijavljuju ovakve slučajeve.
Na udaru zlostavljača najčešće su tri grupe osuđenika, a najugroženiji su oni koji su se iza rešetaka našli zbog silovanja ili protivprirodnog bluda.
- Za takve nema spasa. Odmah se u zatvoru pročuje ko je novi zatvorski "cimer". Dešava se da osuđeni za silovanje mole čuvare da ne kažu zbog čega su došli u zatvor kako bi se sačuvali. Ugrožene su i takozvane "drukare", osuđenici koji sarađuju sa stražarima i čuvarima - objašnjava Milan Popović.
Damir Joka tvrdi da su do sada, u nekoliko slučajeva imali pouzdane podatke o seksualnom nasilju, imena počinilaca i žrtava, ali da nisu uspeli da pokrenu krivični postupak jer su žrtve negirale nasilje i nisu htele da svedoče.

Niški "džuboks"
U niškom zatvoru poznat je slučaj takozvanog džuboksa. Reč je o improvizovanoj napravi koja liči na kutiju i ima jedan otvor. S jedne strane je jedan osuđenik koji "radi" za cigare, a s druge se ređaju ostali osuđenici.

Crni rekord iz 2000. godine
Najviše silovanja i zlostavljanja u zatvorima zabeleženo je 2000. godine kada je došlo da najveće pobune osuđenika u istoriji srpskih zatvora. Tada je, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, izvesni "Tile" koji je bio poznat po seksualnom zlostavljanju osuđenika, iskoristio haos koji je nastao i silovao na desetine osuđenika.


Izvor: Blic