Насиље свуда око нас - Зашто смо "пукли"? :: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Тунел социјалне депресије

Страх, несигурност, неизвесна будућност, немаштина уводе све већи број грађана Србије у озбиљну депресију која се не може лечити медикаментима него надом да ће им држава омогућити да живе као људи

Када је Републички фонд за здравствено осигурање пребројао људе који о трошку државе користе неки од лекова за психичке проблеме установио је да се ради о сваком седмом осигуранику. Приватне апотеке, пијачни продавци и дилери се нису укључили у акцију демистификације колико је „Србија луда“, али је прилично сигурно да је луђа него што званична фармацеутска статистика каже. И то из неколико разлога: легалним путем се до рецепта не долази баш лако, ако и може нису сви ради да им се уз име нађе шифра са дијагнозом и, што је најважније, нису баш сви којима су лекови потребни свесни да су шетајуће темпиране бомбе.

Изгледа да је министарка здравља Славица Ђукић Дејановић свесна тог проблема јер је недавно предложила да се у сваки дом здравља уведе по један психијатар. И открила нам да 10.970.503 кутије лекова, колико је издато за психијатријске пацијенте током првих 10 месеци прошле године и нису баш неко лечење јер је Србија за ту врсту лекова издвојила 1,8 одсто буџета, док се у Албанији издваја пет а у Словенији осам одсто. То и не би био проблем ако би психијатри радили свој посао, јер су лекови, по њиховом мишљењу „само штака која вам помаже, а не и начин излечења“, да у Србији постоји толики број психијатара. Нема их, на бироу рада су тренутно само два незапослена, а они који раде кажу да имају проблем - нису сигурни да поседују начин да лече оно од чега већина пати. „Последње две године лечим пацијенте којима би више од лекова помогло када бих им преписао 300 евра“, каже нам један од њих.

Економска криза је по мишљењу свих тренутно најјачи окидач за психијатријске поремећаје и то не само у Србији већ у целој Европи. Једно од истраживања, које је водио доктор Ханс Улрих Вичен с Техничког универзитета у Дрездену, је показало да чак 38,2 одсто Европљана пати од неког менталног поремећаја, међу којима су најчешћи депресија, анксиозност или болести зависности.

ПОРЕМЕЋАЈИ
А где је Србија по том истраживању? На бољем месту него што сматрају домаћи стручњаци јер по подацима др Вичена „само“ 24 одсто становника је са неким психичким поремећајем. Оно што није добра вест су врсте поремећаја међу којима доминира страх (сваки четврти становник живи у страху а сваки десети у паничном страху) и посттрауматски синдром који је регистрован код 18 одсто особа. Ако томе додамо податке Института за јавно здравље Србије који показују да су ментални поремећаји од 1999. године порасли за 13 одсто и да се та тенденција наставља, онда ментална карта Србије постаје још јаснија.

„Егзистенцијални проблеми су сигурно важан фактор за пораст броја пацијената са анксиозним и депресивним реаговањима јер здравље заиста није само одсуство болести већ стање потпуног психичког, телесног, социјалног па и економског благостања. Драстично је мање дружења, истинских људских контаката, времена за приватан живот, децу, породицу, пријатеље“, каже др Петар Ристовић, психијатар и психотерапеут.

Реално гледано у Србији већ има више психијатара него у другим европским државама и мање регистрованих људи са обољењем или проблемом. А ипак је број самоубистава већи него у околним земљама, а насиље се шири на све сегменте живота, од породице, школе, радних места до навијачких група. На једној страни бележимо крвопролића и око најбаналнијих ствари као што је свађа око пијачне тезге (завршена је убиством и самоубиством), а на другој апсолутну апатију, одсуство наде и било каквог отпора. Када се живот претвори у страх од губитка посла или покушај да се преживи након прилично извесног губитка посла у шестој деценији живота, онда се појављује читава армија људи која званично нема психијатријску дијагнозу већ повишени притисак, кардиолошке проблеме, чир на желуцу...

На проблем трансфера психичких у физичка обољења су упозорили и стручњаци са ВМА који се током последњих година у све већем броју срећу с таквим пацијентима. Они не схватају да су жртве несигурности, стреса, политичке и економске нестабилности, а да су у њима дубоко наталожена сећања на ратове, изолацију и позицију свеукупног губитништва. Управо због тога су лекари ВМА апеловали да се спроведу одређена испитивања и студије на основу којих би се проблем сагледао у сваком аспекту, јер је то једини начин да држава направи план за системско решавањe „лудила” које се као дијагноза користи у колоквијалном а не медицинском смислу.

СТРАТЕГИЈА
Али, да ли оно што нам нуди министарство здравља представља праву стратегију? „Један део проблема би се можда решио повећањем броја психијатара јер би се на тај начин, вероватно, смањиле гужве испред државних психијатријских ординација, али кључни проблем је предрасуда и несхватање потребе за психијатријским и психотерапијским лечењем! Нама је пре свега потребно здравствено васпитање и утицај медија је веома важан”, каже др Ристовић.

Пацијенти се, наравно, у већини случајева не слажу са оваквим ставом. Делом, јер нису припремљени за чињеницу да постоје школовани људи спремни да им олакшају тегобе. „Народ није луд, потребан му је само посао”, чест је коментар на свим сајтовима који се баве менталним стањем нације. А делом јер и ти школовани људи не раде свој посао. Рецимо, Иван Ђ. нам објашњава: „Свестан сам да су моји проблеми последица немања посла и несигурности, али сам потражио помоћ у нади да ће ме неко оснажити разговором и помоћи ми да вратим енергију. Обишао сам шест државних психијатара јер за приватног немам новца, и ни на једном месту нисам добио савет већ само лекове. Не желим лекове, потребно ми је са неким да разговарам”.

А свиђало се то нама или не, решење проблема мора да почне од разговора. Плата и благостање би сигурно добродошли, али тек када дође до колективног разумевања разлога који су довели до толико појачане анксиозности и посттрауматског синдрома баш у Србији – земљи која не производи само губитнике на појединачном плану већ је сцена на којој су последњих 20 година сви губитници на сваком плану – од ратова до статуса у међународној заједници. И да се процес губитништва и даље наставља.
А то кошта.
Вијетнамски синдром међу нама
Подаци да скоро петина становништва болује од посттрауматског или вијетнамског синдрома и то 14 година од последњих ратних дешавања, делује готово невероватно, нарочито ако се има у виду да је Србија ипак била измештена од ратова у бившој Југославија. Међутим, стручњаци тврде да поремећаји ове врсте могу да се вуку и из Другог светског рата уколико нису третирани на прави начин. А у Србији свакако нису. „Зато и није чудно што су у очима јавности ови људи препознати као социјална категорија, терет ионако оптерећеној држави“, каже психолог Иван Краљ. И додаје да су немаштина и одбаченост од друштва довели до тога да се суочавају са менталним проблемима који често могу да прерасту у агресију, а штампа углавном само тада пише о њима. И самим тим повећава проблем.

Сандра Петрушић

Извор