ПРВА СРПСКА ЗАПОВЕСТ

НЕ ЧИНИ ИЗДАЈУ !


Помози колико можеш, на начин који сам одабереш, и то сваком нашем човеку коме је помоћ потребна. Превише је Срба који су у невољи и биће да су вечито били у неким невољама јер су људи Божији, а Христос је рекао:"Мене су гонили, и вас ће да гоне..." Отуда прогони и наше сеобе, као и повраци из збегова на згариште куће своје.
У последњем рату десило нам се најгоре: нисмо имали честитог Кнеза. Нешто због лакомислености, нешто због доброте, највише због неслоге, тек предали смо се милости и немилости непријатељима.
Зато се одмах одлучи за стратегију одбране:буди магнет помирења и не одступај ако је онај други тврд: ти чини своје. На хиљаду начина можеш помоћи другоме а да ти то не падне тешко. Стара црногорска узречица: "Ваљаћемо један другом" , треба да се прошири на све Србе. Одмах узми коверат, напиши на њему " 14. јануар" и стављај сваке недеље мало новца, колико можеш, оно што би бацио на лото или непотребну ствар. Мисли о томе да ћеш сваке Српске нове године моћи да удружиш тај новац с неколицином пријатеља и да га поклоните ономе ко је угрожен, или некоме ко покушава да уради корисно за напредак, номе ко се бори. Тако ћеш мало допринети јачању Србије, јер Србија није мислена именица, то су људи. Тако се бориш за трајање после тебе, одржаваш везу у нашем колективном трајању, продужаваш претке и постављаш захтев потомцима да они настављају тебе.
Прво помажи деци, штити их, показуј има несебичну љубав живим примером. Затим помажи старима, они носе искуство живота, они су наше памћење и мудрост. Помози учитеље и професоре јер је будућност наше омладине у њиховим рукама. Такође и уметнике, књижевнике јер им кроз крв теку национални завети; свештенике јер имају кључеве од раја; истраживаче наше прошлости јер они проналазе наше тапије и чувају доказе да смо царски народ. Помози поштене лекаре и болничко особље. А највише човека државника који има краљевску памет Карађорђа и сваког војника Србије који својим телом брани душу народа. Захвалност немој очекивати нити је тражити, она ће се сама вратити једног дана; неко други вратиће ти доброту и љубав, неко од кога се не надаш. То Божија рука води рачуна д подвиг буде награђен.
Али, сам човек, и поред најбоље воље, не може много да учини , не може да се одупре, осуђен је на нестајање. Само колектив има снагу за све, за чињење , за отпор, за трајање, а народ је највећи колектив чије памћење побеђује време. Ти треба да се трудиш да допринесеш томе памћењу било шта да радиш и било где да се налазиш, да оставиш траг за собом. Једно нам свима мора бити јасно: Србија постоји само у Србији и ако ту попусти онда је готово, готово је и ако промени име и веру. Наше масовне миграције, бежаније пред насиљем јачег непријатеља, увек су слабиле снагу народа. Данас нас слабе миграцијом због сиромаштва, кризе. Милиони Срба су нестали по туђим просторима претопивши се већ у првом покољењу, њихова деца су постали странци. Наша национална отпорност јер, изгледа , веома слаба. Ту истину заборављају сви наши људи кад крећу у исељеништво, гастарбајтерство, бежанију. Зато мајке плачу кад их испраћају; не плачу кад иду у рат, војску, кад су у опасности, него кад иду у "добро". Из рата ће се можда и вратити, али отуд где је добро, отуд се мало ко враћа. Ипак , те прве генерације одлазећих умеле су да учине крупне ствари, да уложе огроман напор како би премостили даљине и остали у матици српске културе. Снажан мотив су добијали гледајући са ужасом како им децу претапају, одузимају, како дају свој данак у крви; осећају да ће их једног дана слати с оружјем на Србију. Зато су ти Срби у дијаспори давали крупан допринос јачању Србије, јер ван земље су стварали своје гигантско дело један Вук Караџић, један Никола Тесла, Михајло Пупин, један Црњански, па Николај Велимировић, а данас велики број наших изузетних стваралаца живи и ствара ван Србије за Србију. Истовремено, њихов геније, односно наша даровитост, кроз њихову децу остаје тамо. Зато је потребно да на томе пољу имамо јединствену организацију која ће одржавати и продужавати нашу врсту и ван земље. Кад могу други народи што не бисмо и ми ? Данас је скоро четвртина српског живља и стваралаштва ван земље, они су искористили боље услове за живот и рад, искористили демократију (за нас је демократија што и ваздух). На жалост, има и оних који нису ништа урадили, а могу, могу бар да не завађају, могу да не слабе то мало снаге што нам је остало. Као да не схватају да смо дотерани до понора, да више немамо куд.
Тоталитаризам данас одумире и у најтврђим бункерима, попустио је притисак и у Србији. Комуникација међу нама који су били прекинули застрашивањем (што је оставило трагичне последице), обнављај где год станеш. Страх од слепе силе је био разумљив, али више није, сада се можеш и мораш супротставити организовано. Народ који се не бори заслужује судбину коју има. Нашем новом препороду који је на помолу, допринеси свим силама. Самопомоћ је један од видова.
Не смемо више дозволити да нам се понавља срамота да наши највећи умови раде са огромном вољом и љубављу за Србију, гладни и очајни због неразумевања, да их пуштамо да цвиле за помоћ, а помоћи ниоткуд. Колико би Вук више учинио да није морао да троши време и енергију да би одржао голи живот себи и деци. А он је ипак саставио расточени српски дух погубљен по балканским просторима у бежанијама и погибијама. Проналазио је остатке тог народног духа и огромним трудом и талентом везивао га у крстине нераскидивим више обручима. Поново нас је ујединио, оснажио, обновио и отворио пут у будућност , пут у савремену цивилизацију, а опет нашу, самосвојну. Вуково дело је зато један захтев за борбом, огромна воља да се спасемо нестајања, позив на слогу и отпор. Вероватно да би Милош Црњански завршио "Сеобе" , једно од најбољих дела у памћењу Србије, да није морао да време губи радећи као обућар у неком лондонском подруму? А колико бисмо ми били богатији да данас имамо свих осам књига "Сеоба" колико је намеравао да напише! Зар се не исплати помагати хиљаде наших људи који нешто обећавају да бисмо добили само још једног сличног Црњанском или Вуку. Људи који стварају гурају један народ напред, с њима сви више вредимо. Хе би требало да нас збуњује то што не знамо ко је талентован а ко није: геније обично иде испред свог времена па нам његове идеје често изгледају сулуде или смешне. Зато паметни народи улажу у многе почетнике, а одабир се врши сам од себе, вредност се појави тамо где је не очекујемо. Догађа се да људи после сто гдина схвате вредност нечега или некога. Ако се будемо понашали овако како предлажем, иза тога ће тада стајати и наша подршка, утолико значајнија што смо је пружили а нисмо разумели. Ми не бисмо сигурно знали ко су били Илија Коларац или капета Миша Анастасијевић да нису несебично подигли она велелепна здања која су и данас расадници српске културе. Наши стари нису били себични, имали су и могућности у својој просвећеној краљевини да тако нешто раде. Данас ми не можемо, не дају нам, да сазидамо "Школу српских гастарбајтера" или да оснујемо приватни "Универзитет-спомен српских исељеника", како би они оставили траг на своме тлу, спомен о себи и својој љубави према народу који их је створио. Ипак , може се радити на други начин, можемо се прилагодити времену и стању, па основати мале фондове и чинити мала добра дела, па кад се сва саберз даће једно велико. Важно је да се нешто ради а онда ће нам и Бог помоћи.
Можеш одабрати једног младог привредника, истраживача, научника, песника или сликара, философа или спортисту, и буди му мецена, помажи га колико можеш, удружи се да помоћ буде већа, подржавај га, гурај, штити, добронамерно критикуј, макар зато да га учврстиш у његовој намери. Много је такивх а онемогућених, способних који пропадају. Финансирајте га без услова, једино тражи да показује резултате свог рада и то у роковима, мора постојати обавеза која стимулише, то је за његово добро. Ако пропадне, ако не успе, не секирај се, идеја помоћи је ту најважнија, он ће утицати на другог и помагати другоме, па ће се дух помоћи ширити а то је важније од брзог успеха. Кад расте дух добре воље и помоћи за ближње, тада никад улог није изгубљен. При том буди објективан, не подржавај само свог рођака него најталентованијег. Све заједно подизаће нашу застрашену и понижену свест, подизати морал и пољуљану веру у себе. Ово захтевам јер многи млади људи, у напону снаге, лупају главом у зид, све што хоће не могу, најзад се губе у алкохолу, у мртвилу, одлазе у иностранство. Зато наша мала друштва, братства, треба да помажу вредне и да се на тај начин боримо против упропашћивања наше најбоље деце. Има милион начина како можеш помагати ближњему, идеје можеш узимати и из штампе.Можеш тражити од професора да предложи најбољег ученика за награду или стипендију, можеш финансирати истраживача у науци, медицини, историји, стимулисати проналазача, помоћи приватнику да развије посао. Или,једноставно, помажи породицу са више деце, да та породица осећа и зна да је безбедна баш зато што има више деце. Позивам посебно оне наше људе који су се обогатили, приватнике, исељенике, да се и они удруже и помогну трећем да се такође обогати, или да финансирају неки пројекат. На пример, ту скоро је један лекар који је дуго радио у Африци завештао новац Академији наука искључиво за један пројекат, захваљујући чему су учињена значајна открћа. Свако може према својој могућности да се тако понаша, јер, многи наши свети манастири су опустели, остављени да пропадају, а наши људи разметљиво зидају гробнице велике као куће. Својим ушима слушао сам једног енглеског професора кад је рекао да је штета што ми имамо такву културу и историју и такве споменике, јер би сваки други народ од тога направио капитал, а ми мирно гледамо како пропадају. Не зна професор да то нисмо ми но наши окупатори. Они нам деценијама не дају да спавамо и обнављамо своје тековине и своју културу. Зато ти, самоиницијативно, покушај да организујеш акицју за само једну ствар, биће довољно. Коначно, када год видиш да је неки наш човек у невољи помози му, схвати то као обавезу према народу, према држави, према Цркви, баш зато што ми немамо организовану помоћ морамо се помагати као појединци. Тако сви постајемо јачи за једног човека.
Понављај себи и свим Другу српску заповест : Сваком Србину буди на помоћ.

ДРУГА СРПСКА ЗАПОВЕСТ


ПОМОЗИ СВАКОМ СРБИНУ !


Помози колико можеш, на начин који сам одабереш, и то сваком нашем човеку коме је помоћ потребна. Превише је Срба који су у невољи и биће да су вечито били у неким невољама јер су људи Божији, а Христос је рекао:"Мене су гонили, и вас ће да гоне..." Отуда прогони и наше сеобе, као и повраци из збегова на згариште куће своје.
У последњем рату десило нам се најгоре: нисмо имали честитог Кнеза. Нешто због лакомислености, нешто због доброте, највише због неслоге, тек предали смо се милости и немилости непријатељима.
Зато се одмах одлучи за стратегију одбране:буди магнет помирења и не одступај ако је онај други тврд: ти чини своје. На хиљаду начина можеш помоћи другоме а да ти то не падне тешко. Стара црногорска узречица: "Ваљаћемо један другом" , треба да се прошири на све Србе. Одмах узми коверат, напиши на њему " 14. јануар" и стављај сваке недеље мало новца, колико можеш, оно што би бацио на лото или непотребну ствар. Мисли о томе да ћеш сваке Српске нове године моћи да удружиш тај новац с неколицином пријатеља и да га поклоните ономе ко је угрожен, или некоме ко покушава да уради корисно за напредак, номе ко се бори. Тако ћеш мало допринети јачању Србије, јер Србија није мислена именица, то су људи. Тако се бориш за трајање после тебе, одржаваш везу у нашем колективном трајању, продужаваш претке и постављаш захтев потомцима да они настављају тебе.
Прво помажи деци, штити их, показуј има несебичну љубав живим примером. Затим помажи старима, они носе искуство живота, они су наше памћење и мудрост. Помози учитеље и професоре јер је будућност наше омладине у њиховим рукама. Такође и уметнике, књижевнике јер им кроз крв теку национални завети; свештенике јер имају кључеве од раја; истраживаче наше прошлости јер они проналазе наше тапије и чувају доказе да смо царски народ. Помози поштене лекаре и болничко особље. А највише човека државника који има краљевску памет Карађорђа и сваког војника Србије који својим телом брани душу народа. Захвалност немој очекивати нити је тражити, она ће се сама вратити једног дана; неко други вратиће ти доброту и љубав, неко од кога се не надаш. То Божија рука води рачуна д подвиг буде награђен.
Али, сам човек, и поред најбоље воље, не може много да учини , не може да се одупре, осуђен је на нестајање. Само колектив има снагу за све, за чињење , за отпор, за трајање, а народ је највећи колектив чије памћење побеђује време. Ти треба да се трудиш да допринесеш томе памћењу било шта да радиш и било где да се налазиш, да оставиш траг за собом. Једно нам свима мора бити јасно: Србија постоји само у Србији и ако ту попусти онда је готово, готово је и ако промени име и веру. Наше масовне миграције, бежаније пред насиљем јачег непријатеља, увек су слабиле снагу народа. Данас нас слабе миграцијом због сиромаштва, кризе. Милиони Срба су нестали по туђим просторима претопивши се већ у првом покољењу, њихова деца су постали странци. Наша национална отпорност јер, изгледа , веома слаба. Ту истину заборављају сви наши људи кад крећу у исељеништво, гастарбајтерство, бежанију. Зато мајке плачу кад их испраћају; не плачу кад иду у рат, војску, кад су у опасности, него кад иду у "добро". Из рата ће се можда и вратити, али отуд где је добро, отуд се мало ко враћа. Ипак , те прве генерације одлазећих умеле су да учине крупне ствари, да уложе огроман напор како би премостили даљине и остали у матици српске културе. Снажан мотив су добијали гледајући са ужасом како им децу претапају, одузимају, како дају свој данак у крви; осећају да ће их једног дана слати с оружјем на Србију. Зато су ти Срби у дијаспори давали крупан допринос јачању Србије, јер ван земље су стварали своје гигантско дело један Вук Караџић, један Никола Тесла, Михајло Пупин, један Црњански, па Николај Велимировић, а данас велики број наших изузетних стваралаца живи и ствара ван Србије за Србију. Истовремено, њихов геније, односно наша даровитост, кроз њихову децу остаје тамо. Зато је потребно да на томе пољу имамо јединствену организацију која ће одржавати и продужавати нашу врсту и ван земље. Кад могу други народи што не бисмо и ми ? Данас је скоро четвртина српског живља и стваралаштва ван земље, они су искористили боље услове за живот и рад, искористили демократију (за нас је демократија што и ваздух). На жалост, има и оних који нису ништа урадили, а могу, могу бар да не завађају, могу да не слабе то мало снаге што нам је остало. Као да не схватају да смо дотерани до понора, да више немамо куд.
Тоталитаризам данас одумире и у најтврђим бункерима, попустио је притисак и у Србији. Комуникација међу нама који су били прекинули застрашивањем (што је оставило трагичне последице), обнављај где год станеш. Страх од слепе силе је био разумљив, али више није, сада се можеш и мораш супротставити организовано. Народ који се не бори заслужује судбину коју има. Нашем новом препороду који је на помолу, допринеси свим силама. Самопомоћ је један од видова.
Не смемо више дозволити да нам се понавља срамота да наши највећи умови раде са огромном вољом и љубављу за Србију, гладни и очајни због неразумевања, да их пуштамо да цвиле за помоћ, а помоћи ниоткуд. Колико би Вук више учинио да није морао да троши време и енергију да би одржао голи живот себи и деци. А он је ипак саставио расточени српски дух погубљен по балканским просторима у бежанијама и погибијама. Проналазио је остатке тог народног духа и огромним трудом и талентом везивао га у крстине нераскидивим више обручима. Поново нас је ујединио, оснажио, обновио и отворио пут у будућност , пут у савремену цивилизацију, а опет нашу, самосвојну. Вуково дело је зато један захтев за борбом, огромна воља да се спасемо нестајања, позив на слогу и отпор. Вероватно да би Милош Црњански завршио "Сеобе" , једно од најбољих дела у памћењу Србије, да није морао да време губи радећи као обућар у неком лондонском подруму? А колико бисмо ми били богатији да данас имамо свих осам књига "Сеоба" колико је намеравао да напише! Зар се не исплати помагати хиљаде наших људи који нешто обећавају да бисмо добили само још једног сличног Црњанском или Вуку. Људи који стварају гурају један народ напред, с њима сви више вредимо. Хе би требало да нас збуњује то што не знамо ко је талентован а ко није: геније обично иде испред свог времена па нам његове идеје често изгледају сулуде или смешне. Зато паметни народи улажу у многе почетнике, а одабир се врши сам од себе, вредност се појави тамо где је не очекујемо. Догађа се да људи после сто гдина схвате вредност нечега или некога. Ако се будемо понашали овако како предлажем, иза тога ће тада стајати и наша подршка, утолико значајнија што смо је пружили а нисмо разумели. Ми не бисмо сигурно знали ко су били Илија Коларац или капета Миша Анастасијевић да нису несебично подигли она велелепна здања која су и данас расадници српске културе. Наши стари нису били себични, имали су и могућности у својој просвећеној краљевини да тако нешто раде. Данас ми не можемо, не дају нам, да сазидамо "Школу српских гастарбајтера" или да оснујемо приватни "Универзитет-спомен српских исељеника", како би они оставили траг на своме тлу, спомен о себи и својој љубави према народу који их је створио. Ипак , може се радити на други начин, можемо се прилагодити времену и стању, па основати мале фондове и чинити мала добра дела, па кад се сва саберз даће једно велико. Важно је да се нешто ради а онда ће нам и Бог помоћи.
Можеш одабрати једног младог привредника, истраживача, научника, песника или сликара, философа или спортисту, и буди му мецена, помажи га колико можеш, удружи се да помоћ буде већа, подржавај га, гурај, штити, добронамерно критикуј, макар зато да га учврстиш у његовој намери. Много је такивх а онемогућених, способних који пропадају. Финансирајте га без услова, једино тражи да показује резултате свог рада и то у роковима, мора постојати обавеза која стимулише, то је за његово добро. Ако пропадне, ако не успе, не секирај се, идеја помоћи је ту најважнија, он ће утицати на другог и помагати другоме, па ће се дух помоћи ширити а то је важније од брзог успеха. Кад расте дух добре воље и помоћи за ближње, тада никад улог није изгубљен. При том буди објективан, не подржавај само свог рођака него најталентованијег. Све заједно подизаће нашу застрашену и понижену свест, подизати морал и пољуљану веру у себе. Ово захтевам јер многи млади људи, у напону снаге, лупају главом у зид, све што хоће не могу, најзад се губе у алкохолу, у мртвилу, одлазе у иностранство. Зато наша мала друштва, братства, треба да помажу вредне и да се на тај начин боримо против упропашћивања наше најбоље деце. Има милион начина како можеш помагати ближњему, идеје можеш узимати и из штампе.Можеш тражити од професора да предложи најбољег ученика за награду или стипендију, можеш финансирати истраживача у науци, медицини, историји, стимулисати проналазача, помоћи приватнику да развије посао. Или,једноставно, помажи породицу са више деце, да та породица осећа и зна да је безбедна баш зато што има више деце. Позивам посебно оне наше људе који су се обогатили, приватнике, исељенике, да се и они удруже и помогну трећем да се такође обогати, или да финансирају неки пројекат. На пример, ту скоро је један лекар који је дуго радио у Африци завештао новац Академији наука искључиво за један пројекат, захваљујући чему су учињена значајна открћа. Свако може према својој могућности да се тако понаша, јер, многи наши свети манастири су опустели, остављени да пропадају, а наши људи разметљиво зидају гробнице велике као куће. Својим ушима слушао сам једног енглеског професора кад је рекао да је штета што ми имамо такву културу и историју и такве споменике, јер би сваки други народ од тога направио капитал, а ми мирно гледамо како пропадају. Не зна професор да то нисмо ми но наши окупатори. Они нам деценијама не дају да спавамо и обнављамо своје тековине и своју културу. Зато ти, самоиницијативно, покушај да организујеш акицју за само једну ствар, биће довољно. Коначно, када год видиш да је неки наш човек у невољи помози му, схвати то као обавезу према народу, према држави, према Цркви, баш зато што ми немамо организовану помоћ морамо се помагати као појединци. Тако сви постајемо јачи за једног човека.
Понављај себи и свим Другу српску заповест : Саком Србину буди на помоћ.

ТРЕЋА СРПСКА ЗАПОВЕСТ


ЧУВАЈ СРПСКЕ ЗАВЕТЕ !


Сви народи имају своју повест и величину , а ретки су они који имају и узвишене завете са Богом. Тако су Јевреји имали посебан савез са Богом у Старом Завету, а у Новом Завету број племена Новозаветног Израила није ограничен него су позвани сви народи. Први су, после хришћанске мањине Јевреја, ушли Грци. Њихов језик је постао изворник Евангелија. Затим долазе Руси са царском идеологијом Трећег Рима. Велики су пред Богом и малобројни народи, као што су Грузини и Јермени јер су се лавовски борили за лепоту вере Христове. Без претеривања можемо рећи да су и Срби успоставили витешки савез са Богом на Косову- жртвом кнеза Лазара и његових јунака -мученика. Тај завет одржава нашу самобитност и даје нам снагу одозго. Бог нам даје моћ да пораз претворимо у победу. Ово знају и непријатељи па зато немилосрдно нападају наше завете очекујући да ће тако најефикасније разорити српску народну свест. Али, зато и ми имамо задатак да своје завете који нас узносе до Небеске Србије и воде кроз векове, одржавамо, и још више, да их развијамо, обнављамо.
Завет о слободи потекао је из тешких времена дугог робовања под разним завојевачима. Жеља за слободом је код Срба јака као насушна потреба за хлебом и водом. Нема у нашем стваралаштву ниједног дела који не одише том великом жудњом за сободом од народних стваралаца до савремених научника и писаца. Ми смо дисали слободом и демократијом још од периода родовског словенског уређења, па до просвећених демократских краљева. Али, и са овим заветом догађа се слично: завет о слободи подривају отпадници од српства на нов подмукли начин који нам је био тежак и схватимо: халабукањем о слободи и демократију одузели су нам и слободу и демократију. Они добро знају да ми у слободи брзо напредујемо. Ипак, и кад им пође за руком обмана, народ у већини увек остаје веран својим заветима. Он зна да без Бога нема слободе нити достојанства човеку. Данас је безбожничка превара потпуно разголићена и питање је дана када ћемо се сасвим ослободити наметнуте лажи. Допринеси тој слободи.
Завет о јунаштву је свакако најлепши српски завет Негован је и у временима пре наше писмености, народ је овим даром одржавао борбеност кроз сва поколења, што га је и одржало. Гуслари су очували имена великих јунака у памћењу рода као што су на фрескама задужбина остали њихови светли ликови. Захваљујући овоме завету рађали су се тако чудесни хероји какви су били Кнез Војислав, Кнез Часлав, Душан Силни, Милош Обилић, Војвода Момчило, Краљевић Марко, Хајдук Вељко, Војвода Синђелић, мајор Гавриловић, Незнани јунак, војвода Мишић и многи, многи други јунаци који су незадрживо водили Србе ка слободи. На њиховим делима, примерима, васпитавали су се сви нараштаји Срба. Ниједан народ на свету, ни они највећи, нису имали толико много вискоморалних, саможртвених и толико храбрих људи. Њихова витешка нарав, херојство, снага и одлучност нема поређења у светској историји. Многи наши дивови слободе самовољно су одбијали да спасавају живот, сами су доносили одлуке да се туку до смрти знајући да ће погинути. Има ли снажнијег борца на свету од Србина кад одлучи да се бори за слободу? Како се само тукао Стојан Јанковић, како Зека са својом четом Мачвана, како су се борили они богови рата пробијајући Солунски фронт и све војне рекорде света: јуриш је обично десетак километара, а њихов је био седам стотина километара и успут рушили царства. Или, онај Незнани митраљезац са врха Авале, сличан само Обилићу, који је добровољно остао да штити одступницу и дуго задржавао читаву немачку армију гледајући, свакако, у шумадијској измаглици своје другове и народ како одмичу. Немачки генерал, запањен његовом храброшћу наредио је својим војницима да га сахране и на крсту му на немачком језику написао:"Овде лежи непознати српски херој. Нека му је вечна слава." Да бисмо доживели да данас његов гроб буде запуштен, а да од наше деце крију дело тог младића. Јер, само нараштаји који се напајају таквим делима и идеалима, народ који негује такве истините завете може рачунати на то да ће се и у будуће рађати слични јунаци, људи који ће се борити до краја, жртвовати за свој народ, а да народ , опет, задојен њиховим делима, претвара их у завет и - побеђује.
А витештво жена је рађање деце, јунаштво жена је у подизању и васпитавању јунака.
На жалост и овај завет је нагрижен, нестаје лагано али сигурно. Деца нам слабо шта знају о тим јунацима, шта више, систематскии им потурају лажне јунаке, а деца осећају шта је лажно а шта право. Тако су посејали сумњу у јунаштво уопште, пољуљани су прави узори и негативни циљ је постигнут: руиниран је завет о српском јунаштву. Зато те кроз ову Заповест, у име наших јунака, молим да обнављаш и гадиш, систематски, исто како га они руше, ту велику националну вредност- српски Завет о јунаштву.
Најснажнији, пак, завет, онај који је најдубље усађен у наше душе, у нашу свест, онај што тече нашим жилама, наша је светиња и наш живот-
Светосавски завет је најчвршћа српска духовна брана, заштита, препрека свим нападачима коју никад нису успели да сруше. И данас, на пример, у Ватикану сматрају да је Свети Сава та планина преко које они не могу даље на исток. Турци су морали да, 358 година после његове смрти, спаљују нетрулежне мошти, јавно, у Београду, на Врачару, ту где данас, после толиких спречавања, забрања, скрнављења, ипак, расте велик као брдо, нови Светосавски храм. Тај Завет је неуништив код Срба, њега често нису смели да дотакну, плашили га се јер то је сама српска свест. Али, и јуришали су на ту тврђаву, најчешће потајно, подмукло. Један од највећих србофоба у новијој историји изразио је неповерење према својим сарадницима, а нашим издајницима, дословце овим речима:" Ако само мало загребеш српског комунисту, њему је испод коже појави Свети Сава". Али, дај Боже да је тако. Савле ипак може да постане Павле. Шта је, муђутим, тако велико учинио за нас Свети Сава? Он нас је покренуо, увео у Христа, у духовни живот, у тајне вечног живота. Небески цар постаје и вечни цар Србије. Он је, још, стварни творац самосвојне српске културе. Свети Сава и његов брат Стефан Првовенчани оживотворују у Србији ромејски симбол двоглавог орла: један брат представља самосталност српске државе, а други аутокефалију Цркве. Две власти али уједињене под Крстом. Зато и владар и патријарх носе крст на круни, јер ко је први мора да буде слуга на Небу и народу. Такође, Растко је деловао личним примером, учинио је нешто што је непојмиво за европске дворове све до данас: оставио је удобности и богатства краљевског му дома, оставио власт и отишао у аскетски монашки живот. Својим делом и својом светошћу он је привлачио Србе ка Богу. Ако је Немања отац православне српске државности, Свети Сава је духовни отац Православне цркве у Србији. Колико је то важно можемо видети по томе да смо ми смогли снаге да векове преживимо без своје државе; без своје Цркве не бисмо ни један дан.
Данас архетипски лик Светог Саве још јаче блиста из Велике Цркве на Врачару и то са поносом виде сви Срби, па и ти , брате. Зато , нема потребе да тражим да чуваш Светосавски завет, знам да је он дубоко у теби.
У Срба има још завета, на пример, Завет о својој држави; и наше писмо, ћирилица, српски је завет; крсна слава је, пак , нешто још више од завета; наша веровања, фолклор, језик, народни обичаји саставни су делови српских завета. Све скупа чини онај одбрамбени бедем ккојим се народ чува од освајача, од нестајања. Када тај дух, те традиције почну да се губе, губи се и сам народ, јер, ако немаш своје ти си ничији. Зато мале народе око нас и могу да употребљавају као оруђа, немају ништа своје, туђу веру узели, туђе писмо, туђе владаре, остали ничији.
И нас су догурали до ивице понора, зато се мораш са гвозденом одлучношћу држати своје традиције, обичаја, језика, писма, и свих српских завета.

ЧЕТВРТА СРПСКА ЗАПОВЕСТ


УЧИ ОД СВОЈИХ ВЕЛИКАНА !

Када ти се учини да нема одговора на животна питања или кад треба да донесеш важну одлуку, обрати се својим великим људима, нико ти боље неће помоћи од њих. На све твоје дилеме, религиозне, философске, психолошке, политичке, па и на обична практична питања из голог живота, они имају мудре, поштене и јасне одговоре. Ти имаш од тога да учиш, и ти учитељи нису нимало слабији од страних, напротив, бољи су јер су православни, из твог поднебља, припадају твоме духу. Током ових хиљаду година наше писане историје они су нас непогрешиво учили шта нам ваља радити, указивали на прави пут. Друго је то што нисмо увек билу у стању да се држимо њихових путоказа јер нам их је непријатељ окретао или рушио. Ипак ми смо се увек враћали својим изворним вредностима. Наш проблем је само у томе колико дуго тумарамо и колико су нам губици на том путу. Што дуже лутамо губици су већи, ми смо све малобројнији, а јачи немају милости за слабе.
Од кога другог бисмо и могли да учимо ако не од оних у ккоје имамо највише поверења, од оних који су нас највише волели. Кад будеш читао Светога Саву обрати нарочито пажњу на мисли сличне овој: "Боримо се, претрпимо, поднесимо храбро, присилимо мало себе. Јер нико ленив није никад постигао победу, нити је когод спавајући и сањајући победио свог ратног непријатеља. Оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, ккоји издрже трудове од борби". Растко Немањић нас је добро ппознавао и баш зато тражи од нас акцију и борбу овде, на земљи. И Свети цар Лазар, уочи одсудне битке тражи од нас да се боримо:" Не поштедимо наша тела у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка.".
У веку српског препорода, деветнаестом, двојица генија, Његош и Карађорђе, враћају нас на праве стазе. Својим гигантским делом и личним примером показују како треба да се ради и бори. Мудри владика и племенити човек који мрава не би згазио, за агресоре и злочинце није имао милости:" Удри вага, не остав му трага/ Али губи обадва свијета". Потврдио је своје уверење и делом: осечене турске главе набијане су на кочеве пред његовим конаком, да сви виде како се може и мора водити тотални рат против врага( непријатеља). Истовремено, Његош је као владар енергично ујединио црногорска племена забрањујући крвну освету и тако ојачао народ изнутра. Захтевао је слогу и борбу исто као Лазар, исто као Свети Сава. Чак је и освета над злотворима за владику била неизбежна ствар: "Иван чашом наздрави освете/ Светим пићем Богом закршћеним". Непротивљење злу је неправда према људима и према Богу; или:" Ал' тирјанству стати ногом заврат/ Привести га к позиданију права/ То је људска дужност најсветија."
О Карађорђу нико ништа лепше и тачније није рекао него што је учинио владика Његош, па то читај дотле док не научиш напамет.
У веку највећих изазова и најбржег напретка, у овом веку, имали смо нове геније достојне времена, а имали су и човечне одговоре на све изазове науке. Никола Тесла и Михаило Пупин били су не само научници него и философи. Тесла је своје проналаске за ккоје би посумњао да могу бити опасни, уништавао. Није лепо што се крије од деце да је Тесла био дубоко религиозан човек; он који је најдубље ушао у свет материје, знао је да иза те материје стоји оно друго, нематеријално. Написао је да је од Бога добијао идеје; затим , да човек наукком открива само последице, али никао узроке. А изнад свега, Тесла је био Србин, православни Србин и бескрајно волео свој народ, отуд, из Америке.
Један од најумнијих људи у овоме веку и просветитељ светосавске снаге, владика Николај Велиммировић, многа своја дела створио је такође у изгнанству, тамо је, дубоко несрећан што је ван отаџбине, и умро. Али, доћи ће боља времена па ћемо вратити честитог владику у родни крај. Већ данас Николајева дела, иако забрањена, налазе путеве до народа и врше велики утицај на целокупну српску савремену мисао. Његове можда најлепше мисли су у одговорима на обична питања простих људи. И сам његов морални живот и родољубивост имају привлачност примера што га уздиже на те светосавске висине. " Ахилова пета српска, писао је Николај, јесте великодушност, та невероватна слабост претвара се у жалосну сервилност....А историја, а култура, а милиони бораца за крст часни и слободу златну, све то није ништа, све те висове ми ћемо срубити, уравнити, да будемо једнаки са нижима од себе."
Можда у тим речима треба да трагамо за узроцима нашег комплекс кривице пред својим народом и пред Богом. У нашем праштању не блиста само хришћанска врлина него има и јачег лакомисленог, површног. Праштамо и оно што је неопротиво, кад се праштање граничи са саучесништвом у злочину. Јер крв наше поклане деце вапи за осветом над убицама, осветом по закону, душе побијених невиних мајки и наших очева проклињу нас јер их нисмо чак ни сахранили хришћански, ни имена записали на гробовима. Нисмо се ни Турцима осветили, па су они једва чекали да понове злочин. Сви, унапред рачунају с тиме да се Србин неће осветити па се и не плаше да понове злочин. Заборавили смо да у Еванђељу има две врсте дужности: калуђер може да не убије и у самоодбрани, да као Христос прашта убици; Хришћанину, пак, који има жену и децу, дужност је да убије нападача на прагу своје куће. Сам Христос је борац, непобедив борац против исконског непријатеља- смрт. Заборавили смо да је Господ рекао:" Ко дигне мач, од мача ће и погинути". А ми праштамо сатанистима! Ми се правимо милостивији од Христа Бога! Чудимо се и трагамо за узроцима наће кривице а она сао што нам очи не истера. И ранији нараштаји Срба су бивали сурово кажњавани за исти грег који чине и данашњи нараштаји. Удружили смо се са Злима, ушли чак и у заједничку државу са сатанистима и предали им се: мухамеданцима, папистима, безбожницима, погнули сми им главе, препустили земљу и народ, опростили! А они се чак никад нису ни покајали за своје злочине. Немци се покајали, њихови државници молили на коленима сени побијених Јевреја и Пољака за опроштај. Зато се данас очишћене душе могу вратити у хришћанску европску заједницу. Овим домаћим мрзитељима на памет не пада да се покају, они су толико огрезли у зло да би радо опет да исто чине. Јер, ко се не каје... А ми им даље праштамо, праштамо онима који су трајно продали душу ђаволу. Па зар са таквима у државу?! Изгледа да смо малаксали у борби против Зла, да више нисмо витезови Цара Лазара и Вожда Карађорђа, јер, ако хоћемо да будемо Божији народ онда морамо умети васпитати у сваком поколењу по једног Обилића. И морамо се исцелити од тог комплекса кривице, да не будемо више без кривице криви, тај ккомплекс води наш народ у самоуништење. Спас нам је само у једном чину: изаћи из савеза са сатанистима, по закону осветити и сахранити своје мртве, заштитити све Србе снагом своје државе, све српске земље ујединити. Тек тада ће нам наћи свеци, наши свети ратници, душе наших мученика и сам Бог опростити грех који смо немаром починили и моћи ћемо да се надамо бољим временима. Томе нас уче сви наши великани.
Захваљујући нашим великанима, у пребогатој српској прошлости пронаћи ћеш идеје проистекле из старог српског патријархалног начина живота пуног љубави према свим људима, бићеш задивљен демократским традицијама и управо оним чега данас немамо - политичкој толеранцији. Читаћеш о нашим краљевима-родољубима који су баш зато падали као жртве међународних завера, све до последњег. Схватићеш зашто су се многи заверили да нас униште:били смо своји, имали све своје- религију, философију, идеологију, демократију, културу, писмо и писменост, развијену привреду, богату земљу, науку, војску. Уза све то били смо часни и праведни, а Бог нас обдарио и физичком лепотом. Једном речју, били смо трн у оку ђаволовом.
И данас, на крају двадесетог века и на почетку компјутерске ере, у Србији и ван ње, Срби стварају једно велелепно дело. Никад у историји нисмо имали богатије, разноврсније и масовније стварање него што је то данас. Не вреди набрајати нити издвајатаи било кога да се не бисмо огрешили, а немамо ни временску удаљеност. Општа писмеост, замишљена као средство за пропагандни притисак, постала је обрнуто-оруђе српском стваралачком духу да се лакше изрази. Окренуо Бог опет на добро.
Што се наших слабости тиче, нити су веће нити мање него што их имају други народи, нама су једино у последње време вештачки накалемили некултуру, јер је то оно што разара изнутра. Нико од наших старих који памте предратана времена не каже да је пре рата нараод био некултуран, на против, сви се слажу да су људи били лепо васпитани, с домаћим васпитањем: и сељак и радник, и ђак и грађанин и мушко и женско. А онда је програмом систематски школовано неваспитање, ширена некултура, најгори људи су постављани на најважнија места, а оно што вреди сатерано у мишје рупе, онемогућено, протерано или једоставно побијено. Знали су да је некултура највећи непријатељ једног народа, она је везана са глупошћу и незнањем, а све заједно са Злом. Радили су супротно од онога што је радио Свети Сава.Али он је зато наш светац, а они то што су.
Треба да се запиташ ниси ли и ти макар мало подложан тој зарази некултуре, да ли и са тобом манипулишу, подмећу ти новокомпоновани примитивизам из специјално-ратних лабораторија. Ако је то случај, одмах приступи свом лечењу, а наша духовна лечилишта су древни манастири и храмови. На фрескама треба да тражиш себи узор. Никад немој сматрати да си најпаметнији, то мисле само глупаци, на против, примај од других оно што не знаш, непрестано учи, читај наше великане што чешће, читај и младе савремене ствараоце.
Сви наши велики људи борили су се и против порока као против болести која разара национално ткиво: пијанство, неморал, очајање, простаклук, насилништво...А самоубиство је нешто најгоре, по учењу Цркве то је кукавичко бежање са поља борбе.
Дакле, по овој Заповести, учи се од својих светаца и великана као што су они били научени од Бога.

ПЕТА СРПСКА ЗАПОВЕСТ


НЕ ДАЈ ДА ОТИМАЈУ СРБИНОВО !



Присвајају, уништавају, отимају, и без престанка тако, туга више оку да гледа и уху да слуша. Ми нисмо рушили џамије и туђе цркве ни покрштавали људе, нити отимали земље. Најболније је кад нам узимају децу, или кад присвајају наше духовне тековине, стваралаштво, затим кад нам руше гробља и отимају земље и градове. И никад им није доста, данас хоће да нас врате у камено доба, пореде нас са Албанијом. Претварају нас као некада Турци, у робове који ће служити њима "развијенима". Све што створимо ићи ће њима на отплате дугова у које су нас увалиле њихове слуге а наши домаћи изроди. Тешко нама, сами смо, ни на кога да се ослонимо, још нас и мрзе зато што смо успели да преживимо. Руси су и сами, на жалост, под окупацијом, па нам ни они не могу помоћи: са Французима, Јеврејима, Грцима, нашим традиционалним пријатељима систематски нас завађају. Никога да нам помогне сем Бог. А иза наших малих околних непријатеља стоје светске силе и организације у завери против Православља. И сада хоће да нас дотуку, да нам отму овај стратегијски важан простор, да им више не сметамо, па нас изазивају подјарујући глупост, сервилност и мегаломанске апетите малих суседа који мисле да ће опет нешто ушићарити на наш рачун. Хоће да се латимо оружја сада када смо слаби и усамљени. На жалост, нама је јасно да ми у овом лажном миру много губимо и да бисмо морали у борбу одмах, данас већ, сутра може бити касно. Међутим, не смемо оно што они хоће, у "врући рат", ми треба да ратујемо, али тихо, невидиво, да се бранимо истом, њиховом тактиком. Уздржавати се и полако јачати изјутра ујединњавањем, сабирањем снага, истрагом пете колоне, склопити опет савезе са Французима, Јеврејима и Русима. Наш прек менталитет морамо мењати, не смемо пуштати да нам се попењу на главу па онда да их тресемо о тле, да правимо светске ратове и рушимо империје, то нас је ипак скупо коштало, имали смо превелике губитке, па онда нисмо имали снаге да у миру победу спроведемо у дело. Велики не могу да нам опросте баш то што смо се усудили, и што смо их тукли, како мали сме на великога?! Како сме да им ремети планове? А ове мале око себе нисмо ни примећивали, њих бисмо ногом само ритнули кад би кидисали с леђа, испод скута својих газда. У последње време заскочише нам за врат баш они.
Шта је све само отето у новије доба не можемо ни пребројати, а ми на то хладно гледамо као да није наше, па чак и не тражимо да нам врате, преплашени, навикли већ да нам отимају. Узгред мислимо како ми имамо свега довољно, да ћемо опет створити, па нека узму, нек се засите. Јесу то мисли које извиру из широке српске душе, из свести о сопственој вредности, из доброте, али губимо из вида да су они незасити , да хоће све. Зато се морамо сложити, организовати и бранити сваког човека, сваку стопу земље. Не дати им да нам краду техничку интелигенцију јер ко у овом времену заостане у техничком развоју, отписан је за будућност. Коначно, ми на друге народе немамо шта да се љутимо, то је код њих закон самоодржања, али треба да се љутимо на наше одроде који раде за туђине, треба да се љутимо и на себе саме јер нисмо умели да се организујемо и боримо против зла. Зато су они и могли тако лако да нам отимају део по део свести, комад по комад земље, реч по реч нашег језика. Говоре да Босна није српска, да Тесла и Краљевић Марко нису Срби, присвајају Иву Андрића, живог Мешу Селимовића хтели да отму, итд, итд. Њихова пета колона усред Србије систематски ради: пожари, експлозије, загађивања- на све стране. Тиме нас застрашују, држе пажњу на несрећи и завађености, повећавају сиромаштво... Они знају боље од нас да се један народ најбрже уништава кад му уништаваш културу, кад му спалиш библиотеку или манастир у којима се чувају повеље и тапије, кад си му избрисао памћење. Зато роваше по Србији и Београду где стигну. Данас не могу да се помире са чињеницом да упорно зидамо Светосавски храм, кад су видели куполу, рогови им израсли, одмах су предузели акцију да га заграде, сакрију, оскрнаве, новим пројектима га окивају у бетон, хоће да га изолују од народа ауто-путем, тутњавом камиона и смрадом да ометају службу Божију, паганско-ватикански храм пројектују са десне стране, а с леве већ подигли турски амам са ханом; са главног правца га зазидали масонском пирамидом, хотелом на Славији. И шта ли ће још? Наш ум не може ни да схвати каквим смо подмуклостима изложени. Јадна, наивна Србија, отворена и поштена, гостопримство њено злоупотребљавају. Тако ниједан народ на свету не ради, сви бране своје и чувају своје, само ми не. Зато бисмо и морали успоставити опет витешки ред са великом ударном моћи. Ови витезови би били чувари, као некада свети ратници, наших древних ризница, народних светиња и угрожених Срба било где да су. Ред састављен од родољуба спремних да попут јунака из прошлости - гину.
Светом најпре војују идеје. Исламски допринос свету зла, идеја о одузимању деце и посебним васпитањем претварањем у зверове, још није умрла. Само је променила форму па је тешко препознајемо. Ако ти неко сину идеологијом испере мозак и убеди да треба да убију своје за рачун некаквих космополитизама, онда је резултат исти, јаничар је јаничар. Или ако сачекају да ишколујемо децу о свом трошку, па онда одаберу најбоље и узму, у чему је разлика?
А млад човек не може томе да се одупре јер су му прво овде, у његовој земљи, одузели могућност да ради и ствара. Док оне који остану тероришу бедним платама, теоријом анархије- самоуправљањем и самовољом властодржаца обучених у оним истим јаничарским , данас "политичким" школама. Тако су циљеви достигнути: оне које нису успели да отерају код својих газда, умртвљују кризом, онемогућавају. Горе је то од рата, горе од рака. Увек су знали да треба да нам нападају потомство, знају да смо бољи и да узимајући нам данак у крви, себе јачају а нас слабе.
Али, не вреди више јадиковати, треба се борити. Штити своје људе где год да се налазиш, у болници, у милицији, у комшилуку, спасавај храбре кад их нападају, не дај младима да иду из отаџбине. Најлакше можеш заштитити од уништавања свој језик и писмо. Не дај да те лажу како ће те Енглез боље разумети ако пишеш латиницим, прво, шта те се тиче Енглез, а друго, што тај Енглез не разуме Хрвата и овај пише латиницом? Примењују, дакле, попуни бојкот свега што је у земљи штампано латиницом, шта више, протестуј, тражи у предузећу у коме радиш да се све означава твојим писмом, а онај који то не да, издајник је или улизица. У другим крајевима земље већ пола века траје бојкот свега што је српско па само буди равноправан, не сервилан. Бриши називе улица и продавница исписаним латиницом. Тако ћеш срушити латинску диверзију у Србији и спасти свој језик и писмо, свој идентитет. На сваком кораку се бори за своје и за себе, не дај никоме да отима Србиново.

ШЕСТА СРПСКА ЗАПОВЕСТ


СЛАВУ НЕ ОСТАВЉАЈ !

Савремена наука је доказала да у човековом мозгу постоји део за веру. Човек је, дакле, "програмиран" од Творца да верује. И још је доказано да кад се човеку одузме тај део, кад човек престане да верује он је као осакаћен, недостаје му један део и то на најважнијем месту, у глави. Такав човек, инвалид, целог живота тежи да ту празнину попуни, па је попуњава вером у разне философије, идеологије. Бога замењује људима, па се догађа да милиони људи деценијама прихватају клиничке лудаке и обичне зликовце као богове. Савремени сатанисти се зато труде да прво човека убеде да Бог не постоји, онда ту празнину лако попуњавају идолима јер она вапи да буде попуњена. До чега то све доводи гледали смо својим очима. Одузму веру у Бога, па усаде веру у човека- идола, одузму љубав па усаде мржњу, и резлтати су поразни.
Због тога треба да се држиш чврсто своје, проверене православне вере. То је изворна хришћанска религија, препромењено Христово учење да богољубив човек мора бити и човекољубив. Бог је несебична љубав, и заиста, сва жива бића на земљи осећају љубав, биљке брже расту ако их волите, животиње осећају да ли их волите, а тек човек! Па он све што у животу ради, ради само зато да би га неко макар мало волео.
Српска национална свест, државност, стваралаштво, добијају замах управо са хришћанством. Наше самопоуздање је везано за Православље. У њему, са светим Савом, ми смо ушли у вишу фазу свога постојања. Суштину те нове самосвести чини Православна црква од самих почетака до данас. То су, наравно, знали и непријатељи па су најпре јуришали на нашу веру и Цркву. Присиљавали су наше људе да се своје вере одричу и да прелазе у њихове кривославне вере, пошто, чим се баве насиљем ту нема Светог Духа слободе, то је обичан сатанизам. Многи Срби су се из страха за голи живот или штитећи децу, приклонили мухамеданству, папизму, комунизму. На жалост, неки су то радили и из користољубља, то су они "плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало" како их прокле Његош. Зато се молимо Богу да им опрости, да се врате своме народу или бар престану да му чине зло.
Цркве су нам палили, рушили, а данас пуштају да пропадају. Друкчији методи а резултати исти. Данас се догодило и нешто што у ранијим временима никоме није успело, чак ни Турцима, да заваде Цркву изнутра, да је поделе, успели су да је политизују, па имамо две самовољно одвојене црквене групације: у нашој Македонији и у нашем исељеништву. То су напрслине у самим темељима куће и зато су најопасније. Тим деобама непријатељи смањују нашу отпорност, увећавају наше невоље. Она иста масонско-коминтерновска организација потурила је нашим исељеницима на први поглед привлачну идеју о тзв. "Слободној српској цркви", па су се наши ван земље отцепили. Тако сада ван Србије имамо две цркве подељене на политичкој основи! Надполитичку, небеску Православну цркву хоће да деле- политички. Јадни Свети Сава, шта ће нам рећи да изађемо пред њега?! Зар усред погрома нисмо могли да се сложимо, да схватимо чије је то масло. Ипак, изгледа да смо у последњем тренутку успели да спречимо даље цепање, јер било је планирано отцепљење Црногораца, Војвођана, Босанаца од српске мајке, Цркве. Преко Цркве, наше ујединитељке, желе да шире мржњу међу нама. После рата су радили лукаво, помагали Ислам и Римокатолицизам, а ометали, забрањивали само Православље. Знали су да кад један народ изгуби своју веру изгуби и свој понос. Зато те позивам да не идеш више на руку непријатељу, да се не раздвајаш него братимиш. Није важно одакле си, ни твоја политичка странка, повезуј се изнутра, тихо, молитвом и договором, јер непријатељ је веома јак и не штеди српску крв. Једино место око кога смо се окупљали, који је било жижа српског јединства јесте света Чаша Причешћа у рукама Светог Сава. Учини кајањем да раскол умине. Не треба да се због једног лошег попа Николе омрзнеш и светог Николу. Православна Црква је кроза све време свог постојања доказала да је увек била мати свог народа, она га никад није издала, она никад није људе спаљивала на ломачи зато што другачије мисле, није никог силом терала у православље, што су све друге вере и сви други народи чинили. Наша Црква је била и остала једини чувар Србства. Успела је да сачува највреднија дела српске културе. Неки јој замерају да је знала да буде и сарадник окупатора и непријатеља, али то није тачно. Она се држала Еванђеља: "Подај цару царево, а Богу Божије". Замисли да се одупрла онда кад су силници били у напону снаге, кад су једва чекали на било коју врсту отпора па да све спале до темеља. Не би нам остао камен на камену, били бисмо као Албанија, без иједне богомоље, без иједне историјске и културне вредности, народ без ичега свога. Овако, сачувало се доста, семе је остало и сачекало повољније услове, пролећне кише су стигле. Православне цркве опет се пуне младима. Зато нико нема права да оптужује Светињу Србије. Она се бори како најбоље зна, захваљујући њој ми смо преживели. То чудо трпљења издржали су њени људи, монаси, свештеници, епископи, често по цену живота. Непријатељ је рушио, а они опет зидали, непријатељ спаљивао, а они са згаришта спасавали највеће српске вредности, старе књиге, круне, иконе, мошти светаца... И тако хиљаду година без престанка. Зато понављам, нико нема прво да оптужује те наше попове и калуђере -мученике. Да није било њих и да њих немамо изгубили бисмо се одавно у времену и простору, били бисмо пола Турци пола паписти, а сви заједно "издајници вере и имена".
Шта један народ чини народом? Шта Јевреје чини народом кад су они са севера плави, они с југа црномањасти, а они из Африке- црнци? Чак ни раса иста, а исти народ! Одговор је само један: иста вера. Зато су нама тако дуго искорењивали веру. И зато треба да је не дамо, по цену живота.
У тој нашој вери слава заузима посебно место. Слава има неки виши смисао за нас . То је оно што је било добро и у прастарој словено-српској родовској вери, па преображено у Хришћанству. Слава је древни, али подједнако блиски ритуал нашег племена. Домаћи светац је сведок крштења наших прадедова. Он је заштитник дома, а његова икона је породични грб духовног племства. Ми смо крштењем и миропомазањем постали аристократи неба. Хришћанство имају многи народи, православље имају други, али славу, славу имају само Срби. "Где је слава ту је и Србин". , каже народ, али треба додати: ко не слави своју славу није Србин. Јер, "слава се не оставља". Слава је последњи штит, последња Србинова веза са Црквом. Без славе се гаси свећа у домаћој малој цркви где икона стоји као спона са Царством небеским. Упознао сам и људе који су доживљавали разне несреће па су се у очају враћали Богу. Питао сам их и они искрено одговарали да су престали да славе и скоро истог тренутка осетили сами да је то био тај грех. Вративши славу у кућу, вратио се благослов. Сами на себе навуку прадедовско проклетство они који оставе славу. Истинитије је то и дубље ос свих наука, психологија, философија. Немој заборављати да је Србин славу славио увек, и у најтежим околностима, славио је сам у рову, на мртвој стражи, дотурали су му парче свеће и шаку жита по цену погибије. Славио је и кад је био пот потпуним истребљењем, славио је под Турцима, под Аустро-Мађарима, Немцима, славио је у Аушвицу и Јасеновцу, убијали су, а он је славио. Славом ми повезујемо претке са наследницима, ја сам само карика у животном ланцу своје породице и свог народа до другог Доласка Христовог. Све то мораш имати на уму да не био случајно прекинуо са том највећом традицијом твојих предака. Вредност славе знају и твоји непријатељи. Твоја славска икона сведочи да је твоје племство старије од њиховог. Знају да је слава највећа српска народна снага и зато су је најстрожије забрањивали. Чак су пуштали да се Божић и Ускрс славе, али не и крсна слава. За њу смо добијали, прво , метак у потиљак, касније остајали без посла што је значило лагано умирање, на крају су примењивали дискриминацију горе од апартхејда, онемогућавали људе православне на свим пољима претећи им ликвидацијом, остављали без станова, смањивали плате и давали најгоре послове, спречавали им децу у напредовању и школовању, и све стављали под расистичку формулу "морално-политички неподобан". Најморалније људе проглашавали за неморалне зато што славе, а највећи олош је био "подобан" партијски. Тај терор је требало издржати! Па ипак, чак и за време те страховладе, Србин је славио, трпео и славио, јер наше достојанство је у Богу. Знам многе породице које још славе тајно "код родитеља", код "бабе и деде", или замраче прозоре као да је бомбардовање, па ипак славе. Јер, "слава се не оставља". Оно што храни наш национални понос и даје наду да се можемо ујединити управо кроз славу је то што никад нико није потказао, издао суседа, колегу, да слави. Било је код нас потказивања, на жалост, али никада због славе. Јер сви знамо да нам наша слава на земљи омогућава вечну славу на небу.
Свећа, колач, жито и вера права - то је слава.
Зато имај ту најважнију обавезу да децу учиш слави, да им је предаш. Слава везује породицу, ствара слогу међу нараштајима. Слава нас је одржала- њојзи хвала

СЕДМА СРПСКА ЗАПОВЕСТ


САМО СЛОГА СРБИНА СПАШАВА !


Ова заповест изнедрена је потребом и свешћу о својим манама, то је позив да нашу изразиту индивидуалност, тешку на слогу и удруживање, обуздавамо и прилагођавамо општој националној користи. Усамљен човек је увек слабији, па иако то знамо, можда нам никад неће поћи за руком да створимо једну надполитичку националну организацију какве имају други народи, са задатком да штити српске интересе у свим условима, свуда у свету и свим средствима укључујући и одбрамбену силу. Организацију која би имала моралну снагу, поштен програм и финансијску моћ. Када бисмо могли да успоставимо само делић организације какву имају Јермени, Јевреји или скоро сви велики народи, где би нам био крај. Те организације, увек тајне, располажу огромним фондовима којима управљају најумнији људи и усмеравају новац и силу тамо где је то од највеће националне користи. Онда тек финансирају и штите оне појединце који се итичу у било чему, који имају идеје, који хоће да нешто ураде.
Не можемо вечито причати празне приче о српској слози, на томе се мора конкретно радити, морамо одмах стварати своју организацију. А постојеће организације ширити и помагати свим средствима. Зато се морамо потрудити да се појединачно богатимо, поштеним радом, да помажемо своме човеку да се обогати, то није ни неморално ни против Бога, како су нас лагали да би нас држали у сиромаштву. На против, што је појединац богатији, богатији је и народ коме припада, јер он своје богатство неће однети собом на онај свет, него ће га оставити деци, тј. својој земљи. Али, ти не смеш злоупотребљавати богатство, мораш бити домаћин, за сваког верујућег Србина Домаћин је Бог у свемиру, краљ у држави, а Србин у своме дому. Борба против сиромаштва је истовремено борба против непријатељских циљева: држећи нас у сиромаштву, држао нас је у понижености, чинио зависним. Најпре су упропастили сељака, независног, родољубивог сељака отерали у фабрике као у логоре. Али, успели су само донекле, јер је наш жилави, мудри и трпељиви сељак преживео све тортуре, подео тешке губитке у људству, и на крају ипак, победио. Они нису успели да вештачки, државно-насилно организују производњу хране, признали су пораз, и на једвите јаде, пустили сељака да ради. Зато имам наду да се може нешто учинити, јер кад је сељак победио, Србија је на прагу коначне победе. Затим су и раднике у фабрикама упропастили, а са интелигенцијом су поступали најједноставније- убијали без милости. Применили су рецепт као и у Русији. Зато и говорим о међународној завери, зато мораш схватити у колико смо тешкој ситуацији.
Да би ову Заповест, коју примисмо од Бога, применили, ево шта морамо да радимо: да стварамо мала удружења и мале фондове. То нам је, за сада једина реална могућност. Мале групе, невидљиве, али да их је на десетине хиљада и да су гвозедно уједињене на Светосавском програму. Наш стари хајдучки систем, коме смо се увек враћали кад год смо били угрожени, овим ћемо прилагодити условима времена : по неколико људи, најбољих пријатеља, повезаних заклетвом и истим циљем: спасавати и помагати све што је српско и држати се ових Седам заповести. Свако то братство треба да ади по својој вољи и својим опредељењима. Треба без страсти анализирати шта је најкорисније у датом тренутку да се учини. Веома је важно успостављати поверење међу нама, не сумњати у све и свакога и не плашити се без разлога. Нас су разорили тиме што су сејали подозрење и лажи да је сваки други удбаш и издајник. Није тачно, уосталом, и међу њима има Срба, многи од њих су се одупирали и спасли више српског него сав заплашен народ. Зато не можемо мислити свко за свакога да је шпијун јер су то изузетци и ретки људи. Никад и никога не трпај у општи кош, да не би повредио невиног. Морамо имати поверење једни у друге. Одмах почни са одабирањем пријатеља за које знаш ко су, закуните се у присуству вашег пароха пред иконом заштитника вашег братства. Направите, затим програм деловања и - почните. Не ширите братство превише јер је доказано да што је круг већи, то му је ефикасност мања. Најбоље је ограничити братство од троје до седморо. Ако има више људи спремних за рад, онда стварај други огранак. Само по један нека буде веза са једним из другог братства и само он нека преноси и усклађује договоре. Иако ће све што чините бити само у интересу добра, мораш бити свестан тога да непријатељ мрзи кад се Срби удружују и братиме међусобно. Они се радују кад се гложимо, кад чинимо зло једни другима. Зато буди спреман на нападе и одговори оштро, не плаши их се јер чиниш добро и по закону.
Ми не знамо колико ће трајати ово мало слободе што нам је пало с Неба. Зато користимо ово време. На тај начин, са много малих фонодова и разноврсним наменама, учинићемо многе користи за Србадију, поготово ако те малене организације успемо да продужимо кроз време. Биће то јединствени покрет у свету, покрет за самоодбрану, за самопомоћ, притом атомизиран, својствен само нашем менталитету, нашем духу и једино могућ у оваквим условима.
Биће то слојевит и маштовит покрет тако да ће бити немогуће уништити га. Сви други народи имају праве велике организације које штите националне интересе, а ми ћемо имати мноштво малих. Бићемо неухвативи као некад хајдуци, биће нас свуда, градићемо нашу националну свест и моћ и више нас нико неће моћи да покори и терорише. Ова организована братства никад не треба да изађу у јавност јер се не зна шта носи дан а шта ноћ. Братства ће се касније обнављати сама од себе, успоствиће непролазне вредности исконски нашег родовског друштва и хришћанске заједнице, само осавремењене, прилагођене данашњем човеку и времену. Не треба мислити да је то враћање уназад, оно што ваља никад није застарело нити назадно, напротив, лажне новотарије и обмане су назадне, уназадиле су нас тако ефикасно. Туђе вере и увезене идеологије вратиле су нас у камено доба. Међутим, као православни хришћани расли смо најбрже на свету; у време феудализма имали смо просвећену монархију стотинама година пре Европе. Разлог је једноставан: наш стари словенски родовски систем је био наша творевина, логична, природна, човечна, а њега је хришћанска заједница оплеменила Небом. Сада треба да личним доприносом развијемо поново наш савршени друштвени систем, самоодбрану и самопомоћ. Имаћемо на десетине хиљада Давида против два-три Голијата.
Постоји више елемената јединства и слоге. У најважнијем, на духовном пољу Срби су снажно уједињени Православљем. У осталим областима, економској, политичкој, организационој, ми смо разједињени. Економско уједињење је веома важно. Свако пословање мораш остваривати најпре са својима; приватно предузетништво као једини природан економски систем треба да развијаш на бази орташтва и поверења. Задатак ти је да развијаш своју привреду на здравој основи, да запошљаваш младе и тако их задржаваш код куће. Позивам Србина у исељеништву да се врати кући са својом децом и новцем, да отвори приватно предузеће у својој области рада и кроз своју корист да користи својој отаџбини, а деца да му остану Срби, што у исељеништву сигурно неће. Уколико не можеш да се вратиш, треба да тамо радиш на привредном повезивању са својима, на међусобном давању посла младима, како би се наши одржавали на окупу, међусобно упознавали, женили. Црква већ има велики удео у томе, али је недовољан зато што нема и економског повезивања. Зато би свештенство требало да позива наше људе на економско удруживање, јер нема ко други.
Треба да се опет угледамо на добро организване емиграције, на Јевреје и Јермене: њихов успех се крије у повезаности црквеног и економског система. Тиме су они везали за себе младе нараштаје, млади схватају да им је егзистенцијални интерес уз свој народ. Осећају сигурност уз своје, знају да ће бити потпомогнути у сваком тренутку, да ће добити материјалну подршку од свог народа. А наша деца морају да свој успех везују за друге, за државе у којима су, а све државе сурово уцењују захтевајући потпуну асимилацију. Наша међусобна помоћ је мала не због сиромаштва него због неорганизованости. Зато Црква као кичма нашег исељеништва може да утиче на повезивање, да привредници и трговци схвате да је и то вид слоге, и то веома важан. Наравно да се и сви делови српске цркве уједине што пре око Патријарха наследника Светог Саве, утолико пре што сви желимо то уједињење, а духовно се нисмо ни раздвојали јер Светосавље држи све Србе на окупу. Будимо добре воље и пружимо једни другима руке на свим пољима.
Ево ти још неколико идеја за почетак, после сам ради. Основно је да шириш љубав и доброту међу нама. Онда, одабери неког младог, сиромашног а вредног човека који хоће да нешто учини, па га помажи свим силама. Његов успех биће и твој. Упорно стварај оне мале суботње или летње школе. То чине и други народи, они окупљају децу у малим групама, то су обавезни разреди у којима деца добијају додатна образовања: национално, религијско и опште, по истоветном програму у било којој држави да живе. Један од најбољих образовних система имала је Царска Русија. Тамо су намерно стварали мале разреде и управо је то била база из које је кренуо процват православне Русије почетком овог века, нова ренесанса европске културе. На жалост, брутално угушена међународном завером. Тај руски и јеврејски систем требало би да пресадимо и међу нас. У тим разредима треба децу повезивати у мала братства.

to si ti izmislio ili je to nekakva tradicija?

zapovjedi su o.k. samo što je to točno srpsko?

Procitao sam prvu Srpsku zapovest  i odlican prikaz stanja naseg duha,, naseg bica odlican prikaz ono cega nemamo.
Ali kada bi samo prvu dali uciteljima da dijeci od prvog osnovne na njima prilagodjen nacin  prikazu i objasne do osmog bi nesto ostalo u pamcenju ako ne bi mogli pomoci a onda bar ne bi se trudili da odmognu
Odlicna stvar procitacu i  ostale samo reci odakle je ovo 

Imase Naso sam na jednom drugom forumu