Svetski poznata performerka Marina Abramović, koja je pre više od 30 godina napustila rodni Beograd, izvešće od 9. do 15. novembra u Solomon R. Gugenhajm muzeju u Njujorku “Sedam lakih komada”, seriju od pet najtežih performansa drugih poznatih umetnika u toj oblasti i jedan njen, a premijerno će izvesti i svoj novi rad, specijalno osmišljen za tu priliku.

Od početka karijere u Beogradu početkom 70-ih godina, Marina Abramović bila je među pionirima performansa kao forme vizuelne umetnosti, koristeći telo kao subjekt i medijum izražavanja.

U “Sedam lakih komada” ona će ponovo izvesti neke od najuticajnijih radova slavnih performera Vita Acconcija, Josepha Beuysa, Valie Exporta, Brucea Naumana i Gine Pane, originalno nastalih 60-ih i 70-ih godina.

Abramovićeva je, prilikom poslednjeg boravka u Beogradu 2004. godine, rekla da performansu pristupa kao prema muzičkoj formi, te da će “Sedam lakih komada” zapravo biti njena interpretacija originalnog dela.

Ona je naglasila da joj je važno i da njeni radovi žive, te da zato sada prepušta pojedine od njih svojim studentima, koji ih ponovo izvode.

Projekat “Sedam lakih komada” biće dokumentovan, a i zasnovan je na činjenici da postoji veoma malo dokumentacije o većini performansa, posebno iz uticajnog ranog perioda.

Većina opstaje zahvaljujući svedočenjima prisutnih ili fotografijama koje pokazuju samo deo svakog rada, saopštila je njujorška galerija Sean Kelly, koja zastupa Marinu Abramović i u kojoj će se ona, posle aktuelne izložbe umetnice Rebecce Horn, predstaviti od 9. decembra ove do 21. januara 2006. godine izložbom “Balkan Erotic Epic”.

Serijal “Sedam lakih komada” počeće reizvođenjem Naumanovog performansa “Body Presure”, izvedenog 1974. godine (Galerie Konrad Fischer, Dizeldorf). Nauman je u tom radu stvorio lažni zid približno iste veličine jednom postojećem iza njega, pozivajući posetioce i na sopstvenu akciju pritiskom na zid.

Za 10. novembar predviđena je repriza Acconcijevog performansa “Seedbed”, izvedenog iz 1972. godine (Sonnabend Gallery, New York). Acconci je, u prostoru ispod lažnog poda njujorške galerije, masturbirao i razgovarao posredstvom mikrofona sa posetiocima koji su iznad njega hodali, u pokušaju da time uspostavi “intimnu” vezu sa njima.

Performans Valie Exporta “Action Pants: Genital Panic” iz 1969. godine (Augusta-Lichtspiele, Minhen), koji će Marina Abramović ponovo izvesti 11. novembra u Gugenhajmu, podrazumevao je hodanje polugole umetnice za vreme projekcije jednog filma po bioskopskoj dvorani, koja je time nudila publici, uglavnom muškoj, vizuelni kontakt sa stvarnim ženskim telom. Ona ih je time izazivala da “pogledaju stvarnu stvar”, umesto što pasivno uživaju u slikama žena na bioskopskom platnu.

Marina Abramović izvešće 12. novembra i performans Gine Pane “Self-Portrait(s)” iz 1973. godine (Galerie Stadler, Paris), u kojem je umetnica britvom izrezala kožu oko usana i nožnih prstiju, dok je na ekranu projektovana slika žene koja lakira nokte. Okrećući se leđima publici, rekla je:”Neće videti ništa”, dok je kamera snimala reakcije prisutnih žena. Umetnica je potom, ponovo licem okrenuta publici, ispirala grlo mlekom i potom ga pljuvala u posudu, dok se ono mešalo sa njenom krvlju.

Za 13. novembar predviđeno je ponovno izvođenje jednog od najpoznatijih Beuysovih performansa “How to Explain Pictures to a Dead Hare” iz 1965. godine (Galerie Schmela, Dizeldorf), tokom kojeg je umetnik hodao po galeriji, ljuljajući mrtvog zeca, šapućući mu i objašnjvajući slike koje su prikazivane na video bimu. Beuys je tim radom pokrenuo pitanja svesti ljudi i životinja, problematizujući pitanja mišljenja i jezika.

14. novembra ponovo će izvesti i jedan od svojih najtežih performansa “Lips of Thomas”, originalno realizovan 1975. godine u Galeriji Krinzinger u Insbruku, tokom kojeg je pojela kilogram meda i popila litar crnog vina, a zatim polomila staklenu čašu rukom i iscrtala zvezdu britvom na svom stomaku, a zatim se bičevala sve “dok više ne oseti bol”. U završnici je pola sata ležala na krstu napravljenom od blokova leda, dok je jedan grejač iznad nje uslovljavao jače krvarenje.

Poslednjeg dana serijala “Sedam lakih komada” ona će izvesti i novi performans, čije detalje još nije otkrila.

Realizacija projekta “Sedam lakih komada” u Gugenhajmu omogućena je zahvaljujući Komitetu za liderstvo (Leadership Committee) Marine Abramović.
Abramovićeva, rođena 1946. godine u Beogradu, dobila je Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji 1997. godine, za rad “Balkanski barok” (Balkan Baroque)

izvor: b92.net/kultura

Sedmodnevni performans naše umetnice u Gugenhajm Muzeju

Šokantna Marina Abramović

Naša najuspešnija umetnica ponovo se našla u centru pažnje njujorške umetničke javnosti. Ne samo da je ovom događaju posvećena velika medijska pažnja već je i odziv publike bio izuzetan.

Svakog dana performansi su počinjali u pet po podne, sat pre zvaničnog zatvaranja muzeja. Tako je postignuto da Gugenhajm, kao mejnstrim institucija koju obiđe svaki turista koji dođe u Njujork, dobije novu dimenziju - poklonici Marinine umetnosti mešali su se sa običnim, neupućenim, posetiocima muzeja.

To je i bio jedan od ciljeva performansa “Sedam lakih komada” - da pokaže da ova umetnost može da korespondira sa različitim publikama i dinamično menja tradicionalna očekivanja prosečnog gledaoca. U isto vreme, Marinini performansi imali su za cilj da pokažu kompleksne odnose istorijskog nasleđa performansa i njegovog savremenog života unutar muzeja. Jer, nastao 60-ih godina dvadesetog veka kao radikalna umetnička praksa, performans se suprotstavljao muzeju kao instituciji. Ovaj Marinin ciklus jeste, dakle, i način da se sagleda istorija performansa kroz reperformiranje, odnosno Marinino viđenje čuvenih performansa iz 70-ih: Vito Akoncija, Brusa Naumana, Đine Pane, Valije Eksport, Josefa Bojsa, kao i njenog sopstvenog ranog rada iz 1975. “Tomas Lips”. Odlučivši da se vrati ovim istorijskim performansima, Marina Abramović je postavila i pitanje - koliko oni mogu danas da budu provokativni.

Početak ciklusa “Sedam lakih komada” započeo je Marininim čitanjem performansa američkog umetnika Brusa Naumana “Pritisak tela” u kome je umetnica sedam sati neprekidno pritiskala svoje telo uza stakleni zid, imajući za cilj da mentalno prevlada postojanje samog zida i simbolički prođe kroz njega i to nežno, dakle nikako “glavom kroz”. Na njen sopstven način, Marina je ovu radnju ciklično ponavljala, postigavši začudnu odlučnost koju je publika mogla da oseti. Takođe, umetnica je odabrala da izvede i performans francuske umetnice Đine Pane, koja je često kritikovana zbog radikalnog odnosa (izazivanje bola) prema sopstvenom telu. Za Marinu bol nije bio samosvrhovit, niti ga je čitala kao potrebu da se evocira žensko mučeništvo kao opšte mesto patrijarhalne civilizacije. Iščitavajući ovaj performans u svom ključu, Marina je ležala na metalnoj klupi, ispod koje se nalazilo 12 sveća čiji plamen je neprijatno greje. Kada bi osetila da su prethodne dogorele, a neizdrživa toplota se smanjila, stavljala bi nove sveće. Performans je završen nakon sedam sati, kada su sve sveće izgorele.

Pisati o ovom pitanju danas, posle fascinirajućeg i neponovljivog doživljaja Marininog izvođenja svih sedam lakih komada, znači potvrditi vitalnost performansa, ali i zapaziti neverovatnu snagu jedne umetničke volje i jedne sasvim posebne umetničke ličnosti kakva je Marina Abramović. Umetnica čiji je životni kredo da se u umetnosti mora ići do kraja pokazala je kako svoju umetnost živi upravo do krajnje tačke izdržljivosti svog bića. Tako je, posle enormno fizički i psihološki zahtevnih radnji kojima se umetnica bezrezevno predavala tokom svih sedam dana, brojna publika u Gugenhajmu želela da odgovori Marini tako što je spontano počela da tapše. To nije bio kurtoazni aplauz posle izvedenog dela, više nezaustavljiva potreba da se izrazi saučesništvo. U enormno fizički i psihološki napornom performansu Marine Abramović “Tomas Lips” iz 1975. godine, koji je pretposlednje večeri ona ponovo izvela, umetnica nije ničim pokazala da je svesna prisustva publike, zureći u daljinu neprekidno, projektujući izuzetnu smirenost u svakom pokretu, iako se vidno tresla od hladnoće (stajala je na ledu), jaukala dok se bičevala i ječala dok je sa zvučnika išla ruska pesma o tragediji slovenske, pravoslavne duše. Marina Abramović svesno je evocirala svoju ličnu istoriju, koristeći ikonografiju - i ideološku i religioznu - kao svoje nasleđe i kao svoje breme, kojeg se neko stidi, a neko ponosi, ali niko mu ne može izmaći.

Poslednje večeri, posle sedam sati nepomičnog stajanja na vrhu merdevina koje su dosezale do prvog sprata muzeja, u pet minuta do ponoći - pet minuta pre završetka poslednjeg performansa, odnosno žive instalacije “Prelazak na drugu stranu” - umetnica je, neočekivano, progovorila i pozvala sve u publici da zatvore oči i zamisle da su sa njom - “ovde i sada”.

Iz Njujorka za „Blic“ Jovana Stokić

Novi video rad Marine Abramović

 Beogradska umetnica Marina Ambramović, koja je otišla iz zemlje pre više od 30 godina i ostvarila svetski uspešnu karijeru, predstaviće se od 8. decembra u njujorškoj galeriji Sean Kelly novim velikim video radom “Balkan Erotic Epic” (Balkanski erotski ep), koji istražuje kako su seksualnost i ljudsko telo zastupljeni u paganskim tradicijama i kulturi na Balkanu tokom istorije.

Posle nedavnog maratona nekih od najtežih svojih i performansa drugih umetnika, koji je pod nazivom “Sedam lakih komada” izvela u Gugenhajm muzeju u Njujorku, Marina Abramović je za novi rad, koji se sastoji od nekoliko video projekcija, istraživala srpski folklor i otkrila niz primera upotrebe erotskog i seksualnog u vezi sa svakodnevnim životnim pitanjima.

Abramovićeva je snimila te video radove zajedno sa glumcima amaterima sa kojima je, obučena u tradicionalnu narodnu nošnju, izvodila prastare rituale.

Rad obuhvata i grupu muškaraca u nošnjama, iz čijih pantalona proviruju njihovi polni organi.

Marina Abramović predstaviće “Balkanski erotski ep” i u januaru 2006. godine na manifestaciji “Art for the World Project” u Pireliju i Italiji.

Povodom tog rada i izložbe, biće objavljena i velika monografija.

Marina Abramović, rođena 1946. godine u Beogradu, stalno izlaže u Sean Kelly galeriji, u kojoj je, između ostalog, izvela 2002. godine i jedan od svojih najtežih performansa “Kuća s pogledom na okean” (The House with the Ocean View), za koji je dobila 2003. godine prestižnu nagradu “Besi” (The Bessises) grada Njujorka za igru i performans.

Ona je od 15. do 26. novembra 2002. godine, u improvizovanom “stanu” u Galeriji Sean Kelly, odvojenog strmim merdevinama sa oštrim noževima od galerijskog poda, živela bez hrane i, izolovana, a istovremeno pod budnim okom javnosti, koja ju je gledala i dok se tuširala ili išla u toalet.

Abramovićeva je 1997. dobila Zlatnog lava za rad “Balkanski barok” (Balkan Baroque) na Bijenalu u Veneciji, na kojem je učestvovala po pozivu generalnog komesara Bijenala Germanoa Celantea.

Njeni radovi nalaze se u kolekcijama širom sveta, uključujući Gugenhajm muzej u Njujorku, Centar George Pompidou u Parizu, Stedelijk muzej u Amsterdamu, Van Abbe muzej u Ajndhovenu, Irski muzej moderne umetnosti u Dablinu, Kunstmuseum u Bernu…

Osim “Sedam lakih komada”, među njenim novijim radovima su i “Zvezda” (The Star) u Muzeju savremene umetnosti u Kumamotu u Japanu i “Heroj” (The Hero) u Hirshhorn muzeju i Sculpture Garden u Vašingtonu.

Njena velika retrospektivna izložba predviđena je za 2008. godinu u Kunst und Austellunghalle der Bundesrepublik Deutschland u Bonu.

Izložba “Balkanski erotski ep” u Sean Kelly galeriji biće otvorena 8. decembra u 18 sati po lokalnom vremenu, u prisustvu umetnice, a trajaće do 21. januara 2006. godine.

izvor: b92.net/kultura