Подељена Европа и велика Немачка

Европарламентарци окупљени око EFA, међу којима је и Јошка Фишер, боре се за „самоопредељење народа који немају државу” и Европу у којој би се Немачка раширила а остале велике земље разбиле на мање



Процес „цепања” великих држава демонстриран је недавно на неочекиваном месту – на Франкфуртском сајму књига где су званични представници Каталоније и Балеарских острва обелоданили склапање институционалне сарадње између две покрајине. Потпредседник Каталоније је том приликом поновио захтев за отцепљење Каталоније од Шпаније. Јосеп Луис Царод-Ровира је, наиме, уједно председник каталонске партије Есqуерра Republicana de Catalunya (ERC) и члан Европског слободног савеза (Europian Free Aliance), који обједињује још 13 различитих сепаратистичких партија. Међу њима су и припадници Шкотске националне партије из Велике Британије, као и вођство партије Partit Occitan из Француске и Савеза за Јужни Тирол из Италије.

Парламентарна група „зелених”, којој припада и донедавни министар спољних послова Немачке Јошка Фишер, заједно са Европским слободним савезом (EFA) чини заједничку посланичку групу, четврту по величини у Европском парламенту, која се залаже за „демократију и самоопредељење европских народа и регија који немају државу”. На свом сајту EFA је објавила и детаљан нацрт „нове Европе” у складу с реченим принципима самоопредељења. Последично би Шпанија требало да се распадне на шест, а Француска на пет покрајина, док би Белгија – нестала. Занимљиво је да би се повећала површина Немачке, у чији састав би ушли делови Швајцарске и цела Аустрија. Циљ EFA је, укратко, „европска унија слободних народа”.

Поред „Велике Каталоније”, у чијем саставу би били и Балеари, на мапи EFA ниче и нова област – Андора. Пољска би изгубила Шлезију, која би добила „посебан статус”, а у Шпанији би настале: независна Андалузија, независна Галиција, Арагон и, наравно, Баскија. Француска би остала без готово пола своје територије, пошто би настале Окитанија, Бретања (Brittany) и Алзас. Велика Британија би се такође распала. Јужни Тирол би постао посебна држава.

Страну Интернета с детаљним приказом свих ових мапа финансирао је Европски парламент. Око одмах запне о чињеницу да само једна држава према тој идеји доживљава територијални процват, јер би објединила све земље у којима становништво говори немачки. Отуда идеја овакве Европе, споља јединствене а изнутра подељене, неодољиво подсећа на планове које су својевремено ковали нацистички експерти на тему поделе Европе на „народне групе” или „фолксгрупе”. Велика Британија, Шпанија, Француска, Пољска – све велике државе уједињене Европе би према стратезима EFA дугорочно нестале, само би Немачка остала велика и још већа.

Истраживања показују да политичари диљем Европе нису гадљиви према таквом плану, штавише – иза њега стоји „велика политичка воља”, бар регионално. Испитивања јавног мњења откривају да око 54 одсто житеља Јужног Тирола жели да се Тирол „поново удружи”, док највиђенији политичари Јужног Тирола тврде да „пажљиво прате борбу Баскије за независност”, јер је пут који је изабрала „Баскија – од огромне важности за судбину Јужног Тирола”. Међу промотерима EFA „права на самоопредељење народа који су данас без сопствене државе” највећу групу чине немачки парламентарци, пре свега „зелени”; тринаест од 42 припадника EFA стижу из Немачке а један од копредседника је Јошка Фишер, бивши немачки министар спољне политике. И један од потпредседника је Немац, као и два генерална секретара EFA-е. Чланство из Немачке држи и најважније позиције у комитетима за тржиште, спољну политику, безбедносну и одбрамбену политику.

Они који се залажу за решавање проблема Косова уцртавањем нове државе на Балкану уз постојећу државу Албанаца тврде да је то „уникатно решење које се неће поновити више нигде”, морали би да проуче платформу EFA-е. За разлику од Албанаца са Космета, који према слову међународног права немају право на још једну државу, набројани евронароди имају право да се понашају државотворно. Није нереална опасност да би „косовски вирус”, уколико се Приштини призна право на одвајање од матице, као бумеранг могао да се врати у само срце Европе.

--------------------------------------------------------------------------

Вашингтон разматра поделу Европе

„Данас косовско питање добија потпуно другачије димензије и тражи нове одговоре – може ли свака, па и најмања етничка заједница, уколико то пожели, да се отцепи а да се ту не говори и о већим етничким заједницама у Белгији, Шпанији, Канади…”, запитао се недавно у „Гласу Америке” Луелин Кинг, коментатор и водитељ телевизијске емисије „Хроника Беле куће”.

Кинг је изјавио да ће исход преговора о статусу Косова у великој мери зависити од Европске уније а да „опасност од таквог сецесионизма” може да угрози „и наизглед стабилне земље, попут Велике Британије”.

„Ако Приштина може да буде независна, зашто не би могла и Шкотска”, закључио је Кинг, размотривши „изазовно међународно-правно питање” – „да ли подржати веће, стабилне и просперитетне земље или дозволити отцепљење мањих ентитета који су неодрживи не само економски, него и на друге начине?”

 Бројни недавни проблеми на Балкану који се рефлектују на Европу повезани су, према Кингу, с „преурањеним” односно исхитреним признањем независности неких република бивше Југославије. Стога Кинг предлаже да се ради избегавања нових сукоба на Косову стрпљиво и стручно размотре разне опције, укључујући и поделу јужне српске покрајине.

(Политика)

Балканизација Европе

Снажан процес интеграције од срца ка периферији европског континента подстиче унутрашњи „баук сепаратизма”

Различите методе, исти циљ

(Фотодокументација "Политике")

Европска интеграција у све ширу и већу Унију, у будућности учвршћену и заједничким уставом у лику уговора, подстиче нови, неочекиван процес широм старог континента. Тако је у Европи поново на помолу баук, али овог пута то није баук комунизма него страх од сепаратизма. Белгија, земља коју су велике европске силе створиле 1831, суочава се већ четири месеца с дубоком кризом јер никако не успева да састави владу. Грађани су на кућама у неким белгијским градовима, као апел политичарима да очувају државу – обесили белгијске заставе. Патриотски чин није имао нарочит ефекат, а будућност је све неизвеснија. У језгру Европске уније све су гласнији позиви за поделу државе на северни, фламански, део где становништво говори холандски, и на јужни, валонски део, где преовладава француски језик. Белгијска варијанта „Топ листе надреалиста” која је у гледаном ТВ термину лане најавила, како се потом испоставило, лажни распад државе, убедила је већину грађана да је деоба уистину почела, јер већ дуго стрепе да ће чути сличну, али аутентичну вест.

Белгијска клацкалица је процес на који у „Хералд трибјуну” упозорава и Струан Стивенсон, конзервативни британски посланик из Шкотске. За њега је Белгија „мала поспана бара европске бирократије”, тек једна од држава која пати од „кризе идентитета”.

„Европска интеграција крчи темељ за европску дезинтеграцију. Ту је доказ – ако се распадне Белгија, онда ће то славити многе националистичке групе с краја на крај Европе. А ако тај бастион европске интеграције може да промовише поделу и независност, зашто исто не би смела и Шкотска. Ми, који ценимо унију између Шкотске и наших комшија из Удруженог краљевства и верујемо да је 300 година партнерства нешто што вреди очувати, морамо да молимо да се Белгијанци уразуме и зауставе пре него што почине национално самоубиство. Проблем је, међутим, што колико се више евроелита централизује и интегрише, толико више подстиче национализам. Истом брзином којом падају старе границе – рађају се нове. Шкотска национална партија нас стално подсећа да Финску, која је отприлике толико велика као Шкотска и такође има око пет милиона становника – у евроинституцијама представља два пута више парламентараца него Шкотску (Финска има четрнаест, а Шкотска седам); Финска осим тога има свог комесара и столицу у Савету министара. Кад би Шкотска била независна, уживала би исте привилегије попут једне Финске, тако тврде националисти.”

На сајту Шкотске националне партије (СНП) члан руководства Грант Томсон каже да је „важно ослободити се ланаца владавине Лондона”, а међу „позитивне примере” осамостаљења убројан је и пример Црне Горе. „Црна Гора доказује како се лако постаје независна држава; да Црна Гора постане независна требало је само 40 дана. Шкотска би могла бити следећа”, пропагирају независност лидери СНП-а на свом сајту (www.snp.org).
Речју, вође народа који немају своју државу унутар Европске уније завиде Малти, Кипру, Луксембургу и другим мањим ЕУ земљама. Не заустављају се, међутим, на зависти, већ за свој народ траже једнако велики утицај у европским пословима. „Балканизација Европе нам се догађа пред носом, а њен узрок је европска интеграција. Европска елита која је дуго сањала да влада регионализованом Европом, трља руке од весеља док се деструктивни процеси интеграције шире континентом”, тврди Стивенсон, за кога усвајање евроустава у преобученој форми новог уговора „удружених држава Европе” само продубљује раскрајање, јер како иначе крстити „ентитет од 500 милиона људи с јединственом валутом, централном банком, заставом, парламентом, председником, министром спољних послова, амбасадама и уставом”.

(Политика)

Прогнозе „Тајмса”

Да тренд који у Европском парламенту гурају челници EFA-е није безазлен и да су сепаратистички покрети сваким даном све моћнији у Европи, открива и шокантна најава „мена” на политичкој карти европског континента, које су 2006. у лондонском „Тајмсу” објавили уредник Ричард Бистон и новинар Џереми Пејџ, најавивши настанак бројних нових држава до 2020. године. „Тајмс” је изазвао лавину реакција јер је у новој карти Европе предвидео појаву нових актера, а међу њима Херцег-Босну и Републику Српску уз Каталонију, Курдистан, Велс и Уједињену Ирску.

Повод за текст био је референдум о независности Црне Горе. Уредништво „Тајмса” је оценило да ће осамостаљење Црне Горе довести до „пораста броја држава у Европи”, те да је баш зато „вероватна самосталност Косова у наредном периоду”. Аутори су најавили и да ће „референдумским путем” кренути и Трансдњестровље, подручје у Молдавији које одбија да прихвати власт Кишињева а у којем су стациониране руске снаге. То се заиста и догодило, а референдуми су уприличени и у „отцепљеним” покрајинама Грузије.

„Тајмс” је упозорио на низ других региона по Европи који захтевају самосталност, као што су Баскија и Каталонија у Шпанији, Корзика која се бомбама борила за самосталност од Париза па све до Републике Српске и Херцег-Босне, за коју верује да ће затражити припајање Хрватској или самосталност уколико се за исто изборе босански Срби.

У Сарајеву се због тог написа подигло много прашине која се слегла када су у „Дневном авазу” Ричард Бистон и Џереми Пејџ објаснили да нису намеравали да дижу политичке тензије: „Хтели смо да покажемо како се мењала политичка карта Европе у последњих 25 година и да натукнемо да ће се можда и даље мењати. Јер формирање независне државе Црне Горе може одвести ка формирању независног Косова”, а тај заокрет „може створити варнице у Републици Српској, ентитету који би тада могао настојати да се придружи Србији, док би хрватски националисти у БиХ тражили унију са Хрватском.”
Аутори спорног чланка у „Тајмсу” упозорили су да и у Северној Ирској, Шкотској и у Велсу постоје јаки националистички покрети који без по мука „могу повести ка формирању нових држава унутар британских граница”.

(Политика)

Pa, tesko da je to balkanizacija Evrope... ETA i IRA su se pojavile pre raspada SFRJ...

Али они нису постигли свој циљ, тако да твоја порука нема много смисла.

Nisi shvatio... nema ni veze...

super,
taman mi udjemo u EU i ta ideja zazivi.
okupimo RS i delove HR...hrvati dobiju deo bosne...jbg, malo vojvodine mora da ode...i KiM, ali zato CG postaje jos manja...vise dobijamo nego sto gubimo.

Живела, живела, независна Корзика! 

Jeli to ona evropa koja okupira pola moga naroda? Neka propadnu u građanskim ratovima.