5. X - dan o kome se sve više ćuti


Beograd -- Navršava se 14 godina od petooktobarskih demonstracija kojima je oboren režim Slobodana Miloševića. Građani Srbije ne žive u zemlji kakvoj su se nadali.

Karte na političkoj sceni Srbije su promešane, ekonomska situacija je i dalje teška, građani loše žive, a 5. oktobar 2000. je dan o kome se više ćuti nego govori.

I kada se govori, najčešće se o njemu govori kao o mitu, o raspršenom snu, izneverenim očekivanjima, pogaženom poverenju i razočaranju zbog svega što se dogodilo u godinama posle demokratskih promena.

O njemu mnogo više govore građani, direktni učesnici i oni koji su se nadali da će zemlja tog dana krenuti napred, a mnogo manje političari. Izjave političkih aktera o 5. oktobru su iz godine u godinu sve tiše i stidljivije.

Stranke koje su činile DOS su ili u teškoj situaciji, ili su na ivici da više ne postoje, ili više ne postoje, dok su na vlasti ljudi iz stranka koje su rušene 2000. godine i sada oni vode zemlju ka Evropskoj uniji.

Demokratska stranka predvođena Zoranom Đinđićem bila je motor koalicije koja je srušila Miloševića. Međutim, sada je to stranka koja dve godine ne može da se konsoliduje i koja se u tom periodu često više borila sama sa sobom, nego sa političkim protivnicima. DS bi trebalo da bude stožer opozicije, ali posle niza velikih grešaka u prethodnoj deceniji i bolnog poraza na izborima 2012. stranka ne pronalazi svoj kurs.

Demokratska stranka Srbije predvođena Vojislavom Koštunicom bila je jedan od ključnih delova demokratskih promena, ali 14 godina kasnije više nije relevantna niti na svom čelu ima čoveka koji je na izborima pobedio Miloševića. DSS je na prethodnim izborima završio ispod cenzusa i sada je vanparlamentarna stranka koja se cepa iznutra, a delić vlasti je prigrabila na lokalu, pre svega u Beogradu.
Na drugoj strani, na vlasti je danas Srpska napredna stranka, koja je ubedljivo pobedila na proteklim izborima. Njen lider i premijer Srbije je Aleksandar Vučić, tada funkcioner SRS, a koalicioni partner (iako nepotreban za većinu u parlamentu) jeste SPS predvođen Miloševićevim portparolom Ivicom Dačićem. Predsednik zemlje je Tomislav Nikolić.

Da će 2014. godine u Srbiji biti takva raspodela snaga na političkoj sceni Srbije, teško da je bilo ko očekivao 5. oktobra 2000. godine ujutru kada su ljudi iz cele Srbije izašli na ulice Beograda i izborili se za demokratiju.
Demonstracije su izbile nakon što je Milošević odbio da prizna rezultate izbora za predsednika SR Jugoslavije, 24. septembra 2000. On je na tim izborima izgubio od kandidata DOS-a Vojislava Koštunice, koji je osvojio 50,24 odsto glasova birača, dok je Milošević dobio 37,15 odsto.

Posle višednevnih protesta i štrajkova širom Srbije, centralne demonstracije održane su 5. oktobra 2000. u Beogradu, gde se na poziv Demokratske opozicije Srbije, predvođene Zoranom Đinđićem, okupilo više stotina hiljada ljudi. Demonstracije u Beogradu 5. oktobra bile su kulminacija višednevnih protesta i štrajkova, organizovanih zbog odluke Savezne izborne komisije prema kojoj je trebalo da se održi drugi krug izbora za predsednika SRJ.

Gradovi u unutrašnjosti Srbije danima su bili paralisani štrajkovima. Jedan od najžešćih udaraca režimu zadali su radnici Rudarskog basena "Kolubara" koji su istrajali u štrajku uprkos svakodnevnim pretnjama režima.

Demonstranti su 5. oktobra u Beograd, na plato ispred Savezne skupštine, stigli u kolonama automobila, autobusa i kamiona dugačkim desetine kilometara iz čitave Srbije, probijajući buldožerima policijske blokade na putevima.
Već u prepodnevnim satima policija je upotrebila suzavac kako bi sprečila demonstrante da uđu u zgradu parlamenta, ali bezuspešno.

Oko 15 časova demonstranti na platou ispred Savezne skupštine, predvođeni liderom Nove Srbije Velimirom Ilićem (u trenerci), ušli su u zgradu saveznog parlamenta.

Zgrada je ubrzo demolirana i zapaljena, kao i obližnja zgrada RTS-a u Takovskoj ulici. Iz zgrade državne televizije, koja je devedesetih zvana i „TV bastilja“, izlazili su novinari koji su tada uređivali njen program, dok je direktor televizije Dragoljub Milanović prebijen u obližnjem Tašmajdanskom parku.

Jedan od junaka protesta bio je i Ljubisav Đokić, poznatiji kao Bagerista Džo, koji je svojim bagerom predvodio napad demonstranata na zgradu RTS-a. Bager je tokom demonstracija pogođen sa više metaka.

Policija je ubrzo prestala da pruža otpor i pridružila se demonstrantima. U večernjim satima 5. oktobra 2000. građanima se sa terase Skupštine Beograda obratio novi predsednik SRJ Vojislav Koštunica, a narednog dana, 6. oktobra Milošević je priznao izborni poraz i čestitao Koštunici.

U demonstracijama je poginula Jasmina Jovanović iz Miloševca kod Velike Plane, koja je pala pod točkove kamiona. Momčilo Stakić iz Krupnja preminuo je od posledica srčanog udara. Povređeno je 65 ljudi.

Spomen- obeležje sa likom Jasmine Jovanović otkriveno je 5. oktobra 2002. godine u parku između ulica Kneza Miloša, Sarajevske i Mostarske petlje, nedaleko od mesta gde je poginula.
SPS, čiji je Milošević bio neprikosnoveni lider devedesetih, vratila se na vlast 2008. godine. Nakon pomirenja sa Demokratskom strankom, SPS je postala deo vladajuće koalicije. Lider SPS Ivica Dačić je postao premijer posle majskih izbora 2012. godine, a u novoj Vladi je prvi potpredsednik i šef diplomatije.

Podsetimo da je zahvaljujući SPS, marta 2004. izabrana i manjinska vlada Vojislava Koštunice, u kojoj je bila i stranka G17 plus Mlađana Dinkića kao i Nova Srbija Velimira Ilića.

Dinkić je uprkos svemu sve do jula 2013. uglavnom bio konstanta u vlasti, kada je njegov URS izbačen iz Vlade. Velimir Ilić sada sedi u Vladi sa onima protiv kojih se borio, i trenutno je ministar bez portfelja.

Jedini koji je sve vreme na vlasti od 5. oktobra do danas je lider SDPS Rasim Ljajić, sada potpredsednik Vlade, ministar trgovine, turizma i telekomunikacija.

Povodom 10. godišnjice 5. oktobra, redakcija B92 napravila je poseban Specijal.



Извор: Б92

pa realno jednog malog lopova su zamenili mnogobrojni veci....

Jel to bese onomad kad smo iskoracili iz mracne proslosti u svetlu buducnost?   

Pocetak kraja..

 

Ау, па то данас 

Ljudski je da se zaboravi. Ljudi obično zaboravljaju ružne stvari, ili velike poraze i zablude. U ovom slučaju radi se o velikoj prevari i pošto je svima jasno da je u pitanju prevara, ćute i prevaranti i prevareni. Šta više sa ove distance može se zaključiti da je jedina izmena bila rušenje Miloševića sa vlasti. Drugo se ništa nije promenulo.Ovako nešto dešava se jednom, ili nijednom u veku. Ne treba zaboraviti samo iz jednog razloga, da sledeće generacije budu oprezne kad nekoga podržavaju.

ko nam je kriv kad smo zaboravili najbitniji deo svake revolucije 

A to je da druga ekipa prigrabi vlast.