Себе на видело! Браћо и Сестре, Господо хришћанска

Citat: топлички 10. Jul 2007, 10:55:34

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти (труди) да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време.
Свети владика Николај (Велимировић)

СЕБЕ НА ВИДЕЛО

Браћо и Сестре, Господо хришћанска,

О томе шта нас све мучи у животу могао би свако од нас дуго да прича. Ретке су, међутим, оне личности које разумеју да су све, и велике и мале, невоље последица сопствене недостојности, уствари тешко разумљиве потребе или навике да се у животним околностима опредљујемо у „корист“ своје штете. Ради се о томе да нам, дугорочно посматрано, нико ништа неможе, ни ружно ни лепо, сем Бога живога и нас самих и да, знајући божанска непромењљива својства апсолутне и савршене Љубави и једине доброте, будемо начисто која је адреса права.
Овом ћемо се приликом бавити том спасоносном темом, тим проналажењем праве адресе, на дугачко и на широко, ако Бог да. Већини се у почетку, вероватно, овај наш покушај неће допасти али важан је крајњи исход, јер крај суди почетку а не почетак крају.
Редом ћемо кренути како то и доликује од утробе мајчине преко рађања, детинјства (васпитавања), доба сазревања, зрелих година, старости, неминовне телесне смрти, (ова запета, верујте, није граматичка грешка и Оно што је иза ње важније је неупоредиво од оног испред) Вечности.
Велика је тајна, богузнана, зашто баш ти и ја и сви ми бивамо последица заједнице и, на жалост много пута злоупотребљеног, односа наших очева и мајки. Када кажемо злоупотребљених мислимо на односе који нису врхунац оне чисте Љубави небеског порекла свима доступне по Божијем обећању или оних насилних не мање присутних.
Није, дакле, све једно дали их је Она (Љубав) надхњивала својом красотом или не јер оно што се роди срдачно је или није, духовно је и телесно здраво или није.(О овој важној теми ћемо много више касније узимајући у обзир сопствена искуства)
Ништа се, ипак, случајно не дешава и ето баш нас рађамо се под пуном „ратном“ опремом oпремљени даровима од Бога даним таман онолико колико је потребно за нормалан живот у заједници са Њим и са свима људима за Спасење и Вечност.
Често су нам детињства, посматрана са недостатком дубљег духовног доживљаја, мучна и тужна и увек нам је фалило ово или оно и зато нисмо постигли амбициозно постављене циљеве што наше што наших добронамерних али такође духовно неуких родитеља које с разлогом треба безгранично волети и нетреба их никада и низашта осуђивати. (Касније ћемо образложити ово правило).
Од малих ногу бивамо истинито увођени у животну реалност или не, јер свакодневицу чине ситуације у којима нам родитељи и ближњи мање или више доследно дочаравају разлику између доброг и лошег поступка и његове неминовне последице која је таман таква какaв је и поступак.
Стога `ајдемо Себе на видело браћо и сестре, господо хришћанска. Где смо ту ми у тој сурово доследној али спасоносној причи о животу кроз који је добро путовати са тврдом вером и надом и искреном Љубављу, тим незамењивим и јединим правим чуварима човековог достојанства које води у живот вечни.

Важан моменат је онај када, Бог зна из којих разлога баш тада, постајеш свестан да ниси сам и да сваки твој поступак бива изваган на непогрешивом кантару свише, а последице тог мерења буду у директној вези са твојим будућим и лепим и ружним животним околностима . Тада одлучиш дали ћеш у будућности игнорисати или са страхом и трепетом усвојити ову никада не демантовану чињеницу. Са страхом Божијим, наравно, који је почетак мудрости и који није бесплодна мешавина овосветских брига и паничног претоваривања ума околностима у којима се ти јако мало или скоро уопште не питаш.
У почетку у све ово врло сумњаш по слабости и огреховљености људске природе која нас све мање или више карактерише. Сумњаш али све кушајући добро чиниш и личним искуством полагано спознајеш да безусловно давање, у најширем смислу те речи, неочекујући враћање итекако има смисла и разлога. Такав развој ситуације слободно доживљавај као узрастње праве вере у твојој души које није могуће без присуства Божијег и Његове превелике милости и радуј се. То спасоносно обраћање и уподобљавање може, из Богу знаних разлога, до краја овоземаљског живота да потраје, а може да буде и тренутно пролазком кроз некакву драстичну животну околност после које ништа не буде исто.
Чешћа је, на жалост, појава оног другачијег приступа. Разликује ти се драстично приступ према сопственој личности и према окружењу тако што си према себи и својим поступцима неупоредиво толерантнији него према свима осталима па и према Богу живоме. Такав те однос сигурно пре или касније уводи у самообмањивање у безциљно мерење и премеравање, у убеђење да су и свемогући Бог и све створење Његово дужни да испуне твоја најчешће нереална очекивања, а да си их Ти све већ довољно, својим ранијим поступцима, задужио и да више од прилике ништа наручито немораш да чиниш.
Пресеци то и покај се. Схвати да није фер, није другарски ни братски да очекујеш оно што ниси спреман да даш или да чиниш оно што ти не волиш да се теби чини. Од случаја до случаја потпуно и истинито сагледавање сопственог стања по овим питањима може, веруј, да буде праћено мучнином, згражавањем и самопрезиром сходно интензитету богоодступничког начина живота.
Слободан си, по Божијем обећању датом човеку, да чиниш по својој вољи па ако се одлучиш на суштински преокрет у богоугодном смислу, не брини, јер све је могуће оном који верује по оној апостолској „све могу у Христу Господу који ми моћ даје“. Почни одмах, не одлажи, да корачаш тим уским и трновитим али и узвишеним путем богопознања. Прихвати ту пресвету и преблагословену Руку Божију јер њоме вођен улазиш у Рајско насеље које је, у свој својој величини и лепоти, могуће завредити и овде на земљи. Па тако молитвом и постом, трудом, жртвом и подвигом тим двехиљаде година потврђиваним несаломивим стубовима достојанства човековог чини оно што до тебе стоји у смислу утврђивања вере, наде и Љубави и узношења у меру раста висине Христове, остало ће учинити добри Бог по неизмерној сили, снази и милости својој.
Врло је у животу све једноставно ономе који верује . Схвата пре свега да се, стварно, ништа случајно не догађа и да и пријатне и непријатне и лепе и ружне околности итекако имају свој смисао, и да то што ми то најчешће не разумемо више говори о нашем маловерју и недостојанству него о томе дали су те околности стварно требале да се догоде.
Поверујеш, уз Божију помоћ, да је ту око нас и у нама неки добри и свемогући Чика „седе браде“ који неупоредиво боље зна шта је у сваком тренутку за нас најбоље решење и досегнеш детињу безбрижност а тиме и безазленост и потпуно се препустиш Његовој вољи. О дивног ли осећаја који ти, заиста као малом детету у односу према родитељима, даје сигурност и чврсто уверење да никад ниси сам и да је увек ту Неко ко те љуби силно у кога као у свог стварног Родитеља треба неограничено поуздање да имаш.
Сумњичав си и питаш се како је Богу могуће да о сваком створењу на Земљи посебно о нама људима са, према свима, једнако величанственом Љубављу и божанском пажњом брине. Ово судбоносно и често питање а још већма на њега неправилан одговор показатељ је недостатка праве вере и удаљава нас од Истине много, много трагичније и више него што се чини на први поглед. Ону веру, наду и Љубав коју без остатка треба и ваља Богу подарити дарујемо људима и осталом створењу Божијем на које поуздати се исто је као кад слепац слепца води па обојица у јаму падну.
Упамти, свемогућем Богу све је могуће, а зашто и како је то баш тако схвтићеш, не жури, тајна је то велика о својствима личности Божије и домостроју спасења коју Бог открива прегаоцима и праведнима тачно онолико колико им чистота и достојност њихова омогућава.
Дођи и види каже апостол неповерљивом Никодиму. Дођи и Ти и види, пробај, подај цару царево, а Богу Божије и уверићеш се. Покај се за све знане и незнане грехе које си хотимично или нехотично у животу учинио па молитвом и постом, трудом, жртвом и подвигом убудуће живи и видећеш и доживећеш како Онај који непогрешиво све вреднује праведнике љуби а грешнике милује. Две хиљаде и више година прaви играчи, громаде православно-хришћанске, светитељи, преподобномученици и исповедници вере православне својим достојанственим животима потврђују истинитост тврдње да једино има смисла у Бога се потпуно уздати, а све људе и све створење Његово неограничено и неострашћено волети Љубављу која се као дар Божији, као благодат на благодат излива на праведне и достојне.
Праведнике љуби, а грешнике милује, праведнике љуби и чува као што ваљани родитељ над својим добро васпитаним чедом бди и чува га од сваке евентуалне странпутице од сваког од Бога одступања, а грешнике милује, милује на први поглед преоштро јер огреховљену душу човекову, по допуштењу свом премудром, кроз драстичне животне околности проводи, као кад зарђало старо гвожђе огњем претопимо, очистимо и оснажимо. Последица је ту важна, о Човече, последица за оне који имају очи да виде и уши да чују да свака мука, свака невоља, свака, свака тешкоћа трудбеницима увек спасоносно смањује оно растојање од једине Истине, једине Доброте, од најузвишеније Љубави небеског порекла без којих је немогуће достојанствен живот живети.

Све Вам здраво и весело било и миломе Богу приступачно.

Топлички