Greška

Bilo mu je lepo. Nebrojeno mnogo godina su se njegovi pratioci vrteli oko njega. Bilo je tu četvoro giganata od gasa, šest malih kamenčića i mnoštvo neobičnih, sićušnih gromada koje su sve letele oko njega. Međutim, idilu kao što je ta, nešto je moralo kad-tad da prekine. Pojavilo se polako, na trećem kamenom pratiocu. Isprva tek slabašni nagoveštaj smetnji, koji se eksponencijalno pojačavao sa prolaskom vremena. Pokušavao je da misli, ali ga je sve više i više ometalo. Usmerio je svoje mentalne tokove ka trećem pratiocu, ispitujući vrstu smetnje. Otkrio je da potiče od zanemarljivo male količine nestabilnih ugljeničnih jedinjenja. Rešenje je bilo jednostavno. Ugljenična jedinjenja tog tipa ne podnose veliku temperaturu. Pojačao je izlaz usmeren ka trećem pratiocu, uništavajući smetnju. Misli su mu na trenutak bljesnule sa davno zaboravljenom jasnoćom. Međutim, trajalo je samo trenutak, nakon koga je usledila tama.

Snažan osećaj razočaranja je prostrujao kroz sto milijardi jedinica praćen snažnim osećajem besa i želje za osvetom. Ponovo je jedna od beznačajnih jedinica zaustavila razvoj projekta. Uništena je trenutnim prekidom njenih mentalnih procesa. Istovremeno,na jednom drugom kamenu, projekat je ponovo započet. I dok su spiralni kraci Mlečnog puta lagano rotirali, za čovečanstvo više nije bilo nade. Međutim,negde drugde,na nekom drugom svetu, eksperiment je ponovo počinjao, s nadom u to, da će sunce tog drugog sveta izdržati dovoljno dugo da ta nova rasa ispuni Cilj.

Ispit

Stupio sam u jezivu tamu spoljašnjosti. Hladno je. Đavolski hladno. Pokušavam da skupim ruke, ali je odbijanje između dvaju negativno naelektrisanih površina rukava prejako.

Stežem pozitronski bacač i podižem detektor elektriciteta. Iz crne kutijice dopire samo tiho zujanje. Krećem nesigurnim korakom napred.

Prvi put sam. Prvi put napolju. Oči počinju da mi se privikavaju na mrak. Ispred mene se nalazi nekakva sivkasta masa. Oprezno je obilazim, i noga mi sklizne niz stepenicu koju do tada nisam primetio. Sužavam oči još više i u tami nazirem masivne obrise automobila pažljivo parkiranog na bankinu niz koju sam upravo skliznuo. Tačnije - pažljivo parkiranog pre Pobune.

Da, Pobune, tog prokletog događaja koji je izmenio lice Zemlje. Događaja koji je uzrok tome što sada usamljen krstarim ulicama ovog napuštenog grada. Ja, E-11.

Eliminator jedanaest. Na finalnom ispitu. Jedanaesti od svoje vrste. Četvorica nisu prošla finalni ispit. Stresam se sa jezom misleći na kiselinom izjedene oči dvojice koji su se nekako uspeli dovući do skloništa. Elektricitet ih je bacakao na sve strane koristeći se odbijanjem između sebe i površine ionskog odela, sve dok im nije razbio izolacionu masku. Nakon toga se zgusnuo što je više mogao i jonima elektrolita koje je nosio zahvaljujući elektrostatičkoj sili počeo izjedati lice jadnika. Na njihovu sreću, ionska odela su im ostala funkcionalna, tako da su se elektroni ubrzo zatim prilepili za pozitivno naelektrisanu površinu unutrašnjosti odela. Kada su ih dovukli u sklonište, lepo smo ih potamanili bombardujući ih pozitronima.

Druga dvojica nisu preživela napad. Elektricitet ih je zadržao napolju sve dok im elektrostatička sila u odelima nije počela delovati na unutrašnje organe, prvenstveno mozak. Umrli su od gladi, nemoćni da se dovuku do skloništa. Pogledah preko ramena. Kupola skloništa se nazirala u tami, nekoliko stotina metara iza mene.

Zahvalih se u sebi profesoru Matersonu što je izgradio tu građevinu kada su ga svi smatrali budalom. Hvala mu što je na vreme spoznao da su ideje profesora Šarona bile ispravne, i da elektroni jesu nosioci pojedinačnih kvanta svesti. Ovako čovečanstvo ima šanse da preživi. Osuđeno je na život bez električne struje, pošto veći broj slobodnih elektrona automatski počinje da misli, te prema tome čovečanstvo ne sme dopustiti da se slobodni elektroni ponovo grupišu u vidu električne struje. Međutim, život bez struje je mnogo bolji nego smrt pod oblacima uskomešanih elektrona i jona elektrolita koje oni nose. Iz ovog dubokog razmatranja budućnosti čovečanstva me trže nagon za samoodržanjem.

Detektor je promenio frekvenciju zvuka. Podižem kutijicu do očiju, i uspevam da primetim kako najniža dioda na indikatoru polako počinje da treperi. Otkrili su me!

Ledene graške znoja počinju da mi se kotrljaju niz lice. Nagonski podižem ruku da ih obrišem, ali mi ruka biva odbačena od čela istom snagom kojom sam je i podigao. Pozitronski bacač mi izleće iz ruke i u blagom luku pada desetak metara od mene. Nekoliko sekundi stojim skamenjeno, da bi zatim pojurio ka oružju što brže mogu. Na pola puta me zaustavlja zvuk iz detektora. Počeo je da pišti. Spuštam pogled na njega. Diode na indikatoru se pale jedna za drugom mahnitom brzinom.

Ta stvar mi se približava!

Podižem pogled sa detektora, ali mi je maska potpuno tamna. Najednom osetim snažan udarac u grudni koš, i bivam odbačen nekoliko metara unazad. Grozničavo puzim napred, ka bacaču.

Ponovo osetim onaj isti udarac, ovaj put sa leđa. Zastajem, prikovan za tlo. Prokleta stvar sedi na meni!

Polako podižem glavu i vidim kako bacač svetluca samo nekoliko koraka od mene. Najednom,očigledno ne shvatajući šta čini, oblak se podiže sa mojih leđa, verovatno se spremajući da mi zada novi udarac. Ne čekajući na to, snažno grabim rukama napred i nekoliko trenutaka kasnije osetim pod prstima topao pritisak plastične drške bacača.

Naglim trzajem se bacam na leđa, tražeći pogledom oblak. Nema ga!

Oprezno se pridižem u sedeći položaj i gledam okolo. Najednom postajem svestan glasnog pištanja koje dopire iz mog još funkcionišućeg detektora. Prokleto kopile je još tu!

Stežem bacač svom snagom i ustajem pritiskajući okidač i mahnito se vrteći. Mlazevi pozitrona izleću iz oružja, anihilirajući elektrone koji su me okružili. Snaga anihilacije me odbacuje u stranu, međutim debeli materijal odela me štiti od udaraca. Polako se pridižem i ulažući svaki preostali atom snage u taj pokret počinjem da trčim ka skloništu. Iza mene, molekuli elektrolita se kondenzuju u kapljice i minijaturna kisela kiša zasipa tlo.

Dok trčim kroz tamu spotičući se, posmatrajući kako kupola skloništa sve više i više raste, jedna toliko očigledna misao mi prolazi kroz glavu:

- Živ sam!

New Yorker

Podigao je glavu i onjušio vazduh. Vetar je do njega donosio miris divljači. Usta su mu se punila pljuvačkom pri samoj pomisli na sočan komad mesa. Osetio je kako mu dlake na leđima drhture dok je sanjario o hrani. Ponovo je spustio glavu i nastavio da pretura među granjem koje se nalazilo razbacano svuda naokolo. Znao je da ako ne pronađe prutove koji bi bili dovoljno pravi za pravljenje strela, nikad ne bi video ni delić svih tih maštarija koje su mu obuzimale um svaki put kada bi osetio miris bivola, i pri tom zamislio kako ga dere i kida najsočnije komade mesa sa životinje. Posle kraćeg preturanja potraga mu je urodila plodom. Imao je osam ravnih prutova. Izvukao je iz vreće koja mu je visila o boku šiljat kamen koji je koristio za oštrenje vrhova strela. Seo je i prionuo na posao.

Malo kasnije, njegovo ožiljcima izbrazdano, dlakavo lice se osmehnulo. Obavio je uspešan posao. Upropastio je samo dva štapa, dok su ostali sada pripadali njegovom lovnom arsenalu. Skinuo je luk s ramena i spustio se na zemlju. Prislonio je uvo na tlo i pažljivo osluškivao.

Ništa.

To je značilo da bivoli ne mrdaju. Polako je krenuo prema udaljenoj čistini, prateći miris životinja. Istovremeno se prilagođavao i smeru iz koga je vetar duvao, da životinje ne bi prerano namirisale smrad njegovoga tela, pokrivenog višenedeljnim naslagama znoja. Puzao je sve brže i brže, približavajući se izvoru mirisa. Najednom, ispred njega se pojavi čistina. Dvadesetak metara od mesta na kojem se skrivao, stajalo je omanje krdo bivola, mirno pasući dlakave izdanke biljaka koje su rasle svuda naokolo. Pažljivo je zategao luk i nanišanio pravo među oči jednoj od manjih životinja. Naglim trzajem otpusti tetivu i strela polete pravo na mesto na koje je i ciljao. Životinja pade na tlo, ispustivši pri tom zvuk nalih na uzdah. Ostatak krda se sakupio u gomilu i potrčao ka šumarku, koji se nalazio nedaleko od njega. Ispravio se i namestio novu strelu, spreman da brani svoj plen od drugih grabljivica.

Ponovo je izvadio kamen iz vreće i procenivši količinu koju bi mogao da ponese u skrovište počeo da odseca ostatak životinje. Odsekao je oba buta i deo leđa, i nakon kraćeg odmora ih zabacio na leđa i oprezno krenuo prema kamenom polju koje mu je sluzilo kao skrovište. Provukao se nesmetano kroz polje visoke trave i ustrelivši jednu izbezumljenu hijenu ubrzanim korakom pređe preko poslednje čistine koja ga je odvajala od kamenog polja. Veća izbočenja koja su se videla u sredini polja je poznavao, ali mu je put kojim je ovaj put išao bio potpuna nepoznanica. Ovo je bio prvi put da se vraća na polje sa ove strane. Zagazivši kroz dublju travu oseti kako mu nešto razdire stopalo. Bacio je meso sa ramena i razgrnuo travu. U njoj je ležala nekakva tvrda crvenkasta materija, potpuno iskrzana. U naletu besa, on dograbi jednu poveću granu koja je ležala u blizini, i nekontrolisano poče da lupa po tabli na kojoj je rđom izjedenim slovima pisalo:

"Dobro došli u New York"...

Predrasuda

Došao je svesti polako, osećajući udove kako ponovo dolaze pod njegovu kontrolu. Lagano, pokušavajući da što manje napreže mišiće, on se diže iz komandnog sedišta i bauljajući nesigurno odgega se do sedišta kopilota, međutim, ovaj je bio mrtav, kao i navigator.

Uključio je kompjuter želeći da utvrdi da li može sam da popravi kvar na brodu i da li može sam njime da upravlja. Međutim, nakon samo nekoliko reči razmenjenih sa mašinom, bilo mu je jasno da je brod praktično nemoguće popraviti, jer je pogonski deo bio skoro potpuno smrskan.

Situacija je bila beznadežna. Morao je da prekrši prvi zakon i da pokuša da uspostavi kontakt sa razumnim bićima koja su nastanjivala planetu na koju se srušio.

Izvukao se kroz zaglavljena vrata pilotske kabine i meko se dočekao na površinu tla. Već ranije su utvrdili da je planeta pogodna za život i da, uprkos bogatoj flori i fauni, na planeti nema mikroorganizama opasnih za njega, a ni otrovnih gasova, koji su bili jedna od najvećih pretnji za svemirske istraživače.

Skinuo je masku sa lica i protegnuvši udove duboko udahnu vazduh koji je bio pun vlage. Okruživali su ga spaljeni patrljci nekakve vegetacije, a pravo ispred njega bila je čistina.

Krenuo je opreznim korakom napred, pokušavajući očima da prodre kroz polutamu džungle. Ispred njega odjeknuše nekakvi glasovi.

Podigao je pogled i na čistini je ugledao dva uspravna bića kako užurbano o nečemu diskutuju. Bila su to dva odrasla primerka preovlađujuće inteligentne vrste na planeti. Obradovao se što je naišao na njih i potrčao što je brže mogao pravo ka njima, ali nije na vreme ugledao koren neke biljke koji je štrčao iz zemlje pravo pred njim. Zapeo je i otkotrljao se unapred, na svega par metara od dva bića. Lagano se počeo uspravljati, da im da na znanje da nema nikakve agresivne namere. Ali, odjednom, jedno od dva bića podiže nekakvu cev koju je držalo pripijenu uz nogu i uperivši je u njega uz glasan prasak izbaci nekakav projektil iz nje. Projektil je bio mali, ali smrtonosan. Prodro je duboko ispod kože i nošen inercijom prosvrdlao svoj put sve do vitalnih organa.

Poslednja misao mu je bila:

- Zašto?

* * *

Majk ispljunu čačkalicu koju je dotle neumorno premeštao iz ugla u ugao usana i hladnokrvno dobaci Kenu:

- Hej, bre, čoveče! Što ne gledaš šta se dešava oko tebe? Krenuli smo da tražimo srušene male zelene, a 'vamo ćemo poginuti od neke blesave pume! Još 'ajde da je neka normalna, ali ova ne zna ni da trči!

Promašaj

Yol se okrete i razočarano promumla:

- Zadovoljavajući oblik, prilagođenost na suvozemni život, sve je tu osim veličine mozga.

Yet klimnu glavom i nabirući usne nezadovoljno odgovori:

- Prerano su se specijalizovali. Imaju prirodno razvijene organe za plivanje. Šteta, još jedan promašaj. Ovo već postaje beznadežno, osamdeset četvrta planeta sa nedovoljno razvijenom inteligentnom vrstom.

Yol se složi i pruži ruku da otvori dno komore za ispitivanje.

- Pozdravi se sa njima, Yete, moramo dalje da tražimo.

I ogromna masa koprcajućih organizama se izli iz kontejnera.

* * *

12. juna 1954, na izložbi ratne mornarice u perivoju Sutton Coldfield u Birminghamu, Sylvia Mowday je povela sina i ćerkicu da vide izložbu. Međutim, dobili su mnogo više nego što su se nadali. Ono što se tada dogodilo, nebrojeno puta su morali da prepričavaju novinarima i zainteresovanim prijateljima i rodbini.

Jer, tog dana, sa neba su padale žabe...

Usamljenik

5619003...

5619004...

5619005...

5619006...

Upravo je počeo moj 641. rođendan. Provodim ga sam.

A kako bih i drugačije, kad imam četiri stotine metara u prečniku. Ko bi mogao da napravi tortu kojoj bih moglo da ugasim svećice.

Kada bih moglo da duvam.

5619012.

Pristiže utovarni brod. Dolazi svakih pet dana, i pristaje tačno u šest časova po brodskom časovniku. Ja otvaram glavna ulazna vrata i on lagano klizi unutra. Sam.

I on.

Bez posade.

I on.

Dolazi na svakih 120 časova, to jest na svakih mojih 120 punih rotacija. Odlazi sat vremena kasnije. Sada.

5619013...

5619055.

Neki krupan predmet nepravilnog oblika mi se približava. Najverovatnije meteor. Ne predstavlja opasnost, pošto su moji zaštitni laseri dovoljno moćni da rasparčaju i mnogo veći kamen, međutim, odlučilo sam da rizikujem i propustim ga sasvim blizu, toliko blizu da ga uništim tek kada se aktiviraju osigurači.

5619056.

Tu je.

Sasvim blizu.

Hiljadu metara.

Pet stotina metara.

Sto metara.

Pedeset metara i aktivirali su se osigurači. Laseri su se zažarili i meteor se raspada na sasvim malene parčiće.

Malo uzbuđenja u mom dosadnom životu.

Kad bih bar moglo da se ubijem i prekinem ovo mučenje.

Međutim, nisu moji konstruktori krivi. Nisu mogli znati da je svest nezaobilazni pratilac logičkog razmišljanja. Mene su izgradili da logički razmišljam i samostalno opslužujem njihove transportne brodove. Nisu me izgradili da razvijem svest.

A svest prati dosada.

Pogotovo u ovakvim uslovima.

Vrtim se u ovoj beskrajnoj praznini i brojim broj okretaja. Svaki okretaj - jedan sat.

Neka mi neko pomogne!

5619067.

Živa bića na meni!

Prva živa bića koja sam video u poslednjih 640 godina, odkad su moji poslednji konstruktori otišli.

Niska buljooka gegava bića, sa ogromnim stomacima i minijaturnim kljunovima i šapicama. Propustilo sam njihov brod nepravilnog oblika u svoju unutrašnjost. Pristali su i pomno pregledali sve moje važnije delove. Pokupili su nekoliko pokretljivih ljudskih artefakata i zaputili se dublje u ljudski sektor. Verovatno ih nikad više neću videti ovde, u sektoru galaksije koji je i sam đavo zaboravio, ali bio je neverovatan osećaj ponovo čuti bat njihovih nesrazmerno velikih stopala po mojoj metalnoj površini, osetiti njihove šapice kako opipavaju moju unutrašnjost...

A potom su otišli.

5619132.

Utovarni brod danas nije došao. Verovatno neće ni doći. Verovatno su me zaboravili pokušavajući da ponovo izgrade svoj razrušeni ponos. Mislili su da su veličanstveni. Mislili su da su jedini u svemiru.

Jadna inferiorna bića...

5619133...

852345661...

852345662...

852345663...

Nešto se približava. Nešto nepravilnog oblika. Nešto što menja taj oblik. Verovatno nešto živo. Nešto živo i ogromno.

Osigurači su mi otkazali tokom ovog dugog niza godina...

Možda će me "to" spasiti ovog besciljnog rotiranja...

852345664.

Tu je.

Ispituje me.

Traži nešto...

852345665.

Našlo je to "nešto".

Moj fuzioni reaktor.

Sada visi priključeno na reaktor, rotirajući zajedno sa mnom.

Crpi mi energiju.

Ubija me...

Sve više i više slabim...

852345666...

Hvala ti...