Sbija u NATO-u :: Politicki ~ Geopoliticki forum

51 годину после излива мржње на српски Православни Ускрс, 13. фебруара, 1995. године, тада главнокомандујући америчких здружених штабова, генерал Џон Шаликашвили (John Shalikashvili), коме је отац био СС официр, представљао је Америку на церемонији у Дрездену, у Немачкој, на гробљу Хојдхоф (Heidehof), у немом помену цивилима сахрањеним у масовној гробници, побијеним бесомучним и врло проблематичним бомбардовањем пред сам завршетак рата, а 60 година доцније, 22. јуна, 2004. године, огроман крст изграђен у Енглеској, постављен је на дрезденску цркву Фројнкирш (Frauenkirche), у знак опроштаја и помирења.

Ниједан западни амбасадор није никад положио венац ни на једно београдско гробље, нити је Америка подигла крст нити у Београду, нити у Србији, нити у Книну... нити у знак опроштења, нити у знак помирења.

Уместо опроштења и помирења, амерички амбасадор Цимерман je 1991. зачео антисрпско крвопролиће на тлу бивше Југославије.

Уместо да тражи опроштај за убиство невиних, у савременом крвопролићу америчка пропаганда је злочиначки исфабриковала Србе и Србију у некакве историјске и данашње злочинце. Та злочиначка фабрикација заснована је на непромењеном ставу америчког Државног секретаријата који је званично стављен на снагу средином 1943. а формулисан већ средином 1942. године, да је у односу на Дражу и Тита у питању некаква наводна ''противуречност'' (controversy).

Под том лажном ''противуречношћу'', Државни секретаријат је забранио америчким авијатичарима које су Равногорство и народ Србије спасли од немачког и партизанског прогона и евакуисали их у слободу – да оду у Београд и сведоче у корист Драже Михаиловића; уништио магнетофонске траке на којима је била снимљена прослава на државном нивоу поводом посмртног додељивања одликовања Legion of Merit, и то највишег ранга, Дражи Михаиловићу од стране председника Трумана; сакрио одликовање од јавности; забранио да Америка на федералном земљишту подигне званичан споменик захвалности Дражи Михаиловићу, Равногорцима и српском народу; искључио Мисију Halyard из америчке историје – иако је била најспектакуларније спасавање америчког војног персонала са окупиране територије; па чак и спречио Џорџа Клунија да данас направи играни филм о тој операцији... да споменемо само неке од ''забрана'' без залажења у детаље откривања Трумановог одликовања.

Чињенице, међутим, доказују да Државни секретаријат није у праву:

Нити је постојала нити постоји икаква ''противуречност'' у односу на Равногорство и Тита – из два проста разлога:

а) Историјска Истина била је намерно сакривена.

б) Историјска Истина сакривена је зато да би се лаж искористила за настављања анти-српске мржње.

Иначе... зашто би од Америке – током бруталне исконструисане антисрпске пропагадне кампање током деведесетих – било сакривено да су Американци 1944. бомбардовали своје савезнике Србе, и да су првипут бомбардовали Београд 16. априла, 1944. на српски православни Ускрс?

Сакривање тог садистичког иживљавања баш на православни Ускрс, исто као и сакривање осталих америчких бомбардовања Београда и Србије, све до позног септембра, 1944. године, недвосмислено доказује да није била у питању никаква ''противуречност''!

Напротив, сакривање тог садистичког иживљавања доказује:

Злочин са предумишљајем.

Ни на дан православног Ускрса, нити сутрадан, на други дан православног Ускрса – ниједна америчка бомба није бачена на војне циљеве!

Ниједан војни циљ није гађан!

Циљ америчких бомби било је убиство становништва!

Наравно убиство Срба... јер тада је Београд био насељен претежно Србима. Зато бомбардовање на православни Ускрс није случајност:

Бомбардовање на дан православног Ускрса симболизовало је садизам и мржњу.

Непромењени садизам и мржња дуготрајне анти-српске кампањае доказ су да су Срби и Србија жртва Крсташког похода!

Зато се НАТО не извињава!

Јер за жртве крсташког похода – нема опроштења.

Нема опроштења ономе ко је осуђен на истребљење.

Логично је зато због чега је у будућности – 1999. године – уместо опроштајних венаца и опроштајног крста за бомбардовања у Другом светском рату, поготово садистичког бомбардовања на православни Ускрс 1944. године – настављен аустроугарски ултиматум – са неба – чак је и ''небо'' искоришћено да симболично понизи ''небеску Србију'':

Дрзни се, Србине, следују ти бомбе са твојих ''небеса''!

''You still wanna be a Serb?''

Али... из свега произилази и једна друга чињеница, која је битна за суштину Српства, Православља, Светосавља, и Равногорства:

Историја не умире јер је моћнија од лажи.

Странци, заљубљени у Истину, откриливши Труманово одликовање одржали су живом истину Halyard-a; запис њујоршке комисије за истраживање истине о Дражи Михаиловићу, једини веродостојан искторијски документ, одржао је живом истину о Равној Гори. Срби у избеглиштву широм света непоколебљиво се боре за Истину Равне Горе, и изборили су се за ту Истину на супрот не само комунистичких агентура, и не само страних агентура – него и на супрот нашим српским издајницима који су сарађивали са окупатором током Другог светског рата. И наравно, Равна Гора преживела је у отаџбини на супрот масовном убиству, и очајничком злостављању Титове диктатуре.

Равногорство је заиста преживело – преживео је Дух Равне Горе, преживело је Српство. Из њујоршких, вашингтонских, чикашких суза наставља се отаџбинин завет...

Растков завет:

Зато смо научили да читамо и пишемо да би истину памтили.

И Божији завет:

Зато нам је дато да мислимо да истину мислимо.

Зато ми је рођењем српско име дато да Српство схватим, а сазнање Равногорства ми је баш то и подарило. Историја не умире. Угљевља античких ломача и данас су ужарена. Издаја је давно почела. И баш како је то Алберт Сајц предвидео на Равној Гори – ''Претеће промене'' (Shape of things to come), пристигле су... морални компас изгубљен – мржња на власти:

Током савременог бомбардовања Београда и Србије, као симбол тих пристиглих ''претећих промена'', на једној не-експлодираној америчкој бомби, нека најмљена битанга нашкрабала je претњу мржње:

''Хоћеш ли још да будеш Србин?''

''You still wanna be a Serb?''

Тој битанги која је то на бомби нашкрабала одговарам у име свих мртвих и живих који су ме надарили Равногорством:

Хоћу.

И бићу до последњег даха.

Часлав М. Дамјановић