svi mi imamo uspone i padove. bioritam. neko pati, neko ne.
bavarac ako ti je stalo do nje strpi se.

Jebes ti varijantu u kojoj su samo on i ona, a porodicu ko ... tri tackice...
Nikad nisam razumela takav stav prema zivotu... nikada ni necu...

Jedno je kad ti umre roditelj sa 45, a sasvim drugo sa 25...

Da li vi smatrate pametnim potezom da ja razgovaram sa njenim bratom na ovu temu ???

Ако је он њен будући муж, макар сам тако разумела јер наводно планирају будућност, и он је на неки начин породица.

On je muz. On nije bioloski rodjak.
Cenim da postoji razlika. Muza\zenu uvek mozes da promenis...

Naravno, ja mislim da to može biti vrlo korisno po nju.
Ali, ništa ne radite iza leđa njoj, i slično.
Porazgovarajte, vidite šta i kako možete i želite učiniti, pa joj saopštite kako brinete za nju i želite da joj pomognete.

Претераним туговањем оца неће вратити, а момка који јој једног дана може бити једини ослонац у животу, може изгубити.

A, sta je pristojno tugovanje?
7 dana, 40 dana... 2 meseca...

Sto se tice oslonaca, sta ces veci izazov od gubitka voljene osobe...

Ja nemam namjeru nista raditi iza ledja. Ja bi zelio cuti njegovo misljenje na ovu temu ... njegov savjet.

neki ljudi vape za tim da im se pomogne,a niti umiju pomoc da traze,a ni da je prime kada im se nudi.

realno...vecina bi mogla sama,covjek cesto nije ni svjestan koliko u stvari moze da otrpi i odboluje sam...oslonjen na vlastite snage.

ali,vazno je u tim i takvim okolnostima znati da ne moramo sami.
da je pozeljno da se oslonimo na nekoga i da smo,negdje,srecni kada imamo prilike da se naslonimo na necije rame...

nema smisla,ako vec imamo nekoga(prijatelja,voljenu osobu,clana porodice)a da ne iskoristimo njihovu toplinu i podrsku u tom dugom procesu tugovanja za osobom koja je otisla od nas.

drugi ljudi nas definitivno lijece u tim trenucima i zaista je u takvim okolnostima ljudska paznja i razumjevanje ...dozirano na pravi nacin...neophodno da se,koliko-toliko,izborimo sa smrcu i tu svoju tugu nosimo na dostojanstven i zdrav nacin.

postoje trenuci kada nema smisla glumiti ni jacinu i biti u fazonu "ja ne trebam pomoc drugih".

ovakve situtuacije jesu prirodne(svi kad-tad bivamo u situaciji da se oprastamo od voljenih),ali je smrt dragih ljudi uvijek i neka vrsta soka...a ona,ocigledno,spada u one kojima definitivno trebaju drugi da se sa tim izbori,ali ne umije tu pomoc i podrsku da primi i da se na zdrav i prihvatljiv nacin izbori sa zivotnom neminovnoscu.

njena tuga mi je beskrajno razumljiva.
ali,mora se biti oprezan...svjestan da i u tugovanju covjek mora imati i mjere i kompas...vrlo lako se u svemu tome da izgubiti...