U vezi sam dve godine, moja devojka ima granicni poremecaj, dobila je dijagnozu tokom nase veze. Volim je i pruzam joj bezgranicnuu podrsku, ona je ono sto zelim.
Ide na terapiju i leci se.
Ali moj problem u poslednje vreme je neopisiva bol koju osecam u grudima, zelju da iskocim iz sopstvene koze, strah, osecam ogroman strah a ne znam odakle on dolazi.
Povukao sam se u kucu i ne izlazim, izbegavam svoje prijatelje sto vise mogu, osecam da mi je lepse kad sam zatvoren i kad sam sam.
Fakultet mi ide jako lose, nista ne ucim, ne mogu da se skoncentrisem ni na sta. Zelim samo da pobegnem od sebe samog. Nikad se nisam osecao ovako, kao u nekom krugu iz kog nema izlaza.
Trazim nacin da se oduprem ali sve vise zapadam u to stanje. Najvise mi se ta bol povecava uvece, jer ujutru kad ustanem funkcionisem poprilicno super.
Neki moji prijatelji razumeju u kakvom se stanju nalazim, a neki ne, i jos se dodatno ljute na mene i pritiskaju me.
Moja devojka je ljubomorna na neke moje drugarice pa ih ja izbegavam, a one me uporno jure sto se ne javljam, sto ovo sto ono.
Sve me to opterecuje.
Vise ni sam nisam siguran zelim li bilo kakav kontakt sa njima.
Ja samo zelim da disem, a osecam da mi drugi kradu vazduh koji pripada samo meni.
Zelim da me razumeju, ali oni ne zele.
Bol koji nosim u sebi je neopisiv, jak je, izjeda me, gusi me.
Moj veciti problem u zivotu je bio kako se osloboditi tereta tog bola, a nikad nisam umeo, pa ne umem ni sad, samo ga gomilam.
Ne znam kako se to radi, nista ne znam.
Citao sam knjige, bavio se sportom, posvecivao se samo sebi, ali ja taj bol nosim i dalje, i dalje ga drzim u sebi.
Gusim se.
molim Vas pomozite mi!

Mislim da sam imala jednom takav osecaj kao da mi drugi kradu
vazduh i znam da se osecas u takvim trenucima kao da si bespomocan
ne vidis izlaz , bezvoljan si da pricas , jedes , kupas al ako imas takav osecaj idi sto pre psihijatru !!
To ti je moj savet jer shto vishe vremena odmiche bice ti sve gore i upadaces u sve vecu depresuju!
Kazi mi sta je se tvojom devojcicom?

E da upravo tako. Uzasno se osecam, gusi me, mnogo me gusi, ne mogu da disem.
Ali nisam tuzan u tom smislu kao da bih upao u depresiju, ne znam kako to da ti objasnim.
Moja devojka ima granicni poremecaj licnosti, ili borderline. To je poremecaj licnosti.
Recimo da moras da pazis kako govoris, kako se ponasas, da pazis na svaki korak jer i najmanja sitnica moze da je poremeti. Glavni problem je strah da cu ja otici.
U stanju je da me izvredja toliko da ne znam za sebe. Da mi kaze najvece moguce uvrede, cak i da me udari, par puta se dogodilo da me je napala fizicki.
Sve ja to razumem, i nosim se sa tim dobro.
Ali od kada sam dobio ovakve sopstvene napade osecam se ocajno.

prijatelju, ti pomoć treba da tražiš na drugom mjestu...

nemoj da se zajebavaš sa mentalnim zdravljem i guglanjem ili, ne daj Bože, gutanjem dzepnih izdanja samopomoći...

razgovaraj sa stručnim osobama.

A kazi mi molim te ko je njoj ustanovio da ima taj poremecaj?
Kazes da u toku vaseg zabavljanja je dobila taj poremecaj , pa kako se ona ponasala pre nego sto joj je utvrdjen
poremecaj, da li si ti video neshto neuobicajno jos tad?
Ima li ona porodicu? Oca?? Majki ? Kakvi su im odnosi?
Kakvi su odnosi u tvojoj porodici?

Ne, ne. Ona taj poremecaj ima od detinjstva, ali niko nije primetio, mislili su da je razmazena previse. Ima i oca i majku, odnosi su malo nategnuti ali ne previse.
Onda smo mi krenuli da se zabavljamo i na pocetku veze je sve bilo fino, kao i kod svakog zaljubljenog para, a kako je vreme prolazilo ona je postajala sve cudnija, primetio sam da nesto ne valja.
pricali smo o tome i zakljucili da je potrebno da ode kod psihijatra, otisla je, i psihijatar je ustanovio.
Odnosi u mojoj porodici su ok, zivim sa mamom, tata mi je umro kada sam imao 16 godina i imam mladjeg brata.
Mama mi je malo posesivna, ali boze moj.


Potrazicu strucnu pomoc, ali mislio sam za to vreme da se otvorim ljudima, posto me meni bliski ljudi ne razumeju, ne guglujem apsolutno nista.
Samo kazem kako se osecam. Nista vise

Ne znam zasto al obichno niko iz nase okoline ne razume nas 
uf znam kako ti je i razumem tvoju potrebu da napises i ovde , sve je to normalno i sve je za ljude .

Pa to je uglavnom zato sto su oni zabrinuti za mene, za moje stanja, ali niko od njih ne shvata da meni kritika nije potrebna, da sam ja svega svestan i sam.
Samo mi je potrebno da me neko razume.
Da znam da nisam sam.
Mozda sve ovo deluje pateticno, ali nije. Nikad se nisam osecao ovako prvi put se suocavam sa ovim bolom,neopisivim.

Tvoj problem je verovatno fobija zbog njenog stanja. Okolini nemoj davati bas preterani znacaj, vodi se svojim ocesanjima i zeljama. Nije na odmet da popricas sa psihologom ili nekom drugom osobom za koju sigurno znas da ce ti dati prijateljski savet.

Odlazak strucnom licu gledaj kao krajnju opciju. Ako te guse ljudi oko tebe trebao bi da se odvojis od njih i nadjes tvoj mir. Posveti se malo sebi, razmisli o tome sta zelis i koji su ti pririteti i da pocni da radis po njima. Kada i ako uspes da uspostavis neki balans videces da moze da ti ide bolje. Samo razmisli o tome sta zelis i kako to mozes ostvariti i to je to. Popricaj sa porodicom, prijateljima pa i tom devojkom, siguran sam da ce te razumeti i pruziti podrsku tome sto odlucis. Druga stvar je sto se to stanje koje imas sa tom devojkom(zahvaljujuci tom njenom poremecaju) odrazava na tebe tako da te "gusi". Ako zelis nesto sa njom a da oboje budete kako treba morate pricati i raditi na tome i odrediti neke stvari. Dzaba sto je volis ako i ti "pucas' zajedno sa njom. Ako ne uspes da odredis prioritete i radis na tome onda potrazi strucnu pomoc. Ne bi bilo lose i da zajedno sa devojkom odes na neku vrstu "terapije parova"  kako bi radili na tome da se ne "gusite" jer zaista iz ovoga sticem utisak da to njeno stanje dosta utice na tebe a da i dalje zelis da budete zajedno.