U vezi sam dve godine, moja devojka ima granicni poremecaj, dobila je dijagnozu tokom nase veze. Volim je i pruzam joj bezgranicnuu podrsku, ona je ono sto zelim.
Ide na terapiju i leci se.
Ali moj problem u poslednje vreme je neopisiva bol koju osecam u grudima, zelju da iskocim iz sopstvene koze, strah, osecam ogroman strah a ne znam odakle on dolazi.
Povukao sam se u kucu i ne izlazim, izbegavam svoje prijatelje sto vise mogu, osecam da mi je lepse kad sam zatvoren i kad sam sam.
Fakultet mi ide jako lose, nista ne ucim, ne mogu da se skoncentrisem ni na sta. Zelim samo da pobegnem od sebe samog. Nikad se nisam osecao ovako, kao u nekom krugu iz kog nema izlaza.
Trazim nacin da se oduprem ali sve vise zapadam u to stanje. Najvise mi se ta bol povecava uvece, jer ujutru kad ustanem funkcionisem poprilicno super.
Neki moji prijatelji razumeju u kakvom se stanju nalazim, a neki ne, i jos se dodatno ljute na mene i pritiskaju me.
Moja devojka je ljubomorna na neke moje drugarice pa ih ja izbegavam, a one me uporno jure sto se ne javljam, sto ovo sto ono.
Sve me to opterecuje.
Vise ni sam nisam siguran zelim li bilo kakav kontakt sa njima.
Ja samo zelim da disem, a osecam da mi drugi kradu vazduh koji pripada samo meni.
Zelim da me razumeju, ali oni ne zele.
Bol koji nosim u sebi je neopisiv, jak je, izjeda me, gusi me.
Moj veciti problem u zivotu je bio kako se osloboditi tereta tog bola, a nikad nisam umeo, pa ne umem ni sad, samo ga gomilam.
Ne znam kako se to radi, nista ne znam.
Citao sam knjige, bavio se sportom, posvecivao se samo sebi, ali ja taj bol nosim i dalje, i dalje ga drzim u sebi.
Gusim se.
molim Vas pomozite mi!

Mislim da sam imala jednom takav osecaj kao da mi drugi kradu
vazduh i znam da se osecas u takvim trenucima kao da si bespomocan
ne vidis izlaz , bezvoljan si da pricas , jedes , kupas al ako imas takav osecaj idi sto pre psihijatru !!
To ti je moj savet jer shto vishe vremena odmiche bice ti sve gore i upadaces u sve vecu depresuju!
Kazi mi sta je se tvojom devojcicom?

E da upravo tako. Uzasno se osecam, gusi me, mnogo me gusi, ne mogu da disem.
Ali nisam tuzan u tom smislu kao da bih upao u depresiju, ne znam kako to da ti objasnim.
Moja devojka ima granicni poremecaj licnosti, ili borderline. To je poremecaj licnosti.
Recimo da moras da pazis kako govoris, kako se ponasas, da pazis na svaki korak jer i najmanja sitnica moze da je poremeti. Glavni problem je strah da cu ja otici.
U stanju je da me izvredja toliko da ne znam za sebe. Da mi kaze najvece moguce uvrede, cak i da me udari, par puta se dogodilo da me je napala fizicki.
Sve ja to razumem, i nosim se sa tim dobro.
Ali od kada sam dobio ovakve sopstvene napade osecam se ocajno.

prijatelju, ti pomoć treba da tražiš na drugom mjestu...

nemoj da se zajebavaš sa mentalnim zdravljem i guglanjem ili, ne daj Bože, gutanjem dzepnih izdanja samopomoći...

razgovaraj sa stručnim osobama.

A kazi mi molim te ko je njoj ustanovio da ima taj poremecaj?
Kazes da u toku vaseg zabavljanja je dobila taj poremecaj , pa kako se ona ponasala pre nego sto joj je utvrdjen
poremecaj, da li si ti video neshto neuobicajno jos tad?
Ima li ona porodicu? Oca?? Majki ? Kakvi su im odnosi?
Kakvi su odnosi u tvojoj porodici?

Ne, ne. Ona taj poremecaj ima od detinjstva, ali niko nije primetio, mislili su da je razmazena previse. Ima i oca i majku, odnosi su malo nategnuti ali ne previse.
Onda smo mi krenuli da se zabavljamo i na pocetku veze je sve bilo fino, kao i kod svakog zaljubljenog para, a kako je vreme prolazilo ona je postajala sve cudnija, primetio sam da nesto ne valja.
pricali smo o tome i zakljucili da je potrebno da ode kod psihijatra, otisla je, i psihijatar je ustanovio.
Odnosi u mojoj porodici su ok, zivim sa mamom, tata mi je umro kada sam imao 16 godina i imam mladjeg brata.
Mama mi je malo posesivna, ali boze moj.


Potrazicu strucnu pomoc, ali mislio sam za to vreme da se otvorim ljudima, posto me meni bliski ljudi ne razumeju, ne guglujem apsolutno nista.
Samo kazem kako se osecam. Nista vise

Ne znam zasto al obichno niko iz nase okoline ne razume nas 
uf znam kako ti je i razumem tvoju potrebu da napises i ovde , sve je to normalno i sve je za ljude .

Pa to je uglavnom zato sto su oni zabrinuti za mene, za moje stanja, ali niko od njih ne shvata da meni kritika nije potrebna, da sam ja svega svestan i sam.
Samo mi je potrebno da me neko razume.
Da znam da nisam sam.
Mozda sve ovo deluje pateticno, ali nije. Nikad se nisam osecao ovako prvi put se suocavam sa ovim bolom,neopisivim.

Tvoj problem je verovatno fobija zbog njenog stanja. Okolini nemoj davati bas preterani znacaj, vodi se svojim ocesanjima i zeljama. Nije na odmet da popricas sa psihologom ili nekom drugom osobom za koju sigurno znas da ce ti dati prijateljski savet.

Odlazak strucnom licu gledaj kao krajnju opciju. Ako te guse ljudi oko tebe trebao bi da se odvojis od njih i nadjes tvoj mir. Posveti se malo sebi, razmisli o tome sta zelis i koji su ti pririteti i da pocni da radis po njima. Kada i ako uspes da uspostavis neki balans videces da moze da ti ide bolje. Samo razmisli o tome sta zelis i kako to mozes ostvariti i to je to. Popricaj sa porodicom, prijateljima pa i tom devojkom, siguran sam da ce te razumeti i pruziti podrsku tome sto odlucis. Druga stvar je sto se to stanje koje imas sa tom devojkom(zahvaljujuci tom njenom poremecaju) odrazava na tebe tako da te "gusi". Ako zelis nesto sa njom a da oboje budete kako treba morate pricati i raditi na tome i odrediti neke stvari. Dzaba sto je volis ako i ti "pucas' zajedno sa njom. Ako ne uspes da odredis prioritete i radis na tome onda potrazi strucnu pomoc. Ne bi bilo lose i da zajedno sa devojkom odes na neku vrstu "terapije parova"  kako bi radili na tome da se ne "gusite" jer zaista iz ovoga sticem utisak da to njeno stanje dosta utice na tebe a da i dalje zelis da budete zajedno.

Uvek jasan odgovor, ili savet 

Tacno, razgovaraj sa strucnim osobama.
Inace, na osnovu tvoje price dodjoh do zakljucka da je doticna persona postala sebicna, po fazonu kad je ona bolesna (ili sta god), onda i ti moras isto to. Nije fer, nije korektno. Prema tebi. Sve je to lepo... i ljubav i tvoja pozrtvovanost, ali bezi od njene evidentne sebicnosti. Ok je da joj posvetis paznju, ali da se zatvaras po stanu i izbegavas drugare, pa gde to ima?

Izbegavam ih samo zato sto ne mogu da podnesem da budem u rascepu, ja stvarno jasno znam neke stvari koje oni pricaju, ali jednostavno sam u stalnom strahu nekom i imam zelju da sto manje provodim sa njima.
Osecam se optereceno.
Najradije bi provodio vreme sam sa sobom.
Da, mislim da jeste postala jako sebicna, jer npr. moja stanja i moja osecanja nisu vazna, to da li mene boli ili meni smeta nepostoji, ne sme, jer ona ima problem.
Ne znam. Jako mi znaci sto mogu da podelim ovako nesto sa vama.
Hvala Vam

Izaberi par prijatelja koje obožavaš i koji te ne smaraju. Ako treba, izađite negde i zamoli druga ili drugaricu da te ništa ne pita, samo se socijalizuj prividno. Još bolje je ako možeš da vreme provodiš sa nekom devojkom kojoj se sviđaš ili koja se tebi sviđa i čije društvo ti prija, a da ne pokušavaš ništa.
Smorilo te je to sa devojkom, nerviraju te svi zato što i jesu dosadni, odrastaš. Možda i jesi blesav ko ja. Ja se tako osećam mnogo, mnogo dugo. Ovo što sam ti rekla pomaže, veruj. Verovatno i razgovor sa psihijatrom. Ili menjaj svoj život iz korena, ili se prilagođavaj.

Borderline nije zajebancija. Ljudi sa najtežim oblikom poremećaja ličnosti (a to je upravo granični) su jako teški za hedlovanje, ne samo iz pozicije psihoterapeuta koji sa njima radi, već i za njihove bližnje. Oni redovno moraju da piju lekove, a čak ni to nije garancija da neće imati laički rečeno ''ispade'' koje ih čine jako nefunkcionalnim, posebno u interakciji sa drugim ljudima. Drugim rečima, borderline nije šala i mislim da bi trebalo da se i ti uključiš u neku vrstu psihoterapije kako bi naučio da se nosiš sa jednim takvim izazovom. Ono što ja viđam kad su u pitanju ovi (inače vrlo česti u odnosu na ostale poremećaje ličnosti) ljudi jeste da često dolaze na terapije, i to u paru, što je vrlo korisno, ali to ne znači da ne treba da ide posebno ako treba i obavezno da pije lekove. Ako si motivisan da ostaneš sa njom, idite na partnersko savetovanje. Čak i ako nisi motivisan, ne bi bilo loše da porazgovaraš sa nekim stručnim; danas se kvalitetna psihoterapija može dobiti i besplatno (samo u Srbiji), ali eto makar nečeg dobrog iz toga.

Probacu da se socijalizujem, ali tesko mi ide, jer se osecam lose u prisustvu ljudi, kao da stalno moram nesto da objasnjavam pa zasto nisam izasao tada, pa zasto se nisam javio, pa kako ovo pa zasto ono, pa zasto to radim sebi,..i sl.
Znam da borderline nije lak poremecaj licnosti, i osetio sam na svojoj kozi koliko je to tesko i ja sve razumem, i prelazim i radim, i sve, ali nekad mi se cini da nije dovoljno dobro.
Znate kako boli kada vas osoba koju volite pita kakva ti je to ljubav, kada vam kaze da ne umete da volite posle svega. Ne znam.
Hocu, ja planiram da krenem podhitno kod psihijatra, jer mi je sve gore u tom nekom mom licnom duhovnom svetu, potrebno mi je nesto da me trgne i da mi pomogne da ne mislim sve zive stvari koje mislim o sebi.
A necu da odustanem od nje, i pitacu je da idemo zajedno na terapiju sto je sasvim logicno, i da na taj nacin bar malo prevazidjemo te stresne situacije.
Inace kada je sve uredu, kada ona nema promene raspolozenja, svega ostalog, napade, mi funkcionisemo kao svaki normalni funkcionalni par, sto je jako lepo.

Sve je to lepo sto kazes i jos je lepse sto ne zelis da je ostavis kada joj je tesko.
Ali dokle mislis tako? Prvo moras da volis sebe, pa sve ostale.
Mozda grubo zvuci, ali tako je to.

A nemoj misliti da ja ne znam.
Volim sebe, ali ne dovoljno da bih bio ok, ocigledno. U jednom trenutku izgubim granicu izmedju sebe i osoba do kojih mi je stalo, izgubim se.
Bio sam stalozen i miran, ali to vise nisam.

Moraces da se trgnes. Sto bi nas narod rekao: "sutra ti niko nece reci hvala."
Zivot je surov, a vala i kratak.

Ma meni ne treba niko da kaze hvala, ne radim nista zbog ocekivanja da mi se neko zahvali, nije mi potrebno to priznanje, samo zelim da prestanem da osecam ovo sto osecam, na ovakav nacin.
Zelim da se trgnem upravo to!

Želim da te pohvalim za razumnost i čovečnost sa kojima pristupaš ovom problemu. To je danas prava retkost. Ljudi su skloni da beže od tuđih problema, da gledaju samo svoj interes, a da sve one koji imaju neke mane odbacuju zarad sopstvenog komfora (mada ne treba ići ni u drugu krajnost pa forsirati nešto što je prevelik izazov i na kraju dovodi do obostranih gubitaka). To kod tebe nije slučaj i mislim da imaš jako puno kapaciteta da se nosiš sa ovime, da proceniš svoje slabosti i snage. Naći ćeš način, ne sumnjam u to, samo daj sebi malo vremena za prilagođavanje. 

Zaista, sta je ljubav u ovom slucaju... kad te neko namerno povredjuje?

A nije namerno. Znam da se vecina ljudi pita kako je moguce da ti neko koga volis nanosi  takav bol.
Ali to je poremecaj, problem. To je rupa sa kojom ona zivi, nesto sa cim jednostavno ne moze da se izbori sama.
Potrebna joj je pomoc. Ja je potpuno razumem, iako nikada nisam bio u njenoj kozi, mogu samo da zamislim kakav je njen bol.
Uvek se stavim u razmisljanje posle napada, svadja, i shvatim da ona to ne radi namerno, kao zato sto voli, vec zato sto je bukvalno primorana, ne zna drugacije.
A sa druge strane se javljam ja, i moj bol, kako se ja nosim sa tim, da li cu moci, kako na koji nacin, pa da li postupam ispravno, pa da li ovo, da li ono. Milion pitanja u mojoj glavi, a jako malo odgovora.
Jos sam mlad, ali jako zelim da nasa veza uspe, i znam da imamo kapacitete za dalje.

B@mbin@ hvala ti na tim recima, jako znace. Mislim da i ja imam snage za tako nesto, samo mi je potrebna pomoc da se suocim i izborim sa tim svim osecanjima koja su me preplavila.