Uvek jasan odgovor, ili savet 

Tacno, razgovaraj sa strucnim osobama.
Inace, na osnovu tvoje price dodjoh do zakljucka da je doticna persona postala sebicna, po fazonu kad je ona bolesna (ili sta god), onda i ti moras isto to. Nije fer, nije korektno. Prema tebi. Sve je to lepo... i ljubav i tvoja pozrtvovanost, ali bezi od njene evidentne sebicnosti. Ok je da joj posvetis paznju, ali da se zatvaras po stanu i izbegavas drugare, pa gde to ima?

Izbegavam ih samo zato sto ne mogu da podnesem da budem u rascepu, ja stvarno jasno znam neke stvari koje oni pricaju, ali jednostavno sam u stalnom strahu nekom i imam zelju da sto manje provodim sa njima.
Osecam se optereceno.
Najradije bi provodio vreme sam sa sobom.
Da, mislim da jeste postala jako sebicna, jer npr. moja stanja i moja osecanja nisu vazna, to da li mene boli ili meni smeta nepostoji, ne sme, jer ona ima problem.
Ne znam. Jako mi znaci sto mogu da podelim ovako nesto sa vama.
Hvala Vam

Izaberi par prijatelja koje obožavaš i koji te ne smaraju. Ako treba, izađite negde i zamoli druga ili drugaricu da te ništa ne pita, samo se socijalizuj prividno. Još bolje je ako možeš da vreme provodiš sa nekom devojkom kojoj se sviđaš ili koja se tebi sviđa i čije društvo ti prija, a da ne pokušavaš ništa.
Smorilo te je to sa devojkom, nerviraju te svi zato što i jesu dosadni, odrastaš. Možda i jesi blesav ko ja. Ja se tako osećam mnogo, mnogo dugo. Ovo što sam ti rekla pomaže, veruj. Verovatno i razgovor sa psihijatrom. Ili menjaj svoj život iz korena, ili se prilagođavaj.

Borderline nije zajebancija. Ljudi sa najtežim oblikom poremećaja ličnosti (a to je upravo granični) su jako teški za hedlovanje, ne samo iz pozicije psihoterapeuta koji sa njima radi, već i za njihove bližnje. Oni redovno moraju da piju lekove, a čak ni to nije garancija da neće imati laički rečeno ''ispade'' koje ih čine jako nefunkcionalnim, posebno u interakciji sa drugim ljudima. Drugim rečima, borderline nije šala i mislim da bi trebalo da se i ti uključiš u neku vrstu psihoterapije kako bi naučio da se nosiš sa jednim takvim izazovom. Ono što ja viđam kad su u pitanju ovi (inače vrlo česti u odnosu na ostale poremećaje ličnosti) ljudi jeste da često dolaze na terapije, i to u paru, što je vrlo korisno, ali to ne znači da ne treba da ide posebno ako treba i obavezno da pije lekove. Ako si motivisan da ostaneš sa njom, idite na partnersko savetovanje. Čak i ako nisi motivisan, ne bi bilo loše da porazgovaraš sa nekim stručnim; danas se kvalitetna psihoterapija može dobiti i besplatno (samo u Srbiji), ali eto makar nečeg dobrog iz toga.

Probacu da se socijalizujem, ali tesko mi ide, jer se osecam lose u prisustvu ljudi, kao da stalno moram nesto da objasnjavam pa zasto nisam izasao tada, pa zasto se nisam javio, pa kako ovo pa zasto ono, pa zasto to radim sebi,..i sl.
Znam da borderline nije lak poremecaj licnosti, i osetio sam na svojoj kozi koliko je to tesko i ja sve razumem, i prelazim i radim, i sve, ali nekad mi se cini da nije dovoljno dobro.
Znate kako boli kada vas osoba koju volite pita kakva ti je to ljubav, kada vam kaze da ne umete da volite posle svega. Ne znam.
Hocu, ja planiram da krenem podhitno kod psihijatra, jer mi je sve gore u tom nekom mom licnom duhovnom svetu, potrebno mi je nesto da me trgne i da mi pomogne da ne mislim sve zive stvari koje mislim o sebi.
A necu da odustanem od nje, i pitacu je da idemo zajedno na terapiju sto je sasvim logicno, i da na taj nacin bar malo prevazidjemo te stresne situacije.
Inace kada je sve uredu, kada ona nema promene raspolozenja, svega ostalog, napade, mi funkcionisemo kao svaki normalni funkcionalni par, sto je jako lepo.

Sve je to lepo sto kazes i jos je lepse sto ne zelis da je ostavis kada joj je tesko.
Ali dokle mislis tako? Prvo moras da volis sebe, pa sve ostale.
Mozda grubo zvuci, ali tako je to.

A nemoj misliti da ja ne znam.
Volim sebe, ali ne dovoljno da bih bio ok, ocigledno. U jednom trenutku izgubim granicu izmedju sebe i osoba do kojih mi je stalo, izgubim se.
Bio sam stalozen i miran, ali to vise nisam.

Moraces da se trgnes. Sto bi nas narod rekao: "sutra ti niko nece reci hvala."
Zivot je surov, a vala i kratak.

Ma meni ne treba niko da kaze hvala, ne radim nista zbog ocekivanja da mi se neko zahvali, nije mi potrebno to priznanje, samo zelim da prestanem da osecam ovo sto osecam, na ovakav nacin.
Zelim da se trgnem upravo to!

Želim da te pohvalim za razumnost i čovečnost sa kojima pristupaš ovom problemu. To je danas prava retkost. Ljudi su skloni da beže od tuđih problema, da gledaju samo svoj interes, a da sve one koji imaju neke mane odbacuju zarad sopstvenog komfora (mada ne treba ići ni u drugu krajnost pa forsirati nešto što je prevelik izazov i na kraju dovodi do obostranih gubitaka). To kod tebe nije slučaj i mislim da imaš jako puno kapaciteta da se nosiš sa ovime, da proceniš svoje slabosti i snage. Naći ćeš način, ne sumnjam u to, samo daj sebi malo vremena za prilagođavanje.