Сатанизам :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Satanisticke sekte u SCG
pišu Bogdan Todorov i Aleksandar Senić

Gluvo doba noći. Odblesci sveća koji se vide kroz prozore i poluotvorena vrata crkve nagoveštavaju da je služba u toku. To je pomalo neobično, jer datum u kalendaru ne ukazuje da je u pitanju neki crkveni praznik sa noćnim bdenjem. Bliži pogled otkriva da je u pitanju ritual, ali neočekivan, koji se ne odvija u skladu sa hrišćanskim bogosluženjem. Na zidu visi raspeće Hristovo okrenuto naglavačke. Po podu, oko oltara, leže polomljeni krstovi, ikone su poskidane sa zidova i razbacane, ikonostas razvaljen, svetlo potiče od naopako okrenutih sveća, a na oltaru leži gola devojka, raširenih nogu kojoj se iznad glave nalazi slika đavola sa glavom jarca ili vola. Službu vodi, jer očito je da se dešava "crna misa", čovek obučen u crno, koji između devojačkih nogu drži hvalospev u čast đavola, uz podršku ostalih prisutnih satanista. Zapravo, cela služba za svoju suštinu ima izvrnut ritual hrišćanskog bogosluženja. Na kraju, da bi sve bilo dosledno izokrenuto do kraja, umesto celivanja oltara - časne trpeze, "svestenik" seksualno celiva golu devojku, što posle njega čine i svi muški ucesnici koji to mogu i žele, a sve je to samo uvod u opštu orgiju učesnika. Da bi, na taj čin, ostala trajna uspomena na učinjeno delo, sve crkvene knjige se raskupusavaju i naliju uljem i vodom. Prema opisu, ovo je zapisnik iz spisa inkvizicije, iz vremena mračnog srednjeg veka, koji se odnosi na priznanje iznuđeno pod mukama od nesrećnika optuženih da su vešci ili veštice. Moguće je takođe, da to predstavlja istrgnut deo sinopsisa scenarija iz savremene holivudske produkcije horor filmova. Međutim, događaji govore da ovo nisu magnovenja iz zaboravljenih delova mračne prošlosti i rezultat nečije bolesne mašte, nego da se odigrava ovde i sada, u jednoj zemlji lakovernih i pretežno religiozno nepismenih na brdovitom Balkanu, na samom kraju XX veka. Ako se za mesto događanja navede Trstenik, Zaječar, i poneko drugo mesto u Srbiji, gde se to takodđe desilo, ali nije propraćeno informacijama u štampi, neće se pogrešiti, naprimer, samo crkva u Zaječaru je na opisan način u periodu od zadnjih četiri godine oskrnavljena više desetina puta, a da uglavnom nisu uhvaćeni počinioci. Pojava satanista i njihovih crnomagijskih rituala u ovoj zemlji neminovno nameće i otvara brojna pitanja, pri čemu ne postoji na sva odgovarajući odgovor, a odgovori na pojedina pitanja otkrivaju da je od strane mnogih državnih organa izražena nesposobnost, neodgovornost, nemoć, neznanje, ili čak i nešto mnogo gore, da se pojavama ove vrste stane na kraj ili da se možda spreče već na samom nastajanju. Teror koji sprovode satanisti nad svojom okolinom spada u kategoriju terorisanja nemoćne većine od strane organizovane manjine, gde naizgled, ne postoji zakonski način, ili volja da se to prekine. Ovde se, izgleda, od strane tvoraca novog svetskog poretka na poseban način definisana prava manjina, pretvaraju u pravo manjine da ugrožava pravo, slobodu i interese većine, tj. društva i zajednice u celini. U državama ograničenog suvereniteta, što je u sadašnjem trenutku slučaj sa našom državom, ovaj vid prava manjina je nametnut od, i u interesu nalogodavaca i finansijera iz svetskih centara moći, čijim ciljevima odgovara. U okviru ovog teksta nije naodmet da se čitaoci podsete da su još srednjevekovne države imale vrlo dobro razrađene mehanizme kojima su vrlo efikasno postizale zaštitu zdravlja i psihičkog spokoja svojih građana. Dobro su poznate mere izolacije leproznih bolesnika, koje se samo na njih primenjuju i danas, i karantinske mere za sprečavanje širenja kuge i kolere, odnosno kakvim su rigoroznim kaznama kažnjavani oni koji ove zabrane prekrše. Iako se danas navedene bolesti savremenim medicinskim sredstvima mogu držati pod kontrolom, modifikovane mere izolacije i karantina se ipak i dalje primenjuju. Međutim, apsurdno, ali istinito, najnovije bolesti savremenog društva, koje su vrlo zarazne i obavezno se završavaju smrtnim ishodom, ne podležu ni karantinu, ni izolaciji. Naime, HIV pozitivno sa simptomima SIDA, odnosno AIDS-a, kao i satanisti uživaju potpunu slobodu da svesno šire sporu, tj. brzu smrt ostalim članovima društva, a svaki pokušaj da se ogranice njihove aktivnosti radi zaštite ostalih zdravih članova društva od njih, automatski izaziva reakciju svetskih moćnika, da se radi o novom ugrožavanju prava manjina. Nedovoljno upućeni u materiju, ali i pojedini stručnjaci koji ne sagledavaju problem u celini, na primer psiholozi i psihijatri, čiji se dijagnostički aparat zasniva isključivo na frojdovskim i marksističko-materijalističkim ucenjima, ne mogu u potpunosti da odgonetnu uzroke i motive delovanja pripadnika satanističkih sekti i kultova, pa iz neznanja umanjuju značaj problema, čime doprinose svojim autoritatiivnim stavom unošenju zabune u izbor najispravnijeg i blagovremenog reagovanja. Na primer, u praksi bihievioristiški pristup, da pojedinci postaju članovi satanista i drugih sličnih sekti zato što nisu prihvaćeni od porodice i društva, izaziva pogrešno verovanje da su u pitanju naivne, zabludele ovčice koje je moguće pomoću standardnih psihijatrijskih terapija vratiti na pravi put i resocijalizovati. Brojni primeri, naprotiv govore da to uopšte nije ni lako, ni moguće, bez određenih duhovnih intervencija, koje većina savremenih psihijatara još uvek odbija da prihvati i počne da primenjuje, a da dela koja čine satanisti nipošto ne mogu da se svrstaju u nestačluke dece koja na taj način ispoljavaju prezir, odbojnost i protest prema društvu, nego u teške kriminalne akte počinjene kako na duhovnom, tako i na fizičkom planu. Dvoje od tih, nazovi nestašnih, omladinaca su izvršili zlocine u kasarnama u Vranju i Šapcu, pobivši prvo nevine vojnike, da bi zatim izvršili samoubistvo. Među njih spadaju i satanistički drugovi devojke iz Trstenika, koji su joj za kaznu što je htela da prekine druženje sa njima, živoj izvadili ženske polne organe, pa je preminula od posledica ovakve intervencije. U njih takođe spada i unuka starice iz sela Vučkovca, koja je uz pomoć roditelja, spalila živu rođenu baku.

To su samo neki od dokazanih nestašluka satanista u SCG, a vredi pomenuti šta se u istoj oblasti dešava u našem najbližem susedsvu, pravoslavnoj Rumuniji. Tu su, na primer, u Konstanci, poznatoj morskoj luci, tri mlada čoveka udarcima kamenja onesvestili dva čoveka, zaklali ih, i dok su još bili živi i krvarili, urezali im nožem na kožu satanske simbole 666, pentagrame-petokrake, mrtvačke glave sa ukrštenim kostima i naopako okrenute krstove, dok je jedan otac, isto na žrtvu satani, ubio sina. Vrlo efikasna rumunska policija je naravno brzo pronašla i pohapsila počinioce ovih zlodela, ali i nastavila istragu družina satanista, iz čijih je beležaka ustanovila da za njih najveću zabavu predstavlja kada mogu da mačku saseku električnom testerom, oprlje kuče usijanim gvožđem, ali i raskreće noge školskim drugaricama, naravno protiv njihove volje.

Očito je da se u Rumuniji stvari zovu svojim pravim imenom, što u slučaju satanizma omogućava brzu i pravu reakciju policije na počinjene zločine, kao i njeno preventivno delovanje protiv mogućih slicnih počinilaca. Razlozi neefikasnosti srpske policije protiv zločina, koji u svojoj suštini imaju satanističko poreklo, su različiti i brojni. Najpre, svojevrstan je pravni apsurd da satanizam nije protivzakonit, iako on stoji iza serije ubistava, silovanja, prebijanja, napada, pljački grobova i skrnavljenja crkava. Pri tome čak i oni zločini za koje se nedvosmisleno utvrdi da su počinjeni od strane satanista se ne tretiraju kao verski zločin, što bi omogućilo da se kazne i podstrekači, zato što je iluzorno pokušati da se kazne počinioci, jer kada postoji mogućnost da se otkriju, oni gotovo po pravilu, izvrše samoubistvo. Ukoliko laike zbunjuje to da se satanistička nedela mogu svrstati u kategoriju verskih i doktrinarnih zločina, razlog je u tome da satanizam predstavlja svojevrstan parareligiozan fenomen, gde njegove pristalice stvarno veruju u đavola i njegovu moć, vrše odgovarajuće službe u njegovu slavu i za njegovo prizivanje, a negiraju hrišćanstvo i postojanje Boga Tvorca. Iz navedena dva razloga, i zbog nepoznavanja karaktera i suštine počinjenih zlodela, ovdašnja policija je nemoćna da se bori protiv bestijalno izvršenih zločina, koji se ponavljaju; ona pokušava da klasifikuje u postojeće stereotipove ubistva počinjena od strane psihopatoloških ubica pojedinaca. Takođe brutalna ubistva beskućnika u lagumima Kalemedanske tvrđave, zabitima i slično, uz prethodna mučenja, ne mogu da se objasne kao ubistva sa motivom pljačke, osvete, ljubomore i koristoljublja. Neobučenost i neosposobljenost policijskog kadra za borbu protiv ove vrste kriminala dovodi do apsurdnih situacija da policija bude zauzeta borbom protiv "pravog" kriminala i nema vremena za nestašluke mladih i pravljenje nereda po crkvama kada iz njih nije ništa ukradeno, a previđa da otkrivanje počinilaca skrnavljenja u Trsteniku neminovno dovodi i do otkrivanja zločinaca koji su živoj devojci u Trsteniku izvadili genitalije. Među razlozima koji onemogućavaju odgovarajuću reakciju policije u sličnim slučajevima, ne sme da se zanemari činjenica da su i policajci živi obični ljudi koji imaju svoje porodice o kojima moraju da brinu. Zato kada u istrazi nalete na primere izrazito satanističkog delovanja, moraju dobro da razmisle kako da se postave kada ni jedan državni organ ne priznaje zvanično postojanje tog problema, i oni se tada nalaze potpuno nezaštićeni protiv beskrupuloznog protivnika, jer je poznato da su satanisti u svakom trenutku spremni da ubiju bilo koga ko im ugrožava planove ili za njih predstavlja opasnost. Za razliku od nas, gde još uvek nije u potpunosti sagledana opasnost od satanizma i njegovih posledica, pojedine zemlje, u čemu posebno prednjače SAD i Francuska, problemu pristupaju sa punom odgovornošću i ozbiljnošću, pa se u njihovim policijama, na primer, pored odeljenja za suzbijanje narkomanije, prostitucije i slično nalazi i odeljenje za borbu protiv negativnih delatnosti sekti, posebno protiv satanista. Naime, to se čini sa razlogom, jer ova vrsta kriminala zahteva od policajaca koji rade na njihovom suzbijanju, posebna znanja i obuku, da bi se bolje upoznao protivnik protiv koga se bori, prilagodile time i metode borbe i postigao odgovarajući uspeh. Međutim i manje zemlje koje su sagledale opasnost u svojoj sredini od satanizma kao svetskog fenomena, umeju da mu se suprotstave na pravi način. Koliki se značaj pridaje pravilnoj i pravovremenoj borbi protiv njega može da posluži primer Južne Afrike, gde je u policijskoj centrali u Pretoriji šef odeljenja za suzbijanje okultizma (satanizma), lično pukovnik Kobus Jonker. Tokom svojih različitih uspešnih akcija u ovoj oblasti, on je sakupio upečatljivu zbirku eksponata kojima se crnomagijaši i satanisti služe da bi drugima naneli zlo, a to su, pored ostalog, ljudski fetus, menstrualna krv žena, "vesticija zemlja" - t.j. prašina sa groba samoubica, ljudske kosti i lobanje, i još mnogo toga drugog. Ova zbirka bi trebala mnoge koji podcenjuju opasnost od satanizma da natera da se duboko zamisle. Izbor pravilne strategije za suzbijanje satanizma dodatno komplikuje činjenica da nikakve pretnje zakonskim sankcijama, što podrazumeva i smrtnu kaznu za zločin, ne plaši sataniste. Oni ubistvo, počinjeno u čast đavola, smatraju njemu najvećom mogucom počašću. Većom prinetom žrtvom od ove se smatra samo sopstveno samoubistvo, ali učinjeno tek posle prethodno izvršenog ubistva, najčešće masovnih ubistava. Zato je besmisleno očekivati da će satanisti prihvatiti suđenje sa smrtnom kaznom i tako priznati ustrojstvo i pravnu regulativu društva koje odriće prihvatanje i priznanje đavola, njihovog samoproglašenog boga. Satanisti se ne boje smrti, jer veruju u život posle nje, odnosno kraja života na zemlji. Oni su duboko ubeđeni da će za svako nedelo učinjeno u čast i za ljubav đavola, dolaskom u pakao biti nagrađeni tako što će im biti omogućena i dalje sva čulna uživanja i zadovoljavanje nagona u kojima su uživali na zemlji. Da bi udovoljili đavolu, pošto postoji verovanje da se satana, kao duhovno biće, čija je suština zlo, hrani strahom, patnjama, bolom i mukama, satanisti mu prinose ljude na žrtvu i to je razlog što se u mestima gde oni deluju, nalaze ubijene, najčešće siromašne osobe bez porodice i skitnice, najsurovije mučene pre fizičke likvidacije. Ovakva ubistva su višeznačna i postižu mnogo ciljeva, jer sem što služe za prinšoenje ljudskih žrtava đavolu, služe i kao dokaz sledbenicima o moći đavola na zemlji, i gde zločini, učinjeni u njegovo ime, najčešće ostaju nekažnjeni i neotkriveni izvršioci. Ova ubistva takođe služe za zastrašivanje pripadnika satanističkih sekti, pošto u nju može da se uđe a izlazi se jedino mrtav, gde se svaki pokušaj napuštanja satanista smatra izdajom i obavezno se kažnjava smrću. Čak i u slučajevima kada se zna ko su izvršioci, odnosno podstrekaći na zločin, krivica retko može da im se dokaže, jer zakon ne priznaje kolektivnu krivicu neke grupe iz ideoloških motiva, izuzev ako su političke prirode. Opravdanost razloga zbog kojih se satanisti ne boje fizičke smrti zaslužuje da bude detaljnije razmotrena. Zasnovanost njihovog ubeđenja da će se za svoje odano ugađanje đavolu biti pod njegovom vlašću u paklu obilato nagrađeni, bazira se na prilično nesigurnoj argumentaciji, odnosno veruje se u obećanje đavola. Oni pri tome zaboravljaju i previđaju nešto što je svima davno i dobro poznato, da je satana mrzitelj čoveka, a da mu je jedini cilj njegov pad i uništenje, odnosno zatiranje ljudskog semena. To potiče još iz raja gde je satana, koga je Bog stvorio prvog među anđelima, odbio da se pokloni prvom čoveku - Adamu kao novostvorenom Božijem biću. Time se opredelio za grehove oholosti i samoljublja, započeo sa večitom mržnjom prema ljudskom rodu, a odbacio Večnu Ljubav Božju, što je izazvalo sunovrat satane i njegovih legija u pakao. Kao takav, on je princ tame i laži, i svako njegovo obećanje za jedini cilj ima izazivanje brze propasti ljudskog roda, pa se opravdano može postaviti pitanje u kojoj meri on mrzi one koji mu služe. Sudbine mnogih crnomagijaša i satanista su vrlo dobro poznate, najveći broj njih je završavao u mučnim godinama ludila, bili su konačno prezreni i odbacivani od svoje okoline i umirali u najvećim mukama, što pokazuje da je Lažov svoje najvernije sluge posle prolaznog bleska njihove slave, koja je služila samo da se primame novi sledbenici - buduće žrtve, još za života prevario i odbacio kada mu više nisu bili od koristi. Znači, da očekivanje bilo kakve nagrade u paklu, gde on ima svu vlast i nikome ne odgovara za svoja nedela, predstavlja samo mamać za naivne i lakoverne. U stvari, upravo je obrnuto tačno od onoga sto on obećava da će ćekati njegove sledbenike u paklu. Oni koji su mu najvernije služili, a o Boga Tvorca se najviše ogrešili time što su negirali njegovo postojanje i svesno kršili Njegove zapovesti, najveće muke u paklu čekaju upavo od onoga u koga su verovali, služili mu i očekuju nagradu. Njegovi sledbenici u to, uz malo truda, mogu da se uvere još na zemlji, kada pokušaju da saznaju sudbinu svojih prethodnika. Ako je tačna tvrdnja satanista da samo služenje satani omogućava stvarno ispunjavanje svih mogućih sloboda, kako da se objasni da ne postoji osnovna sloboda da se dobrovoljno napusti pripadnost njima, a ne samo ludilom, samoubistvom, ili u slučaju pokušaja napuštanja, ubistvom uz unakazivanje bivšeg člana. Tamo gde društvo nema razrađene mehanizme borbe protiv njihovog delovanja, a to se slobodno može reći i za naše društvo, neophodno je da pojedinci imaju bar osnovna znanja o izgledu i ponašanju satanista, kako bi mogli da izbegnu da budu u njihovom okruženju i da potpadnu pod njihov uticaj. Oni su prepoznatljivi i u svakodnevnom životu po specifičnom načinu oblačenja, oznakama i simbolima koje nose i ističu. Često na upadljivim mestima imaju tetovirane đavole, a tamo gde ne žele da to bude tako očigledno, tetoviranu zmiju, naopako okrenut trougao sa simboličkim prikrivenim tekstovima u slavu satane i druge crnomagijske simbole. Tamo gde imaju odgovarajuća finansijska sredstva, nose kožne jakne sa slikama đavola, umesto automobila koriste motorbiciklove sa jakim mašinama radi demonstriranja fizičke nadmoći nad, kako ih oni smatraju, slabićima koji veruju u Boga, stalno su odeveni u crno, danju spavaju a noću žive, to jest orgijaju, pa se prepoznaju i po izraženom bledilu. Za njih je karakteristično da na svaki način izbegavaju crkve, sem noću radi skrnavljenja. Ako neko uspe da ih natera u crkvu, osećaju muku, vrtoglavicu i neretko padaju u nesvest. Hrabrost dokazuju tako što se uvlače i noć provode u iskopanim rakama spremnim za sahranu. Prema članovima svoje biološke porodice ispoljavaju mržnju ukoliko se ne slažu ili ne odobravaju njihov izbor, a za porodicu smatraju članove svoje grupe. Za mlade i ideološki dezorijentisane ljude, koji zbog novih merila društvenih vrednosti ne vide nikakvu perspektivu svoga života, ovakve sekte i kultovi imaju određenu privlačnost. One naime obezbeđuju sve vrste čulnih uživanja, koja su inače zbog društvenih ograničenja i drugih nemogućnosti u normalnim uslovima teško ostvarljiva. Posebnu opasnost one predstavljaju za mlade adolescente čije porodice ne mogu da se zbog borbe za preživljavanje u potrebnoj meri posvete njihovo vaspitanju i usmeravanju pri čemu društvo već dugo u tome omanjuje, a muči ih seksualni nagon, koji ne umeju da reše i za čije razrešenje nemaju ni potreban prostor, ni finansijska sredstva. Za njih satanističke grupe gde je svaka od članica u obavezi da tu vrstu usluge pruži svakom zainteresovanom članu, predstavljaju neku vrstu obećane zemlje, posebno što tamo dožive i ono što prevazilazi njihove najsmelije snove. Tada se naravno, ne razmišlja o tome šta se iza toga krije. Koriste se droge koje pojačavaju intenzitet uživanja ili halucinogene za uspostavljanje veze sa prizvanim demonima. Zbog njih članovi, pre ili posle, postaju narkomani i na taj način još zavisniji od sekte. U mnogim obredima se vrši simbolično ubijanje oca ili majke, u smislu da mu članovi kulta postaju jedina porodica. Ovo zaslužuje i šire objasnjenje; satanisti se takođe protive i postojećem društvenom uređenju i smatraju da razbijanjem porodice, kao osnovne ćelije na kojoj je društvo izgrađeno, uništavaju i društvo u celini. Agenture stranih zemalja su zapravo osnivači i izvoznici ovakvih sekti i grupa u zemlje čije sisteme treba razoriti, povremeno pdstrekavaju članove na ritualna ubistva, radi zastrašivanja pojedinih grupacija stanovništva. To se upravo desilo sa ubijanjem vojnika na odsluženju vojnog roka od strane satanista, Mađara po nacionalnosti. Pored osnovnog, postignut je i dodatni cilj. Srbi su počeli da razmišljaju da li da puštaju decu u vojsku u kojoj im se ni u vreme mira ne garantuje sigurnost i život, a vojne vlasti su se suočile sa problemom kako da reše pitanje regruta Mađara, a da im se ne ponove pokolji u kasarnama. Ovo je klasičan primer kako uspešno može da se ugrozi vojno odbrambena moć jedne zemlje. Vrlo često iz neznanja, čak i oni koji ne pripadaju satanistima, praktikuju ponašanje i razonodu koja ima sva naznačenja satanske simbologije. Tako na primer za ulazak u disko klubove je obavezan silazak u podzemlje-podrum, što je scenario za silazak u pakao, u prostoriji vlada tama i mračna atmosfera sa povremenim bljeskovima lajt-šoua, što simulira mrak, osvetljen odblescima plamenova paklene vatre po zidovima podzemnih pećina, a zaglušujuća buka je slična onoj koju prave đavoli, udarajući u kotlove sa trozupcima dok guraju grešne duše nazad u vrelo ulje. Naravno, da bi se ublažio utisak koji u javnosti može da izazove prikazivanje prave suštine satanizma i izbegle reakcije gnušanja i otpora, postoji za prikazivanje njegova blaža forma. Tu se satanizam objašnjava kao upražnjavanje prirodnog načina zivota, usklađen sa duhovima prirode, uz normalno zadovoljavanje svih nagona i potreba.

Satanisti, naravno, vode računa o blagovremenom popunjavanju svojih redova, najpre pripremom omladine za stvaranje simpatizera, među kojima kasnije vrbuju nove članove. Pokazalo se da se to najlakše obavlja preko muzičkih grupa i spotova koji otvoreno veličaju seks, drogu, nasilje, omalovažavanje hrišćanstva i slavljenje đavola, strategija je vrlo pametno smišljena, o čemu svedoči i izjava rok muzičara Jimmy Hendrix-a: "Kroz muziku možemo položiti u podsvest ono što želimo". Dejstvo je, u stvari zasnovano na postulatu da je za uništenje jedne nacije dovoljno razoriti moralnu strukturu mladih preko đavolske muzike, droge, cigareta, alkohola i seksa, što ustvari predstavlja cilj satanista, odnosno njihovih finansijera i nalogodavaca. Ova misija je uveliko olakšana zahvaljujući dobro znanom psihološkom fenomenu identifikacije mladih sa poznatim ličnostima iz sveta šou-biznisa i estrade. U Svetom pismu ne stoji slučajno zapovest: "Na čini sebi idola", a rok zvezde su za mlade upravo idoli sa kojima se oni poistovećuju i čije poruke bezrezervno prihvataju i primenjuju, jer imaju lažan utisak da sa samo malo sreće i bez mnogo truda mogu i oni da postanu isto ili slično. Za neiskusne i naivne je posebno važno što za vođenje takvog života, sa obiljem seksa, droge i alkohola, nisu potrebni izuzetni napori i odricanja, a što bi zahtevalo poistovećivanje sa sportistima i naučnicima. identifikacija sa vodećim muzičkim trupama savremene muzike je posebno opasna. Većina njih ima otvoreno ili prikriveno, ali dovoljno jasno, radi na širenju i propagiranju ideja satanizma. Neke od ovih grupa već u samom imenu odaju pripadnost satanizmu. Tako, na primer nazivi KISS-"Kings of satan's service" (Kraljevi u satanskoj službi); AC/DC nije kako mnogi misle "Alternate Curent/Direct Curent" (Naizmenična struja-jednosmerna struja) nego je "Antichrist/Death to Christ" (antihrist/smrt Hristu); "Black Sabath" (crni sabat - dan kada se izvode crnomagijski i satanski rituali); "Daemon" (demon); "Satans host" (satanski odredi); "Morbid Angel" (morbidni anđeo), što predstavlja samo kraći spisak najpoznatijih od mnogih grupa sa sličnim imenima. Međutim, to što đavola ne drže u nazivu, ne znači da i druge grupe ne primenjuju njegove ideje. Takve pesme, gde nema kod slušalaca razlike da li su reči direktno razumljive ili tek kada se melodija emituje u nazad, što je još pogubnije, jer se tada željena poruka direktno i trajno urezuje u podsvest, su na primer: grupa Led Zeppelin, song "Stairswais to Heaven" (Stepenice ka nebu), gde je preslušavanje unatrag otkrilo snimljeno "I will live for him·there is no escaping it·I·ve got to live for satan·I love you master satan"- što prevedeno glasi "Ja želim da živim za satanu·ja te ljubim·gospodaru satano". "Sam đavo je tvoj bog"; grupa KISS, song "God of Thunder"; "Ja te volim, rekao je đavo" - grupa Rolling Stones, songs "Tops". "Nebo nije daleko od uništenja!" - grupa Princ, song "Purple rain", "Koračam u grehu"; grupa Madona "Like a virgin"; a slične poruke se nalaze u pesmama grupa The Eagles, Pink Floyd, Yetro Tull, Elton John i drugih. Da u pitanju nisu obična šokiranja i provociranja postojećeg javnog mnjenja, nego svesna i ciljna delovanja, svedoči izjava Tony Sheridan-a koji je 1962.g. sa "Beatles"-ima svirao u Hamburgu. Tada je John Lennon na jednoj spiritualističkoj seansi javno priznao: "Znam da će Beatles-i imati uspeha, jer za taj uspeh ja sam đavolu prodao svoju dušu". Odabrani put služenja đavolu se uvek sistematski i dosledno sprovodi, pa zato i ne treba posebno da iznenađuje sledeći biser John Lennon-a uperen protiv hrišćanstva, da je Isus istorijski beznačajan, jer Bitlsi u svakom trenutku uspevaju da sakupe više ljudi koji ih slušaju, nego što je On uspeo svojom Besedom na gori. Zanimljivo je da se ne slučajno, od strane Bitlsa, i drugih muzičkih sastava huli, omalovažava i kleveće isključivo hrišćanstvo i Isus Hristos, a nikada se ne huli na Muhameda, Budu, Krišnu, Ramu, Zaratustru i Mojsija.

Sastavni deo svetske zavere satanista podrazumeva upotrebu droge radi uništenja omladine, a preko nje, postojećih drustvenih vrednosti i normi. To je svojom izjavom nedvosmisleno potvrdio Timoti Liri, samoproklamovani kralj LSD droge: "Osoba koja tvrdi da rokenrol muzika ohrabruje klince da uzimaju drogu, potpuno su u pravu. To je deo naše zavere. Droge su najefikasniji put do revolucije." Stoga je potpuno razumljivo za očekivati da iste muzičke grupe, sastavi i pevači koji pevaju ode đavolu i pljuju na hrišćanstvo, istovremeno popularišu upotrebu droge. Kao i obično, prednjače Beatles-i. Oni su komponovali nekoliko hitova posvećenih drogi i stanjima vezanim za nju. To su, na prmer: "Zuta podmornica" (Yellow Submarine)- nakomansko tonjenje posle uzimanja droge, "Lusi na dijamantskom nebu" (Lucy in the Sky with Diamons- LSD halucinogena sinteticka droga), ili "Narednik Peper" (peper-biber-prašak-prah-droga u prahu). Članovi druge grupe iz tog vremena, a koji su aktivni i danas, Rolingstounsi, zbog drogiranja su čak imali ozbiljnih problema sa policijom. Kako su se mladi svih generacija trudili u svakodnevnom životu da se poistovete sa svojim idolima, poznatim pevačima i grupama, saznanje da se oni drogiraju, naizgled bez ikakvih posledica, i još ovenčani slavom, i te kako je uticalo na porast narkomana među mladima. Naravno da u SCG nikad nisu propustili priliku da se uključe u svetske civilizacijske tendencije. Zato je grupa "Mobi Dik" u godini kulture snimila spot, koji se emitovao na mnogim televizijskim kanalima, i pevušile su ga simpatične učenice osnovnih škola, a čije su reči "Rodićeš mu sina, kralja kokaina", "Rodićeš mi decu belu kao (kokain) sneg", predstavljaju najveću moguću reklamu za prodor kokaina u široke narodne mase. Nejasno je jedino kojim delom je u finansijskoj konstrukciji spota učestvovala služba ministarstva unutrašnjih poslova za borbu protiv narkomanije, kao bolesti zavisnosti. Ovakvim pesmama se opet postiže cilj satanista, odnosno njihovih finansijera, jer od bolesnih omladinaca - narkomana, na mogu postati zdravi članovi društva. Zanimljivo je da su države koje zabranjuju reklamiranje cigareta i pušenja na javnim mestima, da bi nepušače zaštitila od trovanja nikotinom i smanjile broj obolelih od raka na plučima, upravo te koje podržavaju delatnost satanista u drugim državama, a čije ustrojstvo žele da razore. Kao što kod njih cigarete moraju da sadrže vidnu opomenu da pušenje izaziva rak, pitanje je da li bi bilo tako lako širiti narkomaniju među mladima, kada bi spot u kome se hvali droga, morao obavezno da sadrži deo sa poslednjim danima narkomanskih agonija i smrti od prekomerne doze droge, kod tako zvučnih imena kao što su Dženids Džoplin, Džimi Hendriks i Džim Morison.

Delovanje satanista ne bi bilo svestrano kada ne bi obuhvatalo i napad na tradicionalna shvatanja moralnih vrednosti. To se najbolje postiže propagiranjem neobuzdanog seksa i seksualnih nastranosti i perverzija. Scenografija rok pevača na koncertima direktno potstiče na seksualne kontakte sa što većim brojem partnera, kako to na primer otvoreno rade Madona i Tina Tarner, ili preko aluzija kada gitaru sviraju u visini genitalija i sve prate odgovarajućim koatalnim pokretima Elvis Prisley, Sex Pistols, Rolling Stones i drugi. Svoju homosekualnost, travestitiju ili biseksualnost odevanjem, šminkanjem i ponašanjem ističu i propagiraju David Bouwy, Elton John, Prince, Freddy Mercury, koji su izgeda pored muzike zaduženi da budu rasadnici za širenje side. Ni u ovoj oblasti izgleda da kod nas ne manjkaju odgovarajuci predstavnici, kao na primer Oliver Mandić koji se u jednom periodu svoje karijere, na koncertima, obavezno pojavljivao u tunikama uz odgovarajucu debeloslojnu šminku. Svoj doprinos prevazilaženju zastarelog patrijahalnog morala i ovom prilikom daje višestrano civilizacijska avangardna grupa "Mobi Dik". Pošto su kod Srba braća naučena sve da dele nema razloga da ne podele i ženu-devojku, naročito jednog od njih, o čemu govori sadržaj pesme: "Brate,prijatelju, ispuni i jednu želju, dovedi je noćas meni u postelju belu. Brate, prijatelju, svaka druga biče tvoja ali ona mora biti moja." Među pomenutim grupama i pevačima posebno je zanimljiva Tina Tarner, jer iako je sa svojih 60-tak godina uveliko baka, na koncertima širom sveta u mini suknjicama, gledaocima obilato pruža priliku da uživaju u njenim zavodljivostima. Ona izgubljenu energiju od vrlo dinamičnog kretanja i skakanja po pozornici nadoknađuje seksualnom energijom mladih pratilaca, koji specijalno za tu namenu sačinjavaju obavezni deo njene pratnje. Interesantno je, i pored toga što je očito da Tina Tarner dobro poznaje upotrebu seksualne magije u cilju podmlađivanja, objasniti njenu neprirodnu izdržljivost za te godine, kao i fizički izgled. Umesto već otrcane formulacije da se radi o medicinskom fenomenu koji nauka još nije u stanju da objasni, vredi se u ovom slučaju zapitati da tu nije i đavo umešao svoje prste da joj malo zakasnelo obezbedi slavu i uspeh. Iskustvo stečeno muzičkim i televizijskim propagiranjem ideja satanizma, u novije vreme se koristi da se ljubav prema simbolima zla plasira i preko drugog mas medija - filma. Tako se sada u najnovijim filmovima sa simpatijom govori o vukodlacima tinejdžerima koji postaju šampioni boksa ili košarke; o vampiru Drakuli koji je postao dobronameran i zato pije sintetičku krv; o savremenim devojkama vešticama koje su usamljene i simpatične, a nemaju nikog odgovarajućeg da im napravi decu, pa u tu svrhu prizivaju princa iz pakla, da im na obostrano zadovoljstvo ispuni tu želju; o đavolu koji uopšte nije tako crn kao što se tvrdi, pošto prima posetioce u pakao, i ako ga nadmudre, slobodno ih pušta da se vrate nazad, a vešticama koje koriste magijske simbole i ritualna prizivanja isključivo radi dobronamerne pomoći ljudima koji su u nevolji, i slične bisere suprotne svakoj logici i zdravoj pameti. Za Ameriku snimanje ovakvih filmova uopšte ne predstavlja problem, jer je u njoj i zvanično odobren, kao religija, kult satane, čija je crkva osnovana u San Francisku 1966. godine, sa Antonom Lavejem na čelu, i kojoj su pripadala i pripadaju neka poznata imena filmske umetnosti. Njena članica je bila glumica Džejn Mensfild, kojoj je u čudnim okolnostima odsećena glava u saobraćajnoj nesreći kada je pokušala da napusti članstvo. Režiser Roman Polanski i njegova supruga Šaron Tejst su takođe pripadali satanistima. Njih dvoje su snimili film "Rozmarina beba", koji govori o devojci koja prizivanjem uspeva da postane verenica satane i sa njim rodi dete. Glumica je kasnije ubijena u trudnoći, u svojoj kući, a ubica je takođe satanista Čarls Menson. Izgleda da je jedina neizvesna i stvarna nagrada koju satanisti mogu da očekuju od satane to da će ih ubiti drugi satanisti ili da će izvršiti samoubistvo. Po sopstvenom priznanju, u sataniste spada i vrlo popularna glumica u raznim horor filmovima Sigurny Viwer, koja je u vreme dok je bila fotomodel služila satanistima u crnim misama kao gola devojka - oltar, a sada se bavi veštičarenjem. Koliko se u Americi ceni, voli, i poštuje đavo i crna magija svedoči da je grad Salem ("Vestice iz Salema") jedino zvanično proglašen grad veštica, glavna veštica je gradonačelnik, a i šerif je veštac. Čija li se pravda primenjuje u ovom gradu, i kome se zaklanjaju na sudu, nameće se samo. Svoju ideologiju savremeni satanisti uglavnom zasnivaju na pravilima i pisanim materijalima reda "Ordo-Templi Orientis" (red istočnih templara) koji je osnovao engleski crni mag Alister Krouli. Po njihovom učenju je otac života Haos (tj. đavo je otac pravog života uživanja svim čulima, a majka zemlje je Babilon (odnosno za simboličnu majku su svesno izabrali vavilonsku kurvu). Svoje rituale objašnjavaju da imaju za cilj da pomognu i nauče ljude da prihvate svoje telesne i materijalne nagone i potrebe bez osećanja krivice. Redu OTO su pripadali i njegove tehnike upražnjavali vođe Trećeg Rajha: Hitler, Hes, Gering i Rozenberg, koji su kasnije formirali crnomagijsku organizaciju "Ultima Tula", koja je pored ostalog glorifikovala fizičku i intelektualnu nadmoć arijevske rase nad drugima. To jeste razlog zašto je za sataniste u svetu posebno privlačna scenografija nacističke stranke sa lobanjama, crnim zmijama, kukastim krstovima i slično. Na opasnost od satanista posebno ukazuje činjenica da su uspeli da se infiltriraju u obrazovni sistem i pedagoške ustanove, kako među profesore, tako i među učenike i studente. Neke stvari u vezi toga su nejasne. Kako na Fakultetu muzičkih umetnosti kod profesorice, koja javno ispoljava svoju pripadnost satanizmu, može da položi student kome satanizam, u bilo kom pogledu, ne odgovara. Zanimljivo je da i totalni neuspeh policije da otkrije sastajališta i ustrojstvo satanista, može bez teškoća da se sazna čak od učenika osnovnih škola, gde poneki mali drugar već pripada satanističkim družinama "Crna ruža", "Vatra pakla" čija su najpoznatija sastajališta u Kalemegdanskim katakombama i istoimenoj kuli u podnožju opservatorije. Promoteri i distributeri pesama hevi i metal rok sastava sa njihovim nadražujućim dubokim tonovima i ritmom niske frekvencije, uz već pomenute tekstove i scenografiju, tvrde da je jedini razlog za objavljivanje ovakvih spotova i kaseta velika zainteresovanost publike za kupovinu istih, i da ne postoje neki prikriveni razlozi za njihovo popularisanje. Ova tvrdnja predstavlja perfidnu laž od samog početka, jer interes za ove grupe je takav, da uspevaju da prikupe dovoljno slušalaca za jedan koncert tek kada se nekoliko grupa udruže, a kasete se kupuju zato što određene spotove sa crnomagijskim konotacijama voditelji i urednici stalno vrte na televizijskim ekranima i tako ih nameću neobaveštenim gledaocima, koji misle da je razlog čestog pojavljivanja njihova popularnost, pa na kraju požele da kupe kasetu. Istina je dakle potpuno drugačija, jer upravo pevači i grupe koje neguju muziku potpuno suprotnu hevi i metal roku, kad god prirede sami koncert pa ga čak i ponove nekoliko puta, problem je da se dođe do karte, što rečito govori o pravom, a ne nametnutom interesovanju publike. To su nam svima dobro poznata imena "Galija", "Bajaga i instruktori", Đorđe Balašević, Bora Đorđević i "Riblja čorba", Željko Samardžić, "Garavi sokak", "Legende", Merima Njegomir, čiji savremeni muzički izraz uspeva ne samo da zadovolji nego i da se oplemene slušaoce. Njihovi spotovi se mnogo ređe viđaju, a baš za njih publika je mnogo više zinteresovana.

Preuzeto sa Link