ИНТЕРВЈУ: НИКИТА МИЛИВОЈЕВИЋ, редитељ

Морамо се борити за обичног човека

Представа „Наш град” према делу драмског писца Торнтона Вајлдера премијерно вечерас на сцени Позоришта младих у Новом Саду



Искусни редитељ Никита Миливојевић у апсолутној тишини урадио је представу „Наш град”, по делу истакнутог америчког романсијера и драмског писца Торнтона Вајлдера која ће бити премијерно изведена у вечерас у 20 часова на сцени Позоришта младих у Новом Саду. Дело је превео Ђорђе Кривокапић, Никита Миливојевић је потписао и адаптацију и сценографију, а костимограф је Јелена Стокућа. Играју: Југослав Крајнов, Саша Стојковић, Неда Даниловић, Милош Војновић, Миа Радовановић, Марија Митровић, Иван Ђурић и Славица Вучетић.

После Шекспира и „Хенрија Шестог” ухватили сте се у коштац са Торнтоном Вајлдером. Одакле то и зашто?

Код мене је избор комада врло често повезан с неким унутрашњим стварима: како се интимно осећам, о чему размишљам и слично. Oво је управо тај случај. Тренутно доста времена проводим у малој средини и захваљујући тој промени перспективе почео сам изнова да учим и примећујем све оне ствари које сам у јурњави многих година уназад заборавио или нисам стизао да примећујем. Те мале, обичне ствари поново откривам на нов начин и чудим се како је могуће да су одувек биле ту, а ја их једноставно нисам видео. Драма „Наш град” је управо прича о томе и мислим да је то све више наша заједничка прича, јер немамо времена да примећујемо најобичније ствари око себе, врло често управо оне које су суштинске у нашем животу. Јуримо за нечим „важнијим”... и живот тако пролази. То схватимо када је веома касно.

Тврдите да у такозваним малим срединама нема толико испразне арогантности која се може приметити, рецимо, у великим позориштима. Да ли је то и разлог зашто радите драму „Наш град”, која прати судбину и живот обичних људи у обичном месту?

Када су ме позвали да радим у Позоришту младих у Новом Саду, једино што сам чуо од колега јесте како тамо стално имају неких проблема, разних сукоба. Онда се по новинама развлачила и некаква прича о новом управнику. А затекао сам неке дивне људе с којима је било тако пријатно радити и ентузијазам који је тако редак! Просто сам био изненађен колико су се сви трудили око представе, од глумаца, управнице, реквизитера, гардеробера... Апсолутно свих који су учествовали у представи. И по томе ћу памтити ову сарадњу. То, заиста, не говорим куртоазно. Немам ни разлога. Говорим више због утиска који је у време свеопште апатије тако драгоцен, а срећом, ето, и даље постоји у тим такозваним малим срединама, позориштима, међу „обичним” људима.


Драма „Наш град” је и покушај да се пронађу вредности у обичним, малим догађајима из свакодневице. Колико смо заборавили на те вредности?

Мислим да се све више, готово свакодневно, морате борити за обичног човека, за најелементарније емоције. Ми смо део процеса у којем је све постало важније од човека, и у животу, и у уметности. Једноставно живимо у неком чудном времену, рекао бих свеопште дехуманизације. Ово као да је време спектакла, у којем је форма дефинитивно постала много важнија од садржине. Важно је да је само нешто другачије! А мој утисак је да се, у ствари, управо у тим малим, наизглед неважним, обичним, свакодневним стварима, у тој „обичности”, крију читави светови, само што смо ми изгубили осећај да их примећујемо. У том смислу „Наш град” је помало свугде, у сваком граду и животу.

Важите за редитеља-путника јер много више радите у иностранству него код нас. Такав позоришни пртљаг свакако и обавезује, јер, рекло би се, немате право на осредње представе. Да ли је могуће то и остварити?

Током времена то постане помало и оптерећујуће. И за мене, а чини ми се и за људе око мене. Имам утисак као да увек, од сваког новог сусрета, сви очекујемо нешто врло посебно. Мада, морам опет признати, то је на неки начин заправо и добро, јер ме приморава да не смем да се опустим. Али, као што знате, треба много тога да се посрећи да би се десила одлична представа.

Да ли је и даље ваша омиљена мисао: данас је много важније јако лупати него тачно ударати?

Да! Она се тиче времена у којем живимо, где примећујем да је пожељно правити што више буке, и како, у складу с тим, већина људи углавном нема своје мишљење, већ им је потребно туђе да би уопште имали своје. Али имам и разних других мисли, које много више волим и често их себи понављам. Међу њима је и она да је мање – више. Једна моја пријатељица из Бразила има на руци истетовирану мисао на португалском која је опомиње да свакога дана покуша да буде бољи човек. Међутим, понекад изгледа да су то постали заиста страшно тешки захтеви данас. Једном приликом Мира Ступица ми је рекла реченицу за коју мислим да ће ми остати заувек у сећању: „Видиш, сине, када боље размислиш, срећа је све што није несрећа.” А онда се мало замислила па додала: „А несрећу брзо препознаш.” То је, рецимо, мисао која је суштинска за све ово о чему причам, па и за нову представу, мисао која ме покреће у многим стварима.

Борка Г. Требјешанин

објављено: 29.01.2013.

Политика