Неке од људи који су напустили ДЈБ упознао сам добро за ове три године. Сећам се да је један био фрустриран тиме што је сам себи морао да купује авионску карту (уместо да му то среди секретарица ДЈБ); други се непрекидно жалио што му рад у скупштини одузима много времена које може да потроши на друге (приватне) послове и задовољства; трећи и четврти су били видно разочарани што се ДЈБ није договорио око владајуће коалиције у једној општини; пети што га нико није консултовао када се писао предлог статута странке; шестом се није допало што смо певали у скупштинском холу; седмом што он и његова клика није правила распоред кандидата на листи за локалне изборе у складу са сопственим принципима рангирања; осми је био незадовољан што је био прениско рангиран на републичкој листи па није ушао у Скупштину, ”а толико је дао за покрет,” деветом што странка није направљена раније, десети је био убеђен да странка ДЈБ никада неће ни бити направљена да би покретом могло да влада диктаторски, једна група је захтевала од руководства покрета да се до београдских избора не примају нови чланови у покрет итд.