Politicke prilike koje su prethodile pojavi Marine Abramovic na jugoslovenskoj umetnickoj sceni formirane u Studentskom kulturnom centru pocetkom sedamdesetih godina XX veka, mogu se objasniti opstim revolucionarnim raspolozenjem koje je zahvatilo citav svet nekoliko godina ranije. Poznate studentske demonstracije 1968. godine trazile su reformu drustva, izmenu socijalnih odnosa, humaniji svet bez ratova i novu kulturnu revoluciju.

Utopisticki programi tih protesta, koji su nasilno guseni, kako u citavom svetu, tako i u tadasnjoj SFRJ, stvorili su autenticnu umetnicku klimu usled opste demokratizacije stvaralastva, gde svaki covek na planeti moze postati umetnik i doveli do pojave nove generacije autora. Oni su, svesno ili nesvesno, odreagovali na te tragicne dogadjaje umetnicki akcijama - performansima, isticuci ideju i koncept umetnosti ispred tehnicke realizacije karakteristicne za akademsko obrazovanje. Slikanje, crtanje ili vajanje zamenio je body-art koji je isticao pokret, mimiku, gest, insistirao na jeziku tela igraca, akrobata, seoskih vraca, tibetanskih kaludjera i samana. Konceptualni umetnici su takvim izrazom praznili psihicku energiju, ili je usmeravali ka odredjenom magijskom cilju. Iscrpljivanje tela zarad glumackog poistovecivanja sa umetnickom akcijom postala je osnovna karakteristika performansa, ali i altrenativna moda tog vremena.

Mnogo pre pvih umetnickih pojava zivot Marine Abramovic u militaristickoj crnogorskoj porodici nije nagovestavao njene ekstremne kreativne zaokrete pocetkom sedamdesetih godina XX veka. Roditelji Voja i Danica Abramovic bili su aktivni ucesnici NOB, verovali su u revoluciju i komunisticku buducnost SFRJ. Oboje su imali uspesnu vojnicku karijeru, a Danica Abramovic je sredinom sezdesetih godina bila i direktor Muzeja revolucije u Beogradu. I pored toga sto je socrealizam vec bio daleka istorija, aktuelna politicka vlast jos uvek nije blagonaklono gledala na slikare i umetnike. Sa nepunih devetnaest godina Marina Abramovic (rodjena 30. 11. 1946.) upisala je FLU u Beogradu u klasi poznatog apstraktnog slikara Stojana Celica, a zanatsko likovno obrazovanje usavrsavala je na postdiplomskim studijama kod slikara Krste Hegedusica i neko vreme predavala na Akademiji u Novom Sadu. Strogo porodicno vaspitanje, ali i pomenute kulturoloske promene u nasem drustvu, stvorili su bunt kod Marine i uzrokovali okretanju konceptualnoj umetnosti formiranoj u Studentskom kulturnom centru. Zajedno sa Rasom Todosijevicem, Nesom Paripovicem, Erom Milivojevicem, Radomirom Damnjanom i Zoranom Popovicem, Marina Abramovic je uvodila performans na domacoj sceni pod uticajem poznatih svetskih konceptualaca Brusa Naumana, Vita Akoncija i Krisa Bardena.

"Bilo je neverovatno uzbudljivo", priseca se danas Marina Abramovic. "Ispitivali smo granice umetnosti u toj maloj grupi, a publika su bili nasi prijatelji, mladi istoricari umetnosti, tako da se publika u SKC tada mogla izbrojati na prste. Svi ostali su bili protiv. Smatrali su da je besmisleno to sto radimo. Moji roditelji su bili kritikovani na sastancima KPJ za moje vaspitanje. Svaki put kada bih se vratila kuci posle takvog jednog performansa, dolazilo je do svadje. Leteli su tanjiri po sobama i bilo je vrlo napeto. Ali, to je meni dalo jos vise snage da nastavim sa tim. Problem je bio sto u to vreme ovde niko nije ni u sta verovao i pored toga sto se u celom svetu, paralelno sa nasim performansima, odigravala identicna umetnicka praksa. Imali smo isti kvalitet kao i strani umetnici, a trebalo je trideset godina da prodje kako bi to neko ovde shvatio i prihvatio."

Bodi-art u koje je Marina pocela da ispituje granice psiho-fizicke izdrzljivosti, vezuju se za festival u Edinburgu (1973) tokom koga je upoznala konceptualnog umetnika Jozefa Bojsa, koji ce gostovati na Aprilskim susretima u SKC iste godine. Performans sa dvadeset nozeva bio je prvi u nizu deset akcija nazvanih "Ritmovi" i Marina je tada sebi prvi put nanela lakse telesne povrede. Nozeve je koristila tako sto ih je brzo zabadala izmedju prstiju, a kad god bi pri brzini zasekla prst uzimala bi drugi noz i trudila se da slicno ranjavanje ucini i sa njim. Njena ideja bila je da ritam udaraca tako uskladi da uvek unapred zna kada ce noz dodirnuti njenu kozu. U akciji "ritam 5", izvedenoj na Aprilskim susretima (1973), izlozila se novim zivotnim opasnostima. Zapalila je vatru oko zvezde petokrake i, nakon spaljivanja pramenova kose i noktiju, legla u njen centar. Ubrzo se od nedostatka kiseonika nije ugusila, jer je publici trebalo dosta vremena da shvati kako Marina ne glumi trans, vec je zaista ostala bez svesti.

Poduhvati koji su dalje sledili bili su sve ekstremniji i opasniji. U Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu 1974. godine ona je pred publikom uzimala tablete za lecenje akutne shizofrenije, zeleci da dovede svoje telo u nepredvidljiva psiho-fizicka stanja (grcenje misica, gubljenje orijentacije). Nakon toga, slicno dejstvo je zelela da oseti pod dejstvom fizickih sila. U performansu "Ritam 4", odrzanom u galeriji Dijagram u Milanu iste godine, Marina je svoju akciju ovako opisala:

"U praznom osvetljenom prostoru postavljen je snazan ventilator koji kroz siroki otvor izduvava veliku kolicinu vazduha. Postepeno se priblizavajuci pokusavam da udahnem sav vazduh... Video kamera prati citav proces i preko dva ekrana u galeriji publika moze samo da vidi samo krupni plan moga lica i promene na njemu pod uticajem snaznih naleta vazduha. Ventilator je van kadra, te posmatraci ne znaju sta izaziva te deformacije i grimase."

U poslednjoj akciji iz ove serije, Marina Abramovic je odlucila da se suoci sa smrcu na vrlo direktan nacin. Na poziv Studija Mora u Napulju, ona izvodi "Ritam o" (1975) koji je mogao da se ostvari samo uz direktnu saradnju sa publikom. Pre pocetka performansa, Marina je ostavila uputstvo posetiocima:

"Na stolu se nalaze predmeti (zileti, nozevi, pistolj) koje mozete upotrebiti na meni, ja sam objekt. Akcija ce trajati 6 casova. Svu odgovornost za vase ponasanje preuzimam na sebe."

Sve je te veceri pocelo pitomo. Neko ju je okrenuo u krug. Neko ju je dodirnuo na dosta prisan nacin. Ali treceg sata stvari su pocele da se menjaju. Publika je pocela da se transformise. Marinina odeca bila je isecena ziletima. Poseceno joj je grlo i neko iz publike je poceo da joj pije krv. Usledili su i seksualni nasrtaji, a na samom kraju pistolj joj je bio prislonjen uz glavu i dok je nepoznati ucesnik pokusavao da joj stavi prst na oroz, izbila je tuca izmedju onih koji su je stitili i onih koji su je povredjivali.

"Ja sam uvek bila radikalni ekstremist", kaze Marina Abramovic. "Bilo mi je vazno da 100% svoje energije ulozim u sve sto radim. Svaki performans je bio opasniji od prethodnog. Meni nije bila namera da umrem, ja jako volim zivot. Ali, nakon "Ritma 5" i gubitka svesti od dima, shvatila sam da moram da ukljucim elemenat nesvesnog u performans i ispitujem njegove granice. Zelela sam da vidim koliko daleko mogu da odem. Kada sam 1976. godine upoznala Ulaja i krenula da radim sa njim, bio je to pravi trenutak, jer ko zna kako bi se posle "Ritma o", sve zavrsilo. Nas dvoje smo ispitivali granice sjedinjavanja dva bica u performansu. Sa druge strane, moj odlazak u Holandiju je bio motivisan zeljom da svoj rad prikazem svetu, a ponajvise razocaranoscu kritikama i napadima koje su konceptualci dozivljavali u Jugoslaviji."
U periodu izmedju 1976. i 1988. godine ona ce sa Ulajom putovati po svetu. Prvih pet godina stanovali su u automobilu, performanse, koji su im bili jedini izvor prihoda, radili su spontano, gde god bi se zadesili ili kad bi ostali bez novca. Od 1980. godine pa sve do 1983. boravili su u pustinjama Australije, u Sahari i pustinji Gobi. Sustina zivota na putu je bila u traganju za mestima koja imaju eticko-mitski karakter i veliku bioenergiju. Kraj putovanja, ali i njihove ljubavi bio je Kineski zid. Za oboje bilo je to mesto apsolutne esencije, novi spiritualni svet. U performansu "Hod po velikom zidu" (1988) oni su pesice krenuli sa razlicitih krajeva te gradjevine i za tri meseca presli 2000km, kako bi se tacno odredjenog datuma, prema dogovoru, sastali u jednoj tacki zida. Taj susret je bio rastanak ovog umetnickog dua. Marina Abramovic je ponovo radila sama. Od tada do danas, pored osvojenog "Zlatnog lava" na Bijenalu u Veneciji (1997) gde je ucestvovala cak pet puta, nagrade "Besi" za rad "Kuca s pogledom na Okean" (2003), nagrade Udruzenja americkih kriticara (2004) i nagrade grada Njujorka za igru i performans (2003), njena dela su ukljucena u mnoge svetske javne kolekcije. Bila je profesor na visokim skolama u Berlinu, Hamburgu, Braunsvajgu, gostujuci profesor na Akademiji u Parizu.

"Mnogi ljudi misle da je performans najlaksa umetnicka forma i da to svako moze da radi. To je potpuno pogresno. Ne moze svako da kreira polje energije sa publikom. Moze performans da bude los, nezanimljiv, dosadan, publika moze da kaze da je to glupo. To se uvek desavalo. Ali, pravi i dobar performans uvek nesto pomuti u gledaocevoj svesti. Nikada ga ne ostavlja ravnodusnim", objasnjava Marina Abramovic.

I pored toga sto do danas ni jedan muzej u Srbiji nije otkupio neki Marinin rad ili joj priredio samostalnu izlozbu, ova umetnica se tokom proteklih meseci na 45. Oktobarskom salonu predstavila Beogradjanima sa video instalacijama "Racunajte na nas" i "Teslina urna". Dobila je nagradu Oktobarskog salona za zivotno delo i odlucila da pomogne Muzeju Nikola Tesla finansiranjem savremene digitalne zastite 150 hiljada Teslinih dragocenih rukopisa. Svojom donacijom je pruzila primer da, i pored nepravde koju je dozivela u bivsoj Jugoslaviji, moze da pobedi ponos tako sto ce sacuvati kulturno nasledje. "Od samog detinjstva Teslin zivot i njegovo delo su me duboko fascinirali, narocito njegova samodisciplina i radikalnost bez kompromisa. Tesla mi je bio uzor i vidim paralele izmedju njegovog i svog zivotnog puta, puta bez kompromisa", kaze Marina Abramovic koja je obecala da ce Beograd mnogo cesce posecivati i mladim umetnicima pomagati u radu, kako im se ne bi dogodila slicna nepravda kao njoj pre 30 godina.



[iz domusgenius-a]

to sto se marina abramovic moze nazvati umetnikom mnogo govori o duhovnoj dekadenciji covecanstva. po ovim kriterijumima, dzoni noksvil je umetnicki genije par ekselans, a dzekes je masterpis!

moj glavni prigovor ovakvoj vrsti "umetnosti" je sto estetski dozivljaj provocira (ukoliko to uopste i cini) spolja, cini ga organskim refleksom, umetnost svodi na guranje prsta u zdrelo.

sto se, opet, tice estetskog naboja da se stvori umetnicko delo, ne mozemo govoriti o stvaranju kao aktu spontaniteta, jer je ovde delo nastalo tek posto je njegova svrha unapred zamisljena. delo postaje orudje za svoju svrhu, koja mu je sporedna.

sto bi rekao jedan genije sprdnje "dajte joj oskar popularnosti, ili neku istu takvu klovnovsku nagradu".