Imaš, itekako. Jesi li i zašto nisi išao kod psihijatra?

Samopovređivanje nije pokušaj samoubistva, nego način da se smanji enormna unutrašnja napetost.

Kada sam rekao da nemam psiholoskih problema, mislio sam da nemam nikakvu diagnozu postavljenu od strane profesionalnog lica kao sto su psiholozi, psihiatri ili sl.
Bio sam ukupno 3 puta kod psihiatra, ali ta zena kod koje sam bio je ozbiljno zatucana, pa sam prestao da idem.
Stvarno ne mogu da tvrdim sta samopovredjivanje znaci drugim ljudima, ali to je za mene emocialno ispraznjenje, katarza, nacin na koji se snalazim sa prevelikim emocijama. To je bila iedina svetla tacka u toku dana, a sada i to ne mogu jer nije bas toliko lako sakriti. Mislim moze se, ali ako neko zatrazi da podignes rukave, ili pkazes butine ili sl. Ako su oziljci, mozes i prekriti nekim puderom ili sl, a ako su sveze, onda ti nema skrivanja.
Pokusaje samoubistva sam (kao sto dam napisao u proslom postu) vec nekoliko puta pokusao, pa sam mislio da ako ispricam svoju pricu ljudoma mozda bude jasnije zasto bi neko zeleo da oduzne sebi zivot.
Zamisli ds ti je svaki dan kao da iznova umires. Kada si u krevetu ili ne mozes da spavas ili spavas toliko da ne mozes da se probudis. Nekada pomislim da jednostavno moja podsvast zeli da pobegbe od svega, pa zato bezi u san. U mesto gde nema mesta za emocije, tugu, bol... Probudis se, a prvo sto osetis je nalet bola, tige, neosnovane krivice. Najlakse opisujem to kao padanje. Svakog dana kao da padas u neku tamu. Kao da imas rupu u samom sredistu tebe koja samo biva veca, jaca svakim danom. Nekada, iako iz sav svoj trid nemozes da ustanes. Stvarno ne mozes, koliko se god trudio. Bol biva paralisajuci. Ali hajde danas uspes da ustanes iz kreveta. Spremis se kao i svako drugi, obuces se i znas da od trenutka kada izadjes iz svog skrovista, iz svoje sigurne kuce, moras da nabacis lazan osmeh i laznu pozitivnost. Za nas koje idemo u skolu, dok profesor prica i predaje ti ne mozes da se skoncentrises. Slusas profesore, ali oni su kao sneg na tv-u. Samo zvuk pozadine. Moras da se pravis zainteresovan u zivot drugih, jer ako ti si taj koji postavlja pitanja, onda tebi niko ne pita. Sto je super, jer volis da drzis ljude na diatanci jer preko svog bola je zelus da dodajes razocarenje koje neminovno usledi kad tad. Svi te nekada razocaraju, a tebi je to samo slag na torti. A i zasto da opterecujes ljude sa svojim problemima? Ko si ti da budes toliko bitan da bi nekom stalo. Prolaze miniti kao sati. Ako ti je bas dan sranje, vecinom vremena se trudis da zadrzis vrisak bola i suze koje se skupljaju u tebi. A ako se neka suza propusti, onda ti je nesto u oku ili sl. Nikako ne smes da pokazes da imas bilo kakve probleme. Sva tvoja energija je usmerena prema kontrolisanju emocija. Pokusavas da se ne raspadnes, ili barem to cuvas za psole u rpivatnosti svoga doma. Konacno prolazi i skola/posao/faks i konacno si kod kuce. Mozes se malo opustiti i biti svoj. Naravno zu dolazi to ocajanje u punpj snazi. Kao da je akumuliralo svo ovo vreme i svakim danom je sve gore. Psihicki bol postaje fizicki. Stvarno te bole grudi, ne mozes da dises... Sednes i pokusas da zavrsis nesto sto danas u skoli nisi. Sedis i citas, ali nista. Ne mozes da ucis kada si prwpun i prezauzet bolom. Nakon toga ili legnes da spavas, ili samo legnes. Nije ti ni do cega. U tom trenutku, dok lezes, razmisljas o tome kako bi bilo divno da prekine sve ovo. Da se bol, patnja i sve to jednostavno zavrsi. Da ujutru se ne probudis zeleci da si mrtav. Da svaki dan docekujes sa prezorom, ali ta mrznja nije ni priblizna onome sta osecas kada se pogledas u ogledalo. Zar stvarno toliko ne shvatljivo da covek ne zeli da nastavi ovim. Ovo nije zivot, ovo je samo fizicko prezivljavanje jer psihicki svakog dana iznova umires. Nadam se da sam vam bar malo pojasnio stavse meni, a vrv i nekim drugim osobama desava. Jada pitate kako neko je mogao to da uradi, raislite o ovone. Mozda jednostavno nije hteo vise tako da zivi, pa je odlucio da ne zivi uopste.
Jos jednom izvinjavam se na greskama u tekstu, pisem na fonu, pa nije bas najpreciznija tastatura.

Svako kanalise svoj unutrasnji nemir... ali, ja nikada ne bih mogla da povredim sebe ili druge zbog svog nezadovoljstva...

A sto se tice tog osecaja koji spominjes... been there, done that... samo kazem... meni je to... previse melodrame...