jedini razlog da ja izvrsim samoubistvo je da dobijem sugu ili neku slicnu bolest.....posto se to nece desiti onda se ni ja necu samo ubiti

to je kukavičluk

nije kukavicluk.
samo bolje kad nema potreba ili jednostavno moguce komunicirati(Habermas)

Samoubistva sve češća
Ko u Srbiji najčešće diže ruku na sebe
Autor: B. Jelovac | 08.08.2007 - 08:41

Stariji čovek sa inicijalima B. P. (69) iz Sremske Mitrovice, koji je prekjuče izvršio samoubistvo ispred zgrade Vojnomedicinske akademije u Beogradu, potvrđuje crne statistike prema kojima je svaki drugi samoubica u Srbiji stariji od 60 godina. Prema nezvaničnim informacijama, on je nakon saznanja da je neizlečivo bolestan iz pištolja pucao sebi u glavu, a to je uradio ispred VMA kako bi njegovi organi mogli da budu iskorišćeni u medicinske svrhe.
- Hronična ili neizlečiva telesna bolest, naročito u kombinaciji sa neizdrživim bolovima i patnjom, samo je jedan od mnoštva uzroka samoubistava u Srbiji, kojoj sa 19 suicida na 100.000 stanovnika pripada neslavno 12. mesto među evropskim zemljama. Iako za ovu godinu još ne postoje precizni podaci, procenjuju se da smo već za prvih sedam meseci prekoračili ove cifre - kaže za „Blic“ dr Zlatko Nikolić, kriminolog na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, koji se bavio istraživanjem te pojave u našoj zemlji.
Statistike pokazuju da muškarci u Srbiji četiri puta češće oduzimaju sebi život nego žene, a među samoubicama je čak 50 odsto manje obrazovanih ljudi, sa osnovnom školom, dok visokoobrazovani čine oko deset odsto. Za sada među samoubicama najmanje ima omladine i adolescenata, dok prednjače penzioneri, domaćice i nezaposleni.
- Za našu zemlju je tipično takozvano anomično samoubistvo, koje se pojavljuje nakon kriza i raspada starih sistema, kada prestaju da važe stari obrasci ponašanja. Tako da su uzroci samoubistava najčešće ekonomski, a onda i emotivni. Nezaposlenost, niske penzije, gubici posla ili imovine, kao i nesnalaženje u „modernom svetu biznisa“, ali i razvodi i raskidi veza su vrlo stresne situacije i, ukoliko osoba smatra da je problem preveliki i nerešiv, stvara se beznađe, koje kod nekih vodi ka samoubilačkim mislima - kaže Nikolić.
On podseća na slučaj Dragice Simić (50), radnice Fabrike automobilskih delova u Gornjem Milanovcu koja se u aprilu prošle godine, zabrinuta za egzistenciju porodice, obesila u krugu fabrike nakon što je proglašena tehnološkim viškom.
Crne brojke takođe govore da ljudi u Srbiji sebi najčešće oduzimaju život vešanjem ili davljenjem, za njima sledi upotreba vatrenog oružja i tek onda skok sa mosta ili zgrade.
Za razliku od onih koji su uspeli u nameri da se bi oduzmu život, statistika drugačije govori kada je reč o onima koji su to pokušali ali nisu uspeli. U grupi onih koji su hteli da se ubiju, ali su u tome sprečeni ili su se predomislili prednjače žene. Njih ima tri puta više nego muškaraca, a dominiraju uglavnom mlade osobe.
- Situacija u našoj zemlji je još dramatičnija kada su u pitanju pokušaji jer imamo deset pokušaja na jednog samoubicu.
Ljudi, koji su odlučni u nameri da se ubiju, biraju manje prometna mesta, bez mogućnosti da ih neko otkrije i na vreme spreči, dok su kod pokušaja tipični načini trovanje tabletama i pokušaj skokova, po kojima su poznati Brankov most u Beogradu i Petrovaradinski u Novom Sadu, ali i mnogi soliteri u Subotici i Nišu - objašnjava dr Nikolić.
On kaže da su takvi pokušaji, poput Milana Protića (28), koji je nakon sedamnaestočasovne drame pre par dana odustao od skoka sa zgrade u Bulevaru kralja Aleksandra u Beogradu, zapravo „vapaj za pomoć“.
- Dugoročna stanja tuge, apatije i beznađa prisutna su kod 65 odsto i „onih u pokušaju“ i pravih samoubica, a nesanice, promene raspoloženja i strahovi kod 30 odsto njih. Depresije uzrokuju snažnu, nepopustljivu i dugotrajnu bol, koja gura osobu prema bilo čemu što bi tu bol moglo ukloniti i ponekad biraju smrt. Ukoliko okolina ne reaguje, ljudi skloni suicidu shvataju da se nemaju na koga da se oslone. Kada pokušaju samoubistvo, tek tada skrenu pažnju. Tek tada se svi trgnu i shvate da nekome treba pomoć - objašnjava Nikolić.
Međutim, kako on kaže, oni koji su jednom spas potražili u samoubistvu, u roku od četiri godine ponovo će pokušati sebi oduzmu život. A deset odsto njih u tome i uspe.

Na svakih 40 sekundi jedno samoubistvo
U svetu se na svakih 40 sekundi dogodi jedno samoubistvo, a godišnje se ubije oko 900.000 ljudi. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, samoubistvo je među tri vodeća uzroka smrtnosti osoba između 15 i 44 godine oba pola. Procenjuje se da su pokušaji oko 20 puta češći nego izvršena samoubistva, a mentalni poremećaji (naročito depresija i zloupotreba psihoaktivnih supstanci) povezani su sa više od 90 odsto svih slučajeva samoubistava.

Subotica drži „crni rekord“
Procenjuje se da se u Srbiji godišnje izvrši oko 1.500 samoubistava, od kojih je oko 800 u Vojvodini, a dugogodišnji „crni rekorder“ je Subotica, sa preko 50 samoubistava godišnje.
Zanimljivo je i da osim životnih problema, i kalendar i vreme donekle utiču na povećanje suicidalnosti. Proleće, kišovito vreme, prepodnevni sati i početak nedelje potencijalnim samoubicama nisu saveznici jer se „nagomilana nezadovoljstva ne rešavaju sa dolaskom novog dana, nove nedelje ili buđenjem proleća“.

Prepoznajte znake!
Istraživanja su pokazala da oko 80 odsto ljudi koji sebi oduzmu život neko vreme pre samoubistva pokazuju neke od sledećih znakova:
- Promene ličnosti - tužni su, povučeni, osetljivi, nervozni, umorni, neodlučni, bezvoljni, nekad uznemireni i hiperaktivni
-Promene ponašanja - ne mogu da se koncentrišu na posao, školu, redovne obaveze, nezainteresovani su za svoj izgled
- Promene u spavanju - preterano dugo spavaju ili imaju nesanicu, bude se jako rano ujutru, imaju noćne more
- Promene u navikama ishrane - nemaju apetita i slabe, ili previše jedu
- Gube interesovanje za prijatelje, seks, hobije, uopšte aktivnosti u kojima su ranije uživali
- Mnogo brinu - o novcu, bolesti (pravoj ili umišljenoj)
- Plaše se gubitka kontrole, da će „poludeti“, da će povrediti sebe ili druge
- Opterećeni su osećanjem krivice, stida, samomržnje ili nemaju nade za budućnost - „nikad mi neće biti bolje“, „uvek ću se ovako osećati“
- Zloupotrebljavaju droge ili alkohol
- Nedavno su izgubili voljenu osobu (smrt, razvod, raskid…) ili nešto drugo što im je važno
(posao, novac, status, samopouzdanje,
samopoštovanje, veru…)
- Sređuju svoje poslove, dugove, pozdravljaju se sa prijateljima i rodbinom, poklanjaju vredne lične stvari
- Imaju suicidalne impulse, ideje, izjave, planove, ranije pokušaje samoubistva
- Ponašaju se na način koji može biti opasan (neoprezni su u saobraćaju, voze pod dejstvom alkohola…)
- Bili su ili jesu žrtve zlostavljanja (fizičkog ili seksualnog)

Izvor: Blic

Понекад је храброст. Чешће кукавичлук. Некад и питање части.

Nervira me sto ljudi misle da je samoubistvo kukavicki cin. Ocigledno da ne poznajete dovoljno depresiju. Ja da nisam bio kukavica odavno ne bih bio medju zivima. Treba mnogo vise hrabrosti za samoubistvo nego sto izgleda na prvi pogled. Probajte pa cete videti... Salim se samo!

Pregovaračka ekipa MUP Srbije imala 26 kriznih situacija
Psiho tim u akciji pre specijalaca
Autor: A. Ž. Adžić - B. Jelovac | 24.08.2007 - 08:54

Oni u svakom trenutku moraju biti spremni da reaguju. Za uspešnu misiju, pored odličnog iskustva na terenu sa kriminalcima, moraju biti sposobni da se užive i u tuđe probleme. U zavisnosti od zadatka, moraju se „staviti na mesto“ samoubice, kidnapera ili teroriste, i koristiti pregovaračke veštine da bi ih odvratili od njihovih namera. Nacionalni pregovarački tim MUP-a Srbije do sada je, prema procenama stručnjaka, i te kako opravdao svoje postojanje.

- Pregovarački tim se angažuje, uz dozvolu direktora policije, u slučajevima otmica, talačkih situacija, barikadiranja, pokušaja samoubistava na javnim mestima i diverzija na javnim objektima. Iako su u svetu terorističke otmice prva asocijacija na ovakve ekipe, „domaći momci“ na svu sreću do sada nisu imali prilike da pokažu umeće u ovim situacijama. Od osnivanja krajem 2004. do danas imali smo 26 kriznih situacija - kaže za „Blic“ Željko Mojsilović, koordinator pregovaračkih timova MUP Srbije.
Osim koordinatora, koji je glavni organizator i odlučuje u kom pravcu će teći pregovori, ovaj tim čine glavni pregovarač, koji direktno razgovara sa osobom koja želi da se ubije ili drži taoce, i njegov pomoćnik, koji mu asistira i brine i o njegovoj bezbednosti ako zatreba. U timu su i dokumentarista, koji prikuplja neophodne informacije i vodi računa o svemu što se dešava u pregovaračkoj sobi ili na terenu, psiholog, čiji je zadatak da pregovarače savetuje o psihičkom stanju te osobe, mogućem reagovanju i da pruži psihološku podršku celom timu, stručnjak za tehničku podršku, koji treba da poveže telefonske veze sa štabom i otmičarima ili samoubicama, ali i opservator porodice, čiji je zadatak da prikupi što više informacija o nekoj osobi, kao i da smiri njegove najbliže. Zbog kvalitetnijeg pregovaranja i koncentracije, ekipe pregovarača se smenjuju na 12 sati.
- U Beogradu se na terenu pojavljujemo za pola sata. Pre započinjanja pregovora, moramo da imamo osnovne informacije ko je ta osoba, zašto je to uradila, da li ima ustaljene navike, hobije, šta ga nervira, na šta reaguje pozitivno, s kim je dobar, ko ga iritira. Tokom pregovora moramo da se kačimo za stvari na koje pozitivno deluju na njih, kao i da izbegavamo da pomenemo nešto što ih može isprovocirati. Obavezno smo u civilu i predstavimo se da smo pripadnicima MUP-a. To u manjim sredinama ima pozitivan uticaj, jer osobe neretko umisle da se lokalna policija urotila protiv njih i da je došao neko iz Beograda da im pomogne - objašnjava Mojsilović.
Prvo i osnovno pravilo kojeg se pregovarači drže jeste da osobu s kojom razgovaraju ne lažu, ali i da sagovornika ne smeju osuđivati zbog onoga što je uradio, niti da mu obećavaju drogu, alkohol ili razmenu talaca, a svoje emocije, ma koliko ih neko vređao i psovao, ni pod razno ne uključuju.
U poslednjih nekoliko akcija pregovarački tim je radio sa duševnim bolesnicima.
- Mislili smo da će sa njima biti lakše pregovarati nego sa opasnim kriminalcima, ali se ispostavilo da to nije tačno. Oni ne razmišljaju racionalno, imaju neki svoj izgrađen svet, dok su kriminalci ipak razumniji - kaže Mojsilović.
Tako je bilo i u slučaju Milana Protića, koji je 17 sati stajao na simsu terase na sedmom spratu na Bulevaru kralja Aleksandra i pretio da će skočiti i ubiti se. Bili su to najduži pregovori u istoriji ovog tima. Deo tima je uporno razgovorom odvraćao Protića, ispunjavajući mu zahtev, kao što je donošenje cigareta.
Poslednja je bila u Nišu kada su članovi pregovaračkog tima iz Niša od samoubistva odvratili 39-godišnju ženu, psihički bolesnu, koja je prvo htela da se ubije nožem, a zatim se zaključala u stanu. Po sličnom ključu uspeli su i 3. juna u Nišu da odvrate od namere narkomana koji je pretio da će skočiti sa zgrade, dok su u Bukoviku kod Bovanskog jezera 28. maja ubedili maloletnika osumnjičenog za napad na taksistu da odloži oružje i napusti zabarikadiranu kuću. Predao se bez otpora.
- Najteže su talačke situacije, jer treba voditi računa da se ne ugrozi život taoca ili talaca, osobe koja ih drži, kao i pregovaračkog tima - kaže Mojsilović.
Tako je početkom maja bilo i u selu Popadić kod Mionice kada je Slobodan Luković, penzionisani policajac i bivši vozač Slobodana Miloševića, ranio svoju nevenčanu ženu Dobriju Nikolić, a zatim ubio njenog brata Dušana Nikolića. On je potom u malom motelu za taoce držao Dobriju, njenu majku, ali i podstanarku sa šestomesečnom bebom. Posle mukotrpnih pregovora, timu je pošlo za rukom da Luković pusti svoje zatočenike, ali je potom pucao na pripadnike SAJ-a koji su ga smrtno ranili.
- I slučaj sa Goranom Alfirovićem iz Batajnice će nam ostati u pamćenju. Pregovori su trajali nekoliko sati, pokušavali smo čak i da ga omekšamo pričom da je on veoma pametan mladić, jer je završio Matematičku gimnaziju - priča naš sagovornik.
Razgovarali su i o religiji i Bogu sa Alfirovićem, koji je, međutim, izvršio samoubistvo pred policajcima koji su pokušali da ga savladaju, a njegove poslednje reči upućene psihologu iz pregovaračkog tima bile su: „Sad te ignorišem“.
- U razvijenim zemljama u svetu nijedna situacija sa taocima se i ne pokušava rešavati bez angažovanja obučenih pregovaračkih timova- kaže dr Zlatko Nikolić, kriminolog na Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja.

U timu i žene
U pregovaračkom timu MUP-a ima i nekoliko žena, jer se dešava i da osoba odbija razgovor sa muškarcem.
- Prošle godine bila je jedna kritična situacija u Kruševcu kada je mladić pretukao komšiju, a kada je došla policija, pretio je da će na njih baciti bombu. Saznali smo da mesecima nije imao devojku, pa smo uključili ženu pregovarača, na koju je pozitivno reagovao, pričao je sa njom, što je specijalcima olakšalo da ga savladaju - navodi Mojsilović.

Časovi od FBI, Metropolitena...
Članovi pregovaračkog tima MUP-a Srbije imaju ogromno iskustvo u „klasičnim policijskim poslovima“. Tim broji 20 članova iz Beograda, Novog Sada, Niša, Kragujevca i Kraljeva. Osim kompleksne obuke članovi ovog tima usavršavali su se i u nekoliko evropskih zemalja. U Srbiji kurseve su im držali pregovarači iz londonske Metropoliten policije, američkog FBI, francuskog RAID, minhenske policije...

Izvor: Blic

Tuzno je kad covek dodje do toga da jedini izlaz nadje u smrti.

Pazi hrabrost ili kukavičluk?

Kažeš usamljenost je razlog. Zamisli čoveka koji nema ni jednog prijatelja samim tim nemože da nadje devojku/dečka. Pošto već duže vreme ne komunicira sa ljudima teško mu je da počne (za slučaj da niste znali teže je ponovo krenuti nego prvi put nešto uraditi). Znači pod ovim uslovima to nije ni hrbro ni kukavički, nego brate daj da završimo sa ovim, što je mnogo mnogo je možda posle ima nešto bolje.
Pošto gore teško da može biti.

Nemati ni jednog prijatelja i ne biti u mogucnostii da "nadjes devojku/decka" sigurno nisu adekvatni razlozi da dignes ruku na sebe. To je situacija koja moze ( a i ne mora ) da se promeni.


A sta da rade ljudi koji nemaju nista. Nista. Koji su izbegli, sa jednim gacama na sebi, bez igde ikoga. Sta da rade napustena deca, udovice i udovci,ljudi koji su izgubili svu svoju decu, razvedeni, nervno oboleli, ljudi sa psihosomatskim poremecajima, depresivci, cudaci, ludaci? Jel svi kolektivno treba da se ubiju zato sto duze vreme ne komuniciraju ni sa kim i tesko im je da ponovo pocnu?  ...