Hristos Isus ljubazno na jednom mestu kaže za Sebe:
"Ja sam došao da imaju život i da ga imaju u izobilju".
(Ne mogu da se setim ko behu neposredni slušači, ali...)
Da li to znači da ... hmmm... ja (ili bilo ko) nemam život i/ili nemam ga u izobilju?
Šta On, Van-vremenski  - gost u ograničenost, Volitelj svega i svakoga, podrazumeva pod 'život'? I šta je za Njega 'izobilje'?
Nekako mislim .... Ne! Nekako osećam da On i sada, i stalno nudi ... kvalitet koji prirodno nemam.
I do mene je da li ću, kada ću, koliko ću i zašto ću ja 'ući u Njegovu priču'.

Ili tako ili samoubistvo bez leša (što više klope, što više TV-a, monitor moj bližnji, znanje i imanje....).

@napast
ponestaje ti ideja stari,istrosio si se


i ovo stvarno treba neko da pobrise

Ja sam hteo da se ubijem, ali citajuci predhodne strane dosao sam na ideju da ubijem nekog od vas 

 
Nemoj mene - skupe su sahrane!

...osobno smatram da su osobe koje na sebe zeli dignuti ruku iz bilo kojeg razloga na jednu stranu kukavice a na drugu stranu hrabri ljudi...zasto...??...kukavica zato sto nije karakter od covjeka i nema svoje ja da se suoci sa problemom ili situacijom koja ga je dovela na takvo razmisljanje...a hrabrim zato sto ima toliko snage oduzeti zivot covjeku jer budimo iskreni masa ljudi nije u stanju ubiti nekoga a kamo li sebe...

           Ne znam jel neko nesto slicno napisao, nisam sve citao, ali ne bitno: kazu uceni ljudi, biblija, moja bivsa profesorka srpskog... da je samoubistvo veci greh nego ubistvo zato sto posle samoubistva niko nema priliku da se pokaje, dok posle ubistva moze, sto naravno ni u kom slucaju ne znaci da ubistvo nije podjednako lose.
           Neko je na ovoj temi pomenuo da su samoubice sebicni ljudi, sa cime se veoma slazem, jer da li oni uopste razmisljaju sta ostavljaju iza sebe drugima?
         

jako lepo receno,ali sta podrazumevas po "uci u njegovu pricu"?
zivot nam nnudi izbor,ali mi smo ti koji ga moramo naciniti,zivot nam nudi srecu ali mi smo ti koji treba da je ostvare.ponekad,dodje neki cudan osecaj apatije i cini se puno lakse ne ciniti nista,ne ziveti,prosto odustati od svega.ako ne pokusas nikada se neces razocarati?velika greska...istina je samo da ce to razocarenje dolaziti malo po malo,dok te na kraju u potpunosti ne savlada.
@kombi
pa ako odustanes od necega,sigurno to neces ni postici!
ako ne vidis nista sto ti odgovara u ovom svetu,probaj da napravis nesto drugacije od onog sto ti ne odgovara...ljudi i jesu definisani kao bica sa sposobnoscu da menjaju svet oko sebe.
i nemoj traziti izgovore za svoje odustajanje.suoci se s tim da si prosto odustao,zato sto si mislio da je tako lakse,ali isto tako treba da skontas da uvek mozes da se vratis i krenes ponovo.samo ako ti odlucis tako...

Različito ljudi reguju na različite osobe. Različite su i posledice tih reakcija.
Ti odluči za sebe da li ti je Isus Hristos iole interesantan i - ako jeste - kako ćeš
praktično (ne i radikalno, već postepeno) reagovati ne Njega.
Tvoj život - tvoja stvar. To je između vas dvoje.
Lepo rečeno.
Ne mislim da uvek valja ugađati svojim emocijama.
Dade nam Bog i mozak i volju da se kontrolišemo.

Alber Kami je pisao puno o fenomenu samoubistva. Fenomen je složen, veoma, veoma složen. Kao što ne znamo ništa o svojoj sudbini poslije smrti, tako ne znamo ni to da li je samoubistvo kukakvički i herojski čin. Lično sam protiv samoubistva, ali ''čudni su putevi Gospodnji'' i čovjeka s njim. Crkva izričito osuđuje samoubistvo i samoubice anatemiše. Nad posmrtnim ostacima samoubice nema opijela. Bog je, kaže, stvorio čovjeka, pa samo on može da mu oduzme život. Međutim, Taras Buljba je takođe glumio Boga, rekavši sinu Andriji: ''Ja sam te rodio, ja ću te i ubiti!''. Baš tako, iako ga on nije rodio. Valjda ga je rodila žena. Taras ga je samo napravio, ili je živio u iluziji da je to učinio. Naime, jedino majka zna čiji smo - iuzev nekih ekscesnih slučajeva (grupna silovanja i slično).
Uglavnom, samoubistvo kao fenomen spada u kategorije u kojima mistika zauzima značajno mjesto. Postoje samoubistva iz očajanja i samoubistva iz uvjerenja. Postoje i samouobistva kao prikrivena ubistva - treba uzeti Jovana Strikovića pa pročitati. Što se opijela tiče, ono se ne čini ni nad umrlim ateistima - po njihovoj volji. Tako ispada da su i oni umri bez Božjeg blagoslova. Bez blagoslova ili s njim - onog koga više nema, njega nema. Ostale rasprave neka vode nadležni organi na drugom svijetu.

U Srbiji 1.500 samoubistava godišnje!
20. septembar 2006.

Svake godine u Srbiji samoubistvo počini oko 1.500 osoba, prenosi list "Press". Prema poslednjim istraživanjima novosadskog Instituta za psihijatriju i Centra „Srce”, broj samoubistava na 100.000 stanovnika u našoj zemlji iznosi čak 18, što je znatno više od evropskog i svetskog proseka. U Evropi se godišnje ubije 13, a u svetu od 100.000 stanovnika 16 izvrši samoubistvo. U Srbiji je najdramatičnije stanje u Vojvodini, u kojoj je stopa samoubistva čak 28,5! Podaci republičkog Zavoda za statistiku kažu da su samoubice najčešće muškarci, starosti između 40 i 50 ili između 70 i 80 godina. Oni su u 80% slučajeva oženjeni, imaju završenu osnovnu ili srednju školu i izdržavaju se od privatnog posla. Najčešće se ubijaju vešanjem, davljenjem, gušenjem ili upotrebom vatrenog oružja ili eksploziva!

Doktor Zlatko Nikolić, naučni saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, kaže da je talas samoubistava koji prati Srbiju prevashodno slika tranzicije kroz koju naš narod prolazi. „Samoubistvo biraju ne samo kao krajnji izlaz već i da bi tom društvu poručili: ´Eto šta ste mi učinili!´” objašnjava dr Nikolić.

Statistički podaci pokazuju da žene češće pokušavaju samoubistvo, dok kod muškaraca pokušaj samoubistva gotovo uvek ima fatalan ishod. Zlatko Nikolić kaže da potencijalni samoubica, koji želi da okrivi što više ljudi za svoju situaciju, ali i da nesvesno drugima pruži priliku da mu pomognu, često bira mesto gde ga može videti najviše ljudi.

„Takav je slučaj sa samoubicama koje skaču sa mosta, iako podsvesno znaju da će ih rečna policija brzo uočiti i da će im možda spasti život. U tom svetlu može se objasniti i nova pojava u svetu da naročito mladi ljudi na internetu traže predlog kako da se ubiju. Publika je u tom slučaju veća, ali, nažalost, ljudi su danas otuđeni, svako gleda samo sebe i uglavnom okreću glavu od tuđih muka”, ističe dr Nikolić.

Neuropsihijatar Ivan Dimitrijević, docent Medicinskog fakulteta u Beogradu, objašnjava da su uzroci samoubistva najčešće depresija, psihoze, nasledni faktori, ali i nerešeni zadaci koje sebi postavljamo u životu.

„Novija istraživanja pokazala su da osobe koje se odlučuju na samoubistvo uvek imaju četiri do pet ozbiljnih nerešenih problema. Nažalost, mnoge građane negativni bilans životnih uspeha i neuspeha, razočaranja i gubitaka naterao je da, bežeći od samoubistva, postanu ´spore samoubice´. Oni se ´ubijaju´ alkoholom ili drogama, a broj takvih samoubica naročito je povećan među mladima”, kaže Dimitrijević.

Dejan Stojičić iz Centra „Srce”, koji već 15 godina radi na prevenciji suicida, kaže da većina samoubica neposredno pred smrt traži pomoć lekara ili prijatelja.

„Centru ´Srce´ godišnje se obrati oko hiljadu ljudi tražeći neku vrstu pomoći. Povod za poziv su najčešće usamljenost i porodični problemi sa kojima ne mogu da se izbore. Mnogi od njih kasnije priznaju da su razmišljali o samoubistvu. Potencijalne samoubice često mesecima pre samoubistva menjaju ponašanje, imaju poremećen san, ne druže se kao ranije i gube nadu u bolju budućnost. Te simptome može svako da vidi. Zato je važno naglasiti da svakom čoveku može da se pomogne dok ne učini ono najgore”, kaže Stojičić. (Mondo, Press)