По струци економиста, са радним местом у Топланама Лесковац, сама са два одрасла сина, Бранислава Костић се није двоумила, пригрлила је децу коју „нико други није хтео“. И неће да их крије. Она се њима дичи





Бранислава Костић је добила прошле недеље Октобарску награду Лесковца за хуманост и изузетне заслуге у области друштвеног развоја као хранитељка две девојчице-девојке, некад штићенице Дома за лица ометена у развоју у Кулинама. Њој прија признање, али, како каже, највећа „плата“ јој је осмех Бојане и Шокице сваког јутра. То може неком да звучи превише песнички, међутим, уживо - слика је катарзична.

У њиховом дому све је цакум-пакум, сто делимично постављен за ручак. „Хајде, брзо да ми помогнете, гости су дуго путовали“, Бранислава подстиче девојчице -девојке да изнесу тањире, чаше, есцајг... Оне журно слушају, прекидајући дотадашњи посао. Шокица, приказивање дошавшим својих гоблена, углавном једноставних цветних мотива, а Бокица, симултано гледање ТВ-а и музичког спота са Јутјуба. Понекад се, у помало трапавој хитрини, будући да су дебељушкасте, сударе, кад Шокица Бојани каже „пардон“. Бојана јој гестом узвраћа пристојност.

Пре оброка свака ствар мора да буде на свом месту, па прва одлаже кесе, а друга наше скромне поклоне. Ништавне према припремљеној гозби: пити од ручно развучених кора, лесковачким специјалитетима са роштиља, који би такође били домаћи да је Бранка имала више времена. „Како све то стижете“, чудим се. „Све се може уз добру организацију“, одговара благо, истичући „дисциплину“ као основно васпитно средство, како код своје биолошке, тако и код двоје друге деце. Поред, наравно љубави. Испуњен задатак крунише се са два звучна пољупца. Она Бранку још више озаре, што се преноси и на екипу НИН-а.

Бојану звану Бокица, Бранка је „узела“ пре шест година, са непуних петнаест, као један од најтежих случајева за специјално хранитељство. Наиме, Дом у Кулинама ушао је у процес трансформације од институционализације у гломазним системима ка смештају у породична окружења. „Бокица није говорила, била је запуштена у сваком смислу, у погледу хигијенских навика, сналажења у социјалним приликама“, објашњава Бранка последице третмана особа са сметњама, који се полако превазилази. И данас се Бојана не споразумева речима, већ системом знакова који сведоче да све схвата. Она је много функционалнија од званичне категоризације.





Снежану је Бранка преузела лане. Њен надимак потиче из Сремске Митровице, где је одрасла, а након смрти старатеља 2000. стационирана је у Кулинама. „Ја сам Немица“, Шокица се уплиће у објашњење, желећи да појасни да је рођена у Берлину. Без штитне жлезде, што се одразило на њен раст и изглед детета, премда су јој 43 године. И њена дијагноза је обележена ниским количником интелигенције, па се као дете и осећа. И све планове ставља у контекст „кад порастем“. Зато Бојану-Бокицу  и Снежану-Шокицу, и зовем девојчице–девојке.

По струци економиста, са радним местом у Топланама Лесковац, сама са два одрасла сина, и морам да приметим – невероватно лепа, Бранка би могла да води сасвим другачији, слободан живот. Тако су мислили и њени пријатељи и познаници, шокирани чињеницом да се прихватила специјалног хранитељства. А она је, након едукације за овај вид социјалне заштите, отишла на излет који јој је променио погледе. У организацији Дечјег срца из Београда, пошла је у Кулине.

Излет је, каже, „био чудан“, заједно са децом из Дома они су кренули да се пентрају по Јастрепцу. „Деца су падала, бауљала, пузила, успон козјом стазом дуго је трајао, али нико није одустао“, прича Бранка. Онда им је организатор објаснио сврху тог подухвата, да ће им живот бити овако тежак буду ли постали хранитељи деце ометене у развоју. Бранка се није двоумила, пригрлила је Бојану, коју „нико други није хтео“. Тада није могла ни да наслути да ће је волети готово више и од рођене деце.

„Њена душа је тако чиста, добра“, хвали је, а лице јој поново поприма блажени израз. Једино што малој треба је љубав и њено неуздржано испољавање. Али, ни у томе дете није насртљиво, па кад Бранка послује по кући, оно ручицу прислони на образ што значи – пољуби ме, помази ме. Уместо артикулисаног гласа, Бокица кад исплази језик испушта звукове као кад преде нека префињена машина, што је особеност њеног Дауновог синдрома.

Шокица је сасвим другачија, и по темпераменту, и по начину комуницирања. Она је брбљива и ка свима отворена.  Добро се сналазила и у Дому у Кулинама, тамо је чак имала и симпатију, Педу, који је о њој бринуо, водао је, обувао, доносио јело, купао. Међутим, кад се помену Кулине, Шокица одбија чак и могућност кратке посете. Неповерљива у почетку према новом, она сада воли „само Бранку“, што илуструје јаким загрљајем. Стога је Бранки тешко да прикрије да јој је она друга љубимица, јер једини мали раздори међу девојчицама–девојкама, проистичу из љубоморе.

Бојана је брзо учила социјалне вештине, Шокица се брзо прилагодила, па је једина тешкоћа које се Бранка сећа – ходање по снегу. Ни једна ни друга ово никад нису искусиле пре доласка у Лесковац. То је сада проблем при плановима за зимовање, али им зато остају летовања. Овог јула све три су биле у Игалу, на опште подозрење блиске околине како ће се снаћи. „А оне су се од свих најлепше понашале на плажи, цео град нас је упознао и поздрављао у вечерњим шетњама“, та реакција је следила за чуђењем, прикривеним питањима да ли су то њене ћерке, а потом и отвореним запиткивањима, тад већ добронамерним.

На повратку, аутобус је прошао крај Берана, родног Бојаниног места. У том смеру, на непознату адресу родитеља лишених старатељства, Бранка је упутила мисао: „Боже, какво сте дивно дете оставили“. Без оптужби, јер да није било тога, ни њен живот не би био овако испуњен. Да не помињемо да би девојчице-девојке имале сасвим другачију судбину. Тешко да би се њима неко толико бавио, рецимо, лакирао им нокте на ногама, што сад чине од радости Бранкини синови. „Они су ми били подршка од почетка“, на томе им је Бранка захвална.





Највећи део успеха, Бранка ипак приписује дисциплини. Некој чудној њеној врсти, па кад Шокицу „спопадну бубице“, хранитељка јој да да везе, јер је то смирује. Везу је Сремицу-Берлинку још као малу научила бака, које се, као и деде, с топлином сећа. Остало је било у сенци грубости и ко зна још чега. „Кад на телевизији спомену дрогу, она каже – од тога је моја мама умрла“, Бранка те наводе прима са резервом. Са релативном сигурношћу зна да је ту било пуно свађе, и још много друге деце. Требало је пуно љубави и нежности да се ране срца залече.

Међутим, љубав и нежност не подразумевају попустљивост, па некад падну и казне. За непослушност – нема гледања серија, нема једноставних игрица на интернету. Ред и дисциплина су велики пријатељи одгоја, тако мисли Бранка. Зато, кад девојчице-девојке расклоне остатке ручка, и оду у купатило да оперу руке, Бранка им мирише дланове. И враћа их у тоалет, незадовољна учинком, односно, пренебрегавањем сапуна. Кад поступак понове како треба, љуби им ручице. Шокица се грлено смеје, а Бокица преде. И намешта Бранки косу, воли кад јој је скупљена у пунђу.

Још једно питање спада у домен узраста између детињства и зрелости, а то је сексуалност. Ни то у дому Костића није табу - тема. „Ова мала (показује на Бокицу), смејуљи се кад види обнажене фотографије. И Шокица би нешто у том смислу урадила, иако се увек постиди на реч ’секс’“, без оклевања ће Бранка. И стварно, кад на Шокицино уво шапне „спорну“ реч, ова покрије уста шаком, затвори очи и засмеје се. „Нећу то никад“, изричита је, иако би „да се уда – кад порасте“. Макар морала да пере, пегла, развлачи коре, како јој Бранка „прети“, знајући њене слабости. Да би најрадије да гледа ТВ и везе. Лакоћа с којом Бранка с њима о овом говори пред нама, запањује и разоружава.   

„Неки још увек мисле да ја све ово радим због новчане надокнаде“, на Бранкино прелепо лице навлачи се сенка. Тих 40.000 динара ништа је спрам оног што пружа. Најбољу обућу, јакне, најквалитетнију храну, понекад и у елитним ресторанима, јер она „се њима дичи, неће да их крије“. Ужива кад им је комотно, објашњава, срећна кад су и оне срећне. А њих у садашњој свакодневици све усрећује, од преподнева у дневном боравку удружења Дуга, преко слагања тек опраног веша, до одласка на концерте и у посете. Бранка не иде тамо где и оне нису добродошле, и никад не дозвољава да буду повређене и потцењене. Тако потпуно конкретно доприноси друштвеном развоју.

„Понекад се уморим“, признаје, „а од умора и заплачем“, што није чудно с обзиром на то да устају у пет, а на починак одлазе после поноћи, уз обавезну поподневну дремку. Чим мало одспава, поново је она стара, као нова. У ретким тренуцима слабости соколи је мисао о томе шта две њене девојчице-девојке не би имале да су остале у Кулинама. „Нека деца никад неће видети снег, море, осетити заједништво породице. Ужас један“, закључује.

Једино што Бранки недостаје су путовања. И кад би имала ауто, не би било лако да се са Шокицом и Бокицом упути негде далеко. У све те земље о којима сања. Јер, синови су јој презапослени, а друштво није предвидело институцију привремене замене за хранитељство. Нити је довољно богато да организује заједничке боравке у далеким дестинацијама. „Шта очи виде, то је једино вредно“, помаже се народном мудрошћу да искаже свој једини мањак. У свему другом, богатија је од осталих, у то је сигурна.

У светлости тога једино јој је разумљиво што је баш она добила Октобарску награду града Лесковца. Прво скептична да ли је заслужила, потом „свесна да најбоље ради свој посао“, а онда и да може бити добар пример другима. И даље, углавном, убеђеним да они тако нешто не могу.

„Сад кад само помислим на раздвајање, срце ми се стегне“, каже Бранка. Хоће да се распукне, чим јој падне на памет шта ће бити са Бојаном и Снежаном, ако јој се нешто деси, а  њој је 56. Ту не би помогло ни усвајање, о чему интензивно размишља, то би само олакшало оперативне радње. Не би морала за сваку ситницу да консултује Центар за социјални рад. Решење тог проблема које тренутно нуди држава је – назад у институцију. Где би поново биле без довољно бриге и љубави.

По одласку, не можемо да се договоримо телефонски ко је коме више улепшао дан. Ми ћемо се њих три сетити чим угледамо Шокицин поклон – цветни гоблен. Њихови емотивни процеси се, опет, не везују ни за шта материјално.





Брига друштва

У септембру ове године у установама за смештај, од 765 деце и младих, њих 429 је било са сметњама у развоју, према подацима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. У истом периоду, 439 припадника ове популације, било је смештено у хранитељским породицама, док је пре пет година чак 70 одсто деце и младих ометених у развоју било институционализовано. Помак ка њиховом измештању из установа, резултат је процеса деинституционализације, која се код нас убрзано унапређује развојем услуга у заједници за децу са сметњама у развоју.



Драгана Николетић





http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=105292

zaplakao sam i naježio se