За ђака првака је важно да се пријатно осећа у школи, успостави добре односе са учитељицом односно учитељем и да буде прихваћено од школских другова. Успех неће изостати ако су родитељи припремили дете за обавезе



Полазак у школу је у многим породицама радостан догађај

  Први сусрет са школом je за дете и породицу веома важан догађај. Већ с првим школским данима породични живот се мења и допуњава новим обавезама, а детету је потребна помоћ да би се прилагодило захтевима ђачког живота. За родитеље који су у предшколском периоду успели да код детета изграде позитиван став према школи и учењу, полазак у школу за целу породицу представља радостан тренутак. Па ипак, за већину је тај тренутак и време преиспитивања и разних дилема, пре свега да ли и колико ђаку прваку треба помагати у изради домаћих задатака.
Многи родитељи желе да се дете осећа добро у школи тако што ће се истаћи знањем и да би у томе успело, преузимају његове школске обавезе. Међутим, ове добре намере могу да га учине пасивним и несигурним у сопствене способности, објашњава Љиљана Филиповић, психолог у Основној школи „Михајло Петровић Алас”. Да би развило самопоуздање и знање, родитељи треба да препусте детету да самостално ради своје домаће задатке. Само у ситуацијама када затражи помоћ, могу да учествују у изради домаћих задатака тако што ће га усмерити саветима, али ни у једној ситуацији не би требало да их раде уместо њега. У појединим случајевима, ако дете уз сва настојања не успева да савлада тешкоће у учењу, родитељи могу од учитеља да затраже конкретна упутства о томе како да помогну. Ако, на пример, првак отежано чита, највећи успех ће постићи када родитељи са њим вежбају по методи коју су добили од учитеља.


Усагласити ставове
 
Љиљана Филиповић, психолог
Постизање успеха у учењу је у непосредној вези и с тим како се дете осећа у школи. Да би му било пријатно у новој средини и да би пажљивије пратило наставу, од родитеља треба да прихвати позитиван став према ауторитету учитеља.
– Родитељи треба да имају у виду да ће учитељ постати нови ауторитет и веома је важно да развију добру сарадњу са њим да би, уколико се појаве тешкоће, могли заједно и усаглашено да помогну детету. Разговоре о томе би требало водити у одсуству детета, као и све остале разговоре у којима се родитељи договарају око васпитања. Ако се у нечему не усагласе са учитељем то не треба да покажу детету, јер га доводе у дилему коме треба да верује.

Адаптација на школске захтеве је боља код деце која су развила радне навике, уредност, тачност, одговорност и самосталност. Било би добро да дете има свој кутак за рад бар годину дана пре поласка у школу, где ће моделовањем, цртањем, сликањем и сецкањем развијати моторику шака. Ове активности су добра припрема руке за коришћење оловке, а уједно и тренинг мозга за прихватање, обраду и памћење информација, односно за активности које ће му у школи омогућити да пажљиво прати наставу и успешно савладава градиво.

– Многи родитељи се у припремама за школу ослањају само на вртиће који заиста имају добре програме. Детету нису потребна знања читања и писања која ће стећи у школи, већ да кроз игру, дружење и родитељска објашњења развије речник и разумевање света који га окружује. Родитељи треба да подстичу његову радозналост кроз одговоре на најразличитија питања, па и таква као што су зашто жабе крекећу, звезде не падну с неба или зашто трава није жута. Када не могу да дају задовољавајући одговор, требало би да имају бар делимичан који оно може да разуме, уз напомену да ће о томе касније учити у школи.


Конфликти са друговима
 
Прилагођавање групи вршњака је успешније када дете после доласка из школе опише шта се догађало, како се осећа и какви су му односи са школским друговима. Уколико је било сукоба, родитељи не би требало да их занемаре и оцене као нешто пролазно. Напротив, требало би да се распитају зашто је до њих дошло и како да се ситуација разреши. Нормално је да се дететово виђење игре разликује од виђења његових другова, али да би заузело позицију у групи и осећало се добро у њој, треба да научи да се према друговима односи с уважавањем. Уколико стално намеће своју правду, школски другови ће га одбацити и осећаће се усамљено.
Наша саговорница напомиње да у случају конфликта са друговима, дете свој доживљај преноси родитељима који на основу њега доносе став о другој деци, учитељу. Прво што у том случају могу да учине, јесте да охрабре дете да само разреши сукоб, а затим да се код учитеља распитају шта се заправо догодило. После тога требало би разговарати са дететом, помоћи му да разуме потребе других, сугерисати му како да се дружи са њима, али ако се сукоби понављају, треба затражити савет школског психолога.

– Родитељи би требало да знају да се дететове тешкоће у комуникацији са друговима не превазилазе одрастањем. Напротив, у многим случајевима се и умножавају и зато не треба одлагати њихово решавање. За њих не би требало оптуживати школу. Она може бити „окидач” за испољавање проблема, али су њихови узроци увек у породици, за чије решавање се препоручује психотерапија.

По речима Љиљане Филиповић у нашој средини још увек се сматра да је психотерапија само за оне који имају озбиљне психичке сметње и поремећаје. На основу таквог предубеђења многи процењују да им није потребна. Психотерапија, међутим, има пре свега превентивну и образовну функцију. Примењена у породици има за циљ да помогне деци и родитељима да побољшају комуникацију, адекватно задовоље дечије потребе и створе климу за здраво одрастање и развој.


Вера Бошковић

Izvor: Politika






 
               

Ohrabrite svoje dete


Strah od neuspeha i uznemirenost mogu pratiti školovanje jednog deteta. Pomozite mu da zadrži hrabrost i povrati poverenje


"Kad pomislim na početak školske godine, poželim da zaplačem. Muka mi je i teško dišem. Znam da zvuči smešno, ali mnogo se plašim!" Devetogodišnji Luka je veoma uznemiren, a sve to polazi od škole. Nekad se čak govori i o fobiji. To se obično dešava deci koja polaze u "veliku školu", ali i na prelazu u peti razred ili u srednju školu. Glavobolja, povraćanje, nesanica, "čvorovi" u stomaku, lupanje srca - samo su neki od vidljivih i čestih simptoma. Ponekad se maloj deci dešava i da se upiške u krevet.
Naime, glavni element ovakvog stanja je strah. Strah od straha. I to se ne ograničava samo na školu. Luka se brzo obeshrabri kad treba da uči novu lekciju, veoma je osteljiv na opaske svojih drugara, ne voli ekipne sportove, često govori da neće uspeti nešto da uradi.

Roditelji treba da razgovaraju sa detetom o tome šta nije u redu
Da biste pomogli detetu, beskorisno je da se pravite pametni: "Ma, nije to ništa strašno. Imaš dobru učiteljicu, možda ćeš dobiti nove drugare!" Luka sve to zna, zna i da je njegov strah pomalo apsurdan: njega u školi niko ne muči, a njegovi rezultati nisu ni tako loši. Zapravo se radi o zabrinutom dečaku koji nema dovoljno samopouzdanja.
Ponekad su roditelji ti koji stvaraju nervozu i projektuju svoju nesigurnost na dete koje to preživljava na najgori način. U tom slučaju, roditelji moraju da rade na sebi: da se povere nekom trećem kako bi poštedeli dete i smanjili nervozu u kući. Ukoliko dete ima ovakav problem, prvi korak je da ga navedete da priča o sebi. Činjenica da nije srećno, brine vas i potpuno je prirodno da mu to kažete i da znate šta ono o tome misli. Važno je da o tome priča, jer višemesečni strah polako vodi u depresiju. Psiholozi objašnjavaju da roditelji ne mogu da utiču na školski program, nastavnike, okruženje. Ali mogu da otkriju misli svog deteta. Ti "glasići", unutrašnji monolozi koje svako ima u toku dana, često su negativni, naročito kod uznemirenih osoba: "Ne mogu da podnesem da loše govore o meni", "ako ne uspem, šta će svi pomisliti?" Ovi glasovi preplavljuju duh i ruše samopouzdanje.
Roditelji se (suviše često) brinu zbog dečijih neuspeha. A ipak, život čine pokušaji i pogreške, jer je jedini način da nešto uspete - da neprestano pokušavate. Kada dete kroz padanje uči da hoda, nikome ne pada na pamet da se zbog toga brine. Učenje u školi se odvija u manje milostivom okruženju. Školski sistem je zasnovan na ocenjivanju i procenjivanju deteta.
Upravo u takvom sistemu, neka deca gube svoje urođeno samopouzdanje. Ako roditelji dozvole da dete ne ide u školu svaki put kad se oseća loše, trenutni rezultat je, naravno, olakšanje, uznemirenost i strah nestaju, ali po mišljenju specijalista, to je loša reakcija. Izbegavanje tako postaje deo svakodnevnog života deteta. Ono počinje da izbegava sve neprijatne situacije, one u kojima postoji opasnost od problema ili kazne. Posledice su veoma ozbiljne, jer dete koje je na taj način bilo zaštićeno, neće naučiti da upozna samog sebe. A upravo istinski i što potpuniji kontakt sa samim sobom je baza dobrog psihičkog zdravlja. I roditeljima će biti teško da znaju šta sve dete može ukoliko je tako "zatvoreno".
Potrebno je mnogo strpljenja, a ponekad i pomoći specijaliste, ako ovaj strah potraje više nedelja. Dete treba da nauči da se opusti u svakoj stresnoj situaciji. Pored toga, tu su i dva stava koja dete treba da stekne da bi naučilo da se samorazvija i koji će mu pomoći u životu: nezavisnost i preuzimanje rizika.

Najvažnije je da dete može samo da se popravi, a ne da bude najbolje u svemu
Nezavisnost ide zajedno sa prihvatanjem samog sebe, a bez prevelike osetljivosti na sud drugih. Naravno, komplimenti drugara, roditelja, nastavnika (i kasnije partnera, kolega, poslodavaca...) uvek su dobrodošli, ali nezavisno biće zna da to nije suština. Dete treba da napusti šemu: "Dobio sam lošu ocenu iako sam mnogo učio, nastavnik misli da ništa ne znam, roditelji će me grditi, svi moji drugovi su bolji od mene." Važno je da dete bude sposobno da se neprestano popravlja. Čak iako ne dostigne ono što je zacrtalo.
Perfekcionizam je karakterna crta, veoma česta kod zabrinutih i uznemirenih osoba. Takva deca su uverena da moraju da budu savršena, da imaju odlične ocene, da uvek uspeju, da budu prihvaćena. Ovako visoki zahtevi - koji ponekad potiču i od samih roditelja - imaju katastrofalne posledice. Ona se toliko plaše da neće biti na visini zadatka da gube ne samo sredstva već i vreme! Vreme koje im je potrebno za prevazilaženje straha pre nego što uopšte počnu da rade.
Dete koje prihvati da preuzme rizik, smanjiće opsesiju za perfekcionizmom i shvatiće da je pravljenje grešaka normalno. Ovo treba primeniti i na domaće zadatke koje dete treba da radi iako smatra da nije dobro ovladalo dotičnom nastavnom jedinicom.
Viva

Deca se ponekad nalaze pod stresom i treba im pomoći da se opuste

Šta će pomoći deci da se opuste posle škole
Autor: E.B. | 18.10.2007 - 08:21


Škola je uveliko počela i mališani se polako navikavaju na obaveze. Prvacima je ipak najteže da se prilagode novoj situaciji, sredini, drugarima i obimu gradiva.

Zato se ponekad nalaze pod stresom i treba im pomoći da se opuste i zabave posle nastave da ne bi došlo do slabljenja imuniteta i razbolevanja. Ne treba ih terati da čim dođu kući odmah rade domaće zadatke. Psiholozi preporučuju da ih pustite da rade ono što vole i u čemu uživaju. Recimo, omogućite im da crtaju, boje vodenim bojama ili prave figurice od plastelina. Ako ste u mogućnosti, kupite detetu glinu, jer rad sa glinom i vodom smiruje podjednako kao bojenje.
Crtanje može da se kombinuje s još jednim izvanrednim načinom da rasteretite dete napetosti. Nabavite različito semenje i semenke pšenice, pirinča, suncokreta, kukuruza, kao i različite vrste brašna, na primer pšenično, kukuruzno, griz... Zatim nanesite na list iz bloka za crtanje tanak sloj lepka i dajte mališanu da na njega lepi različito semenje i sipa brašno, stvarajući oblike i pejzaže po želji. Ova aktivnost raspiruje maštu i uklanja nervozu.
Odlično sredstvo za relaksaciju je i voda. Večernje kupke u mirišljavoj peni sigurno će pomoći mališanu da se opusti i lepo zaspi.
Kombinacijom ova tri vida terapije pomoći ćete vašem mališanu da se na vreme oslobodi neurasteničnih strahova i savlada umor, jer se oni nagomilavaju u detetu i kasnije ispoljavaju kao agresija ili naizgled bezrazložna histerija.

Kako se pravilno uči?

Vaše dete, verovali vi ili ne, ima svoje probleme, čak i kada vi o njima nemate pojma. Dodatno ga opretećuju i vaša očekivanja koja se ne svode samo na učenje već i kako da vi budete zadovoljni onim što postiže.

piše: Jelena Holcer

»Ćuti i plivaj«. Kada kažete detetu : »Tvoje je samo da učiš«, napravili ste više grešaka istovremeno. Najpre, to nije istina. Vaše dete, verovali vi ili ne, ima svoje probleme, čak i kada vi o njima nemate pojma. Dodatno ga opretećuju i vaša očekivanja koja se ne svode samo na učenje već i da zadrži sve svoje navike i ponašanja kojima ste vi zadovoljni, da ono loše izmeni ili pretvori u one navike kojima ćete (opet vi) tek postati zadovoljni. Stav: »Tvoje je samo da učiš«, može se uporediti sa bacanjem malog deteta u vodu uz jedinu instrukciju: »Ćuti i plivaj!« Zaboravili ste da objasnite kako se to radi. Takođe, to neće učiniti ni njegovi učitelji u školi.
Jedino opravdanje koje možete imati jeste da ih ni sami ne znate. Ipak, metode pravilnog učenja nisu nikakva tajna i postoje oduvek. Njihova glavna prednost je u tome što se uz njih, postižu najbolji rezultati za najkraće vreme a ono što se uči najduže pamti. Osim toga, kada jednom naviknete dete da ih primenjuje, to je metod rada i kada bude starije. Odnosno, one su univerzalne i ne zavise od dečjeg uzrasta.

Vaše navike – vaše iskustvo. Zaboravite na sopstvene navike prilikom učenja. Možda ste vi učili noću, možda ste vi najbolje učili u društvu, možda... i možda uspeli da završite najviše škole. To, ipak, ne znači da ste učili pravilno, i da samo zato što je »upalilo« kod vas, to isto treba da primenjuje i vaše dete. Naime, možda postoji način da ono uči još brže, još kvalitetnije, sa još većim razumevanjem nego vi.

1. Vežbanje koncentracije.

Za školsko učenje koncentracija je od ogromnog značaja. Biti koncentrisan na času znači, zapravo, biti prisutan ne samo fizički već i mentalno. Odnosno: slušati, biti krajnje pažljiv i aktivan. To je usredsređenost na ono što se trenutno dešava i isključivanje svih drugih misli. Što je dete više koncentrisano na času, to će veći deo njegovog učenja kući predstavljati ponavljanje. Međutim, koncentracija se vežba i stiče. U zavisnosti od njegovog uzrasta možete je razvijati zajedničkim igrama (slaganje slagalica, ili igre sa glinom, bojenje….) i drugim aktivnostima koje zahtevaju da dete određeno vreme provede fokusirane pažnje. Takođe, podstičete dete da svoju aktivnost privede kraju. Deca koju roditelji stalno prekidaju (ručak, odlazak na spavanje...) i koja su time prisiljena da istu aktivnost često »seckaju« i ponovo započinju – brzo počnu da se dosađuju.

2. Traženje pomoći

– uputite dete da traži pomoć od vas ili svojih učitelja čim mu nešto nije jasno, kako ne bi učilo napamet, već sa razumevanjem. Upoznajte ga dodatnim izvorima informacija (internet, sveske i udžebenici iz prethodnih razreda, časopisi…) Budite uporni u zahtevu da što više uči sa razumevanjem umesto napamet, čak i kada ste sigurni da njegova učiteljica uvažava isključivo učenje napamet. Razmislite šta je vama važnije: da dete dobija dobru ocenu za “nabubanu” lekciju, ili da dobije malo lošiju ako je ispriča svojim rečima? Odnosno, da li je vaša želja da dete ima što bolji uspeh, i kada on nije povezan sa time da li ume da razmišlja svojom glavom?

3. Uslovi.

Omogućite što bolje uslove za rad. Idealno je da to bude dečja soba, ili neki drugi miran kutak, odvojen od pogleda odraslih, bez suvišnih detalja, dobro osvetljenje, sto i stolica… Sa radnog stola uklonite sve što odvlači pažnju. Ugasite radio, jer svaki zvuk u pozadini, takođe, ometa koncentraciju. Zaboravite i na predrasude da je upravo muzika jedini način učenja za vaše dete, ili na lično iskustvo (“I ja sam oduvek tako…) Možda vi jeste, ali to nije razlog da dete ponavlja vaše greške. Loše navike se mogu iskoreniti, a koncentracija tako bitna za učenje mnogo se lakše uspostavlja kada je “mir u glavi”.

4. Plan rada.

U početku će detetu verovatno biti potrebna vaša pomoć u pisanju svojih prvih planova rada. Nedeljni plan treba da sadrži što precizniju satnicu, nalik rasporedu časova. Upisuju se ne samo obaveze učenja, već i vreme predviđeno za spavanje, treninge, rođendane tokom iduće nedelje…

5. Vreme za učenje.

Ono što detetu predstavlja najveći problem, ili što najmanje razume dobro je da uradi onda kada mu je učinak najveći. Za nekoga je to jutro, za nekog veče, ali princip je isti: za najteže gradivo pomozite mu da izabere najbolje vreme. Takođe, ne dozvolite mu da uči noću. Misliti da se noću najbolje uči podjednako je opravdano (čitaj:glupo) kao i misliti da se tada najbolje jede, igra ili čita. Noću se najbolje spava.

6. Podela lekcije.

Podelite lekciju na manje celine, od jednog do drugog podnaslova ili po pasusima ili prateći bold slova (koja uvek označavaju nešto važno). Tako se čitanjem prati logičan sled lekcije.

7. Čitanje teksta.

Koliko će puta dete pročitati neki tekst ponajviše zavisi od njegove motivacije i koncentracije. Zato ga podstičite da čita sa punom pažnjom kako bi što pre shvatilo tekst. Upravo je to glavni cilj čitanja teksta. (ne da ga čita što više puta, već da ga razume).

8. Podvlačenje.

Podvlačenje važnih reči i rečenica, grafitnom olovkom, koje se vrši prilikom čitanja, omogućuje detetu da se vežba u izdvajanju bitnog od manje bitnog. Na ovaj način, prilikom sledećeg vraćanja na isti tekst (ponavljanja), može da se usredsredi samo na podvučeni deo. Podvlačiti se mogu cele rečenice ili reči, ili naglašavati važnost pojedinih delova teksta nekim ličnim znakom (uspravnim linijama pored teksta, cvetićem…)

9. Naglas.

Preslišavanje u sebi stvara pogrešno uverenje o tome da li je neko gradivo savladano ili ne, izaziva dosadu, pospanost, sanjarenje... Za razliku od toga, preslišavanjem naglas, dete se istovremeno uči i lepom izražavanju, primorava sebe da brže misli, vežba u neverbalnom iskazivanju…I što je najvažnije, stiče realnu sliku o tome koliko je nešto naučilo. Zato, bez obzira na to da li ponavlja samo jedan deo lekcije ili celu oblast, da li to čini prvi, peti ili završni put, da li ponavlja odmah posle čitanja ili pred sutrašnje odgovaranje... neophodno je da to čini NAGLAS.

10. Preslišavanje.

Odmah posle čitanja i razumevanja nekog teksta predložite detetu da se presliša i ponovi lekciju. Na uspešnost ponavljanja utiču :

– Broj i raspoređenost ponavljanja. Naučeni materijal se bolje zadržava u pamćenju ako je ponavljanje bilo raspoređeno na duže vreme. Šta to, ustvari, znači? Da će dete više zapamtiti ako ponavlja više uzastopnih dana, makar i manji broj puta, istu materiju nego ako manji broj dana mnogo puta ponavlja isto gradivo
– Kontinuitet učenja. Učenje uvek teče neravnomerno i u skokovima, tj. ponekad se čini da se posle, na primer, drugog čitanja nekog teksta dete seća manje nego pre toga. Ovo je samo privremena pojava, koja je uslovljena popuštanjem pažnje. Kasnija ponavljanja izazivaju novi porast prisećanja.
– Sredina u kojoj uči. Sve što radi kod kuće, dete čini opuštenije nego što će to moći u školi. Zato je važno da ono što radi u kući što bolje savlada, kako bi u školi pokazao nivo znanja koji je najsličniji znanju stečenom u njegovoj sobi.

Poštovani roditelji, Možda vam sva ova pravila zvuče šturo, previše naučničko i nemoguće za sprovesti. Nisam ih ja smislila, ali ja u njih verujem.
B92

Divni tekstovi. Kad odrastemo imamo često toliko problema da nam se čini kako je u detinjstvu sve bilo lako. A nije baš. Bilo je i tada problema, samo smo ih ostavili za sobom. Nije lako učiti i usklađivati se sa društvom.

Tacno je da su samostalnija deca uglavnom daleko bolji djaci od dece koja su zavisna od roditelja...polazim od sebe pa nadalje prenosim to na dalje generacije Sva sala na stranu, deca koja umeju da sama urade domaci zadatak, da sama osmisle sastav, da sami odluce kada ce i kako najbolje da se posvete ucenju, kada i kako igri, a kada da jednostavno svoj dan posvete nekim drugim aktivnostima, daleko lakse podnose teret savremenog obrazovanja koji vecinu obaveza prenosi na decu i na porodicu..sve se manje nauci u skoli a sve vise u kuci uz roditelje..sve to stoji i roditelj treba biti tu, kako bi obezbedio svom detetu najbolje moguce uslove za savladavanje gradiva, ali uz moderno obrzovanje stize i moderna tehnologija, multimedijalni diskovi uz skoro svaki predmet, dostupna sredstva komunikacije i informacije i deca zaista mogu postici savrsenstvo samo ako im se na vreme usadi navika da sve pokusaju, da budu samoinicijativni, svestrani i pre svega samostalni

Samostalna deca su i inteligentna i socijalizovana i samouverena. Ona koja nisu samostalna obično vremenom mogu da se osamostale, ali treba im pomoći.

Kako da na pravi način da pratite decu kroz život

Upravo početak školske godine predstavlja stres za veliki broj dece. Sada im je potrebno više pažnje, spremnosti za razgovor i naklonosti svih nas. Bečki psiholog Julija Umek savetuje kako decu na pravi način da pratite kroz život.

Odajte priznanje i pohvalite  Potpomozite razvoj nekog dobrog ličnog stava deteta, kažite, čak i nekom drugom detetu, reči hvale, kada posmatrate neko ponašanje koje vam se dopada.

Pažnja i toplina  Svakom čoveku – a posebno deci – potrebna je pažnja i toplina. Pažnja se pokazuje kroz vrednovanje a toplina naklonošću. To dovodi do povećanja samopouzdanja, ličnog mišljenja deteta o sebi  i samouverenosti.

Imajte obzira  Mislite na to da deca, upravo na početku školske godine, mogu da budu u stresu. Obzirnost deca uče od ponašanja odraslih. Uputite dobre želje, one decu najbolje uče, kako funkcioniše kad se ima obzira. To vodi pozitivnom stavu, pruža unutrašnji mir i opušta.

Uteha i savet  Za zdravo duševno stanje važno je sticanje iskustva da se detetu poklanja poverenje, da se ohrabruje i dobije utehu i pomoć. Što se više takvih, za stanje duše važnih, osećanja u detinjstvu pruži, tim bolje se te sposobnosti kod deteta razviju i kada odrastu lakše ih mogu koristiti.

Saosećajte sa decom  Pokažite interesovanje za osećanja i doživljaje dece, pokušajte da saznate šta misle i šta osećaju. Pokušajte da vidite svet njihovim očima, pokažite da želite da razumete njihov unutrašnji svet. Dajte svakom detetu osećaj da je važan stanovnik na ovoj zemlji.

На длану