Kraj putovanja

Branko Miljkovic


O sve sto prodje vecnost jedna biva.
Sen koja bese drvo koje traje. Budan
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv sto sebe okova.

Zavrsice se putovanje ostace tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.

To cemu se molite je Zalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije zavrsena.
Cega ima ljudskog u patnji? O cuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

mala ispravka:
Sen koja beše drvo koje traje. Budan

hvala

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se san u njenoj zahvalnosti
Slično muzici, slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još dosao nije,

Ko granu koja se izdužuje u uzaludan sum
Neka me nedostojnog vetar obavije