Sadizam
 
 Sadizam je nanošenje ne samo fizičkog već i, daleko češće i suštinski važnije, duševnog bola. Cilj sadiste je da unizi i ponizi. Sadizam se ne ispoljava samo u ekstremnim situacijama i dramatičnom obliku. Svugde oko nas ima mnogo sitnog, potmulog, prerušenog, prigušenog svakodnevog sadizma.
 
 Sadista nanosi patnju i iz toga izvlači neko mračno i varljivo zadovoljstvo koje se, naravno, ne ograničava na seksualnu sferu. To čak nije ni zadovoljstvo već pre neko trenutno olakšanje koje veoma brzo ustupa mesto osećanjima potištenosti i praznine.
 
 Da bi druge naterao da pate, sadista zadaje udarce. Neretko fizičke ali mahom duševne. Grdi, vređa, postiđuje, omalovažava, nipodaštava, ismeva, kinji, zakera. Sputava i zabranjuje. Osujećuje tuđe nade, želje i potrebe.
 
 Svoju sklonost ka mrcvarenju ljudi sklon je da predstavi kao oblik opravdanog pa čak i korisnog kažnjavanja. Sebe rado vidi kao bič koji šiba ljudsku niskost i nesavršenstvo, ne bi li druge naterao da postanu bolji nego što jesu.
 
 Popravljanje ljudi i sveta, naravno, nije ono što sadista odista želi. Naime, ma šta drugi činili, uvek se nekako ispostavi da su, po njegovom dubokom uverenju, dostojni jedino šikaniranja i prezira. Njegove je zahteve nemoguće ispuniti jer su namerno neostvarivi.
 
 Suštinska i očajnička potreba koja pokreće sadističku osobu je potreba da uzdrma i, ako je ikako moguće, sasvim uništi tuđe samopoštovanje. A sa samopoštovanjem i svaku radost i svako uživanje u životu.
 
 Sadista je osoba lišena samopoštovanja i ne može da podnese da drugi imaju ono što njemu nedostaje. Duboko i gorko zavidi drugima na samopoštovanju i samopouzdanju, na zadovoljstvu sobom, svojim mogućnostima i svojim postignućima, na radosti, uživanju u životu. Čovek bez samopoštovanja je očajnik koji bi da sve oko sebe gurne u očajanje.
 
 Sadističke sklonosti postoje gotovo u svakome. Intenzitet ovih sklonosti, međutim, zavisi od stepena samopoštovanja i samopouzdanja. Što čovek više poštuje sebe i što se više u sebe uzda, to će sadističke sklonosti biti beznačajnije i ređe dolaziti do izražaja. Što čovek više prezire sebe, što se oseća slabijim i praznijim, to će sadističke sklonosti dobijati na značaju, okrutnosti i snazi.
 
 To lako možemo zapaziti i u nama samima, ako sebe biržljivo i iskreno posmatramo. Kada se osetimo uzdrmanim, uznemirenim, poniženim, kada smo nezadovoljni sobom, uzrujani i „loše raspoloženi“ tada se u nama javlja, često neodoljiva potreba da nekog „ujedemo“, „izbrusimo“, da nekom „natrljamo nos“. Da nekog, dakle, uvredimo i povredimo. Tada lako, ni krivi ni dužni, stradaju oni koji nam se slučajno nađu pri ruci.
 

---

Mazohizam
 
  Mazohizam je termin nastao po imenu austrijskog pisca Mazoha koji je pisao pikantne romane o
  seksualnim perverzijama u kojima je opisano zadovoljstvo od patnji i fizickog bola.
  Termin oznacava sve vrste uzivanja u fizickim i moralnim patnjama, sto bi po pravilu trebalo da vodi orgazmu.
  Kod mazohizma veliki uticaj ima prestrogi superego zbog kojega pojedinac trazi patnju
  da bi iskupio svoje pretpostavljene grehe.

---

Ova tema nije postavljena jer mi je to tema za seminarski rad iz pshilogoije (don`t ask ) , tako da ako imate neke tekstove na ovu temu, molim vas - postavite..

da nisi malo mlad za to 

Ja bas gotivim mazohiste  

strasno   

( nemam nikakav tekst vezan za ovu tematiku ) , mada mozda me ovo zainteresuje 

Spank me, baby!

Sadizam se javlja iz neobrazovanja, a najgori je kada se javi kod roditelja koji vaspitavaju dete, posledice su nesagledive. nadjite nesto o ironiji-sarkazma...

Najveci sadista je onaj koji je nezan i pazljiv prema mazohisti!



Oglas u novinama:
"Ako zelis bol, zovi gazdu"
          sifra - surovi

malo

Неприродно.

Очигледно некоме се свиђа.

Citajte markiza de sada

Razni ljudi nalaze uzivanja u raznoraznim igrarijama