Веза између сексуалне реторике и политике може да се чита и као буквално и као симболичко покоравање

Председнички избори нас чекају за коју недељу, а предизборни слогани се ужурбано смишљају у агенцијама за политички маркетинг. Бирање председника државе, то јест лидера свих нас, испоставља се као невероватно поље за креативност политичке рекламе - па ипак, већина рекламних порука, којима се грађани маме да се приклоне неком вођи, има прикривену сексуалну симболику. Јер, симболички, вођа је доминантни мужјак, онај који је главни у чопору, онај који побеђује због своје снаге, онај - који ће, у крајњој линији , подредити себи не само све женке, него читаву групу.

Отуда није чудно што се у савременој теорији модерног лидерства оно повезује са симболичком патријархалном усредсређеношћу на фалус - психоанализа би ту рекла да се ради о древном страху западног хетеросексуалног мушкарца од пенетрације, сексуалне неадекватности и анксиозности услед страха од кастрације. Из психоаналитичке перспективе, дакле, лидерство представља симболичко силовање организације, тржишта и природе, а савремене теорије о лидерству покушавају да докажу да је ту читаво симболичко поље препуно фаличких фантазија. Ради се о томе да стратегију и фантазију идеје лидерства у стопу прати реторика која је у дубокој симболичкој вези са фалусом и његовим разарајућим моћима - иза тих речи крије се идеја о симболичкој „мужјачкој” репресији.

Моћан, снажан или агресиван лидер јесте идеал западне цивилизације која данас не преза да, зарад политичког маркетинга, и буквално прикаже мужевност вођа - поједини лидери попут Путина или Саркозија сликају се голи до појаса, како би њихови бирачи могли и стварно да виде да имају посла са мушкарчинама.

Модерно лидерство сублимира ову мушку симболику, чак и у реторици, док постмодерна теорија покушава да рашчлани ту опчињеност патријархалном снагом и обожавање фалуса - зато није чудо што многи постмодернисти данас у сексуалном језику лидерства виде одређено освајање, потчињавање, силовање - не само света и природе, већ свега живог, укључујући и здраву памет.

Код нас је ономад неко помињао „мушки потез”, Милошевић је поручивао „да се Србија сагињати неће”, а Дачић је кренуо у поход слоганом „Главу горе”. Карић је поручивао о „снази Србије”, а стегнуте песнице и мушка одлучност доминирају и нашом пропагандном политичком сценом. У речнику политике помињу се моћ, снага и одлучност, храброст - али и млакоње, и мекушци, што је углавном резервисано за побеђене противнике. Шта тек рећи о пенетрацији тржишта, пукотинама у законодавству, испуњавању амбиса у међусобним односима, руптури система, цепању јединства, а шта тек о клиповима и осовинама, о рупама у законима, урањању у проблеме, о доминацији и субординацији, а шта тек о личној сатисфакцији?

А где су ту велики и мали, победници и они „који су остављени иза леђа”? Шта рећи о онима који су потучени до ногу, или о онима који су потрошени и бачени, употребљени, злоупотребљени и остављени? Политичка реторика нуди и политичко завођење, кокетерију, потенцију и импотенцију, кукавичлук - не само као безмудост, него и политичке ћорке, бесплодност политике, неадекватност, освајања и покоравања, субмисивност и агресивност, борбу и конкуренцију (што је именица женског рода), чврсте руке, и јаке принципе, усправно држање, наметнута решења, ултиматуме, и диктате, и дизање (побуне, гласа, револуције).

Утолико није чудно што се у нашем јавном политичком говору, осим наведене симболичке сексуалне реторике, често могу чути отворене сексуалне претње силовањем - оличене у најјаснијем српском начину комуницирања - у псовкама. А сексуални чин у нашем језику углавном је означен као претња и агресија. Отуда веза између сексуалне реторике и политике може да се чита и као буквално и као симболичко, и сексуално и политичко покоравање.

М. Бобић-Мојсиловић
[објављено: 27.11.2007.]