HIMNA CVETA

Ja sam reč koju Priroda izgovara, zatim je u sebe vraća, u dubinama svoga srca je skriva pa je opet izgovara.

Zvezda sam što sa plavog šatora pada na sag zeleni.

Ja sam čedo prirodnih elemenata koje zima skriva, proleće ih rađa, leto uzgaja, a jesen uspavljuje.

Dar sam zaljubljenih, venac svadbeni, poslednje uzdarje što ga život smrti daje.

Ujutro, vetar i ja pomažemo pohod svetlosti, a uveče je ispračam sa pticama.

Šetam livadama kiteći ih i u vazduh izdišem mirise. Dok spokojno snivam, gledaju me nebrojene oči noći, a jutrom se budim da pogledam blistavo oko dana.

Pijem vino rose, slušam raspevane kosove i treperim uz šaputanje trave. Uvek gledam da se nagledam svetlosti sopstvenu senku ne opažajući – to je mudrost koju još niko naučio nije…"

(Khalil Džubran)

* * *

Izraz za ružu “Kraljica cveća” prvi put je u književnosti spomenula Sapfo,600 god. pne…

Viktor Igo je zapisao: “Prvih dana Bog je stvorio ženu, a zbog njenog zadovoljstva ružu.

Izabrana “Zemlja ruža” u starom veku bila je Persija, gde su od nje formirani specijalni vrtovi.

Odatle je preneta u Vavilon, u čuvene Semiramidine vrtove, postavši tako symbol moći države.

U Grčku je iz Male Azije preneta krajem 5. veka pne.

Kao boginja ljubavi i lepote, ruža je posvećena Afroditi, a kasnije i Erosu i tako postala mitološki element.

Iz Grčke su je kolonisti preneli u Južnu Italiju, Severnu Afriku, Španiju, Francusku i Englesku.

U Kini je bila privilegija samo otmenih ljudi, a kažu da se u biblioteci jednog kineskog cara nalazilo oko 600 knjiga o ružama.

U Rim je doneta još pne. I za Rimljane je takođe predstavljala simbol ljubavi. Ovde se naklonost prema ovom cvetu pretvorio u neobuzdan luksuz, pa su odgajivači sekli voćke i masline da bi obezbedili mesta za ruže.

U Tutankamonovoj grobnici pronađeni su venci i buketi od cveća… U Rimskom carstvu, mladići su odlazili u rat sa vencem ruža na glavi, a cvet ruže se darivao pobedniku…

RUŽA

U gradini ruža miri,

Na licu joj zorin sjaj;

Za nju samo vetrić piri

I miluje slatki raj.

Lepi cvetak, ruža bela,

Ona mi je misô cela,

U oltaru duha mog -

Ona vera, ljubav, bog.



Kad u času noći mirne

Tajanstveni šumi let

I grančice tanke dirne,

Ja osećam miris svet:

To u milju tihog sanka

Razvija se mirisanka,

I kroz granja bujni splet

Njena duša diže let.



Buji, miri, cvete beli,

Pratio te rajski hor,

Svatovi ti venac spleli

I doveli u moj dvor!

Na proleću tvojih grudi

Da me večno zora budi,

Pa da pevam slatki poj:

Zoro moja, danče moj!

1895.

* * *

U 16.veku papa Adrijan dao je da se izvaja ruža na svim ispovedaonicama i tako ona postaje simbol čedne ljubavi, a cvet Afrodite postaje cvet Bogorodice.

Francuska carica Žozefina (Napoleonova supruga) osnovala je svoj čuveni ružičnjak 1804 godine. Nedaleko od Pariza, kod dvorca Malmez. Sve do tada poznate ruže bile su koncentrisane na jednom mestu.

Crvena ruža koja je u 18. veku iz Francuske uvezena u Englesku bila je simbol kraljevske kuće Lankaster.

Bela ruža bila je simbol kuće Jork. Dve kuće su se ujedinile i formirale kuću "Tjudor", posle krvavog tridesetogodišnjeg rata poznatog u istoriji kao “Rat dveju ruža"

U znak pomirenja, kažu da je jedan baštovan ukrstio crvenu i bijelu i tako stvorio crveno-belu (meliranu) lankaster ružu.



SVETKOVINA RUŽA

Berite ruže, djevojke, da bi vam danas sjale,

taj zbogom mladosti, u ovom hladnom gaju.

Ruže su svete varnice što su zavrcale

iz dna duša vaših trepetljivih u ovom razbludnom maju.



Ruže su munje misli, one su u srce strijela,

ruže bogate, besplatne, u bašti na ivici druma

O ruze su kad nebeski, one su oko vidjela,

i muzika prirode s mirisom jezovitih šuma.



O ruže, da izdahnu raskošno u dragoj hladovini

kao tren najljepši i najkraći u viru varavih mrena.

Ruže, da bi bile pozdrav milosnom suncu u dolini

i šetnja razdragana do zadnjeg praga sjena.



Ruže su jezik ljubavi u spomenaru sreće.

One su kao svježi blijesak svjetlosti u bistrom zdencu.

Ko se za život rađa, gine za mladost, da meće

na čelo ruže poizbor u ganutome vijencu.



Neću da laskam strahu zarobljenika vaših

da ne bi ruže s oltara na krvavome bridu

služile kao ures koji ih grobom plaši

u sladostrasnom i crvenome vidu.



Ruže vjenčanja da nisu čempres za mrtve!

One pomiruju krotke i naprasne, one

nježnošću daha otkupljuju sve žrtve

i one u struji krvi kao zmarak romone.



Ja plačem za ružom. U oleandru cvjetam

što nije ni lovor ono ni ruža tišina.

Ali iz čaše ružin pjan pogled sretam:

cvijet oleandra prebojen u rujnoj kapi vina.



Neka pljušte ruže sa stropa, danas, u svetkovini!

Ruže sa krova, ruže s nebesa, ruže iz bašta.

Nek pljušte ko kiša, ko vjetar, ko gnjev u prašini

ruže iz istine, ruže sa zvijezda, ruže iz mašta.

I da nam začepe usta, i da nam zaklope oči

ruže pijane, ruže očajne, ružini vrti

S cjelovom koji golica te se nečujno toči

kao dolazak kratke i sasvim prividne smrti.



Da panu kao pehar iz magla priviđenja,

da planu i da zgasnu, i da ničem služe.

O gladi, o zoro i sutone cvjetni u biću što se mijenja,

berimo, kidajmo vijence! Pijmo, pijmo ruže!



Blagoslov ružama polja i cijelom ružinom rodu

što je vrebao tajne mladosti sunčeva boga:

one nas najbržom vožnjom dovode u slobodu,

one su dar zemaljski i kovčeg zavjetnoga.

Pjesme trebaju ruža, a ruže svojih pjesama,

sve što trenutak nudi, a što najdublje pruža.

To su mlazovi himne iz luče biljnih česama,

o anđele, siđi i otpjevaj vječne litanije ruža.

Na tvoje glasove, i protiv nečisti već dotrajalih dana,

past ću kao učaran i s tobom ću hvale reći

tom rasipanju sreće i kupanju sred tamjana,

i, pred zavjetom ruža, tek jednom, pobožno kleči.



Da bi nam bile uzor, umjesto zamora riječi,

što treba biti plamen i skroman; te razapeti

i otkinuti s grma da razlog nam ne priječi

sve na dar, primjer, s ružom živjeti i umrijeti.

Što više ruža! Za pjanstvo i ludilo njih,

što više ruža, i s njinim trnom i dračem.

Ja ih u kite svih, te ih u grudi skrih

da s ranom klicem i da s dragošću plačem.

Što više ruža ! Njih ! Što više ruža svih !

Tin Ujević

RUŽIN SAN

Pitao sam ružu malu

Šta u tihoj noći sanja:

Da li danak, da li zoru,

Ili pjesmu milovanja.

A ruža se čisto trže,

Kao da je vjetrić krenu:

"Sanjam, sanjam, rajsko milje…

Slatki miris - kosu njenu".

(Aleksa Šantić, 1895.)

ZA TVOJE RUŽE

Za tvoje ruže

Prešao bih

I mnogo mnogo duži put



Tvoje sunce nije ono

Što inace svuda blista

I tvoja muzika koja se natpeva sa zorom

Od sada je za mene

Merilo umetnosti

Po sećanju na nju

Ja ću ceniti

Svoje stihove

Plastičnu umetnost

I tebe samu

Obožavano lice.

Ispahan jutarnjom muzikom

Budi miris ruža svojih vrtova

Namirisao sam svoju dušu

Ruzama

Za čitav svoj život…

(Gijom Apoliner)

* * *

Ako ne želite da zaboravite nekog poklonite mu 1 ružu (makar i virtuelnim putem) i podsetite ga da je vaša misao u tom trenutku samo sa njim. Uz jedan mali osmeh svaka sumnja će biti otklonjena.

Ako je vaše srce pomalo zarobljeno i ljubav stidljivo kuca na njegova vrata, pokažite mu to šaljuci 3 ruže.

A ako želite da osetite dodir njegove ruke ili bar blagi dodir kose na vašim obrazima, pošaljite mu 5 ruža.

Za buket ruža, suvišno je objašnjenje.

* * *

RUŽA U SIMBOLIMA

Šest mačeva se dodiruju u središtu ruže, ruža je u krstu. Krst je u krugu. Krug je u kvadratu. Simboli mandale. Ruža kao lotos. Ravnoteža sintetike i analitike.

Ruža dugo traje, gubi boju, miris, lepotu…

I moguća opasnost da simbol koji privlači radost, ljubav, kreativnost, plodnost, čak novi život, ode u svoju suprotnost…

I čansa je nepovratno otišla ispred nas. Ključna reć ispred.

Ruža ne daje plod, osim zeljenog trenutka koji prethodi odlučnoj akciji.

Zato se npr. u Japanu perferira trešnja i njen cvet. Simbol je jednostavniji (ako je to moguće). Trešnjin cvet nastaje i nestaje gotovo trenutno. Kasnije dolazi plod.

Naravno postoje i trešnje koje samo cvetaju.

I ZA KRAJ

‘A mirisi su ga vodili svojim putem kroz bilje u zemlju. Ljiljan mu se otvori kao čista misao nedotaknuta željom, kao večiti život, kao dojenje u snu, kao magareći ud, kao odeća nedostupna čoveku, ali ubrus dostupan mladosti. Bela ruža zamirisa kao Trakija, na Evu pre greha, na znoj Muhamedov, ljudsku dušu i Venerinu krv slobodnu od životinjske žudnje, a kad je ta krv oboji u crveno, zamirisa ruža na strast, na Evu posle greha, na đavolju kletvu i božiji blagoslov, dok ga petolisna ruža ošinu životnom snagom koja pripada bogu rata. Čempres zašumori kao sveto drvo boginje ljubavi, oseti se na raj i Svetu Goru, na oganj, na Zevsov skiptar i strelu Amorovu, na mirisnu vatru, a koren mu na srebro, na zlato i na tuč. Žito mu je mirisalo na telo Hristovo, Majku zemlju, na nar i podzemlje, a u odjeku oseti se na so i na vino, palma je nosila pobedu nad smrću i snagu u pokretu; suncokretri su gledali u njega, a ne u Sunce, drvo poznanja iza leđa starice nudilo mu je svojih pet plodova kao pet čula, a drvo života iza njegovih leđa dobi umesto svojih dvanaest listova isto toliko plamičaka koji se odmah povezaše sa sazvežđima na nebu i sa onim bolom u njemu.’

Milorad Pavić "Poslednja ljubav u Carigradu"