Izvori:
Wikipedia
Sukhoi.org
Avijacija bez granica
Airlines.net


Sukhoi Su-27

The Sukhoi Su-27 (Су-27 in the Cyrillic alphabet) (NATO reporting name 'Flanker') is originally a Soviet fighter aircraft designed by the Sukhoi Design Bureau (SDB). It was intended as a direct competitor for the new generation of American fighters (which emerged as the F-14 Tomcat, F-15 Eagle, F-16 Fighting Falcon, and F/A-18 Hornet), with exceptional range, heavy armament, and very high agility. The Su-27 most often flies air superiority missions, but is able to perform almost all combat operations. Some believe the Su-27 to have been born from a competition between Sukhoi and Mikoyan-Gurevich, given the Su-27's and Mikoyan MiG-29's similar shape. This is not so. The Su-27 was designed as long-range air superiority fighter and interceptor, whereas the MiG-29 was designed to fill the role of short-range tactical support fighter.

The Su-33 Fleet Defense Interceptor was developed from the Su-27 design for use on aircraft carriers. Main differences include a tail hook and canards. Given the purpose of this interceptor, one would say that its closest counterpart is the American F-14 Tomcat, whereas the Mikoyan-Gurevich MiG-29K would be analogous to the F/A-18 Hornet.

The Su-30 is a two-seat, dual-role, fighter for all-weather, air-to-air and deep interdiction missions.

Further versions include the Su-34 strike variant and the Su-35 improved air defense fighter.

General characteristics

    * Crew: One
    * Length: 21.9 m (72 ft)
    * Wingspan: 14.7 m (48 ft 3 in)

    * Leading edge sweep: 42°)

    * Height: 5.93 m (19 ft 6 in)
    * Wing area: 62 m² (667 ft²)
    * Empty weight: 16,380 kg (36,100 lb)
    * Loaded weight: 23,000 kg (50,690 lb)
    * Max takeoff weight: 33,000 kg (62,400 lb)
    * Powerplant: 2× Lyulka AL-31F turbofans, 122.8 kN (27,600 lbf) each

Performance

    * Maximum speed: 2,500 km/h at altitude (1,550 mph Mach 2.35)
    * Range: 1,500 km combat, 3,900 km ferry (930 mi / 2,420 mi)
    * Service ceiling: 18,500 m (60,700 ft)
    * Rate of climb: 325 m/s (64,000 ft/min)
    * Wing loading: 371 kg/m² (76 lb/ft&sup2')
    * Thrust/weight: 1.085

Sukhoi Su-33

The Su-33 first flew in May 1985, and entered service in the Russian Navy in 1994. An air regiment comprising 24 fighters of the type was formed up on the Russian Navy's only operating aircraft carrier, the Admiral Kuznetsov.

Each pilot, prior to making an actual landing on a carrier deck made 400 landings on a concrete runway matching the size, and shape of the carrier deck, in order to practice no-flare landing technique. Despite this, at one point a minor accident occurred during a touch-and-go. During a landing, the wind blew at 45 degrees to the port beam causing the prototype (then called T-10K), piloted by Victor Pugachev, to drift 3 meters off course, nearly causing an accident. As the aircraft cleared the deck, a landing gear oleo struck several struts on the lower hull sponson. The struts buckled but the aircraft was undamaged. The pilots of both the MiG-29K and Su-27K had all already seen the struts but did not complain about the placement because they were below flight deck level, their only objection being the turbulence generated by the sponson, which was later fixed.

The first actual carrier landing did not pass without incident, as would be hoped. It was discovered that despite the shortening of the fighter, it was still too tall to fit through the hangar door, and special clamps had to be fitted to the landing gear to squeeze it through the hangar.

The next day, it was found prior to takeoff, that when the water cooled jet blast deflectors were set at their normal setting of 60 degrees, they were too close to the engine nozzles. They were ordered to be set at 45 degrees, but the actuator could not hold them in that position. The crew then improvised makeshift braces out of steel pipe to hold the deflector in position. Unfortunately, the welders neglected to clear the metal fragments that resulted from their work, and these fragments pelted observers. Then to make matters worse, the pop-up detents would not retract when ordered, and the prototype sat in front of the shield for 8 seconds longer then the maximum safe time of 6 seconds. This then caused the shield's water pipes to explode, blowing apart the shield. Some observers believed the fighters fuel lines had ruptured and ran, fearing an explosion. Pugachev, who was piloting, was then ordered to throttle back his engines which resulted in the detents retracting, causing the fighter to jerk forward. Pugachev reacted quickly and stood on the brakes and shut off the engines. The fighter was towed to another position and Pugachev took off without using jet blast deflectors, or detents, climbed steeply, performed the Pugachev's Cobra and flew away. From then on, a Kamov Ka-27PS Search-and-rescue helicopter was flown close to the carrier in the event of an accident.


Specifications (Su-33)
General characteristics

    * Crew: 1
    * Length: 21.94 m (72 ft 0 in)
    * Wingspan: 7.40 m folded, 14.70 m extended (24 ft 3 in / 48 ft 3 in)
    * Height: 5.93 m (19 ft 6 in)
    * Wing area: 62 m² (667.4 ft²)
    * Empty weight: 18,400 kg (40,600 lb)
    * Loaded weight: 29,940 kg (66,010 lb)
    * Max takeoff weight: 33,000 kg (72,750 lb)
    * Powerplant: 2× Lyulka AL-31 afterburning turbofans, 123 kN (27,650 lbf) each

Performance

    * Maximum speed: Mach 2.17, 2,300 km/h at 10,000 m (1,430 mph at 33,000 ft)
    * Stall speed: 240 km/h (150 mp/h)
    * Range: 3,000 km (1,860 mi

    * Maximum turn: +8 gs (+78 m/s²)
    * Landing speed: 235-250 km/h (145-155 mph))

    * Service ceiling: 17,000 m (55,800 ft)
    * Rate of climb: 230 m/s (45,275 ft/min)
    * Wing loading: 483 kg/m²; (98.9 lb/ft²)
    * Thrust/weight: 0.83

Armament

    * 1x 30 mm GSh-30-1 cannon with 150 rounds
    * Up to 6,500 kg (14,300 lb) of munitions on twelve external hardpoints, including:
          o R-27/R-73 air-to-air missiles
          o Various bombs and rockets
          o ECM pods

Sukhoi Su-34

The Sukhoi Su-34, NATO reporting name 'Fullback,' is an advanced Russian two-seat fighter-bomber and strike aircraft. It is intended to eventually replace the Sukhoi Su-24.
A dedicated fighter bomber version of the Su-27 was developed from the early 1980s, with the Sukhoi bureau designation T-10V, making its first flight on 13 April 1990. Its official designation originally was Su-27IB (IB: Istrebitel Bombardirovschik / Fighter Bomber). It was developed in parallel with the two-seat naval trainer, the Su-27KUB (KUB: Korabelnyi Uchebno-Boyevoy, shipboard combat trainer), although, contrary to earlier reports, the two aircraft are not directly related. [1]

Severe budget restrictions following the collapse of the Soviet Union led the program to stall repeatedly, and led to the prototype aircraft being displayed publicly under a confusing variety of roles and designations. When first described in the official Russian press in 1994 it was described as the Su-34. The third pre-production aircraft was shown at a Paris air show in 1995 as the Su-34FN (FN for "Fighter, Navy"), described as a shore-based naval aircraft, and it was displayed as the Su-34MF (MF for MnogoFunksionalniy, multi-function) at the MAKS air show in 1999. The Russian Air Force has apparently recently adopted the designation Su-34. The aircraft's oddly-shaped nose, said to be semi-stealthy, is reminiscent of that of the SR-71 Blackbird, and has earned it the nickname "Platypus," although its NATO reporting name is Fullback.

Specifications (Su-34)
General characteristics

    * Crew: Two
    * Length: 22.00 m (72 ft 2 in)
    * Wingspan: 14.7 m (48 ft 3 in)
    * Height: 5.93 m (19 ft 5 in)
    * Loaded weight: 39,000 kg (85,980 lb)
    * Max takeoff weight: 45,100 kg (99,425 lb)
    * Powerplant: 2× Lyulka AL-35 turbofans, 137.2 kN (30,845 lbf) without afterburner each

Performance

    * Maximum speed: Mach 1.8, 1,900 km/h at high altitude (1,180 mph)
    * Range: 4,500 km ferry (2,800 mi)
    * Combat radius: 1130 km (700 mi)
    * Service ceiling: 14,000 m (45,890 ft)
    * Rate of climb: m/s (ft/min)
    * Wing loading: 629 kg/m² (129 lb/ft²)
    * Thrust/weight: 0.68

Armament

    * 1× 30 mm GSh-30-1 cannon, 150 rounds
    * 2× wingtip rails for R-74 (AA-11 'Archer') air-to-air missiles
    * 10× wing and fuselage stations for up to 8,000 kg (17,630 lb) of ordnance, including a wide variety of air-to-air, air-to-surface, and possibly anti-ship missiles, laser-guided bombs, and other stores.

Sukhoi Su-35

The Sukhoi Su-35 (NATO designation: Flanker-E) is the most advanced fighter aircraft in the Russian inventory.

A development of the Su-27, it was originally identified as the Su-27M. It was developed to counter the US F-15 Eagle and F-16 Fighting Falcon.

Following flight tests from 1988, based on the 1985 experimental T10-24, the first prototype was publicly displayed in 1992 at the Farnborough Air Show. Flight testing continued and up to 1994 eleven prototypes were built. Intended to enter service around 1995, the first test flights of an improved Su-35, the Su-37, in 1996 and the transfer of existing Su-35 prototypes to this program appeared to suggest the end of the Su-35, but later the Su-37 aircraft where converted to Su-35 back again, and it's in production for selected units of the Russian Air Force. It shares much in common with the naval variant of the Su-27, the Su-33, notably the larger wings and the more powerful engines. Other changes from the Su-27 were canards, a larger nose, the greater use of carbon fibre and aluminium-lithium alloy in the airframe, and larger, squarer tail fins. The new nose holds an improved radar and the aircraft had many other upgrades to its avionics and electronic systems, including digital fly-by-wire and a rear-radar for firing SARH missiles.

A two-dimensional asymmetric thrust vectoring system was tested on the Su-35 and seems to be the basis for the development of the Su-37. New type of 2D-vectoring engine 117S of is going to replace the current AL-35[1]

A two-seater Su-35 variant crashed in the Paris Airshow in 1999, after the plane skidded the ground, caught fire and the pilots were forced to eject.

Specifications (Su-35)
General characteristics

    * Crew: One
    * Length: 22.20 m (72.83 ft)
    * Wingspan: 15.15 m (49.70 ft)
    * Height: 6.43 m (21.08 ft)
    * Wing area: 62.0 m² (666 ft²)
    * Empty weight: 17,500 kg (38,600 lb)
    * Loaded weight: 25,700 kg (56,660 lb)
    * Max takeoff weight: 34,000 kg (74,995 lb)
    * Powerplant: 2× Lyulka AL-35MF turbofans, 137 kN (30,800 lbf) each

Performance

    * Maximum speed: 2,450 km/h (1,520 mph)
    * Range: 4,000 km (2,500 mi)
    * Service ceiling: 18,000 m (59,100 ft)
    * Rate of climb: 230 m/s (ft/min)
    * Wing loading: lb/ft² (kg/ft²)

Armament

    * 1× 30 mm GSh-30 cannon with 150 rounds
    * 2× wingtip rails for R-74 (AA-11 'Archer') air-to-air missiles
    * 12× wing and fuselage stations for up to 8,000 kg (17,630 lb) of ordnance, including a wide variety of air-to-air, air-to-surface, and possibly anti-ship missiles, laser-guided bombs, and other stores.

Sukhoi Su-37

The Sukhoi Su-37 Terminator (NATO designation: Flanker-F) is a Russian multi-role jet fighter aircraft.

The Su-37 is a single-seat, all-weather, fighter and ground attack prototype aircraft, derived from the Sukhoi Su-27. The Su-27 is a successful Soviet fourth generation jet aircraft that has been exported to several nations, including China. The Su-37 test aircraft made its maiden flight in April 1996 from the Zhukovsky flight testing center near Moscow.

The Su-37 included several updates over the Su-27, including all-weather multi-mode phased array radar with synthetic aperture, terrain avoidance, terrain mapping and a rear facing radar. The airframe includes a percentage of parts made from composites, unlike the all-metal Su-27. Additionally, the Su-37 incorporates the AL-37FU engines equipped with thrust vectoring. Thrust vectoring allows the Su-37 to direct the exhaust gases in 3 dimensions, substantially improving maneuverability, especially at low speeds. The Terminator, as it is sometimes called, is also the first Russian aircraft with Hands On Throttle and Stick, or HOTAS, system. The first ever aircraft with HOTAS was the Avro CF-105 Arrow (also known as the Avro Arrow). The first production fighter aircraft with this system was the McDonnell Douglas F-15C Eagle. The Su-37 also stores a radar in the tailcone of the plane that allows it to fire missiles behind the plane.

The engine not only incorporates TVC but also is tough and very resistant to surge even during classic, inverted and flat spins, giving great reliability and maneuverability, even when AOA is as high as 180 degrees.

The Su-37 can carry air-to-air and air-to-surface weapons on 12 stations. The number of missiles and bombs carried can be increased to 14 with the use of multi-payload racks.

Russia has not ordered Su-37s, but it might find customers abroad, a market that now constitutes a sizable share of Sukhoi’s income. Several prototypes have been built, but the aircraft is not in production.

The most recent rumors regarding the development of the Su-37 is that the project was cancelled due to lack of funding. The two Su-37 prototypes were converted into Su-35 Flankers, another Sukhoi prototype fighter.

Specifications (Su-37 Terminator)
General characteristics

    * Crew: One pilot
    * Length: 22.183 m (72 ft 9 in)
    * Wingspan: 14.7 m (48 ft 3 in)
    * Height: 6.43 m (21 ft 1 in)
    * Wing area: 62.0 m² (667 ft²)
    * Empty weight: 18,500 kg (40,790 lb)
    * Max takeoff weight: 35,000 kg (77,160 lb)
    * Powerplant: 2× Lyulka AL-37FU turbofans, 145 kN (32,000 lbf) each

Performance

    * Maximum speed: 2,500 km/h at high altitude (1,550 mph)
    * Range: 3,700 km (2,230 mi)
    * Service ceiling: 18,000 m (59,100 ft)

Armament

    * 1× 30 mm GSh-30 cannon with 150 rounds
    * 12× wing and fuselage stations for up to 8,200 kg (18,080 lb) of ordnance

Sukhoi Su-47

Sukhoi Su-47 Berkut (Russian: Су-47 "Беркут" - golden eagle), also designated S-32 and S-37 during initial development, is an experimental supersonic jet fighter developed by Sukhoi Aviation Corporation. The NATO reporting name for this aircraft is 'Firkin'. A distinguishing feature of the aircraft is its forward-swept wing, similar to that of the Grumman X-29. Although the Berkut has been referred to as the Su-47 since 2002, suggesting that it is a ready-for-production warplane, it will more likely be heavily redesigned (as part of the Prospective Air Complex for Tactical Air Forces or PAK FA program) before any series production begins. The Su-47 designation may or may not be reused for the PAK FA design.

Originally known as the S-37, Sukhoi redesignated its advanced test aircraft as the Su-47 in 2002. The change reflected the company's decision to market the design as a production fighter rather than as an experimental prototype. Also commonly referred to as the Berkut (Golden Eagle), the S-37 was originally built as Russia's principal testbed for composite materials and sophisticated fly-by-wire control systems. The aircraft makes use of forward-swept wings allowing superb maneuverability and operation at angles of attack up to 45° or more.

The TsAGI has long been aware of the advantages of forward swept wings, with research including the development of the Tsibin LL and study of the captured Junkers Ju 287 in the 1940s. Forward-swept wings offer lower wave drag, reduced bending moments, and delayed stall when compared to more traditional wing shapes. Unfortunately, forward sweep also induces twisting (divergence) strong enough to rip the wings off an aircraft built of conventional materials. Only recently have composite materials made the design of aircraft with forward-swept wings feasible.

Like its western counterpart, the Grumman X-29, the S-37 was primarily a technology demonstrator, one intended to lay the foundation for the next Russian fighter. Such a fighter must not only be as advanced as the US F-22 Raptor and Eurofighter Typhoon, but must also compete for funding with the more conventional MiG 1.42. However, Sukhoi is now attempting to market the S-37 to the Russian military and foreign customers as a production fighter in its own right. Initial reaction was not good, but the aircraft's performance has been so impressive that the Russian government has made funds available for further testing of the design.

Specifications (Su-47)
Orthographic projection of the Sukhoi Su-47.
General characteristics

    * Crew: 1
    * Length: 22.6 m (74 ft 2 in)
    * Wingspan: 15.16 m to 16.7 m (49 ft 9 in to 54 ft 9 in)
    * Height: 6.3 m (20 ft 8 in)
    * Wing area: m² (ft²)
    * Empty weight: 24,000 kg (52,900 lb)
    * Max takeoff weight: 34,000 kg (75,000 lb)
    * Powerplant: 2× Lyulka AL-37FU afterburning, thrust-vectoring (in PFU modification) turbofans with digital control
          o Dry thrust: 83.4 kN (18,700 lbf)
          o Thrust with afterburner: 142.2 kN (32,000 lbf) each

    * Thrust vectoring: -20° to +20° at 30° per second in pitch and yaw

Performance

    * Maximum speed: Mach 2.1
    * Sea level: Mach 1.1 (1,400 km/h, 870 mph)
    * Normal operating altitude: Mach 2 (2,500 km/h, 1,550 mph)
    * Range: 3,300 km (2,050 mi)
    * Service ceiling: 18,000 m (59,050 ft)
    * Rate of climb: 230 m/s (45,300 ft/min)
    * Wing loading: kg/m² (lb/ft²)

Armament

    * Guns: 1× 30 mm GSh-30-1 cannon with 150 rounds
    * Missiles: 14 hardpoints (2 wingtip, 6-8 underwing, 4-6 conformal under the fuselage)
          o Air-to-air: R-77, R-77PD, R-73, K-74
          o Air-to-surface: X-29T, X-29L, X-59M, X-31P, X-31A, KAB-500, KAB-1500

Mig-21

Микојан-Гуревич МиГ-21 (НАТО назив Fishbed) је ловачки авион који је пројектовао конструкторски биро Микојан-Гуревич у Совјетском Савезу. По броју произведених примерака налази се на другом месту одмах иза америчког транспортног авиона Ц-130 Херкулес (C-130 Hercules) што значи да је најбројнији ловачки авион који је икада ушао у оперативну употребу.

Први прототип са делта крилима (са ознаком Је-4 или Е-4) полетео је 14. јуна 1956. год. док је увођење у оперативну употреби започело 1959. год.

МиГ-21 у наоружању РВ и ПВО Југославије

1961. год. донета је одлука да се у СССР набаве надзвучни ловци МиГ-21 који је требало да у наоружању ловачке авијације РВ и ПВО Југославије замене ловце америчке производње Ф-86Е. Набавка нових авиона представљала је значајно повећање борбене способности ловачке авијације Југославије зато што је МиГ-21 за разлику од Ф-86Е био наоружан ракетама ваздух-ваздух и могао је да дејствује на висинама већим од 12.000 m.

Први авиони МиГ-21 уведени су у наоружање ескадрила РВ и ПВО почетком 1962. год. Током 1963. год. разматрана је могућност са се авионом МиГ-21 (наша ознака Л-12) наоружају и јединице ловачко-бомбардерске авијације. Одлучено је да јединице ловачко-бомбардерске авијације буду наоружане авионима МиГ-21 (Л-12) и авионима домаће производње "Јастреб". Очигледно је да Команда ратног ваздухопловства није имала комплетну информацију о борбеним карактеристикама авиона МиГ-21 зато што су тадашњи модели били типични висински ловци-пресретачи са врло ограниченим могућностима за офанзивна ловачко-бомбардерска дејства.

У периоду од 1965. до 1970. год. почело је пренаоружавање ловачких пукова новом варијантом авиона МиГ-21 (Л-14) која је била опремљена за ноћна дејства и дејства у сложеним метео-условима.

Програмом модернизације РВ и ПВО Југославије за период од 1975. до 1985. год. било је предвиђено увођење у наоружање ловачке авијације нове верзије МиГ-21 Бис као и авиона домаће производње "Орао". Од увођења "Орла" у наоружање ловачке авијације се одустало због тога што су постигнуте перформансе биле испод захтева за ту врсту авијације. Програм пренаоружавања ловачке авијације је реализован само са 60%. Ипак, увођењем авиона МиГ-21 Бис (Л-17) у наоружање ловачке авијације знатно су побољшане њене борбене могућности.

Још једна од предности новог авиона МиГ-21 Бис је та што је он могао да се врло ефикасно употреби и за дејства по земаљским циљевима (у овој улози подвесно наоружање је било сачињено од бомби и лансера за невођене ракете). Могућност употребе авиона МиГ-21 Бис за дејства по земаљским циљевима била је ваома повољна околност с обзиром на то да је ловачко-бомбардерска авијација РВ и ПВО Југославије била наоружана домаћим авионима скромних могућности "Галеб" и "Јастреб". Оваква ситуација настала је због тога што је планирана производња авиона "Орао" и "Г-4 Галеб" у потпуности изостала.

По пријему последње групе ловаца МиГ-21 Бис (Л-17) 1983. год. формирана је у склопу ловачке авијације школска ескадрила која је у случају рата улазила у састав оперативних јединица.

Према подацима из књиге "Савремени авиони и хеликоптери" аутора Јелка Кацина, Југословенско ратно ваздухопловство је 1986. год. у наоружању имало 130 авиона МиГ-21 у четири варијанте и 20 двоседа за обуку пилота. Због смањења броја борбених авиона које је СР Југославија морала да спроведе после потписивања Дејтонског споразума 1995. год. као и бомбардовања СР Југославије од стране НАТО авијације 1999. год. не може се са сигурношћу тврдити колико се ваздухоплова овог типа још увек налази у наоружању РВ и ПВО Србије и Црне Горе. Међутим, оно што је опште позната чињеница је да се авион МиГ-21 Бис налази на граници ресурса и да је потребна или хитна модернизација преосталих авиона или набавка нових борбених ваздухоплова. Тренутно у свету постоје два програма модернизације авиона МиГ-21 које нуде израелске и руске фирме који, поред осталог, обухватају и опремање авиона новим радаром и савременим ракетама ваздух-ваздух.



Specifikacija

Намена    Лаки ловац пресретач
Посада    1
Први лет    14. јун 1956.
Ушао у употребу    1959.
Произвођаћ    МиГ МАПО, Русија
Димензије
Дужина    15.76 m    51 ft 8 in
Размах крила    7.15 m    23 ft 5 in
Висина    4.12 m    13 ft 6 in
Површина крила    m²    ft²
Масе
Празан    5350 kg    11,800 lb
Оптерећен    kg    lb
Максимална полетна    9660 kg    21,300 lb
Погонска група
Мотор    Један Tumanskii R-25-300 turbojet
Потисак    7,100 kgf
70 kN    15,700 lbf
Перформансе
Максимална брзина    2230 km/h    1385 mph
Борбени радијус    450-500 km    280-310 mi
Долет    km    mi
Плафон лета    19,000 m    62,300 ft
Брзина уздизања    120 m/s    23,600 ft/min
Оптерећење крила    kg/m²    lb/ft²
Потисак/Маса    
Опрема
Инструменти    
Радар    
Наоружање
Стрељачко    двоцевни топ калибра 23 mm ГШ-23 или једноцевни топ калибра 30 mm НР-30
Остало    2000 kg (4400 lb) подвесног наоружања на четири носача испод крила

МиГ-25

МиГ-25 (НАТО назив Foxbat) је ловац-пресретач и извиђачки авион велике брзине. Конструисан је и произведен у Совјетском Савезу од стране конструкторског бироа Микојан-Гуревич. Налази се у ограниченој употреби у Русији и неким страним земљама.

 Развој [уреди]

Развој Миг-а 25 је почео током педесетих година прошлог века као пандан америчким напорима да развију борбени авион који је могао да постигне брзину од 3 Маха као што су били пројекти XF-103, XB-70 Valkyre и XF-108 од којих се одустало. Као и у америчком случају и Руси су сматрали да је након увођења у наоружање борбеног авиона који је могао да постигне брзину од 2 Маха логичан корак развој авиона чија брзина би била 3 Маха. Нови авион је требало да има разноврсну намену од носача крстарећих пројектила па до малог суперсоничног путничког авиона са 5 до 7 путника али је акценат стављен на развој висинског извиђача и тешког пресретача. Уколико би неки од прототипова америчког бомбардера брзине 3 Маха ушао у оперативну употреби Совјетско ратно ваздухопловство и против-ваздушна одбрана не би имали чиме да им се супротставе.

Конструкторски биро Микојан-Гуревич је 10. марта 1961. год. започео рад на пројектовању новог авиона чији прототип је носио ознаку Ye-155. Иако је амерички пројекат суперсоничног бомбардера XB-70 Valkyre тада већ био отказан сматрало се да би нови авион значајно повећао способност совјетске против-авионске одбране нарочито приликом пресретања циљева као што је SR-71 Blackbird. (Иако је SR-71 био стратешки извиђачки авион у једном тренутку се разматрала могућност развоја ловачке и бомбардерске варијанте овог авиона али је Америчко ратно ваздухопловство одустало од даљег развоја).

Први прототип извиђачке варијанте Ye-155-R1 полетео је 6. марта 1964. год. Прототип пресретачке варијанте Ye-155-P1 полетео је 9. септембра 1964. год. Развој новог авиона који је представљао велики помак унапред у области аеродинамике, инжењерства и металургије у Совјетском Савезу, потрајаће још неколико година. У овом периоду неколико прототипова са лажном ознаком Ye-266 поставиће више светских рекорда у току 1965, 1966 и 1967 године.

Серијска производња две првобитне верзије са ознакама Миг 25П (Foxbat A) (пресретач) и Миг 25Р (Foxbat B) (извиђач) почела је 1969. год. Миг 25Р је врло брзо ушао у наоружање Совјетског ратног ваздухопловства док је увођње извиђачке варијанте у наоружање одложено до 1972. год. Развијена је и тренажна верзија за обе варијанте овог авиона, Миг 25ПУ (Foxbat C) и Миг 25РУ. Миг 25Р развијен је у више подваријанти које обухватају и Миг 25РБ (извиђачки бомбардер), Миг 25РБС и Миг 25РБСх са бочним радаром, Миг 25РБК и Миг 25РБФ за електронско ометање (Foxbat D) и Миг 25БМ (Foxbat F) наоружан са четири анти-радарске ракете Кх-58 (AS-11 Kitter).

Миг 25 је био авион изузетних перформанси као што су максимална брзина од 3 Маха и плафон од 27.000 m. Ипак, његове маневарске способности, радијус дејства и борбени потенцијал су били у великој мери ограничени. Чак је и његова невероватна брзина представљала проблем: иако је снага потиска мотора била довољна да авион постигне максималну брзину од 3.2 Маха брзина је била ограничена на 2.8 Маха како би се сачували мотори.

Упркос овим ограничењима Миг 25 је захваљујући лошим обавештајним подацима и несмотреним претпоставкама изазвао панику на западу где се уврежило мишљење да је у питању ловац великим маневарских способности. Као одговор на ову претњу САД је покренула нови амбиционзни екепериментални пројекат изградње тактичког ловца и као резултат ових напора настали су Ф-15 Орао (F-15 Eagl) и Ф-16 Борбени соко (F-16 Fighting falcon).

Запад је најбољу прилику да се упозна са свим предностима и манама овог авиона имао 1976. год. када је руски пилот поручник Виктор Беленко пребегао из Совјетског савеза на запад слетевши у јапанску ваздухопловну базу Хакодате.

Због Беленковог пребега и разоткривања технологије коришћене на изради авионског радара и система наоружања совјети су почетком 1978. год. развили нову напреднију варијанту Миг 25ПД (Foxbat E) са новим радаром РП-25 Сафир, инфра-црвеним системом за претраживање и праћење и јачим моторима. Око 370 примерака авиона Миг 25П модернизовано је и претворено у Миг 25ПДС.

Током производње, која је трајала до 1984. год. произведено је укупно 1.190 авиона Миг 25. Авион се налази, или се налазио у наоружању ваздухопловстава Алжира, Бугарске, Египта, Индије, Ирака, Либије и Сирије. Мали број ових авиона још увек се налази у наоружању Руског ратног ваздухопловства.


 Карактеристике (МиГ-25ПД 'Foxbat-E')

    * Димензије: дужина 23.83 m, распон 14.02 m, висина 6.10 m
    * Маса: празан 20.000 kg, на полетању 36.720 kg
    * Погонска група: два турбо-млазна мотора Тумански Р-15БД-300, потиска 110 kN
    * Максимална брзина: 3.000 km/h
    * Борбени радијус: 860 km
    * Долет: 2.575 km
    * Брзина пењања: 12.480 m/min
    * Плафон: 20.700 m
    * Наоружање: четири носача на крилима за четири ракете ваздух-ваздух Р-40 (AA-6 Acrid); алтернативно две ракете Р-23 (AA-7 Apex) и четири Р-60 (AA-8 Aphid) или Р-73 (AA-11 Archer)

МиГ-29

Микојан-Гуревич МиГ-29 (НАТО назив Fulcrum) је ловачки авион који је пројектовао конструкторски биро Микојан-Гуревич(изг. Микојан-Гурјевич) у Совјетском Савезу. Овај авион се налазио у саставу ваздушних снага ЈНА, ВЈ, ВСЦГ, а сада се налази у саставу РВ војске републике Србије.


 Развој [уреди]

Развој авиона МиГ-29 започео је као и развој већег Сухоја Су-27 Фланкер, 1969. год. када је Совјетски Савез сазнао за тајни ФХ програм Америчке ратне авијације из којег је произишао ловачки авион Ф-15 Орао. Совјетско руководство је брзо увидело да ће нови амерички ловац технолошки превазићи све постојеће совјетске ловачке авионе. МиГ-21 је према тадашњим мерилима имао добре маневарске способности али је имао озбиљне недостатке у погледу малог радијуса дејства, слабог наоружања и мале могућности модернизације. МиГ-23 Флоџер, који је развијен да би парирао америчком ловцу Ф-4 Фантом II, био је брз и имао је више простора за гориво и опрему, али је имао лоше маневарске способности због чега је био неподесан за блиску ваздушну борбу. Оно што је Совјетском Савезу било потребно је био ловац са добро избалансираним карактеристикама, који ће имати добре маневарске способности и бити опремљен најсавременијим системима. Као одговор на амерички развојни програм совјетски генералштаб је покренуо програм развоја „Напредног тактичког ловца“ (на руском: Perspektivnyi Frontovoi Istrebitel или скраћено PFI). Прописане спецификације су биле изузетно амбициозне и предвиђале су пројектовање ловца са великим радијусом дејства, могућношћу полетања и слетања са кратких писта, одличном маневарском способношћу, брзином већом од 2 маха и снажним наоружањем. За аеродинамички изглед авиона је у великој мери заслужан ТсАГИ, Руски аеродинамички институт, у сарадњи са пројектантским бироом Сухој.

Ипак, током 1971. год. Совјети су установили да би ПФИ авион био превише скуп за производњу у потребним количинама, због чега је наруџбина подељена на ТПФИ „Тешки напредни тактички ловац“ (на руском: Tyazholyi Perspektivnyi Frontovoi Istrebitel) и на ЛПФИ „Лаки напредни тактички ловац“ (на руском: Legkiy Perspektivnyi Frontovoi Istrebitel) програм, који ће довести до паралелног развоја сличног програма „Лаког ловца“ Америчке ратне авијације који ће резултирати настанком авиона Ф-16 Борбени соко и УФ-17 Кобра који неће ући у серијску производњу. Пројектовање тешког ловца и даље је било поверено пројектантском бироу Сухој и резултирало је настанком авиона Су-27 Фланкер, док је пројекат лаког ловца поверен пројектантском бироу Микојан. Радови на пројектовању Производа бр. 9 познатијег под називом Миг-29А започети су 1974. год.,а први прототип је полетео 6. октобра 1977. год. Прототип авиона је први пут примећен од стране америчког шпијунског сателита у новембру исте године; непознати авион добио је ознаку Рам-Л по томе што је први пут примећен у опитном центру Жуковски у близини града Раменскоје. Првобитне шпекулације западних стручњака указивале су на то да је Рам-Л сличан америчком пројекту УФ-17 Кобра и да га покрећу два турбоџет мотора Тумански Р-25 са коморама за накнадно сагоревање.

Упркос кашњењу развојног програма које је проузроковано губитком два прототипа због проблема са мотором, серијска верзија Миг-29Б је у августу 1983. год. уведена у наоружање јединица стационираних у ваздухопловној бази Кубинка. Тестирање авиона у борбеној јединици је успешно завршено у 1984. год., а исте године су започеле и прве испоруке овог авиона намењеног Совјетској фронтовјској авијацији. Први серијски авион добио је НАТО ознаку „Фулкрум-А“ зато што постојање предпроизводне верзије са ознаком Миг-29А, којој би логично требало да припадне овај назив, у то време било непознато на западу. Миг-29Б је био извезен у великом броју и то у осиромашеним верзијама познатијим под ознаком Миг-29Б 9-12А и Миг-29Б 9-12Б (за чланице Варшавског пакта и остале државе), са ослабљеном електроником и немогућношћу ношења нуклеарног наоружања. Укупна производња је достигла 840 авиона. Миг-29 је први пут јавно представљен јавности на западу током посете Финској у јулу 1986. год. Потом су приказани у Британији у септембру 1988. год. на ваздухопловном митингу у Фарнбороу. Западни стручњаци су били импресионирани његовим претпостављеним карактеристикама и изузетним маневарским способностима, али су као замерку истакли велику количину дима које су производили мотори Климов.

Миг-29 извезен је у Алжир, Бангладеш, Бугарску, Кубу, Чехословачку, Еритреју, Источну Немачку, Мађарску, Индију, Иран, Ирак, Југославију, Малезију, Мијанмар, Северну Кореју, Перу, Пољску, Румунију, Словачку, Сирију и Јемен. Бивше совјетске републике Белорусија, Казахстан, Молдавија, Туркменистан, Украјина и Узбекистан су, након распада Совјетског савеза задржале велики број ових авиона; неки се још увек налазе у оперативној употреби, неки су конзервирани, а неки су продату другим земљама као што је то био случај са 34 авиона овог типа који су се налазили у саставу ратног ваздухопловства Молдавије.

Модернија верзија авиона Миг-29, са унапређеном авиоником остала је у наоружању Совјетског Савеза, али вишенаменска варијанта овог авиона, укључујући и верзију за носач авиона са ознаком Миг-29К никада нису произведене у великом броју. Даљи развој овог авиона у постсовјетској ери, успорен је недостатком политичке способности унутар пројектантског бироа Микојан. Неке модерније верзије овог авиона још увек се извозе у иностранство, а у изгледу је и склапање великог броја послова модернизације постојећих верзија. У међувремену су развијене нове верзије авиона са ознаком Миг-29СМТ и Миг-29М1/М2. Паралелно са развојем ових верзија, настављен је и развој морнаричке верзије Миг-29К за индијски носач авиона ИНС Викрамадитја (бивши руски носач авиона Адмирал Горшаков). Ова верзија је првобитно требала да буде део ловачког винга на руском носачу авиона Адмирал Кузњецов, али је ипак изабран већи Сухој Су-33.

Совјетски Савез није дозвољавао давање званичних популарних имена војним авионима, иако је постојао велики број незваничних надимака. Неуобичајено за то време, совјетски пилоти су сматрали да је НАТО назив за Миг-29, Фулкрум на ласкав начин описивао основну намену овог авиона, због чега је овај назив усвојен и од стране припадника Совјетског ратног ваздухопловства.



Опис
Улога    Ловац вишеструке употребе
Посада    1
Први лет    6. октобар 1977.
Ушао у употребу    1983.
Произвођач    Миг МАПО, Русија
Димензије
Дужина    17.37 m    57 ft
Размах крила    11.4 m    37 ft 3 in
Висина    4.73 m    15 ft 6 in
Површина крила    38 m²    409 ft²
Масе
Празан    11,000 kg    24,250 lb
Напуњен    16,800 kg    37,038 lb
Максимална полетнаf    21,000 kg    46,300 lb
Погонска група
Мотор    2x Kлимов РД-33К Турбофен
Потисак    86.4 kN    19,400 lbf
Перформансе
Максимална брзина    2,430 km/h    1,518 mph
Борбени радијус    700 km    438 mi
Долет    2,900 km    1,812 mi
Плафон    17,000 m    55,800 ft
Брзина уздизања    330 m/s    65,000 ft/min
Оптерећење крила    442 kg/m²    90.5 lb/ft²
Потисак/Маса    1.05
Опрема
Радар    Фазотрон N-109 радар
Наоружање
Топови    30 mm GSh-30-1 cannon with 150 rounds
Бомбе    3,500 kg (7,700 lb)
Пројектили    Шест AAMsукључујући
мешавину SARH
и

R-60/AA-8 Aphid
R-27/AA-10 Alamo
R-73/AA-11 Archer
FAB 500-M62, FAB-1000,
TN-100, ECM Pods,
S-24 AS-12, AS-14

Mig-31 Foxbat


МиГ-25 (НАТО назив Foxbat) је упркос великој паници коју је изазвао на западу због своје велике брзине ипак био авион ограничених могућности које су жртвоване зарад постизања што веће брзине пењања, брзине у хоризонталном лету и плафона. Авион није имао скоро никакве маневарске способности при брзини за пресретање, био је тежак за летење на малим висинама и имао је веома мали радијус дејства при суперсоничним брзинама. Његов радар је био довољно снажан да се одупре тадашњим мерама електронског ометања али није имао могућност да уочава циљеве који лете на малим висинама. Током употребе Миг 25 се нарочито истакао у извиђачкој улози док је као пресретач врло брзо застарео.

Развој замене за Миг 25 почео је са прототипом Ye-155MP који је први пут полетео 16. септембра 1975. године. Иако је нови авион изгледао као продужена верзија Миг-а 25 са дужим трупом и још једним чланом посаде у много чему се радило о потпуно новом авиону. Ограничења Совјетске индустрије принудила су произвођача да за израду 80% конструкције Миг-а 25 употреби никловани челик. При изради новог прототипа Ye-155MP дуплирана је употреба титанијума (на 16%) и утростручена употреба алуминијума (на 33%) како би се смањила укупна маса авиона. Нова конструкција била је донекле јача због чега је авион при суперсоничним брзинама без проблема подносио 5 g (за разлику до Миг-а 25 који је подносио 4,5 g). Што је још важније нови прототип је могао да постигне суперсоничну брзину у ниском лету. Повећан је укупан капацитет горива, а погонску групу су сачињавали нови далеко ефикаснији турбофан мотори.

Најзначајнији развојни корак је, међутим био увођење новог, много напреднијег радара који је вршио претраживање и напад на циљеве у горњој и у доњој полусфери, као и могућност истовременог праћења неколико циљева. Радило се о авиону који је гарантовао успешно пресретање свих авиона НАТО пакта, и то не само оних који би покушали да продру у ваздушни простор СССР-а већ и оних који би са дистанце дејствовали по циљевима на совјетској територији.

Запад је за нови авион сазнао од поручника Виктора Беленка који је 1976. год. прелетео у Јапан у Миг-у 25П. Тада је Беленко описао западним војним аналитичарима нови Super Foxbat који је требао да има два члана посаде и могућност да обара крстареће пројектиле.

Озбиљна серијска производња Миг-а 31 почела је 1979 године, а први авиони примљени су у састав ПВО 1982. године. Први пут је фотографисан од стране норвешких пилота изнад Баренцовог мора 1985. године.

Миг 31 се показао као изузетно способан авион нарочито у даљинским мисијама. Међутим, после распада СССР-а војни буџет је драстично смањен због чега многе ескадриле нису имале довољно средстава да би сачувале Миг 31 у оперативној употреби. Према неким изворима до 1996 године. само је 20% од укупног броја произведених авиона било истовремено оперативно способно.

Произведено је око 500 комада овог авиона, а око 280-300 авиона је остало у служби руског ваздухопловства са још 30 у Казахстану. Неки извори тврде да ће Foxhound ускоро бити повучен из употребе мада би Руско војно ваздухопловство желело да га задржи у употреби до 2010. године.


Нова верзија Миг-а 31Б са модернизованим системом за управљање уведена је у наоружање 1990 године. Развој ове верзије био је неопходан након совјетског открића да је инжењер Александар Толкачев, који је учествовао у развоју радара за овај авион продао информације западу. Толкачев је погубљен и развијена је нова верзија радара. Многе старије варијанте Миг-а 31 су модернизоване и претворене у Миг 31БС.

Развој много напредније верзије Миг 31М почео је 1983 године, а први прототип је полетео 1986 године али због распада Совјетског савеза није ушао у серијску производњу. Од 1991 године неки од постојећих авиона преправљени су у верзију Миг 31-БМ која је поред осталих унапређења била опремљена и ГПС навигацијским пријемником.

Осим наведених развијено је још неколико варијанти као што је то био Миг 31Д који је служио као платформа за испаљивање против-сателитских ракета, слична варијанта Миг 31А, вишенаменска варијанта Миг 31Ф и осиромашена варијанта за извоз Миг-31Е, али већина од њих није произведена у већем броју, ако је уопште и била произведена.



Улога    Ловац вишеструке употребе
Посада    2 два члана (пилот и официр за наоружање)
Први лет    Прототип Ye-155MP 1975]] године
Ушао у употребу    1982
Произвођач    Миг МАПО, Русија
Димензије
Дужина    22.69 m    74 ft 5 in
Размах крила    13.46 m    44 ft 2 in
Висина    6.15 m    20 ft 2 in
Површина крила    61.6 m²    663 ft²
Масе
Празан    21.820 kg    48,100 lb
Напуњен    41.000 kg    90,400 lb
Максимална полетна    46.200 kg    101,900 lb
Погонска група
Мотор    2xСоловљев Д-30Ф6 турбофан мотора са коморама за додатно сагоревање, потиска , са додатним сагоревањем 172 kN
Потисак    93 kN    20,900 lbf
Потисак са додатним сагоревањем    172 kN    38,600 lbf lbf
Перформансе
Максимална брзина    3,000 km/h    1,860 mph
Максимална брзина на нивоу мора    1,500 km/h    930 mph
Борбени радијус    720 km    450 mi
Долет    3,300 km    2,050 mi
Плафон    20,600 m    67,600 ft
Брзина уздизања    12,500 m/min    41,000 ft/min
Оптерећење крила    666 kg/m²    136 lb/ft²
Потисак/Маса    0.85:1
Опрема
Радар    Заслон С-800 радар
Наоружање
Топ    ГСх-6-23 калибра 23 mm са 260 граната
Пројектили    4 подвесне тачке на трупу,ракете ваздух-ваздух великог домета Р-33/Р-37(AA-9 'Amos'), четири носача на крилима за разне комбинације ракета ваздух-ваздух и анти-радарских ракета

два Р-40 (AA-6 'Acrid')
Р-60 (AA-8 Aphid) или Р-73 (AA-11 'Archer')
Р-73 (AA-11 Archer)
Неки авиони су опремљени ѕа лансирање Кх-31П и Кх-58 против радарских пројектила