Svetlana Lukić: Koštunici trenutno bog nije potreban, jer ima ruskog ambasadora Aleksejeva, koji se u Srbiji ovih dana oseća kao zvezda: svi mu se klanjaju, ljube ruke i pokušavaju da iznude obećanje da će Rusija u Savetu bezbednosti staviti veto. Ruski ambasador je čak bio, i nije ga sramota, gost na tribini klerofašističke grupe sa Pravnog fakulteta, koja sebe naziva Nomokanon.

Jelena Milić: Politika uslovljavanja je bila najbolje što se Srbiji desilo. Mislim na vreme dok je pokojni premijer bio živ i ispunjavao sve zahteve u granicama mogućeg, po cenu najvećih troškova na unutrašnje-političkom planu.

To da nas Koštunica svesno skreće ka Rusiji 2007. godine nije krivično delo, to je legitimna politička pozicija, nažalost. Način na koji on artikuliše to skretanje je diskutabilan. Skrenite Srbiju u tom pravu, ali ne tako da presečete sve moguće veze sa zapadom. Kod nas se tu mešaju  rusofilstvo, impresioniranost ruskom književnošću, kulturom, pravoslavljem, što je potpuno u redu, ali ja ne pričam o tome kada kažem - Rusi dolaze. Govorim o odnosu Srbije 2007. sa Putinovom Rusijom 2007. i o negativnim ili pozitivnim posledicama takvog pristupa. Ne vidim zašto je politički i društveno prihvatljivo klečati na kolenima i vapiti za pomoć od Rusije, a ne dao ti bog da kažeš - molim Amerikance i Evropsku uniju da nam pomognu. Odmah si Tačijeva ili Soroševa kurva. Pitanje je kako smo došli dotle.

Srbija je tu zaobiđena, jer je mala i nebitna, kao i koridor 4 i koridor 10, ali Rusima bi bilo drago da na svojoj strani imaju jednu zemlju koja je jedva primljena u Partnerstvo za mir, a koja nije članica NATO i koja može da sa pola vijagre malo podjebava.

Odavno je poznato da su naše vojne strukture, mimo političkih odnosa, sve vreme imale dobre odnose sa Rusijom i da verovatno među njima još uvek ima onih koji pokazuju veliki antagonizam prema atlantizaciji vojnih struktura u Srbiji. Znači, produženi konflikt za koji se Rusija de facto zalaže kada je Kosovo u pitanju je produženo nerešeno pitanje jednog ogromnog žarišta. Ona za to ima finansijske i energetske resurse, njoj se može.

Jelena Milić: U Koštuničinom nastupu je postojala doza opravdane gorčine. Mislim, opravdanu gorčinu nosi kući, ali čoveče, nemoj se igrati sa mojom sudbinom i sudbinom moje dece i pozicioniranjem ove države u narednih 50 godina.

Uz podršku Rusije čak možda i postignemo cilj zvani Kosovo, ali šta je sa našim ostalim ciljevima i interesima. Usporavanje je u XXI veku jednako izolaciji.

Zoran Ostojić: Gora mi je izjava da je ruski veto istorijski događaj za Srbiju, to mi je baš onako šokantna izjava. Ona otkriva suštinu politike Vojislava Koštunice, koja je antievropska. Koštunica ne želi evropske integracije, a još manje one atlantske. Kada kaže istorijski značaj ruskog veta, to znači - završeno je sa Evropom, jer niko normalan ne misli da sa ruskim vetom mi hoćemo u NATO i Evropsku uniju. To bi bilo kao da je 1999, kada je Milošević od Rusa tražio one rakete S300, rekao Rusima - dajte nam te rakete da se odbranimo od NATO agresora, ali nemojte da se ljutite, kada se odbranimo, mi ćemo da se učlanimo u NATO. Milošević je hteo te rakete da bi Rusiju uvukao u taj rat. Ubeđen sam da se ruski veto neće desiti, ali kada bi se, na državnu i nacionalnu nesreću, desio, imao bi tako katastrofalne posledice po budućnost Srbije kao što bi imale i te rakete - da smo ih dobili. Zato mislim da je ruski veto kraj evropske orijentacije Srbije, a on ga priželjkuje. Zato mi je ta izjava gora nego ova - naš je interes da propadne Ahtisarijev plan.

U najdubljem državnom i nacionalnom interesu je da Ahtisarijev plan prođe, zato što je on šansa za Srbiju. Bojim se da je priželjkivanje da on propadne ravno Miloševićevom priželjkivanju da propadne plan Z4. Propast plana Z4 je prepolovio broj Srba u Hrvatskoj, što je izgleda bio plan memorandumske, konzervativne, antievropske Srbije. Na sreću, Ahtisarijev plan neće propasti, ali na nesreću nije iskorišćeno ovo vreme konsultacija da se naša državna politika fokusira na ono što je suština, a to je položaj Srba na Kosovu.

Rusija mora da shvati da je interes Srbije isti kao i interes Rusije, zato što je Rusija pridruženi član NATO-a. Licemerno je s jedne strane želeti dobre odnose sa zapadom, trgovati, prodavati naftu, a s druge strane jednu malu zemlju gurati sve dublje u antizapadno raspoloženje, samo zato da bi imao monetu za potkusurivanje u velikim geostrateškim igrama. Ubeđen sam da će i u Rusiji shvatiti da njihov interes mora biti stabilnost Balkana, a sa Srbijom koja vodi politiku kakvu nagoveštava Koštunica, nema stabilnog Balkana.

U Srbiji postoje samo dve politike i više ne postoji nikakav demokratski blok. Postoje političke snage koje su za hvatanje koraka sa susedima na putu ka Evropskoj uniji i one koje i dalje hoće da održavaju staru politiku. Tadić treba da gurne Koštunicu ka radikalima i da im kaže - idite, možete zajedno, možete odvojeno, nas se to ne tiče, ovi koji su za Evropu imaju samo jednu listu. Mislim da bi na njoj bile samo Demokratska stranka, LDP i GSS.