Почему всё-таки никто не придаёт значение ещё одному важному событию - строительству моста через Керченский пролив.

Только что почитал крымские новости.
Кроме эйфории от новостей, есть разъяснение от председателя Совмина Крыма о том. что мост будет построен до 2014 года и на его возведение будет истрачено от 1,4 млр.до 1, 7 млр.долларов.

Мост будет представлять из себя длиной 4,5 км.
2-х ярусную конструкцию из двухлинейной ж.д. дороги,
2-полосной автодороги,
пешеходных дорожек и.... - Внимание !
ТРУБЫ РОССИЙСКИХ НЕФТИ , ГАЗА И ВОДЫ !
Днепровская вода, прощай!

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

U opstoj euforiji koja prati proces ujedinjenja Rusije i Malorusije nezapazeno je prosao jedan vazan dogadjaj , pocetak izgradnje mosta preko Kercinskog moreuza .

Most ce biti zavrsen 2014 godine ,  kostace od 1,3 do 1,7 milijardi dolara .

Duzina mosta bice 4,5 km .

Most ce biti tako razdjen da ce imati dva autoputa i dve zeleznicke pruge , pesacki put i : cevi ruskih gasovoda , naftovoda i vodovoda  !!!!

Ера дерусификације, разарања и деструкције Малорусије је доживела крај

Путин пожал лапу белому медведю и объявил "уборку" в Арктике

Сюжет: Поездка Владимира Путина на архипелаг Земля Франца-Иосифа

http://eco.rian.ru/ecovideo/20100429/228056735.html

Putin nokautirao belog medveda u toku svoje posete Severnom Poljusu . 

Posle tigra doso red na belog medveda .. 

Гост нашег студија је председник међународне невладине организације „Уједињена српска дијаспора Евроазије" Драган Станојевић.

Пре 11 година бизнисмен Станојевић је основао у Украјини српску организацију „Свети Сава" која је активно сарађивала са патриотским покретима Русије, Украјине и Белорусије. Пре 2 године организација је добила међународни статус и нови назив, наиме: „Уједињена српска дијаспора Евроазије" - у међувремену су отворене њене бројне филијале на постсовјетском  простору. Срели смо се са г-ном Станојевићем кратко време пре отварања канцеларије у Москви и разговарамо о томе у чему су Срби слични Украјинцима, о ОУКБ-у као алтернативи НАТО-у, као и чињиници да ван Србије живи више патриота, него у самој земљи.

Постоје две врсте организације - једна врста, када идете на масовност, односно на велику количину учесника, а други тип је лобистички. И ми смо се формирали више као лобистичка организација, односно као организација, која се бави,  како је нашим уставом наведено,  заштитом наших националних, социјалних, верских, економских и других интереса.

Ми развијамо односе са Руском Федерацијом, са Украјином, са оним државама где имамо центре. Наравно да нам је задатак да ујединимо ту српску дијаспору, што је врло компликовано. Код Срба је увек као код Украјинаца - где су два украјинаца, тамо су три атамана

Али покушаћемо да то урадимо онако како треба, јер десет година то радимо. Морам признати да у 90 одсто случајева нам више помажу Руси, односно руске организације. За нас је, у ствари, то и најбитније, да ми имамо утицај у руским и украјинским организацијама, и да ту можемо да лобирамо те интересе, који су за нас битнији.

Сви знате, да у Србији постоје политичке структуре и власт, која ради онако, како сматра да треба да ради.  А ми, људи, који су у дијаспори, којих је, рецимо, 50 одсто, - уколико у Србији имамо 8 милиона становника, ми имамо око 4 милиона Срба ван Србије - али се наш глас у Србији не чује апсолутно никако.

А ми као Срби морамо да имамо своју позицију по свакој кључној ситуацији, која се дешава у Србији. То значи, по Косову и Метохији, по НАТО агресији, по Сребреници, и тако даље. И у тим неким сегментима се ми, као дијаспора, јако разликујемо од онога, што ради власт. Значи, ми смо против признања Декларације о Сребреници, ми конкретно називамо НАТО агресором, ми као Срби, које ће сутра наша деца кад одрасту да питају „Родитељи, где сте ви били, шта сте ви учинили у том периоду, кад се наша држава распадала, кад се чинило то, то, то и то?" Шта ми требамо да им одговоримо? Значи, ми треба да радимо оно што можемо, морамо да имамо своје позиције. Данас смо ми, као организација, српска дијаспора, са ових простора, иницирали формирање светске српске организације, значи Савеза Срба Света, где би се укључиле све те српске организације, као што то раде Јевреји са Конгресом Јевреја, као што то раде многе друге организације. Зашто ми то не би могли да радимо?

Постоје одређена трења између наших организација: постоје те прозападне и постоје оне, које су по мени паметније, односно проруске и просрпске. Ми видимо нашу политику у интеграцији са Русијом. И не само у економском, него у политичком, војном и сваком другом смислу. На бази наше организације већ су кренули из Швајцарске, кренули су из Аустрије, из Аустралије, су се појавиле наше организације, које већ сада хоће да формирају са нама и да потписујемо меморандум и уговоре о узајамној сарадњи.

Занимљива чињеница- према нашим запажањима, ван Србије живи огроман број патриотски расположених Срба... Да ли је то логично?

Ви знате да су средства масовне информације данас једно од најбољих оружја, и то је било достигнуто у Србији, и ви знате резултат те политике, односно онога што су медији учинили, углавном западни медији у Србији. Народ у Србији је у финансијским и економским проблемима, и није му много стало до изучавања широког политичког спектра светских утицаја, и тако даље. То је једна ствар. Друга ствар су, значи, ти пројекти, који су деструктивни у Србији, и који наравно испирају мозак људима, јер они нису у стању да изуче ту проблематику да тако кажем због тога што имају својих проблема.  Ми, који смо вани - они немају на нас такав утицај, не могу тако да нам, што кажу код нас у народу,  чисте мозак.  Ми у различитим круговима изучавамо проблематику и знамо шта је реалност. А ја сам се сад убедио, да је родољубље код оних људи, који су ван Србије, доста  веће него код оних, који су у Србији. Ми имамо трезвени поглед на сву ту ситуацију, и због тога је нама лакше са стране да пратимо и наравно да формирамо своје мишљење, да формирамо своју позицију по свим тим кључним питањима.

Дакле, друштвена активност је један од главних праваца  „Уједињене српске дијаспоре Евроазије". У чему је њена суштина?       

Једно је дело масовно то значи организација митинга, пикета. Ми то радимо нон -стоп:  радили смо то на годишњицу бомбардовања, поводом неких важних догађаја у Србији. Ми то радимо у Москви, у Украјини, у другим регионима

Друго је оно што ми радимо на научном нивоу,  као што смо имали у Академији наука РФ тему Сребренице, где смо разоткривали  лажи које су формиране поводом Сребренице, имали смо научну тему везану за Хашки трибунал, недавно смо имали конференцију за безбедност.

У Србији постоји таква визија да нема алтернативе сем у НАТО. Ми видимо сасвим другу алтернативу  - сви знају добро шта је НАТО учинило Србији. Ја сам увек тако постављао питање - да ми немамо шта са њима много да разговарамо, јер је НАТО само по себи показало да је то један агресивни блок и само је себе дискредитовало. Можда је жеља наших министара да иду у НАТО али они не могу да воде наш народ јер је наш народ страдао од ове организације.

Ја сам веома озбиљно изучавао ту тематику и морам да кажем да сам апсолутно сагласан са политиком коју води Русија о новом систему европске безбедности. То није прича, то је реалност. Нови систем треба да се изгради јер док је постојао НАТО и Варшавски уговор  постојао је баланс. Сада тај баланс више не постоји, сада НАТО иде према границама Русије. А  томе јесте алтернатива Организација уговора о колективној безбедности

ОУКБ ради не само као војна организација, пре свега то је организација која се бори против трговине оружјем, дрогом, људима.  Ми знамо да је запад отео српско Косово и од Косова је сада направљена  највећа после Афганистана криминална структура. ОУКБ  може и ту да буде корисна. Ако ми Срби не можемо да нађемо начин како да се боримо против тога што су нам учинили на Косову, ми можемо да им сметамо да се баве тим криминалом и тиме да помажемо и међународним организацијама, и миру и стабилности.

Ми смо већ покренули инициативу на друштвеном нивоу. Ми сматрамо  да  Србија обавезно треба да формира један тим који ће пратити и започети сарадњу са ОУКБ, исто као што имамо круг људи који се бави темом НАТО-а.  Сматрам да Русија са своје стране треба веома озбиљно да размотри формирање једног информационог центра ОУКБ у Србији који би људима објаснио каква је то организација, да би народ имао алтернативу. И ако дође до тога  - изводите на изборе, па да видимо где ће народ да се определи.

Међу вашим пројектима је руско-српски међународни бизнис-клуб. Али  постоји огроман број организација, и то на различитим нивоима, које се баве билатералним економским везама...

Да. Постоји врло много тих организација,  које су, у ствари, више бутафоричне. Ми не би хтели да будемо бутафорични. Ми смо већ направили Интернет-портал „Руско-српски међународни бизнис-клуб". Ми као дијаспора имамо велику потражњу код наших људи у Србији, који хоће да продају и да реализују своју робу на овим просторима. И исто тако постоје и руске и украјинске компаније, које хоће да реализују своју продукцију у Србији. Значи ми смо само један мост. Значи, нама шаљу те информације, ми те информације сакупљамо у једну базу података, и онда по интересним сферама и по групама предлажемо директне контакте, организацију округлих столова. Ми идемо од организације, од фирме до фирме. Од потрошача до онога, који користи ту продукцију. Ми ћемо примати и изучавати те пројекте, и уколико им буде потребно - јер њима је потребна сертификација, потребно је да знају законе - ми ћемо обезбеђивати ту неку логистику. И то апсолутно бесплатно. До момента, кад то не буде прешло у неки други стадијум, који ће тражити неке друге трошкове.

Један оде великих политичких успеха ваше структуре је организација састанка потпредседника Државне думе РФ Александра Бабакова са председником и премијером РС...

Ми смо се договорили, довели смо таку високу делегацију у Републику Српску, где се разговарало, између осталог, и о политичким, безбедносним и економским темама, везаним за „Јужни ток", за систем безбедности, јер је сада Република Српска пред великом опасношћу распада, јер Федерација БиХ страна покушава на сваки начин да игнорише Дејтонски споразум.  И то је била од тема тих разговора. И наравно формирање једне да  тако кажем групе за узајамно деловање  Русије и Републике Српске на једном  високом нивоу. Мада смо ми, кажемо, ето, заобишли све те протоколарне ствари. И сматрам, да је то јако добро, да ми као организација доказујемо да можемо да делујемо и да реално утичемо на неке догађаје, на неку ситуацију.

То је високи политички ниво. Што се, пак, тиче обичних држављана Србије у иностранству, чиме можете да им помогнете?

Долазе људи са различитим проблемима: једни не знају како са визама, са боравком, са радним местима. Наравно нисмо ми држава и многи очекују од нас много више него што би чак и држава могла. Али код нас нико не стоји у реду као у неким дипломатским организацијама.

 Наш гост је био председник међународне невладине организације „Уједињена српска дијаспора Евроазије" Драган Станојевић. Преостаје нам да додамо да детаљније рад организације можете да упознате  на xxxxxxxx

[Edit by RASMC: Svaka poruka cija je svrha iskljucivo reklama komercijalnih sadrzaja, drugih foruma, drugih sajtova krsi Pravilnik Burek Foruma, i bice cenzurisana i reciklirana.]

©Коллаж: «Голос России»

Русија и Украјина развијају економску сарадњу која омогућује претпоставку о великом напретку у билатералним односима. Такви су резултати седнице Међувладиног комитета Руско-украјинске комисије одржане у Сочију уз учешће премијера Владимира Путина и Николаја Азарова.
Стране су размотриле основне сфере сарадње. Било је речи о реализацији замашних заједничких пројеката у машиноградњи, нафтно-гасној, атомској,  саобраћајној, космичкој и другим индустријским гранама.


Размотрене су, на промер, перспективе за закључивање до 1. јуна о. г. уговора о испорукама нуклеарног горива и подизању 2 блока у Хмељницкој АЕ. При томе, Владимир Путин није искључио могућност ангажовања украјинских предузећа за рад у оквиру замашног програма развоја руске нуклеарне енергетике, па чак и заједничког пословања у трећим земљама.


У индустрији авиона проучава се питање о интеграцији авио-комплекса 2 земље и о заједничкој серијској производњи авиона Ан-124 за средње релације, те тешке летелице Ан-70. У саобраћајној сфери поклоњена је пажња изградњи моста преко Керчког мореуза који ће повезати територије Русије и Украјине, кружног ауто-пута око Црног мора, као и модернизацији ауто-магистрала Москва-Кијев и Москва-Симферопољ. Говорило се и о припреман ју нових међувладиних споразума у гасној грани, о испорукама и транзиту нафте и о другим правцима интеракције.
Постигнути су и конкретни договори. Руске и украјинске компаније потписале су документе о сарадњи у области електроенергетике. Једна од највећих руских банака, ВТБ, изразила је спремност да издвоји кредит за Министарство финансија Украјине у висини од 500 милиона долара. Владимир Путин је потписао одлуку о укидању увозних такса за гас који се испоручује Украјини. После мајских празника ће бити проучено питање о уједињавању „Гаспрома" и „Нафтогаса Украјине". Руководилац „Гаспрома" Алексеј Милер изјавио је да ће бити речи о могућој размени актива, а у суштини, о уједињавању компанија. Као резултат, Украјина ће имати приступ руским резервама гаса. Са своје стране, Русија ће улагати средства како у добијање плавог горива, тако и у украјински систем за његов транспорт.


Договори постигнути у Сочију допуњују недавне одлуке председника 2 земље о Црноморској флоти и попустима на цену руског гаса чији је циљ јачање обострано корисне сарадње Москве и Кијева. Самим тим, Русија и Украјина се подижу на нови ниво стратешког партнерства, па се стварају услови за убрзање економске интеграције. Ова околност је омогућила украјинским представницима да најаве вероватноћу постизања до краја о. г. предкризних обима билатералне трговине. Такав напредак је постао могућ као резултат промена до којих је дошло у Украјини - истакао је Вадимир Путин на састанку у Сочију.
                                               
Радује то што је нова украјинска власт у стању да не само формулише своје захтеве и да их јасно излаже, већ и да постиже да се ове одлуке реализују унутар земље. И ма како се бурно одвијало доношење ових или оне одлука, то што украјинске власти успевају да их доведу до краја је најизразитији сигнал о доласку периода стабилизације.

Шта још нама треба да нам се деси па да нам дође из дупета у главу. бојим се да ће Украјина пре нас у ОУКБ

Brate ako nesto hitno ne preduzmemo Ukrajinci ce nas prestici    .. Cak ce i oni ispanuti pametniji od nas 

Руски председник Дмитриј Медведев и норвешки премијер Јене Столтенберг решили су проблем који је отежавао билатералне односе безмало 4 деценије. Они су се 27. априла договорили о подели спорног граничног  епиконтиненталног појаса од 175 хиљада квадратних километара у Баренцовом мору, према Столтенберговим речима, на приближно једнаке делове. Преостало је да се усагласи низ техничких детаља, након чега ће споразум бити потписан у најкраћем року. Овај догађај ће бити значајан не само за Русију и Норвешку, већ и за целу Европу.
Према прелиминарним прогнозама, спорна територија може да постане нови нафтно-гасни Клондајк. Пре постизања компромиса ниједна страна се није бавила геолошким истраживањем овог сектора. Али зато је сада објављено да ће руске и норвешке компаније заједно вршити такве радове.
Наш експерт Максим Шеин из енергетске консалтинг-компаније „Брокер кредит сервис" нерадо прогнозира потенцијалне резерве енергената: геологија доста често приређује геолозима како пријатна, тако и непријатна изненађења - каже он.
                                                   ...
То могу да буду само процењивачке залихе пошто никакви посебни радови тамо нису вршени. Резерве у епиконтиненталном појасу процењују на око милијарду тона нафте и, по мени, на око 3 билиона кубних метара гаса.
О значају будућег пројекта говори други наш експерт за енергетику, Николај Кавешњиков из Института за Европу.
                                                    ...
Принципијелна жеља да се решење нађе у кратком периоду је веома важан симптом да питања Арктика, посебно питања налазишта угљоводоника више немају хипотетичког карактера, него постају предмет реалне политике и реалне економије. Дошло је време за изналажење узајамно прихватљивих решења како да се овај ћуп открије. По мом мишљењу, тамо има великих залиха које је, међутим, тешко добијати. Управо је актуелност њихове разраде управо у догледној перспективи постала фактор који је подстакнуо Москву и Осло да некако реше територијални проблем.- чини ми се да је сарадња Русије и Норвешке у арктичком региону најоптималнија стратегија.
 Будући пројекат уз учешће Норвешке треба да буде мелем за срце врха ЕУ са његовом фикс-идејом диверзификације испорука енергената. Али Николај Кавешњиков није убеђен у то.
                                                   ...
Када говори о диверзификацији, ЕУ има у виду нове лиферанте, пре свега, Катар, Нигер, Каспиј итд. Бојим се да у ЕУ има снага које ће третирати норвешко- руске пројекте у Арктику не као диверзификацију, већ као повећање зависности од Русије.
Па ипак, диверзификација је несумњива. Сходно информацији која је стигла из Осла, добијени гас ће бити намењен за подмиривање енергетских потреба земаља ЕУ.

Recepti za "srpsku pustinju"
03.05.2009.
U studiji napisanoj 1913 godine, direktor lista «Evropski ekonomista», Edmon Teri (Edmond Théry), nagoveštavao je Rusiji sjajnu budućnost, obrazlažući da «Ako stvari nastave ići tokom kojim su išle od 1900 do 1912 godine, sredinom veka, Rusija će dominirati Evropu, kako na političkom, tako i na financijskom te ekonomskom planu». Radovi istoričara Entoni Setona (Anthony Sutton) su utvrdili da je, suprotno svim neosnovanim tvrdnjama o ruskoj industrijskoj nazadnosti, carska Rusija bila na putu brzog privrednog i tehnološkog napretka.

Engleski geograf Džon Helford Makinder došao je do istih zaključaka o ruskom neodoljivom usponu ka svetskoj supremaciji. U znamenitom predavanju, održanom 1904 godine, pod naslovom «Geografska osovina istorije» naslućuje da će država koja okupira prostorno jezgro evro-azijskog kontinenta, dakle Rusija, kada bude u prilici da razvije svoju privredu i mrežu «transkontinentalne železnice» koja spaja Evropu i Aziju, potisnuti pomorske sile na marginu svetske trgovine, što predstavlja smrtnu pretnju po zapadnu civilizaciju. Preraspodela svetske moći bila je začet proces u tom času s obzirom da je «transkontinentalna železnica počela da remeti odnos snaga u korist kontinentalne sile».

Ruska revolucija, finansirana od strane anglosaksonske plutokratije i nemačke vojske, «voljom proviđenja» je zaustavila Rusiju u punom usponu ka statusu svetske ekonomske i vojne velesile. Iskorišćavajući podesne uslove krajne pometnje, prouzrokovane boljševičkim prevratom, zapadne sile su preduzele teritorijalnu razgradnju Rusije. Pohlepa za ruskim prirodnim bogatstvima i uklanjanje ruskog rivala iz trke za svetsku prevlast su predstavljali bitne uzroke celog poduhvata.

Engleska vojna misija generala Tomsona je poslata u Transkavkaziju sa zadatkom da osnuje protektorate nezavisne od Moskve, što bi omogućilo Britanskoj imperiji nesmetani i neograničeni pristup kaspijskim izvorima nafte. Nemačka je, posle potpisa Brest-Litovskog ugovora sa uzurpatorskom komunističkom «vladom», okupirala Ukrajinu i pribaltičke zemlje. Francuskoj je trebao da pripadne Krim sa Odesom. Finansijska i vojna pomoć saveznika «belima» je bila ograničenog karaktera, kako bi se postigla ravnoteža snaga i zaprečio Boljševicima prodor ka Transkavkaziji i Sibiru.

Na diplomatskom polju vodile su se zakulisne igre za priznanje «nezavisnosti» novoosnovanih pseudo-državica na tlu Rusije. Vilsonov neobelodanjeni program – otkriven u privatnoj arhivi pukovnika Hauza (House), sive eminencije američkog predsednika i opunomoćenog predstavnika Njujorških bankarskih kuća, glasio je pod tačkom VI da je «Rusija velika i jednorodna: Nju treba svesti na srednjorusku visoravan... pred nama će biti čisti list hartije, na kojem ćemo skicirati sudbinu ruskih naroda». Aluzija na «čisti list hartije» mogla bi se odnositi na Englesku kartu objavljenu 1888 godine, na kojoj je prostor ruske imperije obeležen natpisom «ruska pustinja». Dalje se predlaže «priznanje de facto postojećih vlada i ukazivanje pomoći njima i kroz njih», kao i zahtev za povlačenje sa samoproglašenih teritorija svih inostranih vojski.

Novoustanovljeno načelo, «prava na samoopredeljenje potlačenih naroda» je obrazovano u strateškim laboratorijama anglosaksonskog imperijalizma, sa nepritajenom namerom da se koristi kao oruđe za razgradnju svetskih takmaca i njihovih regionalnih mostobrana. Na Versajskoj mirovnoj konferenciji, pukovnik Hauz i Lojd Džordž (Lloyd George) su, u ime svojih vlada, probali da nagovore ostale učesnike da se pozovu na de facto stvorene vlade na tlu carističke Rusije, čemu se suprotstavila Francuska u ime svojih ličnih interesa. Te nesporazume su premostili ministri vanjskih poslova sila Antante, takozvanih «saveznica» Rusije, saglasivši se 10. januara 1920 da priznaju «de facto» Georgiju i Azerbejdžan.

Tih godina je uvedena u arsenal američke spoljnje politike strategija ostvarivanja državnih interesa posredstvom «nevladinih» organizacija. Primjerice, Fondacija Karnegi za međunarodni mir, koju je osnovao 1910 magnat Andru Karnegi, organizovala je 15. septembra 1918 u Nju Jorku veliki skup «potlačenih nacionalnosti» na kom su učestvovali poslanici manjinskih naroda sa prostora ruske države i Austro-Ugarske. Dotične je «predstavljao» Hrvat Hinko Hinković, u ime Jugoslovenskog odbora.

Sve podmukle operacije sa krajnjom namerom da se obrazuje «ruska pustinja» nisu urodile plodom, pošto su komunističke vođe, silom prilika, napustile svoja nihilistička načela i usvojile državotvorni koncept integracije ruskih zemalja. Ne pomirivši se sa činom «sakupljanja» rasturenih delova ruske imperije pod komunističkim okriljem, britanska politika je nastojala da federališe i da stavi pod svoju upravu sve separatističke pokrete nikle na prostorima Sovjetskog saveza. Usko je sarađivala na tom polju sa Abverom, (obaveštajnom službom nemačke vojske), kao i sa francuskim i poljskim kolegama.

U međuratnom periodu, britanska obaveštajna služba je uspostavila operativnu kontrolu nad „Prometejskom ligom“, organizacijom osnovanom 1923 pod impulsom ukrajinskih nacionalista uz podršku poljske vlade. Prometejska liga je služila kao «krovna» struktura plejadi separatističkih pokreta sa područja Sovjetskog saveza. U njenom okviru su sarađivali beloruski i ukrajinski unijati, Tatari, Čečeni itd... Uzgredno vredi pomenuti prisustvo u njenim redovima Said Beka, praunuka imama Šamila, slavnog vođe čečenskog ustanka protiv Rusa u XIX veku. Progam Lige je postavljao svojim članicama za zadatak «oslobađanje» svih neruskih «potlačenih» naroda bivše imperije. Za dalji tok našeg izlaganja, potrebno je naglasiti da je vođa Panevropskog pokreta, grof Kudenhov-Kalergi, uspostavio bliske kontakte sa «prometejcima».

Prometejska liga je delila srodne geopolitičke ciljeve sa organizacijom zvanom Intermarium, koja je težila da osnuje federaciju srednje evropskih država na celom prostoru između Baltičkog, Jadranskog i Crnog mora i priželjkivala raspad Rusije na bezobličnu prašinu «slobodnih država u svojim etničkim granicama». Taj ambiciozni program joj je garantovao potporu istih onih sponzora koji su držali na svom platnom spisku Prometejsku Ligu. Anti-komunistička fasada aktivnosti tih dveju organizacija služila je da prikrije dublje rusofobske pobude. Svoj rad su obavljale u stalnom dosluhu sa Vatikanom, posredstvom šefa Abvera Amirala Viljelma Kanarisa i britanskih veza pri Svetoj Stolici.

U tim godinama su Britanci razradili strategiju manipulacije «islamskog činioca» protiv Rusije. Novinar Entoni Bevins (Anthony Bevins) je obelodanio u listu Indipendent (The Independent, 26 februar 1990) sadržaj deklasifikovanog diplomatskog dokumenta iz 1939 godine u kom se sugeriše korišćenje manjinske «poluge», posebno islamskog faktora, radi destabilizacije Transkavkazije i Centralne Azije. «Slučajem okolnosti» instrumentalizacija islamskog trojanskog konja je ušla u praksu nacističke a kasnije i američke strategije rastrojstva istočne i jugoistočne Evrope.

Zapadni saveznici su samo mesec i po dana posle Nemačke agresije na SSSR predali javnosti formulaciju opštih ciljeva anglo-američke koalicije poznatu pod imenom «Atlantska povelja», u kojoj izražavaju rešenost da doprinesu «vaspostavljanju suverenih prava i samouprave onih naroda koji su bili lišeni toga skrivenim putem». Izabrani rečnik je dovoljno bio neodređen kako bi se mogao odnositi na Rusiju koliko i na Nemačku, a pošto je hrvatsko-komunistička propaganda širila među saveznicima propagandne floskule o veliko-srpskoj Hegemoniji, Jugoslavija je takođe mogla postati predmet gore navedenih ratnih ciljeva.

Srpski uspesi u izgradnji moderne, napredne i suverene države, tumačeni kao predznaci buduće hegemonije srpskog činioca na Balkanu, izazivali su bojazan britanske zvanične politike, koja je gledala na Srbiju kao na «mostobran» Rusije u tom regionu i pretnju engleskim vlastitim interesima u Sredozemnom regionu. Opterećena fobičnim stereotipima o «prodoru panslavizma», Engleska diplomatija je sprovodila politiku obuzdavanja srpske prirodne geopolitičke ekspanzije na Balkanu. Britanska diplomatija, nesklona da prizna ma kakvu legitimnost srpskim oslobodilačkim težnjama, sklopila je u XIX veku nezvanično savezništvo sa Turskom i Austrijom. U dotičnom raspoloženju prema srpskom pitanju je nastupila na Berlinskom Kongresu 1878 godine. Engleski poslanik, Markiz Solzberi (Salisbury), opravdao je englesku podršku Austro-Ugarskim pretenzijama na Bosnu i Hercegovinu, pod izgovorom da bi se u suprotnom «stvorila velika slovenska država koja bi se pružila preko balkanskog poluostrva i čija bi vojna snaga pretila narodima drugih plemena ...». Iz istih pobuda je podržala program Prizrenske lige, videći u pan-albanskom nacionalizmu bedem protiv slovenstva i srpskog jadranskog tropizma.

Druga anti-srpska varijanta kojom su raspolagali Britanci je bio Austro-slavizam, za koji su se zalagali «otac engleske balkanistike» R. Siton-Vatson (Robert William Seton-Watson) i publicista Vikam Stid (Henry Wickham Steed). Ta dva «eksperta» su predlagala uoči prvog svetskog rata unutrašnju reformu Austro-Ugarske imperije kojom bi se omogućilo obrazovanje federalne južno-slovenske jedinice pod hegemonijom Zagreba, sa ulogom anti-ruske katoličke tvrđave i karike novog engleskog poretka na Balkanu. Sa čelnih položaja u Odeljenju za neprijateljsku propagandu, osnovanog na inicijativi lorda Norfklifa (Northcliffe) 1917, Siton-Vatson i Stid su kritikovali «krfske» obrise buduće Jugoslavije, nazirući u njima zamenu za veliku Srbiju ili «srpsku imperiju». Za ta dva strasna pobornika «Jugoslovenske ideje», srpska alternativa modelu «hrvatske Jugoslavjije do Drine» je značila «trijumf orijentalne ideje nad zapadnom».

Englezi su pristupili mirovnoj konferenciji sa skrivenim anti-srpkim predrasudama i sa namerom da poprave situaciju u svoju korist kroz pregovore. Zauzimali su stav da Jugoslavija mora biti decentralizovana i federalna i upozoravali su da će Federacija sastavljena od samih Srba, Hrvata i Slovenaca ići na ruku srpskoj hegemoniji. Pri čemu su hteli podeliti srpski etnički prostor na autonomnu Makedoniju i Crnu Goru.

Lične veze između Stida, Siton-Vatsona, engleskih i američkih delegata su bile od krupnog značaja za dalji tok anglo-saksonske politike naspram Srbije, s obzirom da su svi pripadali Grupama okruglog stola. Na ovom mestu našeg izlaganja potrebno je otvoriti parantezu. Idejni tvorac i osnivač Grupe Okruglog stola (Round table) bio je engleski milioner Sesil Rods (Cecil Rhodes), čiji se životni ideal sastojao u «unapređenju britanske imperije i postavljanju celog necivilizovanog sveta pod njenu upravu, ujedinjenje anglo-saksonske rase u jednu imperiju». Grupe okruglog stola su okupljale imperijalne elite odane toj ideji. Američki ogranak su osnovale velike prekookeanske dinastije, vezane porodičnim ili poslovnim vezama za britansku oligarhiju, među kojima su se isticale porodice Morgan, Rokfeler ili Karnegi. Kako bi orijentisali tok svetske politike u skladu sa svojim «idealom» zamislili su da osnuju paradržavne organizacije za dugoročno planiranje spoljne politike. Engleski i američki delegati na Versajskoj konferenciji za mir, koji su većinom pripadali Okruglom stolu, su se dogovorili da osnuju Kraljevski institut za međunarodne poslove (RIIA) u Engleskoj i Savet za spoljne odnose (CFR) u Sjedinjenim Državama. Monopolom nad spoljnom politikom svojih država ta društva bi postepeno stvorila uslove za anglo-američko sadejstvo u međunarodnoj politici.

Radilo se ustvari o «jedinstvenoj anglo-američkoj organizaciji za proučavanje i dugoročno planiranje spoljne politike». Anglo-saksonska mesijanska ideja sadržana u ideologiji te vladajuće metastrukture Zapada, utemeljena na veri u superiornost anglo-saksonske rase i na socijal-darvinističkom svetonazoru, osporavala je slovenskim narodima subjektivnu ulogu u svetskoj politici i nipodaštavala je njihova civilizacijska dostignuća.

U međuratnom periodu, uticajne ličnosti pripadajući društvu Okruglog Stola i Kraljevskom institutu za međunarodne poslove su vodile neprekidnu kampanju razobličavanja «velikosrpske hegemonije» i tražile teritorijalno i konstitucionalno preustrojstvo Jugoslavije. Primerice, novinski magnat Lord Rotermer (Rothermere), brat lorda Norfklifa, čuven po svojim simpatijama prema fašističkim režimima, zahtevao je preko svojih glasila proširenje Mađarske državne teritorije na račun Srbije i osnivanje autonomne Hrvatske uvećane za celu Dalmaciju sa Bokom kotorskom. U dublje namere ovih zahteva nije teško prozreti: tražilo se od Srba ni manje ni više nego da predaju jadransku obalu i Dunav katoličkim činiocima kako bi se stvorio anti-ruski morski mostobran i zaprečio put izlaska na more pravoslavnoj regionalnoj sili.

Računajući na podršku engleskih prijatelja Hrvatske, vođa Seljačke stranke Vladko Maček, predložio je 1932 godine da Hrvatska, Srbija, Crna Gora, Makedonija i BiH potpišu federalni ugovor. Očito je da se radilo o probnom balonu sa namerom da se «napipa» puls srpske politike i proveri njen stepen popustljivosti po teritorijalnom i nacionalnom pitanju. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marselju i naglog zaokreta u francuskoj stranoj politici, Velika Britanija je počela da se zvanično opredeljuje u korist federalnog prekomponovanja Jugoslavije i osnivanja federalnih jedinica Bosne i Hercegovine, Vojvodine. Tajnim kanalima je podržavala Hrvatski secesionizam. Radovi Mark Aronsa i Dzon Loftusa su utvrdili da je njena obaveštajna služba držala na platnom spisku više čelnih ljudi ustaškog pokreta. Na Crnu Goru i Makedoniju, britanska politika je gledala kao na posebne zemlje, van okvira Srbije.

Ti predratni stavovi su nesumnjivo uticali na britansku politiku prema Jugoslovenskoj vladi u izbeglištvu i četničkom pokretu. Može se zamisliti kakav je utisak ostavio na čelnike Forin Ofisa, u većini slučajeva katolike sa pro-hrvatskim simpatijama (prema Mek Linu), pan-srpski «Ravnogorski nacionalni program» ili Moljevićev projekat «Homogene Srbije», sastavljen u junu mesecu 1941 godine, u se jasno nagoveštava da «Srbi moraju imati hegemoniju na Balkanu, a da imaju hegemoniju na Balkanu, moraju prethodno imati hegemoniju u Jugoslaviji».

Kontra mere su munjevito preduzete kako bi se onemogućilo osnivanje takve pravoslavne tvrđave na Balkanu. Već u leto 1941, Čerčil je pozvao predsednika Ruzvelta da usvoji zajedničku «anglo-američku izjavu o obnavljanju Jugoslavije na principima autonomije i jedinstva jugoslovenskih naroda». Dakle, samo mesec dana nakon pojave Moljevićevog plana Britanci su odredili zajedničku «platformu» sa Amerikom o federalizaciji Jugoslavije.

Britanci su obezbedili svom igraču Titu, vojnu i političku legitimnost sa namerom da spreče Srbe da oblikuju posleratni poredak povoljan svojim nacionalnim interesima. Osporanvanje sprskog prava na samoopredeljenje je bila poenta te strategije. Ser Evlin Vudvord (Woodward) je primetio da kada bi njegova vlada podržala Mihajlovića, usvojila bi liniju naklonjenu pan-srpskim zamislima o budućnosti Jugoslavije. Po zapažanju Natalije Naročničke «bilo kakva manifestacija srpskih ujediniteljskih nacionalnih težnji poslije «Načertanija» Ilije Garasanina iz 1844... predstavlja strašilo za zapadnu Evropu.»

Nasuprot bezbroju kritika izrečenih na račun «veliko-srpskih» težnji, britanska zvanična politika nikada nije stavila nikakav prigovor na avnojevkse odluke o posleratnom teritorijalnom ustrojstvu, ni na dogovor Tita i Šubašića o budućoj podeli Srbije na više pokrajina i republika. Da li je uopšte moglo biti drugačije, s obzirom da je Brozovo novo federalno ustrojstvo potpuno odgovaralo engleskim interesima?

Prevagu su opet odneli geopolitički kriteriji kada je došao čas da se zvanično uskrati podrška Četničkom pokretu. Brigadir Ficroj Meklin (MacLean), šef britanske Misije pri Titovom štabu je zaključio u memorandumu poslatom Idenu (Eden): «Što se tiče generala Mihajlovića on je veliko-Srbin i reakcionar. U tim uslovima, Velika Britanija nema vise interesa da podržava njegov pokret». Državotvorni program Ravnogorskog pokreta je smetao Forin Ofisu (Foreign Office) pri planovima o osnivanju prašine državica na tlu Jugoslavije, koje bi mogle kasnije da se uklope u šire federacije. Može li se još sumnjati u tvdnju velikog engleskog istoričara A.J.P Tejlora da je «izgradnja Tita bila čisto engleska avantura»?

Teritorijalni potkomitet Savetodavnog odbora za posleratnu spoljnu politiku, osnovan 1942 godine na inicijativu predsednika Ruzvelta i Državnog sekretara Kordel Hala, doneo je u oktobru 1942 predlog o stvaranju istočnoevropske federacije i podunavske federacije, sa ulogom tampon zone između Rusije i Nemačke, pod anglo-američkim okriljem. Radilo se o ad hoc strukturi, osnovanoj po modelu projekta za «studije o ratu i miru» Saveta za spoljne odnose i sastavljenoj od istih članova.

Teritorijalni ogranak, na čijem se čelu nalazio geograf Izaja Bouman (Bowman), morao je raditi pod velom tajne «s obzirom da su teritorijalni problemi naroda i zemalja bili eksplozivni» i bavio se izučavanjem scenarija prekrajanja poratne Evrope, posebno njenog istočnog dela i Balkana. Na otvorenim sednicama pozvani su bili da učestvuju predstavnici «vlada u egzilu» sa prostora Sovjetskog saveza i Jugoslavije, kao i nadvojvoda Oto Habsburški.

Jezgro Savetodavnog odbora su činili Majron Tejlor (Myron Taylor), jedan od vrhovnih članova Saveta i lični predstavnik predsednika Ruzvelta pri Vatikanu, zatim Državni sekretar Kordel Hal (Cordell Hull) i Norman Dejvis (Davis), Ruzveltov opunomoćeni ambasador i predsednik Saveta za spoljne odnose. Ruzvelt, koji je bio u stalnom kontaktu sa Kudenhov-Kalergijem i Oto Habzburškim, je poslao 1943 kardinala Špelmana da pregovara sa Svetom stolicom o perspektivama organizovanja podunavske federacije, u čiji bi sastav ušle Slovenija i Hrvatska do Drine. U Americi, struja na čijem se čelu se nalazio Majron Tejlor je branila posleratnu opciju povratka habzburške loze na presto obnovljene Mitelevropske federacije.


Sin Vinstona Čerčila, Randolf, je uveravao svoje Hrvatske prijatelje na Topuskom kongresu da će federalna Jugoslavija biti kratkog veka i da će se posle njenog raspada teritorije do Drine uključiti u podunavsku federaciju katoličkih država, naglašavajući da «sve što se proteže do Drine mora biti Evropsko...» Generalni sekretar hrvatke Seljačke stranke, Dr Krnjević, toliko je bio uveren u tranzitni karakter Jugoslovenske federacije da je na proslavi pedesete godišnjice osnivanja stranke (1954) izneo plan o podeli zemlje na šest nezavisnih država u granicama administrativnih republika koje bi se kasnije integrisale u podunavsku federaciju. Autor izveštaja o skupu, američki obaveštajac, je zabeležio da «Pošto dr Krnjević održava odlične odnose sa Engleskom, može se pretpostaviti da su britanski planovi što se tiče Jugoslavije manje više isti» ali da će to ostati pusti snovi pošto se zapadni političari protive razgradnji Jugoslavije «sve dok se održi Titov režim».

Napredak Crvene armije do srca Evrope je naterao zapadne saveznike da odlože planove o katoličkom «intermarijumu» za pogodnija vremena. Osnivanje 1944 u Londonu Centralno-evropskog federalnog kluba, čije su posleratne vođe bile Miha Krek i Vladko Maček, dokazuje, ako je potrebno, da se Englezi nisu pomirili sa sudbinom i da su nastavljali da kuju planove o katoličkom fašističkom bloku na Istoku Evrope.

Engleska tajna služba MI6, u stalnom dosluhu sa Vatikanom, je obrazovala i držala na uzdi niz organizacija sličnih Federalnom klubu, kao što su bili Blok antibolševičkih nacija, Slovenska konfederacija, koja je težila spajanju Ukrajinu i Bjelorusiju sa Poljskom, Seljačka internacionala, u kojoj opet nailazimo na Mihu Kreka i Mačeka, Internacionala Slobode, Prometejska Liga, Fakcija Abramčik. U njihove redove su masovno stupali vođe fašističkih i separatističkih istočno-evropskih pokreta prebeglih na Zapad zahvaljujući «pacovskim kanalima» Vatikana, Velike Britanije i Amerike. Te organizacije su funkcionisale po sistemu «komunikacionih sudova». Razlike u strateškim ciljevima su bile neznatne a članstvo im je često bilo zajedničko.

Uzgred budi rečeno, za američke i engleske tajne službe od posebnog interesa je bilo regrutovanje vođa secesionističkih manjina sa prostora Sovjetskog saveza i «stručnjaka» za etnička pitanja, poput istraživača Vanze (Wansee) Instituta, zaduženih od strane SD-a (tajna služba SS-a) za studije prostornog rasporeda i brojčanog stanja etničkih grupa na području istočne Evrope i Sovjetskog saveza. Posleratni Evro-Azijski institut i Institut za studije Sovjetskog Saveza, sa sedištem u Minhenu, takođe su se bavili pitanjem manjina u Rusiji, za šta su koristili iskustva bivših nacista. Izveštaje su dostavljali svome nalogodavcu i «dobrotvoru» CIA-i.

Krajem 40-ih godina, sve gore navedene organizacije su se stopile u radikalni Blok antibolševičkih nacija i prešle pod nadležnost američkih obaveštajnih struktura, što je bilo u skladu sa vodećom ulogom SAD-a u Hladnom ratu protiv Rusije. Od «organizacije namenjene federisanju svih neruskih manjina koje su se stavile u službu trećeg rajha» BAN se pretvorila posle rata u krovnu organizaciju svih istočno-evropskih fašističkih pokreta, poput Hlinkine garde, Ustaša, galicijskih nacista itd... Hrvate su predstavljali u BAN-u Stjepan Hefer, Anton Bonifacić, Dinko Sakić i Ivan Jelić.

Za operativnu kontrolu BAN-a i ostalih «oslobodilačkih grupa» bio je zadužen Biro političke koordinacije, tajno odeljenje ministarstva Spoljnih poslova odgovornog za organizaciju «specijalnih operacija» i za planifikaciju dugoročne Američke politike u svetu. Direktor Biroa za političku koordinaciju poslovni advokat Frenk Vizner (Wisner), je dobio od američke vlade zeleno svetlo za regrutovanje istočnoevropskih izbeglica sa anti-komunističkim pedigreom i za njihovu političku obuku i organizaciju na tlu Sjedinjenih država. Na tom poslu je radio sa svojim prijateljem Alenom Delsom (Dulles), koji će 1952 primiti funkciju direktora CIA-e. Kao advokati velikih bankarskih kuća, bili su usko povezani sa poslovnim krugovima Vol Strita i sa Savetom za spoljne odnose.

Američka vlada je usvojila, na predlog Biroa političke koordinacije, akcioni plan protiv Rusije i njenih satelita kroz niz direktiva Saveta nacionalne bezbednosti (NSC). Direktiva NSC 10/2 1948 godine je davala široka ovlašćenja tajnim službama za preduzimanje subverzivnih akcija na tlu Rusije posredstvom «oslobodilačkih grupa» (Blowback, str. 102) Te iste godine, Savet nacionalne bezbednosti je usvojio program financijske i druge pomoći «oslobodilačkim pokretima» poreklom iz Istočne Evrope.

Ključnu smernicu Američke strane politike spram Rusije predstavljala je direktiva NSC 20/1 od avgusta 1948 koja izričito glasi «Mi moramo imati automatske garancije koje obezbeđuju da čak i nekomunistički te nominalno prijateljski režim; a) ne raspolaže ubuduće nikakvom vojnom moći, b) u ekonomskim odnosima da silno zavisi od spoljnog sveta, c) da nema ozbiljnu vlast nad glavnim nacionalnim manjinama, d) da ne uspostavi ništa nalik na gvozdenu zavesu». Biro za političku koordinaciju je ovlašćen rezolucijom NSC/20 da stvara Američki odbor za oslobađanje naroda Rusije, u čiji sastav su ušli «legitimni predstavnici» manjina sa područja ruske republike. Na temeljima te rezolucije je izniklo je niz «oslobodilačkih» grupa poput Krstaškog pokreta za slobodu (Crusade for Liberty) čiji program preporučuje «razbijanje federalnih komunističkih država po republičkim i etničkim šavovima» i «oslobađanje malih pokorenih nacija istočne Evrope»

Među važnije pokrete te vrste spadao je Sabor porobljenih evropskih nacija. U pitanju je udruženje «etničkih odbora» naroda i narodnosti poreklom iz zemalja komunističkog bloka. Američka vlada se odnosila prema etničkim odborima kao da se radilo o «vladama u izbeglištvu», mada su se njihove vođe istakli za vreme rata kao saradnici nacista. Sabor je svake godine proslavljao Dan porobljenih nacija u prisustvu «američkog pape» kardinala Frencisa Spelmana. Na predlog «Sabora», Kongres SAD je usvojio 1959 rezoluciju PL 86-90 «o porobljenim nacijama» koja je se zalagala za razgradnju Sovjetskog Saveza i Rusije i osnivanje nezavisnih država «Kazakije i Idel-Urala». Ova rezolucija je pod Reganovom administracijom «vlada u izbeglištvu» i «etničkih odbora» dostigla moć i svoj vrhunac.

Uviđajući da su Titu odbrojani dani, Zapad je 1977 postavio na dnevni red pitanje «budućnosti Jugoslavije». Naziralo se da će posle Titove smrti doći do promena ustavnog poretka i urušavanja dotadašnjih nacionalnih ravnoteža u korist srpskog faktora. U odeljku izveštaja Trilateralne Komisije posvećenom situaciji u Jugoslaviji, privučena je pažnja na dugoročne sovjetske pritiske na Jugoslaviju i na mogućnost da Rusija sebi osigura izlazak na Jadran, pri čemu se ukazuje na potencijalno iskorišćavanje nacionalnih nesuglasica: «Imajući u vidu kontinuirane, ozbiljne nacionalne tenzije unutar Jugoslavije, niko ne može biti siguran da će «kriza oko nasledstva» (Titovog) biti izbegnuta, što Sovjetima može pružiti šansu za indirektnu intervenciju...»

Godinu dana kasnije u Švedskom gradu Upsali, glavni arhitekta i mozak Trilaterale, Zbinjev Bržeinski, odredio je akcioni plan kojim bi se osujetilo moguće zbližavanje, posle Titove smrti, srpske Jugoslavije sa Rusijom. Istaknuo je potrebu da se pruži zapadna pomoć opozicionarima i disidentima, «ukoliko oni imaju antikomunističku orijentaciju» i da se pomogne «nacional-separatističkim snagama». Zatim su relej preduzele organizacije za odbranu ljudskih prava, koje predstavljaju značajne karike zapadnih obaveštajnih službi u izvođenju skrivenih operacija (covert actions). Amnesty International je krenuo u odbranu Jugoslovensih «disidenata» Izetbegovića, Tuđmana, Dobroslava Parage i Vojislava Sešelja. Fridom Hauz, jedna od glavnih poluga CIA-e, osnovala je 1987 «Odbor za pomoć demokratskim disidentima Jugoslavije». Odbor je sastavio «apel predsedništvu SFRJ i stranim vladama» na kom se nalazio Tuđmanov potpis.

Na zadatku razbijanja Jugoslovenske Federacije su se takođe našle nezaobilazna Panevropska unija i njen predsednik nadvojvoda Oto von Habzburg. Ovaj uticajni član konzervativnog bloka u Evropskom parlamentu i nemačke Socijal hrišćanske unije (CSU), koji raspolaže zamašnom mrežom relacija u zapadnim nadnacionalnim strukturama moći, neumorno je lobirao u korist jugoslovenskih secesionista. Zna se na primer da je nemački ogranak smestio u svoje prostorije u Bonu «Hrvatski informacijski ured», osnovan 1985 od strane imigrantske «krovne» organizacije „Hrvatsko Narodno Vjeće“ sa svrhom da vodi propagandu akciju unutar Evropskih institucija u korist nezavisne Hrvatske.

Francuski analitičar Žerar Bodson je optužio Evropsku Uniju da je sebi odredila ulogu izvršioca podele «nasledstva» titovog anti-srpskog teritorijalnog uređaja. Od svih ostavština komunizma, Zapad je se svim silama zalagao za očuvanje avnojevskih granica i statusa srpskih autonomnih provincija. Podsetimo samo da su u Deklaraciji o Jugoslaviji E.Z sve federativne jedinice pozvane da se do 23 decembra 1991 izjasne da li «žele da budu priznate kao nezavisne države». EZ je postupila sa ciljem da dovede proces dezintegracije do krajnje tačke i da onemogući opstanak šire državne zajednice sakupljene oko republike Srbije. Poznato je da se mnogo obećavalo i pretilo kolebljivom Izetbegoviću i Momiru Bulatoviću kako bi se konačno odlučili za secesiju njihovih republika.

O povezanosti operacija destrukcije Jugoslavije i Sovjetskog Saveza ubedljivo govori činjenica da je u istom «paketu» sa «Deklaracijom o Jugoslaviji» usvojena i «Deklaracija o rukovodećim načelima u pogledu priznanja novih država u Istočnoj Evropi i SSSR-u» Ofanzivu na teritorijalni integritet Sovjetskog saveza je preduzela Amerika 06. februara 1991, kada je «guru» američke spoljne politike, Zbinjev Bržežinski, pozvao američku administraciju da uspostavi specijalne odnose sa neruskim republikama Sovjetskog Saveza.

Na metaforični značaj Srbije u vezi sa Rusijom ukazuje znamenita teza Bržežinskog, izložena u listu Ukrainske slovo 1993 godine, po kojoj pojava nezavisne Ukrajine uzrokuje kraj imperijalne Rusije: «Slomijajući imperijalnu Rusiju, Ukrajina je stvorila mogućnost za samu Rusiju da – kao država i nacija – postane konačno demokratska evropska zemlja. U istom duhu je njegov najrevnosniji đak i sledbenik Janusz Bugajski, inače direktor istočnoevropskog programa u Centru za strateške i internacionalne studije u Vašingtonu, osudio sve pokušaje očuvanja državne zajednice Srbije i Crne Gore, pod izgovorom da «podsećaju na ruske neo-imperijalističke pozicije spram nezavisne Ukrajine» i da Srbija jedino može postati «normalna i demokratska» ako prekine sve državne veze sa Crnom Gorom. Izgovor je isti: državno jedinstvo ruskog i srpskog naroda se tumači kao oblik imperijalizma.

Služeći se receptima Benjamina Kalaja, upravnika Austro-Ugarskog okupacionog režima u Bosni i Hercegovini s kraja XIX veka, dograđujući na titovim ideološkim temeljima, Zapad je se trudio da dovrši proces izgradnje južno-slovenskih sintetičnih nacija, kao što su Makedonska, Bošnjačka, Crnogorska, Kosovarska, «sandžaklijska». Neosporno da je jedan od glavnih povoda za uplitanje Amerike u Jugoslovenske ratove bio proizvodnja nacija sa isfabrikovanim identitetom, na šta ukazuje izjava uticajnog američkog senatora Džosefa Bajdena (Biden): «Da li to znači da mi intervenišemo na Balkanu delimice kako bi pomogli na izgradnji nacija?: sigurno !» (Le Monde, 31 januar 2001)

Posle uspešnog sabijanja Srbije u uže avnojevske granice, na red je došla druga faza razbijanja srpskog nacionalnog prostora, pošto, kako je objasnio Džordž Soroš u Vol Strit Žurnalu «posao je nedovršen» (Unfinished job), dezintegracija Jugoslavije nije okončan proces, s obzirom da ostaju mnogi nerešeni problemi, kao što su status Crne Gore, Kosova i Vojvodine, koji su prema rečima američkog Podsekretara za evropske poslove Nikole Bernsa (Burns) zadnji delići balkanske slagalice.

Izvršena je 1999 agresija na SRJ sa namerom da se stvore povoljni uslovi za secesiju Kosova i Metohije i da se podstakne Crnogorski separatizam. Revolucionarni prevrat 5. oktobra 2000. je ulio zapadnim sponzorima otporaša velike nade da će njihovi štićenici izvršiti federalizaciju Srbije i stvoriti od nje neki novi vid Titolenda. Zapadni «prijatelji» su upozoravali da će Srbija lakše ući u E.U kao federalna i decentralizovana država; preporučivali su Srbiji «teritorijalnu dijetu» kao lek protiv tobožnje «grandomanije».

Pošto planovi federalizacije nisu urodili plodom E.U je se ponovo uhvatila štapa i pozvala Srbiju, rezolucijom evropskog Parlamenta (2005), da vrati povlastice oktroisane Vojvodini konstitucijom iz 1974 godine. Tom prilikom je izaslanik predstavnika EU za spoljnu politiku, Stefan Lene (Laisne) objasnio de je «pitanje nacionalne i teritorijalne organizacije Srbije jedno od velikih otvorenih pitanja, tako da će pitanje autonomije Vojvodine biti u središtu interesovanja, naročito ako dođe do razlaza sa Crnom Gorom.»

Od Srbije se dakle traži da poštuje konstituciju preminule državne tvorevine (SFRJ). Primetimo da je u rezoluciji Vojvodina definisana kao «multietnička provincija» u kojoj «etnički Srbi» vrše nasilje nad «etničkim Mađarima». S obzirom da se pojam «etnija» odnosi na male zajednice razbacane na državnoj teritoriji većinske nacije, uočljiv je perfidni instrumentalni karakter takvih odrednica, koje služe poništavanju građanskog karaktera konstitucionalnog poretka Srbije i podele na većinsko i manjinsko stanovništvo.

Za Bržežinskog i ostale stratege kolonizacije slovenskog istoka, Jugoslavija je trebala poslužiti kao eksperimentalno područje i geopolitička metafora mnogo krupnijih igara sa Rusijom. Pošto se na Srbiju gledalo iz zapadne perspektive kao na «Rusiju u malom», razumljivi su pokušaji primene na ruski državni prostor dobro uhodanih mehanizama podsticanja manjinskih, «etničkih» i regionalnih separatizama. Američki državni sekretar, James Bejker (Baker), je nedvosmisleno izložio u Lisabonu 24 maja 1992 krajnje namere njegove zemlje prema Rusiji: «Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države, ne samo Rusije i unutar nje, ne samo Moskve i Sankt Petersburga nego Urala, Sibira i Dalekog Istoka»

Zbinjev Bržežinski nije dakle izneo lični stav, nego zvanični, kada je napisao u svom magnum opusu da bi poželjna bila «otvorenija ruska konfederacija» sastavljena od «Rusije do Urala, Sibirske republike i dalekoistočne Republike», čije bi «imperijalističke težnje bile manje izražene». Nadvojvoda von Hazburg opravdava rasparčavanje Rusije po meridijanima, kako bi se presekle ruske transkontinentalne saobraćajnice od kojih je strepeo Mekinder, pod izgovorom neizbežne «dekolonizacije»: «Moskva bi trebala da shvati da je u našim vremenima dekolonizacije nemoguće održati situaciju između Urala i Pacifika takvu kakva je u ovom času. Poneke nacije više ne tolerišu ruski sistem i tražiće kad tad svoje samoopredeljenje»

Neposredna zapadna ekonomska pomoć lokalnim vlastima i NVO severno-istočnih oblasti i regiona Rusije, kao posredno sredstvo za izazivanje centrifugalnih pokreta, se preporučuje u izveštaju radne grupe Saveta za spoljne odnose, kojom je predsedavao 1999 nezaobilazni Bržežinski, naslovljenom «Američka politika prema severno-istočnoj Evropi». Prema dotičnom dokumentu, ta vrsta strategije trebala bi biti primenjena na pribaltičke regije Rusije (Murmansk, Sankt Petersburg, Novgorod, Kaliningrad). Primećuje se da «kako centralna vlast slabi, regije će postati sve važnije. Naime, poneke regije su već počele da razvijaju ličnu spoljnu i ekonomsku politiku.» Autori ne taje da bi razvitak ekonomskih veza sa Zapadom i nadgraničnih saradnji sa zemljama pribaltičkog regiona, mogli podstaći autonomističke i separatističke težnje, što izaziva zebnje Rusije. Savetuje se oprez i prepuštanje tih poslova EU, kako se Rusiji ne bi učinilo da Sjedinjene Države traže da podstiču separatizme. Italijanski geopolitički časopis Limes, bez okolišanja je objasnio te «opasne igre» kao pokušaj da se «najzapadnija zona Rusije «približi» Evropskoj Uniji kako bi se odvojila od ostatka zemlje.»

Sponzorisanje terorizma predstavlja značajan sastojak strategije «etno-inženjeringa», namenjene slamanju srpskog i ruskog nacionalnog prostora. Praksa upotrebe terorista u potajnim akcijama datira od kraja 40-ih godina prošlog veka, kada su zapadne obaveštajne službe regrutovale i obučavale diverzantske grupe Križara, albanskih i ukrajinskih nacionalista koje su slale u unutrašnjost «neprijateljskih» zemalja. U današnje vreme, osnovana su na Zapadu bezbrojna udruženja i organizacije zadužene za pružanje podrške čečenskim i šiptarskim «borcima za slobodu».

Jedna takva organizacija je Američki Odbor za mir u Čečeniji (American Committee for Peace in Chechnia) na čelu sa Zbinjevom Bržežinskim i Aleksandrom Hejgom (Haig), čija iskustva u takvim vrstama rabota datiraju još od vremena kada su regrutovali i naoružavali afganske džihadiste za rat protiv Rusa. Odbor, koji je osnovala Fridom Haus (Freedom House), privladina propagandna radionica, izdržava fantomsku čečensku «Vladu u egzilu» sa sedištem u Londonu i Vašingtonu. O terorističko-separatističkoj prirodi tobožnje «vlade» govori činjenica da je njen «vice-ministar», islamistički vođa Šamil Basaiev, mozak terorističkog poduhvata u mestu Beslan, okončanog masakrom 186 dece.

Ovaj kratak pregled destruktivnih strategija anglo-saksonskog i zapadno-evropskog sveta spram ruskog i srpskog nacionalno-državnog prostora je sastavljen sa skromnom namerom da dokaže postojanje «hronične» sprege između terorističko-separatističkih i centrifugalnih pojava na tim prostorima i zapadnih geopolitičkih interesa. Potrebno je jednom za uvek razumeti da zapadna politika nije improvizovanog i reaktivnog karaktera, nego je zasnovana na strateškoj planifikaciji usklađenoj sa dugoročnim interesima i globalističkim težnjama. S obzirom da će Srbija uvek biti «mnogo velika» za zapadne «partnere», srpski državni aparat bi trebao da se ugleda na ruski i da se pobrine o preduzimanju delotvornih kontramera za neutralisanje daljih zapadnih inicijativa usmerenih ka novim «etničkim» i «regionalnim» deobama.

Путин: Могуће спајање "Гаспрома" и "Нафтогаса"


Руски премијер Владимир Путин предложио је данас спајање руског енергетског гиганта "Гаспрома" са украјинском компанијом "Нафтогас".
Од председничких избора у Украјини на којима је победио Виктор Јанукович односи између те земље и Русије значајно су побољшани и постигнути су споразуми о цени гаса и продужењу уговора најма поморске базе на Криму за руску морнарицу.
Аналитичари наводи да је предлог руског премијера најсмелији до сада и да ће вероватно наићи на осуду код украјинских националиста и прозападно оријентисане опозиције.

Евентуалним спајањем Русија би добила контролу над великим гасоводима који пролазе кроз Украјину и снабдевају Европу, док се одатле снабдевау и украјинска домаћинства.
Предлог о спајању "Гаспрома" и "Нафтогаса" изнет је на састанку међувладиних комисија Русије и Украјине у црноморском одмаралишту Сочи.
Нешто раније директор руске нуклеарне компаније Сергеј Киријенко рекао је да обе земље разматрају могућност стварања заједничке локације за спровођење пројеката за стварање атомске енергије.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/49354/Putin-Moguce-spajanje-Gasproma-i-Naftogasa

Ko je pronašao aparat za brijanje ?

Volođa, na đubrištu američke ambasade.