Rumunska kampanja
Deo Prvog svetskog rata

Rumunska invazija Austro-Ugarske, avgust 1916.
Vreme:   avgust 1916. – januar 1917.
Lokacija:   Rumunija
Rezultat:   Versajski sporazum, Bukureštanski sporazum

Sukobljene strane
 Austro-Ugarska
 Nemačko carstvo
 Bugarska    Rumunija
 Carska Rusija
Zapovednici
Erih fon Falkenhajn
August fon Makenzen
K.fon Hecendorf
Nikola Žekov   Konstantin Prezan
A.Avaresku
 Aleksej Brusilov
Andrej Zajončkovski
Gubici
60.000 ubijenih ili ranjenih   165.000 mrtvih ili ranjenih
165.000 ratnih zarobljenika



Rumunska kampanja (Prvi svetski rat) predstavljala je sukob Rumunije i Rusije protiv Centralnih sila tokom Prvog svetskog rata.

Pred rat

Hoencolerni su vladali Rumunijom od 1866. Rumunija je pred start Prvog svetskog rata predstavljala dugogodišnjeg saveznika Austro-Ugarske. Pod uslovima međusobnog sporazuma Rumunija je trebala ući u rat samo ako je Austro-Ugarska napadnuta. Kada je rat počeo Rumunija nije ulazila u rat opravdavajući to time da je zapravo Austrija započela rat. Taj isti argument je koristila i Italija. Kao i Italija Rumunija je prešla na stranu sila Antante. Rumunija je ušla u rat tek kad je Rusija slomila kičmu austrijskoj vojsci Brusilovljevom ofanzivom.

Da bi ušla u rat na strani sila Antante, Rumunija je zahtevala da dobije Transilvaniju, koja je bila u sastavu Ugarske od 1867. Međutim Rumuni su bili većina u Transilvaniji. Saveznici su rumunske uslove prihvatili krajem leta 1916. Prema američkim vojnim istoričarima Rusija je odlagala sa prihvatanjem rumunskih uslova, jer je bila zabrinuta za Besarabiju, u kojoj su Rumuni bili većina. Prema britanskom vojnom istoričaru Džonu Kiganu, saveznici su se tajno nagodili da kada rat završi ne daju Rumuniji teritorije, koje joj obećaju. Rumunija je potpisala sporazum sa saveznicima 17. avgusta 1916., a rat protiv centralnih sila je proglasila 27. avgusta 1916. Rumunija je imala dosta veliku vojsku od oko 500.000 vojnika u 23 divizije. Međutim više od pola vojske je bilo loše obučeno, oprema je bila u lošem stanju, a i oficiri su bili slabo obučeni. Načelnik nemačkog generalštaba general Erih fon Falkenhajn je ispravno smatrao da će Rumunija preći na stranu saveznika, pa je unapred pravio planove kako da se obračuna sa Rumunijom u tom slučaju. Srbija je bila ranije okupirana, a bitke saveznika na grčkoj granici nisu bile žestoke. Bugarska je zbog toga , a i zbog teritorijalnih pretenzija u Dobrudži bila spremna da pomogne u borbama protiv Rumunije.

Kraljevstvo Rumunija ulazi u rat krajem avgusta 1916.

Tri rumunske armije su 27. avgusta započele sa napadima kroz južne Karpate i na Transilvaniju. Početni napadi su bili uspešni i potisnili su slabe austrijske jedinice sa planina, ali onda su Nemci poslali 4 divizije da pomognu austrijske snage. Već do sredine septembra zaustavljena je rumunska ofanziva. Rusi su pomogli Rumunima sa tri divizije na severu Rumunije.

Prvi kontranapad izveden je pod komandom generala Augusta fon Makenzena, koji je komandovao višenacionalnom vojskom sastavljenom od bugarskih divizija, nekoliko otomanskih divizija i nemačkom divizijom. Ta armija je napala 1. septembra iz Bugarske. Ostali su na južnoj strani Dunava i krenuli su prema Konstanci. Jedan rumunski garnizon se predao 6. septembra. Rumunski ratni savet je 15. septembra odlučio da zaustave ofanzivu u Transilvaniji i da krenu u obračun sa Makenzenovom snagama u Dobrudži. Plan je bio da rumunska vojska pređe Dunav i napadne Makenzenove snage sa leđa, a da u isto vreme rumunske i ruske snage krenu u ofanzivu prema jugu prema Kobadinu. Dve rumunske divizije su 1. oktobra prešle Dunav kod Flamande i formirali su mostobran 14 kilometra širok i 4 kilometra dubok. Istoga dana zahedničke rumunske i ruske divizije krenule su u ofanzivu u Dobrudži, ali sa malo uspeha. Tokom noći između 1. i 2. oktobra bila je jaka oluja, koja je oštetila pontonske mostove. Zbog oštećenja pontona i zbog neuspeha u proboju fronta u Dobrudži Aleksandru Avaresku je obustavio operaciju. To je imalo teške kasnije posledice.
 
Kontranapad Centralnih sila, septembar-oktobar 1916

Celu komandu je preuzeo Falkenhajen, koji je prethodno smenjen sa mesta načelnika nemačkog generalštaba. Falkenhajen je započeo sa kontranapadom 18. septembra na rumunsku prvu armiju kod Hatega i zaustavio je napredovanje rumunske armije. Osam dana kasnije dve nemačke planinske divizije su gotovo odsekle delove rumunske vojske kraj Sibiua. Poraženi Rumuni su se povukli u planine, a Nemci su zauzeli Turnu Rosu prelaz. Rumunska druga armija je 4. oktobra napala Nemce kod Brašova, ali napad je odbijen i Rumuni su bili prisiljeni na povlačenje. Četvrta rumunska armija povukla se na severu bez mnogo borbi, pa je do 25. oktobra rumunska vojska svuda bila vraćena unutar svojih granica.

U Dobrudži general Makenzen je 20. oktobra započeo novu ofanzivu, u kojoj je porazio rusku vojsku u Dobrudži. Rusi su se povukli iz Konstance prema močvarnom području delte Dunava. Ruska armija je bila demoralizovana i gotovo bez snabdevanja. Makenzen je tajno povukao pola svoje vojske do Svištova sa namerom da pređe Dunav.

Kampanja u Rumuniji

Falkenhajenove snage su izvele nekoliko napada na planinske prelaze, da bi našli slabu tačku rumunske obrane. Posle nekoliko nedelja najbolje snage (elitni Alpski korpus) je pripremio na jugu za napad na Vulkanski prelaz. Napad je započeo 10. novembra 1916., a do 26. novembra rumunska vojska je potisnuta sa planinskog prelaza u niziju. Već je bilo snega na planinama. I drugi delovi Falkenhajenovih snaga uspešno su se probili kroz planine. Rumunska armija je bila u kritičnom stanju konstantnim borbama u uslovima kritično slabog snabdevanja.

Makenzenove najbolje snage su 23. novembra izvele iznenadni napad i prešle Dunav na dva mesta blizu Svištova. Zbog efekta iznenađenja u rumunskoj vojsci je stanje bilo kritično, pa su Makenzenove snage mogle da se kreću prema Bukureštu suočavajući se sa slabim otporom. Makenzenov napad je pretio da odseče pola rumunske vojske, pa je Rumunska vrhovna komanda pokušala u očaju da izvrši kontranapad na Makenzenove snage. Plan je zahtevao da se upotrebe sve rumunske rezervne snage, ali bila im je potrebna i saradnja sa Rusima, koji su trebali krenuti u ofanzivu protiv Makenzena, dok rumunske armijske rezervne snage ne zadrže prostor između Makenzenovih i Falkenhajnovih snaga. Ruska armija se nije slagala sa tim planom, a to znači sa napadom.

Rumunska vojska je sama krenula u ofanzivu 1. decembra. Makenzen je uspešno pomerio snage da bi se obranio od napada, a Falkenhajn je odgovorio napadom na svim tačkama. Rumunska vlada i dvor su prešli u Jaši. Falkenhajnova konjica je zauzela Bukurešt 6. decembra 1916. Ostatak rumunske armije su spasile kiše i loše ceste. Zarobljeno je 150.000 rumunskih vojnika.

Rusi su bili prinuđeni da pošalju mnoge divizije na granično područje da bi sprečili invaziju južne Rusije. Nemačka armija se borila do sredine januara 1917. Rumunska armija se nastavila boriti, ali većina Rumunije je pala pod nemačku okupaciju. Rumunski gubici se procenjuju između 300.000 i 400.000 (uključujući zarobljenike). Nemački, austrijski, bugarski i otomanski gubici su procenjeni na oko 60.000. Većinu uspešnih borbi su iznele nemačke jedinice, zajedno sa pojedinim bugarskim jedinicama na jugu. Nemačke prednosti su bile: bolja opskrba, bolja oprema, bolja obučenost i dobro vodstvo na svim nivoima. Jedan od mladih oficira iz elitnog Alpskog korpusa bio je Ervin Romel.

Posledice
 
Operacije u Rumuniji, novembar 1916.- januar 1917.

Borbe su se nastavile i 1917.,a severni deo Rumunije je ostao neokupiran. Rumunska četvrta armija je izbegla uništenje i delovala je iz Moldavije štiteći Jaši od nemačkih ofanziva. U maju 1917. rumunska i ruska vojska su zajednički nastupale i napredovale tokom ofanzive Kerenskoga. Probile su front kod Maraštija. Posle neuspeha ofanzive Kerenskoga Makenzenove snage su izvele kontranapad, koji je doveo do bitke kod Marašeštija u kojoj su Rumuni pobedili.

Nemci su uspeli da poprave naftna postrojenja kod Ploeštija, pa su iz Rumunije dobili milion tona nafte. Osim toga zaplenili su i dva miliona tona žita. Nafta i žito su bili od vitalne važnosti za Nemačku.

Rumunija je započela rat u lošem trenutku. Da je ušla u rat 1914. ili 1915. mogla bi da spreči okupaciju Srbije. Da je Rumunija ušla u rat početkom 1916. Brusilovljeva ofanziva bi bila mnogo uspešnija. Postojalo je uzajamno nepoverenje Rumunije i Rusije.

Kada su boljševici preuzeli vlast u Rusiji i potpisali Brest-litovski sporazum Rumunija je bila izolovana i okružena nemačkim snagama, tako da je bila prinuđena da pregovara o miru sa Nemcima. Bio je to Bukureštanski sporazum iz 1918. Posle uspešne ofanzive na Solunskom frontu Rumunija je ponovo ušla u rat 10. novembra 1918. Rumunski predstavnici u Bukovini su 28. novembra 1918. glasali za ujedinjenje sa Rumunijom. Transilvanija je 1. decembra 1918. izdala proglas da se ujedinjuje sa Rumunijom. Versajski sporazum priznao je te proglase kao prava naroda na samoopredelenje. Transilvanija je imala 1.662.000 Mađara ili 32% prema popisu iz 1910., pa je ujedinjenje Transilvanije sa Rumunijom izazvalo ogorčenje u Mađarskoj. Tokom 1919. vodio se i rat između sovjetske Mađarske i Rumunije za Transilvaniju.

Izvor: Wikipedia