Тржиште је такво какво јесте. Није битан ризик већ да ли постоје људи који су компетентни и да ли ће прихватити посао. Као што рецимо није битно да се направи квалитетна видео игра, већ да се уради нешто што је већина потрошача спремна да купи. Макар то била и највећа глупост... Ако доноси профит, што да не?

Eh, taj profit. Sve je samo profit, profit, profit... jebo ih on - koji će im moj tolike pare, kada na kraju neće imati na šta da ih potroše ?  Tužna istina

Kostolac - grad bez gladnih
 

Kostolac -- Termoelektrana i kopovi podupiru grad i opštinu s najvećim primanjima u Srbiji. Rudari prime i do 80.000 dinara. Dobre plate, skroman život.

"Život rudara je između jame i neba", kaže Dragan Pavlović (47), rudar u kopovima Kostolac. On je jedan od 3.600 radnika Privrednog društva Termoelektrane i kopovi Kostolac.

To je, prema svim pokazateljima, jedno od najstabilnijih preduzeća na teritoriji Srbije. Zahvaljujući ovom kolektivu, Kostolcu je sa prosečnih 55.863 dinara, pripao epitet grada sa najvišim primanjima u Srbiji.

Ovaj podatak, do kojeg je došao Zavod za statistiku, žitelji malog grada na Dunavu dočekali su podeljeno: neke je učinio ponosnim, drugi se sa ovom računicom ne slažu. Kažu, dobro žive samo oni koji rade u Termoelektrani!

"Svaka porodica u Kostolcu ima bar jednog člana koji radi u Termoelektrani. Energetika je snažan zamajac i privrede i društva, a mi smo stožer kulture i okosnica razvoja grada“, objašnjava Dragan Jovanović, generalni direktor.

Pre pet godina, ujedinjenjem rudnika i termoelektrane stvoreno je privredno društvo koje je danas jedini veliki privredni sistem Kostolca. Ono je, kako ističe Jovanović, specifično i po tome što jedino u sistemu Elektroprivrede Srbije, objedinjuje proizvodnju električne energije i uglja u okviru jedne jake kompanije.

U gradu gde se Sopotska greda, najseverniji izdanak pobrđa istočno od Velike Morave, spušta na obale Dunava i razdvaja plodno Pomoravlje, Podunavlje i Stig, poljoprivrede gotovo da i nema. Sve je koncentrisano na ugalj koji je ovde simbol života.

"Od uglja živi moja porodica, živeo je moj deda, i pradeda", kaže Stevan Pavličić, potomak čuvenog kostolačkog rudara, Pavla Pavličića, koji je davne 1870. godine sišao u majdan.

Ta godina je i početak života kostolačkog ugljenokopa. Od tada, do danas, ovaj kraj se diči bogatom i neprekidnom tradicijom kopanja rude. Samo u prošloj godini iskopano je devet miliona tona uglja što je sagorelo u dve termoelektrane.

"Posao na kopovima je težak. Primam oko 50.000 dinara, što je prosečna plata koja nas čini razvijenijom opštinom", kaže radnik Milan Sarkić, iz Starog Kostolca.

Srećko Pantić, skupljač ugljenog praha, prošlog meseca zaradio je 80.000 dinara. Radi u tri smene. Teško je, ali ne žali se. "Malo je firmi u Srbiji gde radnik može ovoliko da zaradi", kaže.

Rukama crnim od uglja Milenko Petrović nosi beli hleb. I on, kao i njegov otac, rade na kopovima. "Naša porodica živi pristojno, imamo kuću, ne plaćamo kiriju. Sina školujem, voleo bih kad završi mašinstvo da se vrati u Kostolac", kaže Milenko.

"Mladi stručnjaci dobro su došli. Prilično smo star kolektiv jer oko 1.500 radnika ima između 20 i 30 godina staža. S novom snagom i znanjem i rezultati su bolji", kaže i direktor Dragan Jovanović.

Mali privatnci uglavnom se bave uslužnim delatnostima. "Sve je to skromno. Nema narod para za bacanje, dođu, popiju kafu, sok, pivo...", kaže ugostitelj Branislav Rašić

U Kostolcu živi oko 16.000 ljudi. Od škola rade osnovna i srednja tehnička. "Lepo zvuči podatak da smo jedna od najbogatijih opština ali narod u Kostolcu živi osrednje", kaže Biljana Veljković, načelnik Uprave u opštini.

"Evidencije o siromašnima nemamo, ali verujem da je gladnih u Kostolcu neuporedivo manje nego u drugim sredinama. Najugroženiji su Romi. Crveni krst obezbeđuje besplatan obrok za najugroženije. Javne kuhinje ovde nema", dodaje ona.

Pijaca u Kostolcu, duša je grada. Stiglo mlado povrće, od jagoda crvene tezge. Prodavci, Miodrag Ristić, Dragiša Mitrović i Dragan Miloradović, divane uz rakijicu.

"Njive u selima oko Kostolca ne daju naročitog roda. U obližnjim selima Stari Kostolac, Petka, Ostrovo i Klenovnik samo je malo zasejanog kukuruza. Kupujemo, zato, od suseda, pa prodajemo. Od toga živimo. Ubi nas namet, državi za zakup tezgi godišnje damo oko dve hiljade evra", kaže Miodrag.

Za tezgom Olge Blagojević (54), red. Ljudi kupuju, a Olga upisuje. U knjizi dugačak spisak dužnika. "Platiće kad prime platu. Znam ja kako je kad se nema", kaže Olga, izbeglica iz Peći, koja je sa mužem Živkom i decom skućila novi dom u Kostolcu.

Na biciklu, s novinama pod miškom, deda Radomir Pantić (76), pošao po mleko. "Starost mi je mirna, nisam gladan, žedan, kao neki penzioneri o kojima, evo i danas, čitam u novinama", kaže Radomir, bivši vatrogasac u kopovima.

GALIJE I VIMINACIJUM
Grad legionara na granici, čuveni Viminacijum, još u vreme cara Hadrijana iz 2. veka, dobio je autonomiju, a kao prva koloniju u vreme cara Gordijana 239. godine, imao je privilegiju kovanja novca. U planu je „oživljavanje“ Viminacijuma izlaskom grada na obalu Dunava. Do reke bi vodio kanal kojim bi se dolazilo galijama. Time bi Kostolac, osim rudarsko-energetskog centra postao kulturni prostor i značajna turistička atrakcija.


Izvor: B92