POSLE MNOGO GODINA


Joj, Roso, ženo pobogu!
Šta ti onu lepotu sa tela izbrisa,
Šta bi od onih zanosnih nogu,
a šta od velièanstvenih sisa!
Ja te više takvu gledati ne mogu,
Roso, ženo pobogu!

Kada se setim - kako ne bih plak'o:
noæ, zamirišu grudi devojaèke;
k'o ždrebac sam ogradu preskak'o,
oblaèio gaæe naopaèke!
A kad sam se prvi put od ljubavi prièestio -
odjednom sam se onesvestio!

Sada bih dao sve ove godine hrome
za onu jednu noæ ispod lipe:
zvezde pršte, tela se lome,
a ispod nas mirisne trave škripe!
Ujutro smo oboje od umora klonuli;
ne, to smo negde daleko u ljubavi potonuli!

Noæima sam te sanjao:
ideš šljivikom, mamiš me, 
a gola se skinula.
Znojio sam se, propinjao,
ni Bogu se nisam sklanjao!
Što u snu buncam - majka se teško brinula!
A kad bih se posle svega
na stomak potrbušio -
celu bih slamaricu izbušio!

E, mislio sam da æu
mlad i besan veèno biti
i da æe mi telo uvek u vatri da gori!
Al' evo i bore, duboke k'o korito reèno,
a korak sve sporiji i spori'.
- 'Bem ti život i ovaj lažni sjaj
kad tako brzo doðe kraj!

A sada, kada te gledam, Bože me oprosti,
ostale ti samo koža i kosti!
I gladan pas bi pored takve morao da posti!
Roso, tugo moja, molim te oprosti!

Ako æemo duši po volji -
ni ja ti nisam ništa bolji!
Došli smo do takvog stanja -
sedimo jedno kraj drugog k'o dva panja!

E, nekad sam ti umesto pesama
ono drugo nudio,
a sada nas život k'o dva zloèinca
na starost osudio!

Mihajlo Ćupović