"Fenomen" u suzama

Ronaldo saopštio da završava karijeru. Ima retki hormonski poremećaj, telo mu ne dozvoljava da nastavi do kraja 2011. kako je planirao.

Samo je jedan original

Čovek sa hroničnim viškom kilograma i ponekad očajnom frizurom je većinu stvari u modernom fudbalu radio najbolje. Jer, ono sa čim se jedini pravi Ronaldo rodio je dar od Boga. Možda je mogao više da postigne, da nije bilo staklenih kolena, ali svejedno, igra će ga pamititi kao jednog od njenih najboljih manekena. Sve što fudbal može da ponudi, Ronaldo je imao u nogama i u glavi.
Odmah da razjasnimo, ne volim Brazilce.

Gde ih je više od dvoje u ekipi to je klan koji će smeniti trenera, kada je jedan u svlačionici, svedoci kažu da vene od nostalgije. Šalim se naravno, ali većina koja dođe u Evropu ima ego poput one statue Isusa na Korkovadu iznad Rija.

Ali, Ronaldo je od prvog trenutka bio poseban. Sećam se, kada sam ga prvi put gledao, na nekom od onih šampionata sveta za mlađe kategorije, delovao je kao profesionalni fudbaler koji je zalutao u školsko dvorište, nadmoćno.

Dve godine u PSV Ajndhovenu su mu donele kartu za jače šampionate, ali i ono večno osporavanje vezano za lakoću kojom se tresu mreže među „lalama“. Sumnja ga je pratila kada se preselio u Barselonu, ali se ubrzo pretvorila u idolopoklonstvo.

I naravno iz tih dana će svakome prvo pasti na pamet „onaj gol protiv Kompostele“, ali meni se urezao u sećanje dribling na utakmici sa Atletikom. I ko ne voli fudbal, ovo može da podvede pod umetnost, neće pogrešiti. Nesrećni Santi je ostao kao kip, a isto je Ronaldo napravio i jednom Zvezdinom fudbaleru, recimo da je to bio Stanković (ne Deki, nego onaj drugi, Predrag?) na „Marakani“.

Uzgred rečeno, na toj utakmici je pretrčao možda sto metara, ukupno.

Godine u Interu obeležili su golovi, ali ne i „Skudeto“, a do nesrećne povrede protiv Lećea, vukao je sam jedan pretplaćeni, prosečni tim. Dve teške povrede kolena, onesposobile su ga do Mondijala u Južnoj Koreji, gde je pokazao nešto što će ga pratiti kao potpis – kada je spreman i motivisan, on je najbolji na svetu, i to ne u svom vremenu, već računajući epohe.

Ovenčan titulom svetskog prvaka, vratio se u Španiju, u Real. Nije osvojio evropsku krunu, mada su njegovi golovi dovodili Merengese nadomak velikih stvari. Dolazak Van Nistelroja i Kapela mu je uručio kartu za Milan, gde je pokušavao da oživi karijeru, uz povremene bljeske genijalnosti, uglavnom bezuspešno.

Njegova sigurna kuća je bio Brazil, odnosno Korintijans…