Bila je već više od deset dana u Nemanjinom stanu. Dovoljno prostran, činio se kao da je stvoren da unutra živi više ljudi a ne on sam. Čudila se kako je kod njega sve čisto i uredno, ali kad je shvatila da svaka tri dana dolazi spremačica, bilo joj je jasno kako mu to polazi za rukom. Nemanja je malo spavao, vraćali bi se iz kluba najčešće zajedno, ali bi on ustajao mnogo pre nje. Odlazio bi na kafe s prijateljima, a ona u nabavke, pa bi se popodne nalazili na ručku. Iako je insistirala na tome da ona kuva, Nemanja je više voleo da odu do obližnjeg restorana i tamo spoje večeru i ručak u jedan obilan obrok. Spavala je u sobi koja je bila sasvim odvojena od drugog dela stana, a morala je da prizna da se Nemanja potrudio da joj tu bude jako ugodno. Imala je veliki plakar u kome je mogla da smesti svu svoju garderobu, a i svoje kupatilo koje joj je omogućavalo da ne razmišlja da li smeta njeno dugo tuširanje i da li neko čeka na red. Jedne noći je Nemanja doveo neku devojku, čula je zvuke vođenja ljubavi i strašno se stidela što ipak prisluškuje. Pre jutra Nemanja je nekuda odvezao devojku. Shvatila je da kod njega retko kad neko prespava. I zbog toga joj je bilo drago što je nju primio.
Ipak, nešto se dešavalo i u njenom životu. Veče kad se doselila kod Nemanje, provela je, na njegovo insistiranje, u društvu Goleta. Taj muškarac je zaista uložio sav svoj šarm da joj se dopadne. Odbijala ga je nekoliko dana, izvlačila se na razne načine da ne ode sa njim na večeru, a onda je shvatila da bi mogla da mu da šansu. Bio je perspektivan muškarac, obrazovan, završio je ekonomiju, ali je sebe našao u drugim poslovima vezanim za trgovinu. Čak je predavao i menadžment na jednom privatnom fakultetu, što je bilo neverovatno ako bi ga procenjivali samo po njegovoj spoljašnjosti, koja je više vukla na šarmera bez obrazovanja nego na predavača. Tako je ipak otišla na večeru s njim. Nemanja ju je zadirkivao pre tog izlaska, ali već sutradan mu je priznala da je pao prvi poljubac i da misli kako bi sa Goletom mogla da ostvari neku vezu. Bio je oduševljen. Od tog dana stalno je vodio računa o tome da ona ima dovoljno vremena pored svog noćnog posla kako bi bila u društvu njegovog druga.
Istina, Marina nije baš bila zaljubljena. Posle Miše teško da je mogla tek tako da se odvaži da pokloni nekome srce, a Gole se činio kao da je dobra prilika za utehu u vreme kad joj je potrebno da neko vrati njeno samopouzdanje. Nije insistirao na seksu, ponašao se kao strpljivi džentlmen i Marina je bila sigurna da tu ima i Nemanjinog uticaja. Polako je počela da veruje kako se ona misteriozna žena, biološka majka, neće pojaviti i kako će sve ipak biti dobro. Nekoliko puta kad se čula sa roditeljima ili odlazila kod njih u posetu, nadala se da će čuti kako je njen stric uspeo da spreči istinu, ali nije bilo takvih vesti.
Roditeljima je rekla da se razišla sa Mišom. Bolje su podneli nego što je očekivala. Prebacili su joj za izgubljeno vreme i trošenje najboljih devojačkih dana. Ali svađa je izbila kad im je rekla da živi privremeno kod Nemanje. Oni su insistirali na tome da se vrati njima ili da nađe bilo koje drugo rešenje. Iako to nisu izgovorili naglas, shvatila je da i oni sada gledaju Nemanju kao nekog stranca i smatraju da nije prirodno to što ona živi kod njega. No, ona se nije slagala s tim i pored prebacivanja rešila je da ostane. Znala je da će to trajati kratko, dok se ne navikne na samostalan život bez Miše, tako da je bila strpljiva i uživala u novoj sredini.
Tog dana Marina se spremala za pozorište. Gole je izabrao interesantnu predstavu i imala je još pola sata da sredi kosu, koja je svojim kovrdžama pokazivala znake divljaštva. Bila je u kupatilu kad je čula kako se ulazna vrata otvaraju. Uglavnom bi je Nemanja pozvao, pa bi proćaskali o svakodnevnim stvarima ili planovima za klub, ali sad nije bilo ni glasa. Uplašila se da je neko drugi mogao da uđe u stan. Polako, na prstima je krenula hodnikom koji je odvajao njenu sobu od velike dnevne sobe. Tamo ga je zatekla na kožnom kauču. Ležao ja tako, ne skinuvši ni cipele, sa rukama preko lica. Marina je osetila da se nešto u njoj grči.
- Nemanja? Da li ti je dobro?
Očito ga je uplašila jer je poskočio. Kad mu se licem razlio osmeh, odahnula je.
- Dobro sam, samo me je malo zabolela glava. Danas se dešavaju neke čudne stvari, pa je to previše za moju polupraznu glavicu.
- Čudne stvari?
- Ma, pusti, mora da sam pomalo skrenuo od noćnog života. Marina, obećao sam ti putovanje, zar ne?
Naravno, Marina to nije zaboravila, ali nije mogla da mu zameri što je on na to zaboravio. Smatrala je da nije ni bio ozbiljan kada je pričao o tome. Zato se sad iznenadila.
- Jesi.
- Šta kažeš da sutra ujutru odemo do Zlatibora? Imam ključeve od kuće onog mog advokata, on je ne koristi van sezone i dao mi ih je da pobegnem tamo kad me uhvate bubice. Sad bi mi baš prijalo.
Pomisao da bi njih dvoje mogli otputovati negde sami preplašila ju je. Počela je da razmišlja poput svojih roditelja, sve što je ranije bilo normalno da radi sa Nemanjom sad je izgledalo kao neprirodno.
- Sutra? A klub? Vikend dolazi. Kako da ostavimo konobare same?
- Marko je tamo. On zna šta je sve neophodno. Uostalom, i ti i ja smo se malo istripovali u vezi s klubom. Nekada baš glumimo smetala, kad ide kao podmazano. Neće mu biti ništa bez nas tri-četiri dana.
- Znam da neće...
Razmišljala je kako da se izvuče. Bojala se da bi kada se osame, mogla da se oda kako krije neku tajnu.
- Ali, ne razumem zašto ne odeš sa nekom devojkom?
- Kojom devojkom? Znaš da trenutno nemam vezu. Čak ni kombinaciju.
- A ona što je pre neku noć ovde spavala?
- Ma, daj, ne zezaj me. To nije bilo dovoljno ozbiljno da bih je video više od dva puta, a o putovanju da ne govorim. Ja zovem tebe jer samo pored tebe mogu stvarno da se odmorim i ne osećam nikakav pritisak. A mislim da je i tebi neophodno malo mira. Osim ako...
Skočio je i udario se po čelu.
- Baš sam sebičan! Gole! Na njega sam zaboravio. U redu, shvatam, sad si u vezi i nije fer da te ja odvlačim od njega na samom početku. Izvini, skroz sam smetnuo s uma da ste vas dvoje nešto počeli.
Marini Gole nije bio dobar izgovor. Istina je da nije želela da ode s Nemanjom, ali samo zato što bi otkrivanje istine jednog dana taj put mogao da omalovaži i da je učini lošom u njegovim očima. Ipak, više je želela da bude uz Nemanju nego uz njegovog druga. Rešila je da bude u sadašnjosti i da se ponaša kao da i dalje ima brata, a ne da misli na najgore.
- Gole nema veze sa tim. Prijala bi mi planina, hoću da idem.
- Hoćeš?
- Da. Hoću.
- Onda se pakuj, polazimo ranom zorom. Ja ću obaviti večeras razgovor s Markom i konobarima, tako da ostavimo situaciju pod kontrolom.
- Ja idem u pozorište sa Goletom, pa dolazim u klub. Spakovaću se pola sata pre puta. Znaš da sam brza.
Namignuo joj je.
- Znam, ti si brža od svih žena koje poznajem, a opet uspeš sve da dovedeš do savršenstva. Pozdravi mi Goleta i neka se ne ljuti što te otimam na par dana.
Nasmejali su se jedno drugom, a onda je on nestao iza vrata svog kupatila. Marina se ipak pitala o kakvim je on čudnim stvarima pričao na početku razgovora. Morala je to da sazna, ali sad je pred njom bilo dovoljno vremena.

Gole se nije ljutio na nju što ide, ali se videlo da mu je krivo što naredne dve nedelje neće biti provesti zajedno.
- Ja treba da putujem taman kad se ti budeš vratila. Imam posla u Budimpešti, pa ću ostati bar dve nedelje. Zato sam hteo da ove dane provedemo zajedno jer sam siguran da ćeš mi nedostajati.
Sedeli su u kolima nedaleko od kluba. Poljubila ga je. Stvarno joj je bio jako drag.
- Pa dobro, dve nedelje će brzo proći.
- Kako kome. Marina, meni je izgleda teže nego tebi. Ja sam se zaljubio, a ti nisi. Nisi još, mada sam siguran da hoćeš.
Nasmešila se i tako izbegla odgovor. Glupo je izjavljivati ljubav ako je ne osećaš.
- Mislio sam da bi možda mogla ti da dođeš do Budimpešte na par dana.
- Ne mogu, znaš da me klub čeka.
- Ako bih rekao Nemanji da želim da dođeš, znam da bi on sve učinio da tako bude.
- Nemoj slučajno da tražiš to od njega!
Ni sama nije bila svesna kako je ovu poslednju rečenicu histerično izgovorila. Zbunila je i sebe i Goleta.
- Izvini, nešto sam nervozna, to je umor u pitanju. Moram da idem u klub, vreme je.
- Ja sam mislio da dođem kasnije. Idem da odnesem jednom prijatelju neke papire od advokata, pa ću onda svratiti.
- Kako hoćeš...
Videlo se da Marina smatra da je njihovo veče završeno. Goletov tužni osmeh ga je odao da mu je jasno kako njena osećanja nisu ista kao i njegova.
- OK, shvatam... Nadam se da ću ti nedostajati dok se ne budemo viđali. A ti meni svakako hoćeš.
Ljubili su se jedno vreme, a onda se Marina otrgla i trčeći pojurila ka klubu.

Unutra je očekivala Nemanju, ali su joj konobari rekli da još nije stigao. Obavila je potrebne pripreme, izdala neka važna naređenja, proverila sa bendom koji je te večeri nastupao da li dolaze na vreme i sela da popije kafu. Osećala se loše, prvenstveno zbog toga što je smatrala da vara i sebe i Goleta jer se i dalje viđa sa njim iako joj je jasno da ta veza nema perspektivu. Bio je sjajan, pažljiv, kulturan, ali suviše miran, suviše dosadan za ono što je nju privlačilo muškarcima. Pomislila je na Mišu. On ju je osvojio baš svojom neprestanom aktivnošću, iznenađenjima, čak i scenama. Onog trenutka kad se zavukao u kuću i postao parazit, prosto je izbrisao svako lepo osećanje koje je gajila prema njemu.
Nije primetila kad se jedna senka nadvila nad nju. Tek ju je ženski duboki glas prodrmao.
- Jeste li vi Marina?
Podigla je glavu i osmotrila nisku crnokosu ženu, obučenu u kostim od tvida. Njeno lice joj je delovalo poznato. Imala je duge trepavice bez maskare, mirisala je kao da je prolila parfem svuda po sebi, a s njenog vrata blještalo je nekoliko zlatnih lančića s raznolikim privescima.
- Da, ja sam. Izvolite?
- Mogu li da sednem?
Marina je klimnula glavom. Bila je zbunjena jer je naslućivala da se ovde ne radi o rezervaciji stola, niti o nekoj trgovačkoj putnici koja prodaje neobične čaše. Ne, ova doterana žena je došla iz potpuno nepoznatog razloga.
- Mislim da je najbolje da sa vama prvo porazgovaram. Rekli su mi da ste vi sestra od strica vlasniku kluba.
- Da, jesam.
Nešto u očima ove žene plašilo je Marinu. Bilo je tu rešenosti, snage i entuzijazma.
- Ja sam Gordana.
Prihvatila je negovanu ruku s rezervom. Nešto ovde nije bilo kako treba.
- Šta mogu da učinim za vas? Nemam puno vremena, svakog časa će doći vlasnik, moj brat, pa ćemo morati da napravimo mali sastanak sa zaposlenima.
Žena se nasmejala kao da je shvatila kako Marina na neki način pokušava da je otkači.
- Nema problema. I ja ga čekam.
- Koga? Nemanju?
- Da. Ali kako ste mu vi sestra, mislila sam da ne bi bilo loše i s vama da popričam. Jer se ovo tiče i vas.
- Koje?
Počela je da shvata, ali nije želela da je u pravu. Sličnost je bila velika. Isti oblik očiju i usana, tamna kosa, neki sjaj na licu. I odlučnost.
- Neće vam biti lako kad ovo čujete, svesna sam toga. I sigurno je da ćete me mrzeti, mada vam ni sad nisam simpatična, to se vidi. Pretpostavljam da ne znate da je... Nemanja usvojen. Isto kao i Jelena.
Marina je samo otvorila usta i gledala u ovu ženu. Sad je istina bila tako blizu da se osećao miris katastrofe. Miris obavijen jakim, oporim parfemom. Gordana je očekivala da njena sagovornica odreaguje rečima, ali kad se to nije desilo, nastavila je da priča.
- Ja sam njihova majka, prava majka. Imam sva prava da upoznam Nemanju, a onda kad me on bude prihvatio, doći ću i do Jelene. Volela bih da mi kažete nešto o njemu, možda da me posavetujete kako da na najbolji način otkrijem svom sinu istinu.
Marina je bila uzrujana. Nemanja je svaki čas mogao da naiđe, a ova žena nije smela da bude tu. Panično je razmišljala, a haos u njenoj glavi je rastao i oduzimao moć rasuđivanja. Jedva je uspela da povrati samokontrolu, usresredila se na ono što će reći, na potrebu da zaštiti Nemanju koliko god je u tom trenutku moguće. Ako on sazna večeras, ništa od putovanja. I ko zna kako će reagovati. Možda će je odbaciti. Možda će i on shvatiti da mu je ona stranac veći nego što je mislio sve ove godine dok mu je bila sestra od strica. Da, rešila je da spreči da se desi najgore ili da barem pokuša da to odloži.
- Gospođo, ja znam to. Saznala sam pre određenog vremena kad ste se vi pojavili poput duha i rešili da upropastite moju familiju. Ali ne bih da ulazimo u to šta ja sam mislim i osećam prema vama i koliko smatram da grešite što posle dvadeset sedam godina pokušavate da vratite sina i oduzmete ga drugima. Nemanja može doći svaki čas i reći ću vam da je najgora stvar koju možete uraditi da mu sad saopštite ko ste. Ne biste prošli dobro, verujte mi. On nije osoba koja prihvata takve stvari olako, mislim da bi vas izbacio odavde i da nikada više ne bi želeo da vas vidi. To mu ne zameram, ali bi bilo strašno što bi sigurno učinio nešto sebi, napio se, napravio scenu u klubu i ko zna šta još. Ako imate imalo obraza, onda mu nećete to reći tako, kao grom iz vedra neba.
Žena ju je pažljivo slušala, ali nije delovala kao da je uverena u iskrenost Marininih reči.
- Draga moja, kad-tad mu moram reći. A sad sam ovde i ne pada mi na pamet da odem dok ga ne vidim.
Samouverenost u glasu ove žene bacila je Marinu u očaj. Kad je progovorila, delovalo je kao da će svakog trenutka skočiti na protivnicu i udaviti je golim rukama.
- Slušaj me, dobro. On je moj brat i to će ostati, ma koliko ti pokušala da mu to oduzmeš. Znam da mora da sazna istinu. Činjenica je da si sad dovoljno bogata da radiš šta hoćeš sa zakonima, pa i da podmažeš negde kako bi napravila zlo iz svoje sujete. Ja sutra putujem s njim na par dana. Daj mi vremena da mu ja to kažem, jer ga poznajem za razliku od tebe, koja o njemu ne znaš ništa, baš ništa.
Gordana se zamislila. Marina je osećala strah da bi ova tvrda i uporna žena mogla da odbaci njen predlog.
- A kako da znam da mu nećeš reći nešto što će možda meni zatvoriti svaki put prema Nemanji? Kako da budem sigurna u to?
- Ako mu ja ne kažem, reći ćeš mu ti, zar ne?
- U svakom slučaju. Hoću da zna da je moj sin i da shvati zašto sam ga napustila.
- Ja u to ne ulazim i briga me što si ostavila dvoje dece. Meni je samo stalo da mu to nežno, polako, sestrinski saopštim.
Gordana je prekrstila ruke i podozrivo gledala Marinu.
- Ne znam da li da ti verujem.
Marina je znala da mora nešto dati u zalog.
- Evo, da bi ti pokazala da želim samo da ga zaštitim od njega samog, upoznaću vas večeras. Ali nećeš reći ko si zaista, već da si... da si prijateljica moje majke koja živi u Nemačkoj već dugo godina, pa si me slučajno našla ovde. Kad se upoznate, ti odlaziš. Daću ti moj broj, pa me nazovi za nekoliko dana. Do tad ću mu ja reći istinu. Je li to u redu?
Žena je malo razmišljala, a onda klimnula glavom.
- U redu. Nemam šta da izgubim. Ako mu ne kažeš, ja ću ga naći. Neće mi pobeći.
Nastavile su da sede i ćute.
Klub se polako punio, a obe su bacale nervozne poglede na sat. Marina se pitala kako je mislila sve to da izvede, ali nije imala sad mira da razmišlja o tome. Brinulo ju je što se Nemanja ne pojavljuje. Trebalo je da održi sastanak s konobarima, a sad je već bilo kasno za to jer su bili uveliko u poslu. Nadala se da će se javiti i reći da je zaglavio s nekom devojkom, pa da neće stići do kluba. To bi ovu groznu ženu oteralo na određeno vreme.

Pojavio se baš kad je Gordana popušila poslednju cigaretu i već pokazivala znake umora, a Marina se nadala da će svakog časa otići. Ušao je veseo i raspoložen i odmah ih je pronašao za malim barskim stolom u blizini šanka.
- Ja sam se tako uspavao da je to strašno, ali ću kasnije da odvučem Marka u kancelariju i sve se dogovorim s njim. I da znaš da sam se spakovao.
Tek tad je primetio ženu koja je širom otvorenih očiju pratila svaki njegov pokret i gest. Pružio joj je ruku.
- Dobro veče. Ja sam Nemanja.
- Zdravo... Gordana, drago mi je.
Majka i sin su gledali jedno u drugo, kao hipnotisani. Marina se uzvrtela, situacija je bila suviše eksplozivna da bi ona ćutala.
- Ovo je prijateljica moje majke, dugo se nisu videle.
- Stvarno? Pa otkud vi ovde u našem klubu?
Gordana je jedva uspela da izgovori neku laž vezanu za pronalaženje prijateljičine ćerke. Videlo se da je strahovito uzbuđena. Ali Nemanja kao da nije primećivao da se događa nešto više od onog što mu dve žene govore.
- Želite li da popijete nešto?
- Ne, ne, hvala, već sam dugo tu. Idem sad, kasno je ovo za mene. A i postaje bučno.
Marina je odahnula. Nemanja je pokušao da ljubazno zadrži gošću još malo, no Gordana je znala da je dobila šta joj je obećano. Prišla je Marini i nagnula se da je poljubi.
- Čućemo se za par dana. Reci mu ti što pre jer ja neću moći dugo da čekam. To je moj sin.
Marina se naježila i odglumila prijateljski poljubac s lažnom prijateljicom svoje majke.
Kad su Nemanja i ona ostali sami, sve u njoj je drhtalo.
- Zašto nisi ispratila ovu finu gospođu?
- Ma, ona može i sama.
Tad je shvatila da govori o njegovoj majci, da mu takav njen stav eventualno može smetati kad bude saznao istinu. Ispravila se:
- Ona je strašno samostalna. Ne bi mi dopustila da je pratim.
- Vidi se da je prava dama. A i rekao bih da je puna kao brod. Ovaj kostim na njoj nije ispod nekoliko stotina evra. Markirana od glave do pete. Lepe prijateljice ima tvoja mama.
Namignuo je, a tad je opazio Marka i povukao ga za rukav. Ubrzo su se uputili ka kancelariji. Marina je ustala sa barske stolice i otišla iza šanka. Bila je svesna kakav je zadatak sebi zadala, ali nije imala bolje rešenje. Znala je da će biti teško, ali... Glava joj je pucala, nervirala ju je bučna muzika, nije mogla ni na šta da se skoncentriše. Pred njom je sad bio pakleni put.

Dogovorili su se da krenu oko osam ujutru, ali je navila sat na pola sedam kako bi se spakovala i pozvala majku. Morala je da joj kaže šta se desilo. Majka je bila budna, spremala se za pijacu. Marina joj je potanko ispričala susret s Nemanjinom majkom.
- Idete na put?
- Da, mama. Šta da radim? Kako da mu kažem? I da li uopšte treba da mu kažem? Nazovi strica, pitaj ga ima li šanse da spreči tu ženu u roku od tri, četiri dana.
- Zašto ideš s njim na put? Idete sami?
Nisu joj bila jasna majčina pitanja.
- Ne shvataš, nije poenta u putu, već u toj ženi i u tome šta ja da radim! Slušaj me, mama.
- Prvo ti meni reci kako to da vas dvoje idete na put?
- Dogovorili smo se odavno. Ne vidim šta je tu problem.
- Kako ne vidiš? Marina, vi niste u krvnom srodstvu. Šta će biti kad on to sazna? Možda će se nešto desiti među vama, a to je poput incesta, dete!
- Pobogu, šta pričaš?! On je moj brat i to ostaje.
- Premalo se poznajete, niste vi toliko bili ranije vezani. Ja mislim da ne bi trebalo da idete na put.
- Mama, o tome nećemo da pričamo. Sad je prioritet da smislimo šta da radimo s Nemanjom, a ne da se bavimo glupim razmišljanjima da li mi je on brat sada kad znam istinu ili nije. Uostalom, vi ste sve ove godine znali da mi on nije u krvnom srodstvu, pa ste ga prihvatali kao rođaka, a niste ni meni govorili da se ne viđam sa njim. Šta se sad promenilo?
- Sad ćete oboje znati istinu, a tu se mnogo šta menja.
Marina je shvatala da će ipak sama morati da razmišlja i da donosi odluke. Ovaj put je kod njene majke prevagnuo osećaj reputacije i dobrog glasa nad čovečnim pogledom na sudbinu mladića, koji im je toliko dugo bio blizak rođak. Zato je užurbano završila razgovor. Znala je da ne može da obeća sebi da će mu saopštiti istinu, ali isto tako je znala da će pokušati da pronađe najbolji način za to.
Kad je Nemanja ustao i pokucao na vrata, bila je spremna da krene. Dok su napuštali grad, kao da joj se činilo da ostavlja težak teret iza sebe, ali je to bio teret po koji je kad-tad morala da se vrati.

Kada su stigli na planinu, kiša je lila kao iz kabla. Kućica Nemanjinog prijatelja imala je jednu dnevnu sobu, kupatilo i spavaću sobu na spratu.
- Nisam ti rekao, ali ovde postoji samo jedan krevet. Moraćemo da spavamo zajedno.
Marina je prebledela. Gledala ga je zaprepašćeno.
- Šta ti je? Dobro si?
- Da... jesam.
- Nije valjda da ti smeta to što ćemo spavati zajedno? Ja sam miran, ne prevrćem se.
Htela je da vrisne, da mu kaže kako to nije u redu, kako ona zna da to ne bi trebalo da prihvata normalno, ali reči su bile pod kontrolom njenog razuma. Sve joj je otežavalo put ka otkrivanju tajne.
Otpakovali su stvari i otišli u obližnji hotel na ručak. Nemanja je primetio da mu je saputnica prilično ćutljiva.
- Znaš, mislim da si se pokajala što si pošla.
- Nisam, zašto to misliš?
- Deluješ izgubljeno, razočarano. Verovatno ti nedostaje Gole.
- Ne, nije u tome stvar.
- U čemu je? Daj, Marina, pa možeš meni kao bratu da kažeš sve. Ima li nekih problema? Šta kriješ od mene?
Ježila se. Nije ni slutio koliko je blizu istini. Sama pomisao na to da će te noći leći jedno kraj drugog paralisala ju je. Nešto se čudno dešavalo. Morala je da se miri s tim da ga više ne gleda kao brata, kao svoju krv. I to ju je užasavalo.
- Marina? Opet si se zamislila. Reci mi, molim te, šta te to toliko muči. Pomisliću da sam loše ili dosadno društvo.
- Nisi, nije stvar u tebi. Ja sam nešto umorna.
- Onda ćemo posle ručka na partiju spavanja, pa da večeras možemo na miru da šetamo, klopamo i da vidimo ima li ovde neki bilijar da te razbijem. Sećaš se kad smo poslednji put bili na bilijaru, kako si me razbila? Vreme je za revanš, za moju osvetu.
Sećala se. Nakon sahrane su počeli da se čuju i viđaju. On je govorio da ima nameru da otvori klub i ponudio joj je posao. Otišli su na bilijar i tu je primetila kako ga devojke gledaju. Tad je još bio nepoznat u elitnim krugovima, nije imao klub, nije vozio kabrio, ali se videlo da će sve to jednom posedovati. Mislila je koliko je lep i šarmantan, i kako je šteta što joj je u srodstvu. Ova misao ju je presekla. Odjednom se njeno srce probudilo. "Bože, ja sam zaljubljena u njega!". Svest da se njeno divljenje prema bratu nakon otkrivanja istine pretvorilo u drugo osećanje ljubavi, dovela je do toga da joj se počelo mutiti pred očima. Videla je njegovo zabrinuto lice, a onda su slike postale crno-bele i pala je u nesvest.

Nosio ju je u naručju. Ušli su u kuću, popeli se na sprat i tu ju je spustio na udoban bračni krevet.
- Jesi li bolje? Marina, plašiš me, možda bi trebalo da se vratimo. Da nisi trudna?
Nije uspela da zaustavi smeh. To ga je malo opustilo.
- Dobro je, smeješ se, valjda to znači da nije ništa strašno.
Uspravila se u krevetu. Osetila je olakšanje u psihičkom smislu. Bar je sad znala razlog svojih nedoumica i stalnu borbu u sebi. Bila je zaljubljena. Naravno, to je bilo besmisleno, ali sad je imala jasnu situaciju i znala je protiv čega bi trebalo da se bori.
- Šta si se uplašio? Nije mi ništa, samo sam malo umorna.
- Onda ćeš sad da odspavaš. Ako ti i večeras bude loše, idemo nazad.
- Neće, neće.
- Kako li si tako sigurna?
- Znam sebe.
Poljubio ju je u čelo i pokrio ćebetom, koje je izvukao iz ormana.
- Spavaj, a ja idem dole da gledam TV. Rasanio sam se od straha.
- U redu.
Spustio se niz stepenište. Čula je kad se upalio televizor. Nije zatvorila oči. Gledala je kroz prozor u krošnje drveća. Kiša je prestajala, pojavila se duga od koje je videla samo komadić. Bio je to lep prizor. Sad je znala da će mu reći. Nešto se i u njoj razdanilo, kao da je našla snage da bude ozbiljna i da preuzme situaciju u svoje ruke. Morala je da misli na Nemanju, a ne na sebe. Ako je bude i odbacio nakon saznanja istine, bar će ona biti čista sama sa sobom. Uostalom, nije ga ni zasluživala jer se zaljubila u njega, a to nije bilo sasvim prirodno. Sad je sama sebi bila ljuti protivnik.

Nakon dva sata ustala je i sišla dole. On se trgao.
- Dobro si?
- Jesam.
- Naspavala si se.
Klimnula je glavom, svesna da ta laž neće škoditi.
- Spremna si za šetnju? Napolju je fantastično vreme.
- Jesam, čekaj samo da se presvučem. Sigurno je mokra trava, pa ću bolje proći u dubokim patikama.
- Slažem se.

Veče su proveli u jednom bilijar-klubu gde je borba bila izjednačena. Nemanja je bio jako raspoložen. Lepa konobarica je stalno trčkala oko njega, a on je namigivao Marini kao da joj želi dati do znanja da bi mogao i tu da se zabavi. Marina je osećala ljubomoru, no namerno mu je davala znak da što se nje tiče može da ostane nasamo s konobaricom.
- Ako je potrebno, ja ću se povući.
Nemanja se smešio.
- Nije loša, ali ja sam ipak tu sa sestrom. I nijedna mi žena sad nije preča od tebe.
To je zvučalo lepo i ružno u isto vreme.
Marina je planirala da mu saopšti istinu te noći. Međutim, otišli su na večeru, popili dve flaše domaćeg vina i kad su se vratili u kuću, samo su želeli da spavaju. Ona je obukla svoju pidžamu, svesna da je ne štiti samo od hladnoće već i od stida, a on je legao u boksericama i majici. Mogla je da oseti njegovo toplo telo, drhtala je od želje, ali se okrenula na stranu i trudila se da misli o nečem drugom. Poželeo joj je laku noć i ubrzo se čulo kako duboko diše. Tad je i njoj bilo lakše da zaspi.

Naredna dva dana prosto je osećala da nema snage da mu kaže istinu, bar ne još uvek. Tako su se lepo provodili, po ceo dan su šetali, istraživali delove planine koje ljudska noga nije tako često gazila, videli su neke divlje životinje, smejali su se do besvesti i svake noći razgovarali do dugo u noć.
Poslednjeg dana boravka probudila se i osetila njegovu ruku preko svog struka. Nije mogla da se pomeri. Znala je da ima samo 24 sata za istinu, ali ta ruka je bila toliko topla, prijatna, posebna da joj je remetila misli. Na svu sreću, probudio se tek nakon što se promeškoljio i tako sklonio ruku sa nje. Ceo dan je glumila raspoloženje, znajući da nema više odlaganja. Rešila je da ostavi istinu za noć, bilo joj je lakše da izgovara reči u mraku.
- Baš mi je žao što sutra idemo. Moraćemo ponovo na ovakav put.
Marina je mislila na to kako je verovatnije da nikada više neće ići nikuda zajedno, ali je iskreno rekla da bi volela da to ponove.
- Nikad se nisam ovako dobro odmorio. Sa svakom ženom sa kojom sam bio, prosto sam osećao gušenje. Svaka je želela nešto aktivnije, neku diskoteku, prodavnicu, društvo. Ti si idealna žena, svega mi. Blago onom mom Goletu. Reći ću mu da te čuva kao najlepšu jahtu.
Njen osmeh je bio izveštačen, ali to Nemanja nije primetio.

Večerali su i vratili se u kuću jer je napolju počela prava oluja. Bacili su se na krevet i posmatrali kroz prozor kako se ljuljaju grane. Tačnije, Nemanja je posmatrao oluju, a ona krišom njegovo lice. Imala je želju da ga poljubi. Bili su tako blizu, dodirivali su se kukovima, vetar je činio romantičnu atmosferu, kiša je počela da dobuje po staklu. Okrenuo se da joj nešto kaže, a nju je povuklo srce. Spustila je poljubac na njegove usne. Trajalo je sekund, ali kao da se i on u toj sekundi borio sa nečim protiv svoje želje. Tek kad se odmaknuo sa zaprepašćenjem na licu, shvatila je šta je učinila. On nije znao, tako da je samo mogao da pomisli da je poremećena, da učestvuje u incestu.
- Izvini... ne znam šta se desilo. Nisam normalna.
Poklopila je lice rukama. Onda je osetila kako je Nemanja miluje po kosi. Bratski, naravno.
- Dobro, dobro, nemoj sad da praviš problem. Desilo se, nešto si se zamislila. Siguran sam da mene nisi ni videla. Možda si poželela da je tu Gole, pa si totalno odlutala. Dešava se. Ne brini, ne zameram ti. Marina, trebalo bi da budeš otvorenija prema meni. Onda bi se ovom nasmejala, a ne izgledala kao da si nekog ubila.
Teško su joj padale njegove reči. Znala je da sad mora da kaže, ali početak je bio prokleto strašan.
- Nemanja, ja...
Čekao je da nastavi. Videlo se u njegovim očima da želi da je sasluša.
- Moram ti nešto reći.
- I ja mislim. Nadam se da ćeš mi otkriti tajnu zašto si ovih dana toliko odsutna. Znam da si bila sigurna da ja to ne vidim, ali nije tako. Primetio sam da nešto ne štima. Reci mi, šta te muči.
I dalje ju je mazio po glavi. Mislila je koliko je ludo što ga voli. Ljubav prema bratu se transformisala olako u ljubav prema muškarcu. I znala je da je to pogrešno, ali nije mogla da ugasi osećanja.
- Imam neke teške stvari da ti kažem.
Nasmešio se.
- Onda će ti sigurno biti bar upola lakše jer ćeš meni dati pola tereta.
- Bojim se da ću ti dati više od pola tereta. Ovaj teret se ne može podeliti, već samo umnožiti. Tu je problem.
- Ne shvatam...
- Nemanja... Ti i ja nismo brat i sestra.
Otvorio je širom oči.
- Šta?
- Da, nismo. Možda sam zato sebi dopustila ovo što se malopre desilo, ali to je jedan deo priče koji je moj i koji sad nije važan. U stvari, tebi nikad i neće biti važan. Poenta je u tome da ... mi nemamo istu krv. I ja imam taj prokleti zadatak da ti to kažem jer bi mogao da saznaš na mnogo gori način.
Njegova ruka je skliznula s njene kose. Videlo se da je šokiran.
- Marina, hoćeš mi reći da... da si usvojena? Nemoguće!
Sad je sledilo ono najgore.
- Ne, Nemanja. Nisam usvojena.
- Kako onda? Naši očevi nisu braće?
- Nije ni to...
- Šta je onda? Govori mi, dođavola! Nemoj da me ovako mučiš!
Progutala je knedlu, zagledala mu se u oči i jasnim glasom, punim emocija izgovorila:
- Ti si usvojen. Ti i Jelena. Ona žena što je bila u klubu je tvoja majka.

Vozio je kao ludak. Kiša je sve jače padala, oko njih je sevalo. Put se jedva nazirao. Svaka krivina je bila opasnija i klizavija od prethodne.
- Molim te, nemoj tako brzo.
Nemanja je nije slušao. Posle onog priznanja odmah je spakovao stvari. Ona je činila što i on. Videla je bes i očajanje na lepom licu. Ubacio je stvari na zadnje sedište i seo u kola. Morala je da sedne i ona. A sad se ponašao kao samoubica.
- Ništa nećeš postići tako. Samo ćeš nas oboje ubiti.
I dalje nije reagovao. Čak se činilo da pojačava gas. U jednoj krivini su se tako zaneli da ih je samo centimetar delio od sletanja među drveće. Vrisnula je.
- Ja hoću da živim!
Možda je to bilo ono što ga je zaustavilo. Ukočio je. Bio je zagledan nekud u daljinu. Čekala je da nešto progovori, ali je deset minuta samo ćutao. A onda je polako nastavio napred, sve do prvog proširenja na putu. Okrenuo se i vratio nazad. Došli su do kuće. Pružio joj je ključeve i otišao nekud. Sedela je narednih sat vremena sklupčana na kauču. Očekivala je njegov povratak. Napolju su pucali gromovi. Plakala je od straha za njega. Ali je razumela.

Kad se vratio, bio je mokar do gole kože. Naslonio se na peć koja nije radila i posmatrao je.
- Sad mi reci sve. Od reči do reči. Bez bilo kakvih laži i skrivalica.
I sve mu je rekla – od razgovora s roditeljima, do susreta i pogodbe s Gordanom. Čak mu je rekla i za to što je majka bila protiv njihovog stanovanja i putovanja. Jedino je preskočila da mu kaže šta oseća prema njemu. Tome nije bilo mesta.
Ostao je zamišljan nakon njenog završetka priče. A onda ju je iznenadio.
- Jelena je bila u pravu.
Iznenađeno ga je pogledala.
- Jelena?
- Da. Kad sam poslednji put bio kod nje pričala mi je da je imala problema oko venčanja. Roditelji su odugovlačili zbog nekih papira. Posumnjala je da nešto nije u redu. Čak mi je i rekla da misli kako smo usvojeni. Nisam uopšte mislio da to ima veze s istinom. Trebalo je da znam... Ja ne ličim na oca i na majku. Nimalo.
- Ali to ne znači da ti oni nisu roditelji! Oni su pravi. Oni te vole.
- Znam... sve znam. Samo ne mogu još da se naviknem. Idi spavaj. Ja ću spavati ovde, na kauču.
Pogledala ga je s očajanjem u očima. Delovalo je kao da je odbacuje, da mu više nije potrebna.
- Marina, stvarno je sad potpuno besmisleno da spavamo u jednom krevetu. Naročito posle onog tvog poljupca.
Pocrvenela je i ustala.
- U pravu si.
- Ujutru ću te probuditi ranije. Jedva čekam da dođem kući. Tamo ću već smisliti šta da radim.
Htela je da ga pita šta će biti s njom, da li će joj dozvoliti da još neki dan bude u njegovom stanu, ali je ipak to prećutala. Nije još ni sam mogao da se navikne na istinu, pa ne može da očekuje od njega da razmišlja o njenom statusu i budućnosti.
- U redu. Laku noć, Nemanja.
- Laku noć.
Kad je legla u krevet, osetila je njegov miris na jastučnici. Boleo je osećaj da ga je izgubila u svakom smislu.

Kad su se vratili kući, znala je da mora da ode. Javila je svojim roditeljima da će jedno vreme biti kod prijateljice iz osnovne škole Marije, sa kojom se nije često viđala, ali je mogla da joj se obrati za pomoć. Majka je to podržala, naročito kad je saznala da je Nemanji rekla istinu.
Izabrala je da ode ujutru, dva dana nakon povratka sa puta. Ona i Nemanja se nisu ni viđali, očito je on izbegavao koliko je mogao, a ni u klubu se nije pojavljivao. Spakovala je stvari i rešila da prvo ode, a onda da ga nazove od Marije i kaže mu da više nije u njegovom stanu i da sad može da prestane sa bežanjem iz sopstvene kuće. Čak je želela i da s njim popriča oko rada u klubu jer je bila sigurna da se Nemanja na neki način zgražava nad onim poljupcem i zato se trudi da je ne viđa. Teško joj je sve padalo, ali znala je da tako mora biti. Ona je kriva zato što se zaljubila u njega.
Taman je otvorila vrata stana, kad je naletela na Nemanju. Pogledao je kofere koje je držala u rukama.
- Gde si krenula?
- Selim se. Idem kod Marije.
- Kako to? Meni nisi ništa rekla?
- Mislila sam da te nazovem posle.
- Ne možeš tako tek otići, pobeći. Pa nisam gubav ako sam usvojen.
Zabolelo je to što joj se tako obraćao.
- Nemanja, znaš i sam da ne mislim da si gubav. Samo smatram da ti mene izbegavaš i da više ne bi trebalo da ti smetam u tvom stanu. Uostalom, čak i da se sve ovo nije desilo, dovoljno sam bila i vreme je da odem.
- Uđi unutra!
Prošao je pored nje, ali po tonu glasa znala je da nema pogovora. Spustila je kofere, zatvorila vrata i pratila ga do dnevne sobe.
- Sedi.
Sela je. On je ostao da stoji.
- Marina, ja tebi nisam brat po krvi, to je jasno. I možda je stvarno neprirodno da se ponašamo kao da jesam i dalje. Ali ne mislim da bi trebalo da se otuđimo. Između nas se stvorila veza. Možda je zasnovana na lažnom rodbinskom odnosu, ali je ipak jaka veza. Prijamo jedno drugom. Bar se ja tako osećam.
- A zašto me onda izbegavaš ovih dana?
- Odakle ti to da te izbegavam?
- Nema te kući, nema te u klubu.
- Zar misliš da ja ovo lako preživljavam? Ne dolazi mi se u klub, iskreno smatram da bih samo vikao na konobare i izbacivao pijane goste. Nervozan sam, nisam za društvo. A preko dana... Viđam se sa svojom majkom... sa Gordanom.
- Molim? Kako te je našla?
- Našao sam ja nju. Nije bilo teško. Kad imaš veze i vezice, dođeš do ljudi.
Zato je ta žena nije zvala, sad joj je bilo jasno.
- I? Šta se dešava?
- Ništa. Pokušavam da nađem neko opravdanje za nju i njene postupke, ali mi ne ide. Sad sam već siguran da moram da je sprečim da dođe do Jelene. Ona nije majka. Nije rođena za to. Sve što je vuče da nas opet vrati sebi je njen muž. Nisu imali dece, a on je jako bogat. Želi da ima naslednike. Kasno im je za usvajanje, pa je njeno priznanje da ima decu bila sjajna podloga da spoje lepo i korisno. Taj njen muž je izgleda mnogo voli čim je spreman da nas prihvati kao da smo njegovi, a njoj da oprosti greh kao što je ostavljanje dece pred nepoznatim vratima. Ali jedno mi je jasno, ja ne želim da budem ničiji sin osim sin svojih roditelja. Priznajem je za majku, to je sve. Ali neću njeno bogatstvo. Nije mi potrebno.
Marina mu se divila. Prosto je bilo neverovatno kako je na krupnoj životnoj stvari pokazao takvu snagu. Mnogima bi dobro nasledstvo pomračilo misli, ali Nemanja je bio drugačiji. Sad ga je još više volela.
- Vidiš, nisam te izbegavao, samo sam rešavao svoje stvari i organizovao svoje misli.
Znala je da govori istinu, ali ipak je isto tako znala da ne može da ostane. Nije bio u pitanju on, već ona.
- Nemanja, ja moram da odem. Ipak moram.
- Zašto? Smatraš me strancem?
- Ne, i neću nikada, ali imam i ja svoje haotične misli. I moram da odem. Uostalom, opet ćemo biti zajedno u klubu. I van njega. Ništa se ne menja. Sad samo smatram da je prilika da se osamostalim.
- Nisi našla stan, već ideš kod drugarice.
- To će biti podstrek da ga brže nađem.
Nemanja se zagledao u vrh cipele. A onda je slegnuo ramenima.
- Kako želiš. Glupo je da utičem na tvoje odluke. Ti si velika devojka. Pomoći ću ti oko kofera. Hoćeš da te ja odvezem?
- Ne, nije potrebno. Idem svojim kolima.
- Onda ću da ti snesem kofere.
Tako je i bilo.

Polako se slegala prašina koju je istina o Nemanjinoj i Jeleninoj prošlosti načinila. Gordana je morala da se bori s Nemanjinim uticajem u ovom gradu, koji nimalo nije bio naivniji od njenog novca i podmićivanja. Na kraju je bilo izvesno da neće smeti da nađe Jelenu, bar ne zakonskim putem. Klub je i dalje dobro radio. Zima je bila duga i ljudi su masovno tražili zabavu po takvim mestima. Lepo se zarađivalo. Marina je uspela da nađe simpatičan stančić u blizini kluba, tako da je išla peške na posao. S Nemanjom je održavala prilično distanciran odnos. Iako se on ponekad trudio da provede vreme s njom van posla, ona se povlačila jer je smatrala da to radi iz pukog osećaja da su nekad bili bliski. Od roditelja je saznala da je stric dolazio do Nemanje i da su se odnosi sredili, ali ipak je znala da više nikada niko neće gledati Nemanju na isti način. Bar ne u porodici. I on se udaljio od svih članova rodbine. Prestao je da pozdravlja njene roditelje i nije se pojavljivao na tradicionalnim slavama i okupljanjima. Marina ga je shvatala i poštovala njegov izbor.
Gordana je ipak sa sinom održavala vezu telefonskim putem. Nemanja je priznao Marini da oseća sažaljenje prema toj ženi, pa zbog toga i zbog krvi koja nije voda daje joj iluziju da će se jednog dana predomisliti i sasvim je prihvatiti. Jelena ništa nije znala, a nekako se naslućivalo da neće ni znati. U stvari, Jelenina sumnja nikad neće biti potvrđena.
Marina je ušla u pravu vezu sa Goletom. On je često bio u gradu i već su razgovarali o zajedničkom životu, ali ga je Marina odlagala i pravdala se neuspehom koji je imala s Mišom. U stvari, znala je da Gole nikad neće biti kao Miša, ali nije mogla da prizna da odugovlači s tako važnom odlukom jer je još uvek zaljubljena u Nemanju. Gole je bio njen jako dobar paravan iza koga se krila od svojih grešnih emocija.
Ni Nemanja se više nije mešao u njenu vezu. Sa Goletom se retko viđao, sreli bi se kad bi on dolazio po Marinu u klub i razmenjivali su uobičajene fraze. Videlo se da više njihov odnos nije kao pre. Marina je to pripisivala tome što se Nemanja više nije osećao dužnim da je štiti i brine o njoj, a Gole je par puta izjavio da se Nemanja ponaša jako čudno, kao da je ljubomoran. Nije znao istinu, pa je Marinu ta njegova konstatacija bolela.