Поента је речена. Што младе самим осамостаљењем чека тежи живот у односу на ранији, тим ће више и преиспитивати ту своју одлуку. Ја сам једно вријеме становао у БГ у стану за који је кириа 100евра плус редовни трошкови за струју. Али то је била сасвим мала собица заједно са купатилом. Потпуно замрачена, па по дану ништа нисам могао да учим. Није имала кревет већ срушени кауч на расклапање, који је мени наравно био прекратак. Није имала гријање већ радијатор који се мноо пута кварио... Па сам звао газду да га поправља. Смрзавао сам се. Наравно, од технике сам имао лаптоп на којем сада куцам ову поруку. Купатило се редовно зачепљало. Па сам куповао свашта да могу рјешавати те проблеме. Схватам ја да неке породице читав живот живе у таквим условима. Али зашто тако морам и ја који има сасвим добростојеће родитеље??         

Не могу ни да покушам да ти објасним кад свеједно нећеш разумети.

Opravdanja, opravdanja moj dragi virtuelni čoveče koji ručkaš supicu iz bakine šerpe i spavaš u maminim jorganima. Naravno da je tebi lakše da budeš internet mudrijašnego da se osamostališ i postaneš čovek. Ima tu cela horda sličnih po ubeđenju imela. Samo vi živite takve živote cvrčaka, ja sam se nagledala onih koji u 60 dožive slom kad mama od 88 umre pa više nemaju ništa i nikog.

Sta to je tolikooo bitno da se covek osamostali ?

Pa vidi ja tu priču gledam iz perspektive roditelja. Znam koliko je najveći roditeljski košmar da bi mogla deca da ostanu sama i nezbrinuta dok ne postanu samostalna. I znam kako roditelji brzo i lako mogu da postanu umesto potpore mrtvi teret.  Gledam moju generaciju ljudi od 45-50 godina koji su odlagali osamostaljivanja, većina njih su užasno nesrećni, depresivni a samopoštovanje im je nisko.

Znam i koliko sam se dobro osećala kad sam zaradila svoju platu, kad sam napustila život kod roditelja mojih i muževljevih i znam kvalitativni pomak u mentalnom stanju kad izađeš iz tog okvira da si uljez u tuđoj kući, parazit u tuđem novčaniku.

Naravno roditelji koji imaju novca i zdravlja i želje da pomognui svojim potomcima su dobrodošli, ali tada je odnos sasvim drugačiji. Ako otac dođe u sinovljevu kuću da se igra sa unucima kad se umori može da ode i ima svoju udobnost. Niko ga ne deranžira. Ako su unuci u njegovoj kući umorni deda s punim pravom može da zahteva svoj mir, a deci treba dinamika i eto gomile sukoba.

Ja mislim da ne postoji covek koji ne zeli da se osamostali a da za to nema uslova.
Moji mene ne gledaju kao uljeza u kuci i njihovom novcaniku..Pa cak i da imam sansu da se osamostalim verovatno bi se protivili tome po svaku cenu..doduse ja imam 20 godina sto znaci da sam punoletan..i boleo bi me tuki za njihovo misljenje 
Inace..druga stvar...
Zivot u Srbiji i Americi nije isti .
Kod njih je normalno da njihova deca odlaze iz njihovih domova nakon odredjenog vremena i formiraju svoju porodicu.Tamo se zivi mnogo drugacije,njima je i sestra od tetke daleeeeeki rod.Ne umem da objasnim,ocito je 
Hteo sam samo da kazem,da nasi roditelji prave kuce na 5 sprata ocekujuci da ce njihova deca ostati tu.

Pa ti imaš 20 godina, još si student i nije poenta da se na silu osamostališ pre nego što završiš studije. Poenta je da shvatiš da bez obzira na ljubav ti jesi uljez u prostoru i novčaniku roditelja. I poenta je da će tvoj život, tvoje veze i tvoja porodica biti daleko bolji jednog dana kad budeš samostalan.

Inače verovatno imaš u okolini dovoljno primera ljudi od 30 godina koji su sami sebi odgrizli muda i boje se da odrastu. Rade, imaju nestabilne veze koje sabotiraju čim počnu da liče na nešto ozbiljno a novac koji zarade ne troše čak ni na to da otputuju ili voze dobra kola.

Ti isti ljudi sa 40 počnu da traže piletinu, još gore se samosabotiraju, padaju u depresije iz kojih ih obično vade sažaljivi mama i tata tako što od svoje crkavice koju su štedeli za banju i masera odvoje da dete pošalju u Egipat, Tunis ili Rio. 

Sa 50 ta večita deca su uvek ljuta na svoje roditelje. Strašno ih nervira što je mama senilna pa je presolila supu i što je tata opet kupio pastu za brijanje umesto žilet gela. Zatim kad neko od roditelja padne u krevet i počne da obavlja nuždu pod sebe dolazi očaj, a kad roditelji pomru totalna izgubljenost i izolacija od sveta.

Izgleda da se meni smesi ovakva prica...

A to bi sve resilo da su krenuli da rade i iznajmljuju stan ?

1deki bjaaaaaaaži nije smešno 

Jasikasi tema je roditeljska sabotaža života sopstvene dece. Iz velike ljubavi a nekad i iz sebičnog straha da će ostati sami roditelji  prihvataju tu igru i sabotiraju odrastanje svoje dece. Naravno ne svi roditelji i naravno nisu ni sva deca sklona da se uljuljkaju u privid komfora. Moja generacija je puna žrtava te igre, usedelica i matorih momaka. Verovatno zato što imam uvid u njihove sjebane živote ja i pokušavam ovde da objasnim razloge što je bolje vežbati svoja krila i poleteti na vreme.