Poštovani roditelji,

Svako od vas se verovatno susreo sa nepravdama - kako ličnim, iz vremena sopstvenog odrastanja, tako i sada, gledajući svoje dete.

Piše: Jelena Holcer

Na primer: učiteljica vašeg deteta zahteva učenje napamet kao jedini uslov za ocenu 5, ili škola vašeg deteta ima očajno loše obezbeđenje koje se sastoji od penzionisanog policajca koji u ćošku čita novine (a vi ga još i plaćate), ili vam je dosadilo da svaki čas u školu dolazi neki fotograf i po neverovatno visokim cenama slika decu na kraju školske godine... ili, vaše dete je IV razred, ima 35 kilograma, a njegova torba-ranac težak je 5 kilogramag. Čuli ste na medijima da dečja torba ne sme da prevazilazi 10% detetove težine, i sada ste svedok da to nije tako. Ovakvih nepravdi ima veoma, veoma mnogo.

Dakle: šta ćete učiniti? Mogućih načina ponašanja nema mnogo. Tačnije, samo dva.
1. AKCIJA

Već u zavisnosti od konkretnog problema, pokušavate neku vrstu akcije koja bi donela promenu. To može biti:

• upućivanje deteta da se izbori za svoja prava
• obratite se medijima
• razgovarajte sa učiteljicom svog deteta
• pronađite konstruktivan predlog (informišite se kako je to rešeno u nekim drugim školama, zemljama, šta piše u zakonu o toj temi...)
• udružite se sa drugim roditeljima
• razgovarajte sa pedagogom ili psihologom škole, ili sa direktorom škole
• napišite peticiju Ministarstvu prosvete
• naučite svoje dete da se ponaša uprkos pravilu koje ni vama, a još važnije ni njemu, ne odgovara

Kada ste aktivni u rešavanju nekog detetovog problema ili ispravljanju neke nepravde – vi dajete detetu pozitivan primer. Ne samo da se stavljate na njegovu stranu i pokazujete mu da ste saborci, saučesnici, da od njega nećete odustati – već, istovremeno, utičete na promenu atmosfere u kojoj ono odrasta.To ne znači da treba da „uskačete“ da rešavate sve što mu zasmeta, već da ono što ga povređuje i tišti, a što ste sigurni da jeste nepravda koju ono samostalno ne može da razreši, jednostavno, ne ignorišete.
2. ĆUTANJE

Ne činite ništa.

Ukoliko odustanete od bilo kakve akcije, uradili ste ono što većina roditelja i čini. Ćuti i trpi. Nažalost, iako i ovaj stav ima cenu, za vaše dete i promenu za neku nepravdu, on ne znači ništa. Uobičajeni izgovori su:

• znam da ne mogu ništa da promenim
• zašto uvek ja, neka se izbori neko drugi
• svaka moja akcija „obiće“ se o glavu deteta
• i ostali su prošli kroz iste probleme, pa će i moje dete...

Ćutati i trpeti sve ono što se dešava vašem detetu, a što ono, zbog svog uzrasta i mogućnosti, ne može samo da promeni – jeste, takođe, vaše pravo i vaš izbor. Međutim, ako je to vaš izbor – onda :

1. računajte da će pasivan, poslušnički stav imati i vaše dete. Ono je taj stav videlo – naučilo od vas. Zadržaće ga i dok se razvija u odraslog čoveka. Ćutaće i trpeće najrazličitije nepravde, uvereno da ono samo nema snage ni načina da ih ispravi. Jasno, ubrzo će prestati i da pokušava. Odrašće u nesmostalnu, plašljivu osobu, bez samopouzdanja. Slušaće ono što drigi diriguju, bez lične incijative. Poslušno i poslušničko.

2. razmislite da li zaista imate pravo da govorite kako nema šanse za neku promenu, ako niste ni pokušali? Ako već odlučite da ne preduzimate nikakvu akciju za dobrobit svog deteta, najljubaznije vas molim da one koji veruju i žele da nešto promene ostavite na miru. Ne odmažite. Možda će njihova akcija biti korisna i za vaše dete, ali ako već ne želite da učestvujete ili lično bilo šta preduzmete, makar nemojte svojim komentarima i ponašanjem usporavati, kočiti, odmagati onima koji, ne samo da veruju da mogu nešto da promene, već na tome uveliko i rade i postižu rezultate.



Izvor: B92