Većina roditelja u očaju angažuje čak i detektive
Roditelji uhode tinejdžere
Autor: Žiža Antonijević | Foto:B.Puljević | 22.11.2009. - 00:02


Majka iz Novog Beograda mesecima je trpela uvrede, poniženja i strah jer joj se dvadesetogodišnji sin iz mirnog i učtivog mladića odjednom perobrazio u agresivca i napasnika. Napustio je školu, sve češće je noći provodio van kuće, a kada bi se vratio dolazio je u društvu nepoznatih sumnjivih ljudi. Majku i sestru s kojima je živeo maltretirao je kada god su pokušale da mu se suprotstave ili da saznaju šta se s njim dešava. Ko zna kako bi se sve okončalo, da duboko nesrećna majka nije skupila hrabrosti i angažovala privatnog detektiva da joj pomogne da sazna u kakvo je društvo upao njen sin. Ubrzo je saznala da je njen sin duboko zagazio u narkomaniju. Detektivi koji su bili angažovani za njegovo praćenje uspeli da ga zaplaše, otrgnu od lošeg društva, nakon čega se vratio normalnom životu.

ODGOVORNOST RODITELJA
Slučaj ove samohrane majke koja je bila prinuđena da posredstvom privatnih detektiva uhodi svog sina i sazna šta radi van kuće, nipošto nije jedinstven. Sve je više roditelja u Srbiji koji žele da znaju u kakvom društvu se kreće njihovo dete, ko su mu drugari, gde izlazi i s kakvim sve ljudima dolazi u kontakt. U tu svrhu oni angažuju privatne detektive koji danonoćno špijuniraju njihovu decu i podnose im izveštaj.
Dragan Trivan, diplomirani kriminolog i vlasnik detektivske agencije „Protekta“, kaže da u njegovu agenciju svakodnevno stiže nekoliko zahteva za praćenje maloletnika.
– Najčešći razlog zašto nas roditelji angažuju je strah da se dete već odalo narkomaniji ili da je u nekoj sekti. Većina njih se, nažalost, obrati tek kada primete da nešto ne valja u ponašanju njihove dece ili kad nešto sami otkriju. Pa čak i tada, kad primete promene kod svoje dece, mnogi roditelji su skloni da to pravdaju ludim godinama, pubertetom ili propustom u vaspitanju onog drugog roditelja. A od trenutka kad dete počne da ispoljava rizično ponašanje pa do trenutka kad se roditelj obrati nama za nadzor prođe u proseku dve godine. Vreme sasvim dovoljno da mlada osoba duboko zagazi u poroke – kaže Dragan Trivan, i ističe da se svega deset odsto roditelja obraća za pomoć u preventivne svrhe, to jest, pre nego što primete da se dete drugačije ponaša.
Imajući u vidu upravo činjenicu da roditelji reaguju sa zakašnjenjem, odnosno kada problemi dece počinju da se gomilaju, advokat Ljuba Milanović sačinio je projekat za prevenciju delinkvencije i narkomanije. Njegova specijalizovana kancelarija „Preventiva“, kako ime sugeriše, bavi se isključivo prevencijom rizičnog ponašanja. Kako Milanović objašnjava, roditeljska odgovornost ogleda se pre svega u nastojanju da se problemi preduprede, odnosno da se roditelji obaveste u kakvom okruženju stasavaju njihova deca i da li se kreću u potencijalno rizičnim krugovima.
– U zapadnim zemljama to je uobičajeno, a imao sam priliku da se uputim u bogato iskustvo kolega iz Italije koji se bave isključivo ovom oblašću. Pre nego što se bilo kakav problem pojavi, a želeći da do problema i ne dođe, mnogi roditelji prosto žele da saznaju ko su prijatelji njihove dece, čime se bave, ko su im roditelji, gde izlaze... To je do pre 20 godina bilo uobičajeno i u našoj zemlji, mada ne na ovako neposredan način, ali se u međuvremenu svašta desilo i stanje se potpuno promenilo. Nije ovo špijuniranje, kako se zlonamerno pojednostavljuje tema, već prihvatanje sopstvene odgovornosti za okruženje u kojem dete raste, a koje nije u vidokrugu roditelja. Nije dovoljno deci obezbediti novac, dobru školu i tako ih „zbrinuti“. Bar podjednako je važno brinuti o tome da žive u zdravoj sredini – objašnjava Milanović.

IZGUBLJENA KOMUNIKACIJA
Beogradski detektivi kažu da su njihovi klijenti najčešće roditelji dece uzrasta od 14 do 25 godina. Odluku da provere s kim se i na koji način druže njihova deca uglavnom donose bogatiji ljudi, profesori univerziteta, lekari, naučnici, karijeristi i oni koji iz nekog drugog razloga nisu imali dovoljno vremena da se posvete vaspitanju i svakodnevnoj aktivnoj brizi za svoje dete.
– Jedan biznismen obratio nam se za pomoć tek kada je primetio da mu sin krade novac koji posle završenog posla donosi kući. Sumnjao je da taj novac koristi kako bi kupio drogu, i bio je u pravu. Njegov najveći problem bio je kako od rođenog deteta da sakrije pare, ali je pored toga želeo da pomogne sinu tako što će ga poslati na lečenje i odvikavanje od narkotika. Pomogli smo mu u tome jer smo dobro povezani sa Centrom za suzbijanje narkomanije i sličnim ustanovama – ispričao nam je Dragan Trivan.
Potreba da na direktan način provere svoje dete nije jedinstvena za Beograd i veće gradove u Srbiji, već je to “uzelo maha” i u unutrašnjosti, najčešće zbog dužih odsustvovanja tinejdžera od kuće zbog narkomanije ili prostitucije.
Prema rečima Radeta Mitića, detektiva iz agencije Sia&Cia iz Petrovca na Mlavi, u njegovoj opštini ima mnogo ljudi koji rade u inostranstvu dok im se deca ovde školuju, pa ga često angažuju da istraži u kakvom su društvu njihova deca i na kakva mesta izlaze. Kao dokaze roditelji često traže video i audio snimke, fotografije i taksativno navedeno kretanje dece. Drugi, veoma čest razlog za praćenje dece je bežanje od kuće. Mladi to obično čine zbog loših ocena u školi, a tako uplašeni često su na meti podvodačima i dilerima drogom. Mitić navodi da je nedavno tragao za trima devojčicama koje su pobegle od kuće u Beograd, upravo zato što nisu smele pred roditelje zbog jedinica u školi. Srećom, brzo su pronađene.
Poremećen sistem vrednosti u društvu, svakojaki izazovi koji im se nude, dileri droge koji “patroliraju” u blizini škola, lokalne bande, podvodači, pripadnici sekti... sasvim su dovoljni razlozi za brigu roditelja. Međutim, angažovanje trećih lica u praćenju i “špijuniranju” vlasitite dece sociolozi smatraju negativnom društvenom pojavom. Istina, tome je umnogome doprinela opšta kriza u društvu, trka za obezbeđivanjem egzistencije, nedostatak vremena, ali i volje da se posvete vaspitanju i problemima sopstvene dece. Roditelji često i ne primete da su izgubili kontrolu i autoritet nad svojim potomkom. Iz puke potrebe da mu sve obezbede, stvaraju od njega nesposobnog člana društva koji u takvoj situaciji nema čemu da teži jer sve već ima.
– Potreba da angažuju detektive samo je još jedna potvrda da današnji roditelji nemaju dobru komunikaciju s decom, da nisu na vreme uspostavili odnos poverenja i razvili prijateljstvo s njima. To što unajmljuju detektive moglo bi se nazvati linijom manjeg otpora, jer ispada da je lakše da nekome daju novac da zaštiti dete nego da se sami bave njime, da ulože napor i sa njima otvoreno razgovaraju o problemima – smatra sociolog Jelena Petrović-Desnica iz Druge kragujevačke gimnazije, i dodaje da je biti roditelj veština kojom sve manje vladamo.

RIZIČNA AKTIVNOST
Ovaj stav podržavaju i stručnjaci koji se bave pravima dece, ističući da ona imaju prava na privatnost i zaslužuju da se pitaju o svemu što se tiče lično njih.
No, sudeći po iskustvima roditelja i detektiva, izgleda da je realnost znatno drugačija. A kad je već takva situacija, svaka briga i angažovanje roditelja nije suvišna. To potvrđuju i psiholozi koji kažu da praćenje dece ima i svojih dobrih strana.
– U manjem broju slučajeva praćenje i nadzor deteta ima pozitivan efekat. Ako se na vreme reaguje, dete, na primer, izvuče iz rizične grupe i pošalje na lečenje, onda se angažovanje detektiva može smatrati opravdanim – smatra psiholog Marjan Tošić. Međutim, praćenje ima i svoju lošu stranu pošto veliku opasnost za porodične odnose predstavlja otkrivanje akcije kada dete sazna da je bilo “špijunirano”.
– U tom slučaju deca mogu da reaguju vrlo burno, da potpuno izgube volju za kontaktom i da roditelja počnu da posmatraju kao neprijatelja. Odnosi u porodici trajno će biti poremećeni jer su mladi impulsivni i često reaguju inatom. Gubljenje poverenja u vlastite roditelje može da rezultira i bežanjem iz zajednice i traženjem zajednice na ulici, ili se pak pretvara u destruktivno i autodestruktivno ponašanje – objašnjava Tošić.
S druge strane, Ljuba Mila­nović objašnjava da zbog osetljivosti u ovakvoj vrsti angažmana provere mogu da rade samo iskusni detektivi, po pravilu bivši policajci s bogatim iskustvom u radu s maloletnicima. Kako kaže, na samim roditeljima je da odluče da li će deci uopšte pomenuti da su do saznanja došli zahvaljujući pomoći sa strane, ili će to prećutati. Ali će, ukoliko se ukaže potreba za dodatnom stručnom pomoći, roditelji svakako morati nešto da preduzmu, a tada je sve ostalo potpuno nevažno.
Ako je već unajmio detektiva i saznao za neke loše navike deteta, roditelj bi, napominje Tošić, trebalo veoma pažljivo da pristupi i pazi da ga dete ne prozre. Najbolje je, smatra on, da se roditelj odmah obrati za pomoć psihologu ili centru za socijalni rad, da sa njima sačini plan kako će dete izbaviti iz poroka, a ne da sam pokušava da reši problem.
Opravdanost proveravanja dece u stručnim krugovima podjednako nailazi na kritike i na odobravanje. U svakom slučaju, statistika kaže da se na provere dece odlučuju pretežno imućni koji to sve češće čine preventivno, bez direktnog povoda proisteklog iz ponašanja dece. Ujedno, u slučajevima kada ponašanje dece odudara od do tada uobičajenog, kada se reaguje na vreme, u 90 odsto slučajeva dete se uspešno vraća normalnom načinu života.

Smireno reagovati
Ono što roditelj nikako ne bi trebalo da radi kada dobije nepovoljan izveštaj detektiva jeste da ne okrivljuje isključivo dete, jer ono samo obično nije jedini krivac. Ne sme da demonizuje dete i jednostavno postavlja stvari: ti si kriv, mi roditelji smo sjajni. Roditelji bi trebalo da ispolje spremnost da se menjaju, da priznaju svoju grešku i da sarađuju s detetom na promeni, savetuje psiholog Marjan Tošić.

Razmere praćenja i dovitljivost
Na praćenje dece odlučuje se 80 odsto imućnih koji su u trci za novcem zanemarili roditeljske obaveze. Nasuprot njima je 20 odsto roditelja koji jedva sastavljaju kraj s krajem, ali ih je muka naterala da pozajme novac ili podignu kredit i unajme detektive u pokušaju da dete iščupaju iz poroka.
-U 90 odsto slučajeva roditelji reaguju tek kada primate da se njihovo dete neuobičajeno ponaša. Samo 10 odsto roditelja reaguje preventivno, pre nego što se dete suoči s problemima koje nije u stanju samo da reši.
-Ukoliko se reaguje na vreme, u 90 odsto slučajeva dete se vraća na pravi put, a za 10 odsto slučajeva nema povratka.
-Pre petnaestak godina usluge detektiva koristili su roditelji dece uzrasta od 18 godina pa naviše. Danas te usluge sve više koriste roditelji dece koja pohađaju sedmi ili osmi razred osnovne škole.
-Prethodnih godina mnogo češće su praćeni dečaci i mladići, ali se u poslednje vreme i to promenilo, pa je roditeljima podjednako sumnjivo i ponašanje devojčica. Odnos je sada 4:3 „u korist“ dečaka.
-Sve češće roditelji kontrolišu decu i preko Fejsbuka. Oni otvaraju lažne naloge i lažno se predstavljaju kako bi provokativnim pitanjima i „ponudama“ proveravali svoju decu – od toga da li koriste narkotike, kakva im je seksualna orijentacija, do toga s kakvim osobama uspostavljaju i održavaju kontakte.

Izvor: Blic

Uskoro cemo da chipujemo decu kao kucice da bi znali gde su.....

po USA to vec rade 


licno znam jednog privatnog dektetiva i skoro smo pricali,i bas ja njemu kazem da je nemoguce,ko je lud da plati da mu pratis dete,a da se razumemo tarifa nije mala ,pogotovo  u ovo danasnje vreme....kad ono izadje i u novine

деца од 25 година

Сви смо ми нечија деца 

To su mamine šmizle koje se qurče na ulici a uveče idu mami na kutlaču. Dežurni papučari.